Gay-Serbia.com | Diskusije

Katastrofa... Kako meni ova priča ima potencijala, a nisam do sada ništa napisao i bezveze je zamrla... :/

Evo, od sada obećavam da ću biti redovan, ali pre toga pročitajte kratka pravila.
Napisao sam ih, i trebali bismo se pridržavati istih da bi od ovoga ispalo nešto...
Napisao bih ih u prvom postu da ga mogu izmeniti. Iz nekog razloga ne mogu. :/

1. Poštovanje je ključ igre - nema igranja bogova (ne možete da kontrolišete tuđe likove, tj. možete ali samo najminimalnije, onoliko koliko je baš malo potrebno da biste vi napravili svoju priču).
2. Nema igara moći - tj. vaš lik ne može biti sveznajući, svevišnji i premoćan - mnogo je interesantnije kada ima što više mana što je moguće..
3. Pokušajte izbegavati jako kratke postove, tj. one od jedne ili dve rečenice.
4. Pokušajte da budete što više gramatički ispravni.
5. Nemojte ignorisati druge igrače (tj. možete da ih ignorišete kao što je drtina gore uradio, ali ne možete u svojoj priči da uopšte ne primetite da vam je osoba ostavila otvoren zaplet na koji se možete "nakačiti").
6. Pokušajmo da izbegnemo oftopičkarenje. Za požurivanje bilo koje osobe da napiše svoj post možete koristiti u2u. Ovo da nam bude od pomoći da napravimo jednu pričicu koja će se bez problema moći čitati ovoj temi.

Nadam se da se svi slažete sa ovako postavljenim uslovima, te da oni služe samo da bi od ovoga ispalo neka fina i pitka pričica...
===============================




E, sada. Pala mi je ideja na pamet. Tj. nije moja ideja, nego nešto što sam radio na jednom drugom forumu, pre sedam godina, a Forumlend me je podsetio na to.

Dakle, ovo bi moglo biti kao neki hibrid Forumlenda i Nastavite priču, ali sa malo drugačijom koncepcijom.
(Da, da. Usuđujem se takvo što da uradim, uprkos tome što sada sledi napad od strane Forumlend obožavalaca. To, a i da se usudim da kažem da do sada nisam imao priliku da ga čitam.)

Svaki forumaš kontroliše svoje likove i piše priču, koji se mogu voditi pod imenima forumaškim ili ne, a koji mogu da oslikavaju osobine samog forumaša ili ne. Poželjno je da bude napisano nešto više od jedne rečenice po postu.

Likovi različitih forumaša bi naravno bili u interakciji jedni sa drugima kroz zaplet priče, i naravno dva forumaša mogu imati jedan delić dijaloga i događaja na jednom mestu, a drugi na drugom i tako dalje. Ali poželjno je da ipak svi imamo u celini da se nalazimo u jednoj priči i da svi jednako utičemo na razvoj događaja.
Ukratko – role play.

A na učesnicima bi bilo da odrede kakav će biti tok priče. Da li će biti horor, erotika, fantastika, drama ili štagod.

Evo, počinjem ja, inspirisan malo pravim likom iz knjige odakle potiče moj nik, ali ipak sam izmenio svojim idejma.

Stajao sam na samom vrhu solitera, gledajući ispred sebe kako se pruža pogled sivila zgrada i asfalta, prošarana zelenilom pokojeg slučajnog parka koji je borio već unapred izgubljenu bitku protiv betona koji ga je proždirao. “Kakav užurban i nervozan grad u kome vladaju depresija i haos”, pomislih, “Savršen je”. U vazduhu je odisao svež miris ozona letnje oluje koja je prošla, isto onako brzo kako je i došla. Uprkos tome, pobrinula se da njeno kratko zadržavanje u ovome gradu bude zapamćeno, sa munjama koje su kao bičevi kakvog ljutitog Boga udarali o građevine – građevine koje su se vinule tako visoko da bi prkosile tim istim bogovima, da bismo dokazali da smo jednako visoki kao i oni i da ih možemo dodirnuti kada god hoćemo. To ih je očito jako ljutilo.

A ko sam ja i šta zapravo radim toliko visoko, posmatrajući ovaj grad, kao da je moj, kao da ništa ne postoji u njemu što bi moglo da mi prkosi – sa samopouzdanjem, koje nije bilo bezrazložno?

Da počnemo od imena za koje se veže toliko priča, tužnih, radosnih, najviše opasnih, a i poneka strastvena. Zovem se Korvin. Takvo ime mi je nadenuo otac, koji se trenutno nalazi prostorima udaljen od mene. Neobično vam zvuči, prostori. Ali, to je istina. Kao što svaka ravan naslagana jedna na drugu čini prostor, zar vam ne deluje naprosto logično da postoji beskrajan broj prostora, koji se prostiru u pravcu koji mi ne možemo da razumemo, kao što ni naši kvadratni drugari ne razumeju kako oni zapravo mogu da čine kocku? Zavrti vam se mozak, kada samo pomislite šta to može sve da znači, posebno jer se ti isti prostori krive, kao što i papir kao primer površine može da se iskrivi, tako da putovanje od gornje do donje ivice papira, iliti od tačke A do tačke B, zapravo može biti mnogo kraće, ako se probije kroz prostor.

Ja nisam sa ove planetice koju zovete Zemljom u ovom Univerzumu. Ja potičem iz kraljevske porodice, i to mnogobrojne porodice, jer je matori kopilan nalazio za shodno da svake godine nađe novu ženu, pri tom na različite načine se otarasivši prethodne, ostavljajući veliki broj sinova i kćerki i isto toliko veliki problem prestolonaslednika, pogotovu sada, kada je taj isti matori kopilan mrtav. Ubijen, preciznim udarcem tankim nožem, pravo u srce, istog trenutka presekavši glavnu aortu, ostavljajući polako unutrašnje oticanje najdragocenije tečnosti njegovog organizma, iste te njegove tečnosti, koja je kolala mojim telom. Tu činjenicu sam delimično mrzeo, isto kao i to što mi je delimično pričinjavalo zadovoljstvo da mislim kako je to spora smrt morala biti.

Ta smrt je ostavila pitanje naslednika otvorenim, isto pitanje od koga sam dobijao penisalne bolove, jer mi je otac oduzeo sva prava nasleđa i proterao me je iz kraljevstva, kada je dobio od jednog od mojih dragih braće fotografiju, mene i jednog od konjušara u senu.

Prokletstvo. Momak je bio tako dobar, izuzetno zgodan, krupan i malo niži i što je najbitnije, imao je tu srčanost u sebi. Varnica je sevnula između nas gotovo istog trenutka, a kulminirala je posle mog redovnog nedeljnog jahanja. Sa njim ne znam šta se dogodilo posle. Bio je potrošna roba, kao i mnogi pre njega, za zadovoljenje moje požude, tako da me ta primisao nije dugo mučila. Svakako nije bio vredan posledica.

Šok je bio brz i bolan, širenje zenica, ujed za srce, kao i mržnja koju pretpostavljam da ju je osetio. Isto tako je bio brz kao i moje proterivanje.

Vratio sam nazad tu primisao, među ostalima o mom životu, koje su bile naslagane, kao slike u mojoj glavi, dok sam istovremeno osećao kako strujanje vazduha posle kiše ulazi u mene i razbacuje ih naokolo po tamnim prostorijama moga uma. Odrastao sam u zamku, u lavirintu bezbrojnih prostorija i prolaza. Kao svaki mladi plemić, učen sam mačevanju, oružju, jahanju i magijama, kojima smo raspolagali u ograničenim količinama. Ali, od malih nogu sam učio i okrutnu igru prepoznavanja motiva, odmeravanju snaga sa mojom rodbinom. Tu su se naravno našla i borilačka veština, po želji, kao i ostali opšti predmeti koji se takođe uče na ovoj senci Univerzumu, na ovoj maloj planeti Zemlji i u ovoj maloj, siromašnoj državi u kojoj sam se obreo lutajući po senkama (kako smo voleli da zovemo prostore) iznemogao. Zatvorio sam oči i pustio film svog života, kao što bi se verovatno pustio, kada bih se sada prepustio zemljinoj teži i padom u nepoznato. Da osetim kako me neodoljiva težina zemlje privlači svom svojom snagom, da osetim konačno krajnju istinu težine, nasuprot ovoj lakoći postojanja koja me je obuhvatila i mrtvila koji sam osećao od trenutka kada sam napustio svoj grad. Osetio sam strujanje vazduha koje je činilo telo koje se velikom brzinom približavalo tlu da se spoji sa njim u jednom glasnom, mokrom zvuku udara od čvrsti beton, koji je označavao kraj.

To naravno nisam ni izbliza želeo. Pogotovu sada, kada je kopilan mrtav, samim tim delimično dižući moje prognanstvo ili barem ne ostavljajući nikoga, ko bi svojom voljom naterao vojsku da me izbaci iz grada. A, želeo sam ponovo da vidim moju braću i sestre, da im brat peder zada oštar udarac, da im zakomplikujem igre intrige, koji su oni tako vredno do sada pokušavali da zapletu, sa brojnim pokušajima ubistvima, i nivou tenzije i nepoverenja koja prevazilazi bilo koji koji biste mogli zamisliti. Pogotovu zato što sam vičan tim igrama, iako sam već godinu dana van svih tokova priče.
Osetio sam zadovoljstvo od te primisli, dok sam hladno gledao ovaj grad očima boje ćilibara, pogledom koji je više odgovarao plavim očima, ali sam ih uprkos tome voleo, jer je ljudima davala lažan utisak toplote.

Škripanje vrata me je prenulo iz mojih razmišljanja i iste sekunde sam se okrenuo, otvorivši sva čula prema pridošlici koja je načinila tako nesmotreno taj zvuk.

“A, ti li si...”, rekoh, pošto sam raspoznao konture lica pridošlice.

Aj da pokušam... mada pisanje me retko vodi u dijaloge i izmišljene svetove i priče.

Originally posted by KorvinOdAmbera

“A, ti li si...”, rekoh, pošto sam raspoznao konture lica pridošlice.

... "Gledaš u mene kao da me poznaješ, a ipak ja ne znam ko si. Pomešao si me s nekim, ne bi mi bilo prvi put. A možda samo čekaš nekog, a ja došao nenajavljen."

Čudno me posmatra, istim oprezom koji i sam posedujem. Verovatno je to postalo zajedničko obeležje svih nas, u ovom negostoljubivom okruženju.

"Osećam da uživaš u pogledu, i nisi jedini. Ne pamtim kada sam prvi put kročio ovde, ali me vidik i dalje oduševljava. Van prostora, skoro van vremena. Možda bi bilo bolje da se vratim kasnije, makar ja volim da uživam u tišini i samoći na ovim visinama."

Pogledah u nebo, uskoro će noć. Vreme je da siđem među ljude, među stoku. Uvek mi je mučna ta pomisao. Ono što me pokreće jeste potreba. Tuđa patnja je često moje zadovoljstvo.
Osim toga, ovaj lik mi ne uliva previše poverenja. Kao da ja pa verujem bilo kome. Postoji nešto mračno u njemu. Primamljivo, ali nije moj problem. Večeras ni nemam vremena za bacanje.

"Ostavljam te da uživaš, zbogom!", i krenuh nazad ka vratima.

~ Ah.. Kako grozan dan za roleplay... Uopste nisam inspirisan .... No, evo malo teksta ~

"Dimitrijeeee!!!" - čuo se ženski, prodoran, takozvani maminski glas iz dnevne sobe. "Ajde uzmi onaj lavor u hodniku, i donesi veš sa krova, jutros sam stavila da se suši!"

Divno... Jos jednom moram prekinuti svoju rutinsku, subotnju pang-cha seansu samo da bih uradio nešto što ne želim. Iako ZNA šta trenutno radim, gospodja majka smatra da je ispravno prekinuti isto, jer je njoj teško popeti se pišljive 22 stepenice do krova solitera, da pokupi veš.

Isključujem se iz spiritualnog sveta, prestajem da lebdim i noge dotiču tlo. Nisam imao ni 3 sekunde da se saberem, a ona je već uletela sa ogromnim crvenim lavorom: "Hajde, požuri! Uskoro će nevreme, a ne želim da radim Sizifova posla. Diži se mladiću, ČUJES LI?!".

'No, not again' osećaj se budi u meni. Uzimam lavor, oblačim jaknu, jer je prokleto hladno ovog tmurnog dana, obuvam klompe - prvo sto mi je palo pod ruku tj. nogu. Tako naivno i nesmotreno sam pošao put krova naše stambene zgrade: "Super... Još sad i ona železna zardjala vrata... A ja snagator kakav jesam, treba mi uvek dobrih 3-4 minuta da ih otvorim." Ali ne i ovaj put:

Vrata su bila otvorena... Za divno čudo, ona veštica Rosa sa zadnjeg sprata ih nije zatvorila? Možda je umrla... A možda je i njoj jednostavno više muka da ih zatvara... Ko zna...

Ulazim oprezno, ne sluteći ništa. Studen obuzima moje telo, a hladan vetar kao nemilosrdni bič šamara moje iovako ranjivo lice. "Super, barem se veš osušio...", pomislih. Zamičem za ugao, i ugledam cudan prizor... Muskarac... u svojim dvadesetim prilazi meni (rekao bih da odlazi), dok drugi bezlicno gleda u daljine naseg sivog Smalltowna.

"Dobro vece...", zbunjeno, i pomalo isprepadano izustih... "A vi ste?"...

- Pijan i naduvan, drago mi je. Ne moraš mi persirati, ne množim se. Jao, znači nije mi dobro... Imaš čašu vode, ko pesak da sam žvakao... Znaš, svidja mi se ovaj krov vašeg solitera, kontam živiš ovde, elem, jako lepo se vidi ceo grad sa njega. Heheh. Pre par godina mi bilo došlo da se bacim s jednog takvog... Ali eto, sad mi super. Nego, što ja tebi to pričam, izgledaš mi fino raspoloženo i to sve, da bih te mračio svojim mracima. 'Bem ti 'lebac, saplešću se, jel imaš VODE?

Muškarac u svojim dvadesetim se lagano teturao ispred zbunjenog, ali uvek za pomoć spremnog Dimitrija, koji je odšetao nekoliko koraka iza velikog betonskog stuba, nakon čega se začuo tvrd zvuk neartikulisanog mlaza vode koji je padao po metalnom lavabou.

- Evo, imaš vodu ovde, slobodno. Čaše nema u blizini. Jel sve u redu? - upita Dimitrije, manje uplašeno i opuštenije, ali sa malom dozom izmešane radoznalosti i nepoverenja, karakterističnom za starosedeoce ovog sivog grada u kome su svi jedni drugima bili kompletni stranci, dok im je gostoprimstvo bilo razrađeno kao adolescentni anus.

Neobaveznim i bezbrižnim pogledom, prilazeći ka bakrenoj česmi, mladić u dvadesetim odmeravao je Dimitrija, previše želeći da nastavi razgovor sa njime da bi mu već sada zahvalio.

-Ma da, okej sam skroz.

Sunce se pelo ka zenitu, ovog kasnog subotnjeg jutra, bledožutim zracima obasipajući konstruktivni beton, metal i staklo stambenih blokova, koji su se prostirali skoro do linije horizonta. Grad će noću živnuti, pobogu, ipak je bila subota. Ipak, i dalje je trebalo da prođe dan, u kome je, poput bilo kog dana, svako mogao da zaključi da je nešto novo naučio, ako je želeo da bude svestan toga. Posle sinoćne kiše, zbog koje su dimnjaci postali totalno bljuzgavi, došlo je prepodnevno sunce; a pre lucidne noći proći će razumni dan.

Dimitrije je polako skidao i slagao veš u korpu, povremeno bacajući oči na zadnjicu sagnutog i rasejanog mladića koji je željno lokao ledenu vodu i pitao se šta on zapravo radi tu i zašto mu je uopšte i dato da pije vodu. Utom se do česme došeta i potpuno beživotni i još pogubljeniji dečko, koji je sve vreme stajao na drugoj ivici krova.

Ne, sreo je nas dvojicu, ne tebe!
Ti si mogao da započneš neku paralelnu priču, na drugom kraju grada... ili da sačekaš mene da napišem post koji sam sada planirao!
Ne možeš da upravljaš tuđim glavnim likovima!
Role play znači igrati ulogu, ne pisati čitavu dramu!

Sad moram da menjam zamisao...

Pa nisam mladic u dvadesetim ja, ja sam samo nastavio pricu kako mi je dunulo. Mislio sam a ne mora nuzno da se bude neki lik, moj roleplay je narator u ovom slucaju trebalo da bude... A nisam skontao da ne moze da se upravlja tudjim likovima,izvinjavam se

Ja sam lik u dvadesetim!
Ne možeš da nastavljaš priču mog lika!

Ma razumem sad... Izvini Drti. Ako hoces iskuliraj moj post, pa si nastavi kao mladic u dvadesetim, ja cu se ukljucim posle kao neko. Nisam znao da mora da se bude neko uvek, jer mi bilo malo cudno da svaciji post mora da se zavrsava sa pojavom novog lika koji kao banjava i sad to treba da bude naredni forumas :S

Ma kreni svoju priču.
Jednom ćemo se već sresti
Ili se samo maštovito ubaci u neku našu scenu, kao posmatrač ili šta već želiš biti...

A sada nastavak moje divne priče!

Dok sam prilazio vratima, pogubljen u mislima, ni ne videh čudno odevenog mladića koji se stvori preda mnom. Tek njegov drhtavi glas me trgnu i prepade!

Originally posted by SmallTownBoy_91

"Dobro vece..."

Na sekund zauzeh borbeni stav, opreza nikad dosta.
A onda ga odmerih. Deluje mi bezopasno, pomalo pogubljeno.

Originally posted by SmallTownBoy_91

"A vi ste?"

"Hah!", ne znam ko mi je bio smešniji u tom trenutku.
Odmahnuh rukom i produžih dalje, kroz vrata i niz stepenice.

Dva sprata niže, stigoh do lifta. Nekoliko minuta kasnije lift napokon stiže. Pažljivo osmotrih mračan hodnik, i uđoh u njega. Nadam se da niko više neće ući u njega. Malo toga mrzim više od vožnje liftom 300 spratova sa dosadnim strancima i njihovim praznim pričama!

/off

Originally posted by Null




/off

Ti si zasluzio jedne batine


ONT:

Originally posted by Dirrty

Ma kreni svoju priču.
Jednom ćemo se već sresti
Ili se samo maštovito ubaci u neku našu scenu, kao posmatrač ili šta već želiš biti...

A sada nastavak moje divne priče!

Dok sam prilazio vratima, pogubljen u mislima, ni ne videh čudno odevenog mladića koji se stvori preda mnom. Tek njegov drhtavi glas me trgnu i prepade!

Originally posted by SmallTownBoy_91

"Dobro vece..."

Na sekund zauzeh borbeni stav, opreza nikad dosta.
A onda ga odmerih. Deluje mi bezopasno, pomalo pogubljeno.

Originally posted by SmallTownBoy_91

"A vi ste?"

"Hah!", ne znam ko mi je bio smešniji u tom trenutku.
Odmahnuh rukom i produžih dalje, kroz vrata i niz stepenice.

Dva sprata niže, stigoh do lifta. Nekoliko minuta kasnije lift napokon stiže. Pažljivo osmotrih mračan hodnik, i uđoh u njega. Nadam se da niko više neće ući u njega. Malo toga mrzim više od vožnje liftom 300 spratova sa dosadnim strancima i njihovim praznim pričama!

Iznenadjen reakcijom anonimusa, mladica u svojim, reklo bi se dvadesetim, prilazim drugom, zbunjenom, naizgled odsutnom. "Dobro vece. Sta radite ovde?" upitah...


SAD SE CEKA KORVIN DA NASTAVI! ILI NEKO ZAPOCNE SVOJU PRICU KOJA SE POSLE NADOVEZUJE NA NASU. Kao sto sam ja uradio sa mojom pricom (krenuo svoju, nadovezao se na Kokijevu i Dirrtijevu.


P.S. Sorry sto kasnim, nisam znao da je neko postovao posle mene XD

Dimitrije je polako skidao i slagao veš u korpu, povremeno bacajući oči na zadnjicu sagnutog i rasejanog mladića koji je željno lokao ledenu vodu i pitao se šta on zapravo radi tu i zašto mu je uopšte i dato da pije vodu. Utom se do česme došeta i potpuno beživotni i još pogubljeniji dečko, koji je sve vreme stajao na drugoj ivici krova.

Znaci, fantasticno! Obavezno da utices na nas Role Play i nemoj da nas ostavis. Evo, recimo, neko ce sad da te predstavi kao prijatelja, ili mozes da bezis od policije, pa naletis gore, na soliter

A može i da uleti u lift, i da se slučajno poje*emo npr!

I nije fantastično, mi stvaramo SF role play priču, a ne likove koji su udrogirani pa lupetaju gluposti!

Ko je rekao da ce bit sajns fikshn? :/

Korvine nastavi PRICUUU!!!

Pa imaće te elemente, tako je priča i započeta!

Pa do'ro, ne mora sad sva biti sajns fikshn.. /me casts Wingardium Leviosa and you die! God mode je sranje... Bas bi bilo cool kad bismo bili normalni likovi.,.. Ali neee... Korvin mora biti Marsovac... No dobro... Ajd sad, neko nek nastavi, i nek se ukljuci u nasu pricu! Ili zapocne svoju na koju se posle nadovezuje

Moj lift je i dalje slobodan...

Pa ne mislim baš Godlike, a i ne moramo da se koljemo međusobno.
Odnosno ne možemo jer ovo nije real time, već post za postom.

A zato si ti us'o u lift.... :Sherlock_mode:

"Šta te boli briga šta ja radim ovde," prolete mi začas kroz glavu. Nisam mogao da se oduprem toj prirodnoj reakciji, barem ne u mozgu. Ali je druga stečena reakcija koju sam dobio u ovome svetu prevagla, a ona je činila dugoročno mnogo bolju strategiju lažne pozitivnosti i prisnosti sa ljudima. Ništa me ne boli, a možda ću imati u budućnosti i koristi od ovoga momka.

"Nema potrebe za persiranjem, nisam toliko star. "Širom otvori oči, neka ti se malo sasuše oči tako da dobiješ efekat suznih očiju. Taaakoc. E sada blago podizanje desnog obraza u poluosmehu i opuštanje očnih mišića. Savršeno. Okrenuo sam se. "Nekako u ovom gradu, vidiš da ima jako puno ljudi, ali se čovek ipak oseti usamljenim. Svi su nekako udaljeni jedni od drugih, bez obzira što žive tako blizu jedni drugima. Zaista mi se čini čudnim taj svet, i volim da odem gore da ga posmatram i da razmišljam šta je to u ljudskoj prirodi što ga čini tako egoističnim."
Primetio sam opuštanje mišića mladića. Kao da polako stičem njegovo poverenje...

Ja mislim da ova tema postoji...

Loshe mislish.

Dok sam lutao opustoshenim ulicama secao sam se vira u kom sam, cinilo mi se, bio jednu celu vecnost. Taj vir nije bila voda, niti vazduh, ni na nebu ni na zemlji. Kao neki prostor izmedju univerzuma. Poslednje pre toga cega sam se secao je bio jedan veliki hol, visok, toliko visok da mu se plafon nije mogao videti, vec samo naslutiti u gustoj tami. Sa obe strane su bili redovi prigusenih lampi koji zu me vodili duz dugackog hola ka dalekoj svetlosti na kraju.

Moje budjenje u ovom svetu je bilo dugo i mucno. Bio sam zbunjen i uplasen, jer nisam znao gde se nalazim i koji je razlog mog dolaska. U jednom momentu sam konacno postao svestan svoje okoline, kao da mi je neko opalio samar. Onda je nastupio shok koji jos uvek nije potpuno iscezao. Sta radim ja ovde? Da li sam krenuo na ovaj put samovoljno ili me je neko naterao?

Grad je bio siv i tih, nikoga nisam sreo, kao da je napusten. Pitao sam se da mozda nisam dospeo na pogresno mesto, ili mozda u pogresno vreme?
Sva ta pitanja koje sam sebi postavljao zaokupljala su mi razum i odlagala ludilo koje je poput neke uzasne unutrasnje aveti nadolazilo i donosilo ochaj i beznadje. Nisam znao da sam imao veliku srecu da me vir nije razneo po nistavilu vasione kao da me nikad nije ni bilo.

Dok sam prolazio pored jedne zgrade sa staklom - u svom odrazu sam video da nosim odecu, sto pre toga nekako nisam uspeo da konstantujem. Poceo da sam, zatim, da preturam po dzepovima u nadi da cu pronaci nesto sto bi mi ukazalo na svrhu mog dolaska u ovaj svet, ili potsetilo na nesto, bilo sta, vezano za mene u ovom prostoru i vremenu. Nista nisam uspeo da nadjem. Pipao sam se od glave do pete i onda mi je pod saku doslo nesto sto mi je stajalo na grudima. Nosio sam neki medaljon oko vrata. Bio je kruznog oblika, od nekog tamnocrvenog metala i na njemu je bio izrezbaren jedan simpol poput grba. Izgledao je poznato, ali mi to i dalje nije nista govorilo, sem da je to mozda kljuc odgovora na moja pitanja. Ragledao sam medaljon i opipavao ga u nadi da cu pronaci jos nesto.

I onda, kao da sam nekim odredjenim sistemom dodira to postigao, medaljon se otvorio i u njemu je stajala jedna slika, portret jednog mladica.
Lice mi je izgledalo jako poznato. Shvatio sam da je on sigurno povezan sa mojim dolaskom, mozda moj glavni cilj ili misija.
Potom sam dobio neku novu energiju i krenuo dalje brzim tempom, jer je sasvim moguce da nemam puno vremena za gubljenje, ako sam se uopste nalazio u vremenu u kom ovaj mladic postoji. Znao sam samo da bi mi ova potraga skrenula misli sa puta ka ludilu, iako nisam znao odakle da pocnem, iako nisam znao da li je on taj koji moze da mi da odgovore ili sam, pak, ja ovde dosao da bi njemu nesto porucio.

Izgleda da u mom životu čak ni jedna tako normalna aktivnost, kao što je sušenje veša, ne može proteći bez nečeg paranormalnog. Ili bar nečeg što je na granici sa istim...

Mladić mi se učinio čudnim... Kao da nije sa naše planete... Kao da je sa Marsa pao A opet je tako dobro poznavao naš svet. Sa vana je delovao izgubljeno, a opet, u njegovom glasu se osećala neka sigurnost. Pažljivim koracima sam prišao, i bogznašto, izustio: "Da. Ljudi je mnogo, ali onih koji hoće da te saslušaju je jako malo."

Primetio sam da me "Marsovac" čudno gleda. Po suzama u njegovim očima dalo bi se zaključiti da nešto nije u redu. "Plačeš?", zapitah.

"Nenenene", rekao sam svojim najboljim slomljen-sam-ali-se-jako-hrabro-držim glasom... Pročistio sam grlo i osmehnuo sam se, "U svakom slučaju, kakvi god nas problemi zadese uvek se možemo izvući. Dok je živ čovek, nada u njemu ne umire."

Video sam da se u njegovoj glavi formiraju čisto kulturna pitanja vezana za to šta se to zapravo sa mnom dešava, koja su jednsotavno vrištala da budu postavljena na osnovu moje rečenice, te, da ne bih morao da sakrivam svoje poreklo, a i da lažem, dodao sam: "Lepo je to znati da se uvek može naći neko da te sasluša, ali neke stvari su naprosto van mog i tuđeg polja uticaja, te ne volim da pričam o tome. Nema mi koristi, a samo će mi prizvati negativne emocije."

Noć se smrkavala, a ja nisam ionako imao ništa pametno na umu da radim, te:
"A jesi li ti za jednu kafu? Nedostaje mi priča sa totalnim strancem. Oduvek su me takvi razgovori umirivali."

"Ovaj..." rekoh prepadnuto. Ipak sam došao da pokupim veš, zar bi bilo u redu neplanirano otići na KAFU? Sa STRANCEM? Ko zna šta je hteo... Milion mogućih scenarija mi se izvrtelo u glavi, ali je njegov glas delovao tako krhko, te sam osetio da momak ne laže. Trebao mu je prijatelj. Iskreni. Odmah. Pomislio sam na mamu, ako odem, biće bezveze da joj se javim. Ako se ne javim, znam šta me čeka kad dođem.

Baš me briga, neću se javiti. Osim toga, fali mi malo avanture u životu... "Što da ne, poznajem jedan jako dobar lokal u blizini, tu izlazim sa društvom često. Da pođemo?".

Nakon potvrdnog znaka mladića, čije još ni ime ne znam obojica smo se uputili istim putim kojim sam ja došao. A nadam se i on... "Idemo liftom?" upitah. Mladić samo klimnu glavom.

warten, warten...

Sasvim zadihani smo jedva sišli pešice do prizemlja ove stospratnice, jer su svi liftovi najedanput odlučili da se pokvare. Kroz glavu mi je prošlo, da je mladić koji je bio na trenutak sa nama, verovatno ostao zaglavljen u liftu, te sam predložio drugom momku, da javimo tu informaciju domaru. Kako smo to obavili, izašli smo na ulicu provlačeći se pored gomile ljudi i konačno nalazeći ulaz u podzemni lavirint, takođe poznat i kao metro ovog grada.

Zauzeli smo svoja mesta u vagonu i nastavili svoju priču kada je meni najedanput palo na pamet da se uopšte nismo ni upoznali:

“Prokletstvo, fino smo se ispričali, ja ti govorim svoju celokupnu životnu biografiju, a uopšte ti nisam rekao kako se zovem. Zovem se Gabrijel.” Lažno ime, za čitav lažni život koji predstavljam kao svoju biografiju uspešnog programera koji je odgovoran za bazu podataka jedne od jačih banaka ovog grada. Došao iz omanjeg naselja u veliki grad i koji se sam borio za svoj život. Tužna i hrabra priča.

“Dimitrije, drago mi je.”

Krenuo sam da pružam ruku Dimitriju koji je bio ispod mene.

“Ček, kako on može biti ispod..” je otprilike poslednja misao koja mi je proletela kroz glavu, pre nego što je silina inercije me bacila prema plafonu, koji je očito nezadovoljan svojom ulogom u svoj ovoj priči voza najedanput odlučio da bude zid, dok je levi zid se bunio radi novonastale situacije i hteo da bojkotuje to što se dogodilo, te je dao svoj protest time što je postao mnogo neudoban i nezgodan za moje prizemljenje, uzrokujući da se pozdravim sa svojom svešću na neko vreme.

Budim se u nekakvom vozu, a oko mene svi spavaju... Bar se nadam... Pogledah na sat. 03:00 iza ponoci! Brzo ustadoh, u nameri da podjem kuci. Odjednom shvatim da ne znam kako bih to izveo. Prolazi mi kroz glavu onaj Marsovac, sto sam s njim bio na krovu...

Cek, cek... On je predlozio da idemo na kafu, sisli smo, javili domaru da je onaj decko u liftu, i otisli u metro... PA DA!!! Mora da je ovo to... Ali, gde je Marsovac?

Pogled mi je lutao i cesljao sve "usnule" putnike. "Evo ga!" - uzviknuh. Plava tecnost, izgleda kao krv, prekrivala je veci deo njegovog levog obraza... Izgleda da se ozbiljno povredio. Posegnuo sam za dzep, kako bih uzeo mobilni da nazovem hitnu... Naravno, ostao mi je kuci... Ko jos nosi mobilni do susi ves? Izasao sam iz voza, u nadi da cu naci nekog ko ce pomoci. Ali ljudi nije bilo. A bogami ni divljih macaka i kerova... A ni aparata za Kolu...



Ugledah figuru obasjanu nekakvim nebesko plavim svetlom kako mi se priblizava. Koji se moj desava???

(Možda sam bio nejasan. Mislim jesam namerno, ali mislio sam da ćeš skontati. Vagoni su iskočili iz šina i postrance su pali. To ne čini vrlo mogućim da su svi odjednom izgubili svest.)

Baš je lepo kada se ponovo vraćaš u svest sa masivnim osećajem boli, pogotovu skoncentrisanoj na potiljku i repnoj kosti. Sočno sam opsovao, dok sam pokušavao da se snađem i ustanem, a da ne ozledim tipusa koji mi je ublažio pad. Proverio sam mu puls, video da nema nekih ozbiljnijih povreda i onda se okrenuo da vidim situaciju. Mnogo ljudi je mrmljalo, ustajalo, neki su paničili, ali se dovoljno našlo pribranh ljudi koji su organizovali ostatak i proveravali da li su svi u redu. Dimitrije je nestao. Videvši da ovde nemam razloga više da ostanem, krenuo sam da vidim kako se mogu da izvučem iz voza.

Ubrzo sam našao prozor, nekako se uspentrao da mogu imati pristup njemu, rasturio ostatak i ćoškove koji nisu bili već od udara rastureni i izdigao sam se sa rukama dovoljno da bi nogama dohvatio ivicu i izvukao se odatle. Nije me dočekao neki preterano divan pogled, pogotovu pomislivši na ljude koji su nastradali. Ali zašto? Šta se dogodilo? Dovoljno sam dugo živeo u Malogradu da znam da mogućnost da voz naprosto isklizne iz šina je ravan nemogućnosti. Ili barem strahovito maloj verovatnoći.

Provukao sam se i skočio sa voza i krenuo da lunjam niz sam tunel. Od mraka ništa nisam mogao da vidim. Udario sam o nešto, i brzo promenio trajektoriju svog hoda, videvši da ovako ne mogu da nastavim dalje i nadajući se da neće niko naleteti, da vidi ono što ću uraditi. Ispružio sam šaku i osetio kao tanušni pritisak na vrhovima prstiju, kome je sledelo trnjenje, dok se nisu krenule formirati varnice koje su tekle od mojih prstiju i vrtile se u krug oko zamišljene ose koja se nalazila deset centimetara iznad mog dlana. Sve više i više varnica je izlazilo i sjedinjavalo se u jednu kuglu, koja je predstavila dovoljan izvor svetlosti da bih mogao da nastavim putovanje. Krenuo sam polagano kroz tunel unoseći što više podataka o unutrašnjosti tunela, gledajući radoznalo, pošto je ovo bio prvi put da sam stekao tu priliku da pohodim ove tunele. Ono što nisam znao da ono o što sam udario malo pre nije bio zid, nego nešto, vrlo, vrlo živo.