Zivotni Konflikt
Poslato: 10 Feb 2013, 03:18
Cao svima,
Trebalo mi je dosta vremena da skupim u opste hrabrosti i volje da nesto i napisem i kazem o mom zivotnom konfliktu. Kada bih pisao sve kako se osecam, mislim da bi vecina vas odustala na pola ali cu pokusati da budem konkretan . Mozda tekst bude haotican i los... ali sada sam vec na ivici snaga sa samim sobom i psihom od svega.
Tokom svog odrastanja oduvek sam znao da nesto sa mnom nije u redu. Osecao sam potpuni nesklad sa samim sobom i to se ispoljavalo za pocetak da sam ja decak medju devojcicama ali da se osecam kao da njima pripadam. Kasnije sam uvek imao probleme oko toga i ispoljavao klasicne klinacke simptome transseksualnosti ili homoseksualnosti. Oblacio sam se nasamo kao devojcica kada sam sam, uvek u nekim igrama kada je moguce imao zensku ulogu. Kada je poceo pubertet znao sam da mi se svijdaju momci. Tada sam mislio da sam gay. Obistinilo se ono zbog cega sam bio ceo zivot prozivan i maltretiran. Ali tako je kako je. Cak je ideja o gay sexu za mene bila divna i to mi se svidjalo. Paralelno sa tim uporno sam pokusavao da suzbijem svoj razvoj kao muskarca, bio sam odusevljen cinjenicom da mi je glas tanak i da me cak i preko telefona nazivaju devojcicom...
Onda je nastupio prvi haos koji sam sam sebi napravio. Znao sam da je normalno da mi se svidjau devojcice i zeleo sam da to tako i bude. Uz to sam sebe prestao da posmatram, nisam ni razmisljao sta sam. Od momenta kada sam poceo da nebudem ONO vec polako ON sliku o sebi sam zaboravljao. Nisam znao sta se desava. Moj fokus nije bio na mom rodu. Ovo sam retko kome priznao... Kada sam i pomisljao da se samozadovoljavam, a to je bilo kao praznjenje od testosterona jer sam nakon toga osecao olaksanje i slobodu... zamisljao sam da sam zensko... preciznije, da imam zneski polni organ. U pocetku sam tesko supevao da ignorisem cinjenicu da imam penis ali uspeo i to je trajalo. Ja sam u glavi imao ideju da se tako lecim od homoseksualnosti ali nisam to zato pcoeo da radim. To se desilo jer kada sam prvi put zeleo da zamislim sebe u nekoj vrsti odnosa identifikovao sam se sa zenskom osobom. Naravno druzio sam se sa devojcicama stalno a muskarce posmatrao kao da su nesto 'drugo'. Meni je bilo to normalno. Imao sam i jednog gej druga ali nikada nisam zeleo da u to udjem i nisam ni imao poriv. Ali i dalje povremena ideja od gay odnosu je za mene bila vrlo interesantna. Ali gde sam tu ja?
Kada sam pocinjao da maljavim i najmanje to je bilo za mene strasno, a dlake na nogama sam zeleo da brijem ali sam se plasio da cu imati zbog toga probleme. Trpeo sam, iako sam mislio da meni to u opste ne treba da se desava. Brijanje? krio sam se jer sam mislio da radim nesto uzasno lose. I da ne znam zasto se meni ovako nesto desava.
U srednjoj skoli i kasnije nko nije znao za sve kroz sta prolazim unutra i trudio sam se da zavram da nisam "normalan" ali mi nije nikad polazilo za rukom jer sam uvek izostajao jer nisam bio ukljucen u sport a kada ne pazim ispoljim feminizirano ponasanje.
Dosao je fakultet. Shavtio sam da rastem i da dolazi vreme kada moram biti ja. I genrelno kada god sam isao u novi korak obrazovanja gledao sam to kao neki novi pocetak ali cega? Elem, na fakultetu sam za pocetak zeleo da prestanem da zamisljam da sam zenska osoba. Ako nista poksavao sam da za pocetak u aktima samozadovoljavanja pokusam da orihvatim da imam musko telo. Medjutim, sada je to bio problem. Ja sam vec u sebi imao donekle formiran zenski identitte ali posto nisam zeleo da ga pokazem i da mu dam da me muci, samo sam na ovaj nacin to mogao da vidim. Nikada nisam imao devojku a svaka ideja od toga me je vracal jer sam znao da mi se svidjau momci i pre svega da u opste nemam tu vrstu muskog identiteta gde bih se lepo osecao uz devojke. Nisam analizirao duboko sve ovo kao sada.
Pre par godina sam pukao pod pritsikom drugog oblika i odlucio da probam sex sa muskarcem. Bio sam pasivan. Pored traume prvog iskustva na taj nacin, tj sex date, uvodeo sam stari problem, tokom sexa da ja osecam teznju da budem zebnska osoba ali sam se trdio da prvi najmanjoj potrebi toga prekinem taj osecaj. Kasnije sam poceo da prinzajem da sam gay a vec duboko i od samog sebe sakrio da imam daleko slozeniji problem.
Smuvao sam se sa nekim ok deckom. Sve sto me je traumiralo je nestalo. Bio sam slobodan ali i dalje nesto nije bilo u redu. Menifestovalo se da sam osecao cudan osecaj kada je trebalo da imamo nekakav odnos, svidjao mi se ali kao nekoj devojci, a ne na neki muski nacin, po mom tumacenju, ili na primer da imam neku zivotinjsku zelju da sexom. To se nikad nije desavalo. Ubrzo su pocela prva veca pucanja. Nisam mogao da se opustim. Bliski prijatelji su me prihvatili kao gay-a ali kao da sam ja zeleo dalje, kao da sam zeleo da taj nalet iskoristim da budem zaista JA.
Tada sam prvi put sebi PRIZNAO da mislim da sam zena zarobljena i telu muskarca i da se sve vreme borim da nateram psihu da prati telo. Sve se srusilo u meni. Sve se odmotalo do najranijih dana kada sam uzivao da izigravam devojcicu i imao i barbike, pa i do dana na faxu kada sam pomisljao da promenim pol ali pre toga nestanem iz zivota svih meni bliskih jer sam sve vreme njima stvarao sliku decka koji sam zeleo da budem jer bi to bilo ispravno i lakse za sve.
Medjutim taj nalet me je uvukao dublje. Prvo sam bio uplasen ali sam poceo polako da se informisem oko ovoga svega. Prihvatao sam postepeno. Medjutim slom za slomom do momenta gde sam u potpunosti doziveo da mi se odbacuje polni organ. Kao da sam osetio da se uvlaci unutra ali je jedina posledica bila da sam prestao da osecamda ga imam. Kao da je moj mozak SILOVITO zeleo da se poveze sa zenskim telom. To se desilo jer sam na nekim meni unutrasnji nacin to telo kroz odnos sa drugim muskarcem manifestovao. tada sam ludeo iz dana u dan i bio depresivan. Isao sam u dva navrata i kod strucnjaka ali nisam mogao da pricam. Tada sam pomisljao i na samoubistvo. I smisljao nacin. Na kraju sam odlucio da ipak zivotarim, sa vec pomenutim dilemama i problemima. Plakao, nisam znao sta je sa mnom. Toliko toga a do pre par meseci sam sebe ubedjivao da cu biti str8 muskarac.
Nabavio sam stek lekova i cekao da izgubim sve i da se ubijem. To je bila ideja. Iako sam imao way out polako sam razmisljao o odlasku iz zemlje, oblacenju, novom zenskom identitetu stiklama kojima sam se uvek divio. Kao da sam u poslednjem casu zeleo da prihvatim sve. Medjutim nasao sam momka koga sam zavoleo i volim i sad. Odbacio sam ideje o samoubistvu. Rekao sam mu da mislim da sam transseksualac ali nekako tada sam vec shvatio da zbog krize koja traje unistavam zivot i opet polako krenuo u zaborav svega. Navedeno stanje sa penisom je trajalo ali je postajalo bolje. Kao da sam sada polako poceo da opet zauzimam onaj lazni identitet ali sad sam gay, i sve opet po starom. Zeleo sam malo da zivim. Ziveo sam u gay svetu ali sam osecao veliku odvojenost od svega toga. Kao da to nije moja prica. Transeksulacima sam bio odusevljem, i polako, cak i oni kojima sam rekao za te dileme su poceli da me opominju da mnogo pricam o tome. Vreme je prolazilo, povratio sam svoj zivot i izasao iz krize ali sam muskarac. Medjutim u meni sve vreme vlada osecaj da sam opet samo nesto zakopao.
Nazalost prica se zakomplikovala outovanjem roditeljima kao gay muskaraca ali sam ubrzo izgubio strepljenje i rekao i da imam dileme, a kad kazem dileme mislim da to predatavljam dilemom jer mozda ne zelim da prihvatim da sam zensko i da moj put tek treba da izgradim. Ljubav mi je u ovome i pomagala i odmagala. Prema decku sam osecao i osecam da sam duzan da budem muskarac jer je on gay a odobravanje je u mojoj psihi vrlo bitno. Mozda sam zato sad i izgubljen, zalutao, a sve vreme osecam kocnicu da preuzmem korak dalje i zakoracim kroz zivot kao jeda identitet. Necu ni da pominjem da svaku skuplju stvar zalim jer nisam siguran da u opste treba da trosim novac na muske stvari.
Ja sam zaista u pogubljen. Moj mehanizam odbrane, ignorisanje sebe i realnosti je verovatno sakrio i jos dosta delova ove price ali za ovoliko sam skupio snage i volje. Skupljam energije da krenem kod psihijatra. Imam osecao kao da sam priliku da se nadjem i budem ono sto jesam opet zakopao i sakrio od samog sebe da bi bilo lakse i meni i drugima. Ne znam.
Molim vas da ne mislite da samo lupam ovde. Gubim volju da bilo sta radim i umoran sam. Mislim da ne zelim ni da budem ni zensko ni musko i da sam sebe sam izmucio do mere da mene vise nista ne cini mnogo srecnim.
Nada momenat kada zivnem je kada pomislim da cu shvatiti da sam transseksualac tj zensko i da cu postati ono sto jesam, a onda odmah sebe zatvorim i kazem ne lupetaj, nisi. I budem opet depresivan. U krugu svojim mislim, dokaza, dilema i realnosti. U krugu koji sam sam i napravio bas da ne bih postao ono sto jesam jer je tesko i zahteva zrtve.
Upropastio sam se. Pisem vam ovo u nadi dam je neko prosao kroz slicno i da postoji uteha.
Trebalo mi je dosta vremena da skupim u opste hrabrosti i volje da nesto i napisem i kazem o mom zivotnom konfliktu. Kada bih pisao sve kako se osecam, mislim da bi vecina vas odustala na pola ali cu pokusati da budem konkretan . Mozda tekst bude haotican i los... ali sada sam vec na ivici snaga sa samim sobom i psihom od svega.
Tokom svog odrastanja oduvek sam znao da nesto sa mnom nije u redu. Osecao sam potpuni nesklad sa samim sobom i to se ispoljavalo za pocetak da sam ja decak medju devojcicama ali da se osecam kao da njima pripadam. Kasnije sam uvek imao probleme oko toga i ispoljavao klasicne klinacke simptome transseksualnosti ili homoseksualnosti. Oblacio sam se nasamo kao devojcica kada sam sam, uvek u nekim igrama kada je moguce imao zensku ulogu. Kada je poceo pubertet znao sam da mi se svijdaju momci. Tada sam mislio da sam gay. Obistinilo se ono zbog cega sam bio ceo zivot prozivan i maltretiran. Ali tako je kako je. Cak je ideja o gay sexu za mene bila divna i to mi se svidjalo. Paralelno sa tim uporno sam pokusavao da suzbijem svoj razvoj kao muskarca, bio sam odusevljen cinjenicom da mi je glas tanak i da me cak i preko telefona nazivaju devojcicom...
Onda je nastupio prvi haos koji sam sam sebi napravio. Znao sam da je normalno da mi se svidjau devojcice i zeleo sam da to tako i bude. Uz to sam sebe prestao da posmatram, nisam ni razmisljao sta sam. Od momenta kada sam poceo da nebudem ONO vec polako ON sliku o sebi sam zaboravljao. Nisam znao sta se desava. Moj fokus nije bio na mom rodu. Ovo sam retko kome priznao... Kada sam i pomisljao da se samozadovoljavam, a to je bilo kao praznjenje od testosterona jer sam nakon toga osecao olaksanje i slobodu... zamisljao sam da sam zensko... preciznije, da imam zneski polni organ. U pocetku sam tesko supevao da ignorisem cinjenicu da imam penis ali uspeo i to je trajalo. Ja sam u glavi imao ideju da se tako lecim od homoseksualnosti ali nisam to zato pcoeo da radim. To se desilo jer kada sam prvi put zeleo da zamislim sebe u nekoj vrsti odnosa identifikovao sam se sa zenskom osobom. Naravno druzio sam se sa devojcicama stalno a muskarce posmatrao kao da su nesto 'drugo'. Meni je bilo to normalno. Imao sam i jednog gej druga ali nikada nisam zeleo da u to udjem i nisam ni imao poriv. Ali i dalje povremena ideja od gay odnosu je za mene bila vrlo interesantna. Ali gde sam tu ja?
Kada sam pocinjao da maljavim i najmanje to je bilo za mene strasno, a dlake na nogama sam zeleo da brijem ali sam se plasio da cu imati zbog toga probleme. Trpeo sam, iako sam mislio da meni to u opste ne treba da se desava. Brijanje? krio sam se jer sam mislio da radim nesto uzasno lose. I da ne znam zasto se meni ovako nesto desava.
U srednjoj skoli i kasnije nko nije znao za sve kroz sta prolazim unutra i trudio sam se da zavram da nisam "normalan" ali mi nije nikad polazilo za rukom jer sam uvek izostajao jer nisam bio ukljucen u sport a kada ne pazim ispoljim feminizirano ponasanje.
Dosao je fakultet. Shavtio sam da rastem i da dolazi vreme kada moram biti ja. I genrelno kada god sam isao u novi korak obrazovanja gledao sam to kao neki novi pocetak ali cega? Elem, na fakultetu sam za pocetak zeleo da prestanem da zamisljam da sam zenska osoba. Ako nista poksavao sam da za pocetak u aktima samozadovoljavanja pokusam da orihvatim da imam musko telo. Medjutim, sada je to bio problem. Ja sam vec u sebi imao donekle formiran zenski identitte ali posto nisam zeleo da ga pokazem i da mu dam da me muci, samo sam na ovaj nacin to mogao da vidim. Nikada nisam imao devojku a svaka ideja od toga me je vracal jer sam znao da mi se svidjau momci i pre svega da u opste nemam tu vrstu muskog identiteta gde bih se lepo osecao uz devojke. Nisam analizirao duboko sve ovo kao sada.
Pre par godina sam pukao pod pritsikom drugog oblika i odlucio da probam sex sa muskarcem. Bio sam pasivan. Pored traume prvog iskustva na taj nacin, tj sex date, uvodeo sam stari problem, tokom sexa da ja osecam teznju da budem zebnska osoba ali sam se trdio da prvi najmanjoj potrebi toga prekinem taj osecaj. Kasnije sam poceo da prinzajem da sam gay a vec duboko i od samog sebe sakrio da imam daleko slozeniji problem.
Smuvao sam se sa nekim ok deckom. Sve sto me je traumiralo je nestalo. Bio sam slobodan ali i dalje nesto nije bilo u redu. Menifestovalo se da sam osecao cudan osecaj kada je trebalo da imamo nekakav odnos, svidjao mi se ali kao nekoj devojci, a ne na neki muski nacin, po mom tumacenju, ili na primer da imam neku zivotinjsku zelju da sexom. To se nikad nije desavalo. Ubrzo su pocela prva veca pucanja. Nisam mogao da se opustim. Bliski prijatelji su me prihvatili kao gay-a ali kao da sam ja zeleo dalje, kao da sam zeleo da taj nalet iskoristim da budem zaista JA.
Tada sam prvi put sebi PRIZNAO da mislim da sam zena zarobljena i telu muskarca i da se sve vreme borim da nateram psihu da prati telo. Sve se srusilo u meni. Sve se odmotalo do najranijih dana kada sam uzivao da izigravam devojcicu i imao i barbike, pa i do dana na faxu kada sam pomisljao da promenim pol ali pre toga nestanem iz zivota svih meni bliskih jer sam sve vreme njima stvarao sliku decka koji sam zeleo da budem jer bi to bilo ispravno i lakse za sve.
Medjutim taj nalet me je uvukao dublje. Prvo sam bio uplasen ali sam poceo polako da se informisem oko ovoga svega. Prihvatao sam postepeno. Medjutim slom za slomom do momenta gde sam u potpunosti doziveo da mi se odbacuje polni organ. Kao da sam osetio da se uvlaci unutra ali je jedina posledica bila da sam prestao da osecamda ga imam. Kao da je moj mozak SILOVITO zeleo da se poveze sa zenskim telom. To se desilo jer sam na nekim meni unutrasnji nacin to telo kroz odnos sa drugim muskarcem manifestovao. tada sam ludeo iz dana u dan i bio depresivan. Isao sam u dva navrata i kod strucnjaka ali nisam mogao da pricam. Tada sam pomisljao i na samoubistvo. I smisljao nacin. Na kraju sam odlucio da ipak zivotarim, sa vec pomenutim dilemama i problemima. Plakao, nisam znao sta je sa mnom. Toliko toga a do pre par meseci sam sebe ubedjivao da cu biti str8 muskarac.
Nabavio sam stek lekova i cekao da izgubim sve i da se ubijem. To je bila ideja. Iako sam imao way out polako sam razmisljao o odlasku iz zemlje, oblacenju, novom zenskom identitetu stiklama kojima sam se uvek divio. Kao da sam u poslednjem casu zeleo da prihvatim sve. Medjutim nasao sam momka koga sam zavoleo i volim i sad. Odbacio sam ideje o samoubistvu. Rekao sam mu da mislim da sam transseksualac ali nekako tada sam vec shvatio da zbog krize koja traje unistavam zivot i opet polako krenuo u zaborav svega. Navedeno stanje sa penisom je trajalo ali je postajalo bolje. Kao da sam sada polako poceo da opet zauzimam onaj lazni identitet ali sad sam gay, i sve opet po starom. Zeleo sam malo da zivim. Ziveo sam u gay svetu ali sam osecao veliku odvojenost od svega toga. Kao da to nije moja prica. Transeksulacima sam bio odusevljem, i polako, cak i oni kojima sam rekao za te dileme su poceli da me opominju da mnogo pricam o tome. Vreme je prolazilo, povratio sam svoj zivot i izasao iz krize ali sam muskarac. Medjutim u meni sve vreme vlada osecaj da sam opet samo nesto zakopao.
Nazalost prica se zakomplikovala outovanjem roditeljima kao gay muskaraca ali sam ubrzo izgubio strepljenje i rekao i da imam dileme, a kad kazem dileme mislim da to predatavljam dilemom jer mozda ne zelim da prihvatim da sam zensko i da moj put tek treba da izgradim. Ljubav mi je u ovome i pomagala i odmagala. Prema decku sam osecao i osecam da sam duzan da budem muskarac jer je on gay a odobravanje je u mojoj psihi vrlo bitno. Mozda sam zato sad i izgubljen, zalutao, a sve vreme osecam kocnicu da preuzmem korak dalje i zakoracim kroz zivot kao jeda identitet. Necu ni da pominjem da svaku skuplju stvar zalim jer nisam siguran da u opste treba da trosim novac na muske stvari.
Ja sam zaista u pogubljen. Moj mehanizam odbrane, ignorisanje sebe i realnosti je verovatno sakrio i jos dosta delova ove price ali za ovoliko sam skupio snage i volje. Skupljam energije da krenem kod psihijatra. Imam osecao kao da sam priliku da se nadjem i budem ono sto jesam opet zakopao i sakrio od samog sebe da bi bilo lakse i meni i drugima. Ne znam.
Molim vas da ne mislite da samo lupam ovde. Gubim volju da bilo sta radim i umoran sam. Mislim da ne zelim ni da budem ni zensko ni musko i da sam sebe sam izmucio do mere da mene vise nista ne cini mnogo srecnim.
Nada momenat kada zivnem je kada pomislim da cu shvatiti da sam transseksualac tj zensko i da cu postati ono sto jesam, a onda odmah sebe zatvorim i kazem ne lupetaj, nisi. I budem opet depresivan. U krugu svojim mislim, dokaza, dilema i realnosti. U krugu koji sam sam i napravio bas da ne bih postao ono sto jesam jer je tesko i zahteva zrtve.
Upropastio sam se. Pisem vam ovo u nadi dam je neko prosao kroz slicno i da postoji uteha.
idi kod psihijatra, skupi snagu i nemoj da ćutiš, reci mu/joj sve ovo.
S druge strane, ne treba biti previse impresioniran ljudima ciji je izricajni domet srpski on-line forum i koji precitavaju vlastite postove sa samozadovoljnim smjeskom na licu. 
