- 30 Jan 2015, 20:12
#2685904
Četvorica psihologa sa tri državna univerziteta Floride pozvali su studente da učestvuju u, kako im je rečeno, seriji veoma jednostavnih eksperimenata. Za potrebe istraživanja, deo laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Univerziteta u San Dijegu pretvoren je u loft. Učesnici u eksperimentu najpre su razvrstani prema polu, a potom podeljeni u grupe od po pet do sedam članova. Rečeno im je da uđu u laboratoriju i da se ponašaju kao da su na neformalnom koktelu, te da nastoje da se međusobno upoznaju. Da bi im olakšali stupanje u konverzaciju, istraživači su svakom od učesnika dali ceduljicu sa pitanjima zgodnim za otpočinjanje razgovora s neznancem: „Šta studiraš?“ „Odakle si?“ „Da imaš šansu da otputuješ gde god poželiš, koja bi bila tvoja destinacija?“… Jedini specifičan zahtev bio je da se potrude da upamte imena svojih sagovornika.
Pamćenje imena bilo je važno za drugu fazu eksperimenta: svaki ispitanik ponaosob odlazi u prostoriju u kojoj se nalaze samo radni sto i stolica i na parčetu papira zapisuje imena „saučesnika“ s kojima bi najradije pristupio narednoj etapi istraživanja.
Nakon što su svi obavili i drugi deo zadatka, istraživači su učesnike zamolili da sačekaju dok svedu rezultate, nakon čega će im saopštiti ko je kakav utisak ostavio na svoje sagovornike. Učesnici nisu znali da eksperimentatori neće ni pogledati „liste želja“. Nasumice su subjekte razvrstali u dve grupe. Članovima jedne grupe – svakom ponaosob – saopštili su: „Ti si ocenjen najpoželjnijim partnerom. Svi hoće baš sa tobom da sarađuju u narednoj etapi eksperimenta.“ Saopštenje članovima druge grupe glasilo je suprotno: „Žao nam je što moramo ovo da ti kažemo, ali niko nije izrazio želju da mu budeš partner u nastavku eksperimenta“.
Time je sve bilo spremno za treću, ključnu fazu eksperimenta.
Eksperiment je učesnicima predstavljen kao istraživanje koje je naručila korporacija koja se bavi proizvodnjom slatkiša i planira da na tržište izbaci novi proizvod. U kutiji koju svaki učesnik ima pred sobom, objašnjeno im je, nalazi se po 35 čokoladica koje treba da ocene po ukusu, mirisu i teksturi. Rečeno im je da za degustaciju i ocenjivanje imaju 10 minuta i da za to vreme mogu pojesti onoliko čokoladica koliko žele.
Istraživači su hteli da provere vezu između konzumiranja slatkiša i informacije koju su učesnici u eksperimentu dobili o sopstvenoj društvenoj poželjnosti. Rezultati su potvrdili pretpostavku da će studenti koji se osećaju odbačeno pojesti više čokoladica. U konkretnom istraživanju, pojeli su dvostruko više.
Zašto su se „odbačeni“ studenti „kljukali“ čokoladom? Zašto socijalna ekskluzija za posledicu ima gubitak samokontrole?
Odgovor ima veze s nečim što istraživači zovu urušavanje ega. Iznenadili biste se kada biste znali šta sve može da ga prouzrokuje, koliko često nam se tako nešto događa i koliko toga u našim životima zavisi od toga da li se osećamo celovito ili smrvljeno.