Originally posted by Andjelika
A mislim da ti pre svega umesto povoda, treba pRovod... mogu da se kladim u to!!!
Potpuno si u pravu.
Tim pre što pojam "provod" označava (bez)broj različitih (emocionalnih i fizičkih) iskustava.
Evo kako ga, na primer, definiše Rečnik Matice srpske:
provod m
1. a. sprovod, pogreb, pogrebna povorka. - Pred svima tiskaju se djeca ... da osvoje što ljepše mjesto u crkvenom provodu.
Kov. A. Uz provod nosili đaci srebrne krste s crnom maramom.
Ljub. b. svečana povorka, procesija, litija. - Polagano promicaše se svečani provod među gustim tisućama radoznalih glava.
Šen. 2. zabava, razonoda. - Imao je ženu lepoticu ... Lepa, gizdava, volela provod i društvo.
Čol. Zaposlena žena ... ima ... vrlo malo vremena za razonodu, provod.
Vj. 1966.
Pa tako i ja, kada sam u žešćoj depresiji, poželim provod u značenju 1.a. No srećom da sam u kujni u potpalublju, pa se odmah dohvatim mojih "anti-depresiva", tj. raznoraznih đakonija što ih mi u kujni spremamo za one gore, besposlene putnike na brodu, koje dakle ja moram da služim. Da, da, služim gore od sebe, moja Andjelika...
No, kad se nakljukam tih mojih anti-depresiva, bude mi dobro. Mislim, podnošljivo... Ali ako ih ne uzmem, desi mi se, ponekad, noću, da poželim da skočim sa tog broda. I tako, gledam u vodu, stojim na ivici. Pređem na ono uže, u obliku stepenica. Spustim se niz te užane stepenice do same vode. Osetim kako me voda zapahnjuje. Čujem njeno hučanje, pomešane sa hukom, bukom, brodskih motora. Jedno stopalo i jednu ruku odvojim od užeta. Želim da odvojim i drugu nogu, i drugu ruku. Da skočim u vodu.
Ali ne smem. Srce mi lupa. Poskakuje mi stomak. Strah je preveliki... I onda se, umesto da skočim, samo, polako, popenjem nazad uz te užane stepenice, i vratim se na brod. Odem u moju minijaturnu sobicu, dole u potpalublju, tamo pored motora, koji po celi dan i noć drndaju meni uz glavu. Zatvorim vrata od mog sobička. Zarijem se u krevet. I ne mogu ni da plačem. Suze mi ne dolaze.
S jedne strane mrzim sebe što sam kukavica, što ponovo nisam imala hrabrosti da skočim... S druge strane sam srećna - i dalje osećam mržnju, ali ne mrzim sebe nego druge. Mrzim one gore, koji spavaju u lepim, prostranim, kabinama, koji ne čuju drndanje motora, koji uživaju u krstarenju, dok ja moram da rintam.
U stvari, ne mrzim ih. Nego im zavidim. A ta mržnja koju osetim spram njih dolazi zapravo od osećanja samomržnje, očajanja, nemoći, koje oni u meni izazivaju. Jer kad uporedim njihov život sa svojim, zamrzim moj život, zamrzim sebe, i želim da umrem. Ali neću da umrem! Neću da im dozvolim da toliko utiču na moje raspoloženje! A moja nemoć da se ubijem, taj moj kukavičluk, jeste u stvari izraz mog prkosa. Mog ponosa. Mojeg integriteta.
Jer ja tim činom odbijanja da se ubijem kazujem njima: "Jeste, izazvali ste u meni želju da se ubijem. Ali ja sam, u svoj mojoj nemoći, jača od vas. I neću se ubiti. Nećete me na to naterati." A niko me od njih, naravno, i ne tera da se ubijem. To samo ja osećam kao njihovu želju.
To samo ja na taj način osećam njihovu želju za mojim "provodom".
Ali to je moj problem. To nema veze sa njima.
Niti sa tobom, Andjelika.
