Има га више, али да издвојим, на примјер, јагоде, ананас, нар и кајсију. Јагоде волим због њиховог интензивног мириса (а тек шумске...), због те јаркоцрвене боје страсти, некако су сензуалне, сочне, прија ми тај слатко-кисели укус, допада ми се текстура, она
дијамантска прашина која се пресијава кад се пресијече напола... Код ананаса волим она његова влакна, прија ми док их мељем под зубима, а из њих излази сва она тропска сласт. Нар волим због његовог облика, због преслатке
круне и због читаве те
драматургије чишћења; треба се фино помучити како би се дошло до награде, до тих божанских рубина. Волим ону његову киселост, у трену ме разбуди, имам свијест о томе да у организам уносим природан лијек. И не сметају ми чак ни оне коштице, све ми је некако баш као што треба да буде. А кајсију, пак, волим због њеног меснатог плода. Код ње нема тог јаког укуса, неутрална је, али прија ми та њена
кашастост. Волим ту наранџасту боју, подсјећа ме на јесен, на неку благост, топлину. Bолим зреле плодове, кад је отворим, а она ми онако
дише под прстима. И волим грожђе, али то је већ из неке друге приче, прескочићу.
Исто?