- 14 Mar 2007, 23:18
#749349
Dugo, dugo sam skupljala snagu da napisem o necemu sto me mnogo opterecuje, nesto zbog cega umem da budem u teskoj depresiji...
Radi se o neobjasnjivo intenzivnom materinskom instinktu kod mene, koji je mnogo toga promenio u mom zivotu.
Nakom mnogo meseci pokusavanja, saznam prosle godine negde u ovo vreme da sam trudna, iako su mnogi lekari rekli da se to nikada nece desiti, jer imam urodjenu anomaliju materice. Od pocetka je bilo velikih problema sa trudnocom, sa jutarnjim mucninama koje su bile teske i krvarenjem, od starta se trudnoca vodila kao visoko rizicna.
Onda su usledili prvi testovi koji su pokazali da postoji velika verovatnoca da sa bebom nesto nije u redu, jedan test je vodio do drugog, vreme je prolazilo, dok na kraju nismo stigli do amniocenteze i polovine trudnoce.
Bila sam na pocetku sestog meseca, izgledala sam simpaticno u trudnickoj garderobi, ogledala sam se u izlozima Beograda, gleadajuci siluetu trudnice, i shvatajuci da je to moja silueta, mazili smo tibu i razmisljali o imenima (smislili smo za decaka, a za devojcicu nismo mogli da usaglasimo stavove), osecala sam kako se beba pomera u mom stomaku... a onda je stigla konacna dijagnoza - 47, XX + 21. U prevodu: devojcica koja ima Daunov sindrom.
Jos i pre trudnoce smo bili usaglasili stavove da ne zelimo da zadrzimo trudnocu ako bi se pokazalo da dete ima neku genetsku bolest, narocito ako ide sa mentalnom retardacijom. Pri tom stavu smo ostali.
Tako sam se ja na pocetku sestog meseca trudnoce nasla u proceduri koja ukljucuje ubrizgavanje hipertonicnog rastvora u matericu, sto dovodi do uginuca ploda i porodjaja. kako je bilo lezati na stolu i dozvoliti doktorki da ubode ogromnu iglu u stomak, i ubrizga rastvor mislim da ne moram da opisujem... Nakon 30-ak sati su poceli trudovi. Vise od njih je bolelo to sto nisu dozvolili da on bude pored mene. Kasno u toku noci se rodila ona. Bila je mala, crvena i izgledala je kao da spava, bila je mrtva. Onda su presekli pupcanu vrpcu i odneli je u plasticnoj kesi dok su meni davali da potpisem pristanak za kremaciju.
To je bilo pocetkom septembra 2006. Sada je sredina marta, proslo je vise od 6 meseci od tada. nekad mi se cini da je to bilo mnogo davno, nekad kao da je bilo juce.
Ne kajem se sto sam trudnocu prekinula, da se ponovi situacija (daleko bilo), ja bih opet uradila sve isto, ali nekako... ta tuga... Nekad ne znam kako da se izborim sa tim.
Kazu da je nova trudnoca lek u takvim situacijama, ali do nove trudnoce ne dolazi...
How to deal with it?
Radi se o neobjasnjivo intenzivnom materinskom instinktu kod mene, koji je mnogo toga promenio u mom zivotu.
Nakom mnogo meseci pokusavanja, saznam prosle godine negde u ovo vreme da sam trudna, iako su mnogi lekari rekli da se to nikada nece desiti, jer imam urodjenu anomaliju materice. Od pocetka je bilo velikih problema sa trudnocom, sa jutarnjim mucninama koje su bile teske i krvarenjem, od starta se trudnoca vodila kao visoko rizicna.
Onda su usledili prvi testovi koji su pokazali da postoji velika verovatnoca da sa bebom nesto nije u redu, jedan test je vodio do drugog, vreme je prolazilo, dok na kraju nismo stigli do amniocenteze i polovine trudnoce.
Bila sam na pocetku sestog meseca, izgledala sam simpaticno u trudnickoj garderobi, ogledala sam se u izlozima Beograda, gleadajuci siluetu trudnice, i shvatajuci da je to moja silueta, mazili smo tibu i razmisljali o imenima (smislili smo za decaka, a za devojcicu nismo mogli da usaglasimo stavove), osecala sam kako se beba pomera u mom stomaku... a onda je stigla konacna dijagnoza - 47, XX + 21. U prevodu: devojcica koja ima Daunov sindrom.
Jos i pre trudnoce smo bili usaglasili stavove da ne zelimo da zadrzimo trudnocu ako bi se pokazalo da dete ima neku genetsku bolest, narocito ako ide sa mentalnom retardacijom. Pri tom stavu smo ostali.
Tako sam se ja na pocetku sestog meseca trudnoce nasla u proceduri koja ukljucuje ubrizgavanje hipertonicnog rastvora u matericu, sto dovodi do uginuca ploda i porodjaja. kako je bilo lezati na stolu i dozvoliti doktorki da ubode ogromnu iglu u stomak, i ubrizga rastvor mislim da ne moram da opisujem... Nakon 30-ak sati su poceli trudovi. Vise od njih je bolelo to sto nisu dozvolili da on bude pored mene. Kasno u toku noci se rodila ona. Bila je mala, crvena i izgledala je kao da spava, bila je mrtva. Onda su presekli pupcanu vrpcu i odneli je u plasticnoj kesi dok su meni davali da potpisem pristanak za kremaciju.
To je bilo pocetkom septembra 2006. Sada je sredina marta, proslo je vise od 6 meseci od tada. nekad mi se cini da je to bilo mnogo davno, nekad kao da je bilo juce.
Ne kajem se sto sam trudnocu prekinula, da se ponovi situacija (daleko bilo), ja bih opet uradila sve isto, ali nekako... ta tuga... Nekad ne znam kako da se izborim sa tim.
Kazu da je nova trudnoca lek u takvim situacijama, ali do nove trudnoce ne dolazi...
How to deal with it?
nije bilo vise mesta za tugu.
