Originally posted by Black Lady
Pa ni meni nije presudan pol, ali ako bih mogla da biram, izabrala bih devojcicu... mislim da bih imala bolji kontakt sa njom, da bih je dobro usmeravala, ponekad bila dobra "drugarica" i delila sa njom sve "zenske" probleme... ne znam da li mozes razumeti... Upravo sam pokusala da ti objasnim... 
Čini mi se da otprilike kapiram...
Mada verujem da bi i sa dečakom mogla da ostvariš sasvim dobar kontakt... Osim ako ne smatraš da prema njemu ne smeš da budeš nežna, da moraš da budeš "na distanci", kako bi on izrastao u "pravog muškarca"...
Znaš, ja imam jednu dalju rođaku (dođe mi kao neka tetka, iako nije mnogo starija od mene). Nismo baš nešto bliski, mahom se srećemo na familijarnim skupovima (svadbe, sahrane i sl.). Ipak, zauvek mi je ostalo u sećanju jedno letovanje na Zlatiboru, kada sam je posetio u vikendici koju njeni tamo imaju. Bila je sa sinom (četiri i po godine) i dve tetke (koje mom dedi dođu sestre od strica, nebitno).
Elem, ta moja rođaka, Jasna, ima neku teoriju kako decu ne treba nikada tući, već sa njima razgovarati. Kako nesporazumi i sukobi među ljudima, a pre svih nesporazumi i sukobi između roditelja i dece, nastaju usled problema u komunikaciji. Da deci treba pružiti razumevanje i ljubav, nežno i strpljivo razgovarati sa njima, a nikako vikati na njih ili ih, ne daj Bože, tući! Tako da mi je bilo neverovatno simpatično kada je njen sin, Mihajlo, koji je tada, kako rekoh, imao četiri i po godine, najozbiljnije upitao Jasninu tetku Zoru (kada je počela nešto na njega da viče): "Je l' mi to, baba-Zoro, imamo problem u komunikaciji?".
Isto tako, kada su se jednom prilikom šetali, put je prolazio pored, ne baš provalije, ali vrlo velike strmine, dubine pet-šest metara, tako da ako bi se čovek okliznuo i tu upao, sigurno bi se ugruvao, ako ne i ispolomio. Zato je, naravno, Jasna brižno rekla Mihajlu da ne ide ivicom puta, uz provaliju. Ali, dete kao dete, krete baš ivicom, uz samu provaliju, da oseti "adrenalin rush", valjda. I sada, kako rekoše Jasnine tetke, umesto da ga Jasna ispremlati, da mu više ne padne na pamet da ide tuda, ona ništa. To jest, ona dotrči do njega, klekne, zagrli ga i počne da ljubi. A onda mu, milujući ga po obrazu, nežno i strpljivo reče: "Mihajlo, ti znaš koliko ja tebe volim. Ti znaš da meni možeš sve da kažeš. Da ja nikada neću prestati da te volim. Mihajlo, molim te, reci mi kako si mogao ovako nešto da mi uradiš?" A Mihajlo, kao da je dobio one batine koje su tražile Jasnine tetke, poče da plače i kroz suze odgovori: "Izvini, mama, neću više nikada."
Ja sam tada čvrsto odlučio da, ako ga nekada dobijem, nikada neću tući moje dete. Isto tako, ako se nekada budem oženio, da ću se oženiti samo ženom koja je kao moja rođaka Jasna. Koja naše dete neće odgajati vikom, batinama, prezrivim pogledima, nego ljubavlju, nežnošću, razgovorom, razumevanjem, strpljenjem...
U tom smislu, verujem da je potpuno svejedno kojeg je pola dete.
Ne znam da li možeš razumeti... Upravo sam pokušao da ti objasnim...
P.S. Jasna sada ima i ćerku. Ostala je trudna sa ćerkom nakon što je Mihajlo tražio da dobije brata ili sestru. Nije htela pre toga da rađa drugo dete. Jer ona želi da svako dete koje rodi bude željeno dete. I to željeno ne samo od strane roditelja, nego i starijeg deteta. (Često se dešava da roditelji dobiju drugo dete bez "konsultacija" sa prvim detetom, tako da prvo dete onda bude ljubomorno kada dobije sestru ili brata, oseti se zapostavljeno.) Pretpostavljam da si već razumela da se i u ovome slažem sa mojom rođakom Jasnom.
Ranije nisam ni htela decu a kad su mi povremeno dolazile ideje onda sam htela sina. A promenila sam kad sam osetila da sam dovoljno svojih pitanja razresila i da sam sebe kao zenu prihvatila (bar koliko toliko). Mislim da je teze vaspitavati decu svog pola. Jer tesko bi bilo da ja dobijem devojcicu a da joj ne prenesem sve svoje dileme i ambicije i tesko je shvatiti da ona moze biti sasvim razlicita od mene. Upravo kad sam smatrala da sam dovoljno zrela da to ne ucinim onda sam pozelela devojcicu. Dotle sam mislila da je bolji decak jer tu mi je jasnije da je to druga osoba i nema neke takve identifikacije ni potrebe da je kao ja.
Ali inace mi je taj deo upitan. Mislim jesam ja za demokratiju i uvazavanje deteta, ali osoba od tri godine je daleko od realnog sagledavanja sveta. Mozda se u tom trenutku njemu cini da je najvaznije biti centar roditeljske paznje i drugo dete dozivljava kao uljeza. Ali drukcije ce sve to biti kad bude odraslo 