Ono sto se, izgleda, izbegava da se kaze, to je da submisivnost/dominantnost/oba (pod uslovom da ne govorimo o "ja bih se malo igrao/la" varijanti) ne biramo. One su ili tu ili nisu. Mozemo ih priznati sebi samima (ostatak sveta dolazi kasnije na red, a pristup tom ostatku sveta je vrlo individualan), ili ih mozemo negirati i boriti se sa njima, prvenstveno zbog osecaja stida, sto jasno govori o tome koliko cenimo, prvenstveno, submisivnost (i kod nama submisivnih), jer, hteli mi to ili ne, ovaj pojam se izjednacava sa slaboscu, cak i u nasim glavama.
Koliko puta je bilo ko od nas cuo recenicu (ili misao), kako je "najveci gust pokoriti Dominu"? (na stranu sad to sto je, i pored tolikih submisivnih mali broj onih "pokorenih" u odnosu na "pokorene Domine", ali da ne zalazim tako duboko sada).
Postoje vrlo odredjeni "oblacici" za tekst koji se pojave iznad glava kada se pomene da je neko submisivan. Rec "lako" je jedna od najcescih i najjasnijih u tim oblacicima. "Lako" se, naravno, vezuje uz "slabo".
Cinjenica je da ima i takvih osoba, koje se pod okriljem submisivnosti kriju od zivota. "Lako" se prikaci na sve, pa i na onaj deo – cool, sad ne moram vise ni o cemu da razmisljam, ima ko ce za mene. Cinjenica je i da ima osoba koje se izjasnjavaju kao dominantne kojima bas to i odgovara. Malo igre, malo zabave, uz obostrani pristanak i uzivanje i eto nama BDSM-a sa jasno podeljenim i odredjenim ulogama (mada ne vidim da su dominantne osobe ista "dubokomislenije" u ovim slucajevima od "lakomislenih" submisivnih).
Nije stvar u tome je li submisivnost dar nekoj osobi ili nije (jeste, dar je, mada su retki oni koji znaju sta bi sa njime), nije stvar u tome da li oslobadja ili ne (u nekim stvarima oslobadja, u nekim drugim zarobljava), nije stvar u tome da li je, sama po sebi, slabost (to zavisi od same osobe a ne od submisivnosti kao takve), stvar je u tome kako je mi sami nosimo i kako je mi sami dozivljavamo, a samim tim i kako je projektujemo na osobe sa kojima dolazimo u interakciju.
Nije submisivnost pognuti glavu i krotko trpeti vodjenje, udarce...(dopuniti tackice po vlastitim afinitetima). To moze svako ko se na to odluci, ko je resen da istrpi, ili koga nevolja natera na to (da ne nabrajam sad raznorazne primere iz blize i dalje istorije, ziv covek svasta moze da izdrzi, i to vrlo krotko). Submisivnost (ili dominantnost, ili oba) je nas vlastiti dozivljaj sebe samih, razlozi iz kojih sebe tako dozivljavamo ili ne, i lepota tog dozivljaja koji nas cini onime sto jesmo. Stvar je u tome jesmo li ponosni sami na sebe zbog onoga sto jesmo i volimo li sami sebe takve kakvi jesmo. Onda je i submisivnost dar, i kada dajemo sami sebe nekome (izjasnjavali se kao dominantni/e ili submisivni/e,....vrednujemo kome to dajemo.
Iz moje zivotne vizure... Kada dajem nekome sebe, onda joj ne dajem svoju submisivnost. Dajem joj sebe. Onakvu kakva jesam. Ne zato sto sam luda za davanjem bilo kome i bilo kako, ne zato sto me izjeda potreba da se dam, nego zato sto smatram da je vrhunac zivota nekome dati sebe i primiti nekog zauzvrat....
Da li je to slabost? Da li na to moze da odgovori iko drugi osim te osobe? Sumnjam.
(verovatno je iz ovoga jasno da smatram da je i vrhunac dominantnosti upravo sposobnost da se nekom das potpuno, ceo-la...)
a sad idem
...dobar post...posle cu da napisem 
i ne vidim poentu otvaranja novih tema, kada vec postoje
@ Hlevdije i Sejlorka
