- 02 Feb 2009, 09:28
#1376091
Питање:
Помаже Бог, добри људи
Читајуци нека од питања у оквиру теме "Мишљења на савремене теме" прочитао сам и питање младића везано за одржавање геј параде у Новом Саду.
Иако ме је ваш одговор готово у потпуности задовољио, ипак је остало мало места за неко подпитанје на које бих зелео да ми дате одговор. Рекли сте да је као "последица променене моралне климе у друштву" настао хомосексуални покрет. И ја мислим да је тако и то можемо данас и видети. Али зар хомосексуалност није постојала од давнина? Зар то није нешто са чим се човек роди? Зар то није неки вид болести људског тела, или ако се смем усудити да кажем, можда чак и грех који појединац носи са собом? Такође бих напоменуо да сам игром случаја имао прилике да упознам особе које су геј или лезбијке.Девојка са којом сам разговарао ми је рекла да је још у основној сколи осетила привлачност до своје другарице, и да је касније дуго у њу била и заљубљена. У разговору са младићем који је геј невороватно ми је било то да сам након одређеног времена и сам чак почео да га посматрам више као девојку, јер нјегови покрети, говор, начин на који је седео много су више личили на особу женског пола него мушког. Мислим да није згорег и додати да су обоје изузетно високо школовани, интелигенти и изнад свега врло мирни, скромни и рекао бих људи од којих би заиста могли да очекујете помоћ у невољи. Оно што им је обома недостајало је нажалост оно што многим младима данас недостаје, а то је вера и свест о постојанју Господа Бога нашега.
Унапред захвалан,
Милан
Одговор:
Драги Милане,
све зависи од норме коју друштво уређује, и од поимања квалитета живота у којем човек у одређеној средини налази, а посебно како «открива» одговоре за своје присуство у овом свету.
Човечанство је седело у «тами и сенци смртној» (Мт. 4, 16), и тадашња норма живота није могла да буде ван ових категорија, којa се огледала у таквој приземности и прашини, у шта се и сам он, богообразни, претвара и губи тај свети лик. То што кажете за хришаћнина није аргуметнат, јер рецимо грчка хомосексуланост билa je израз културно-политичког друштвеног слоја, чак и престижа, прилично префињеног и јавним мњењем прихваћеног, и са доста мањих вулгарних схватања него данас. А то је зато што је све ђаво тако фино уредио и у садио у несрећну психу људску.
Клеветник рода људског је уредио такву префињену адвокатуру да су сва она схватања живота која су ван Закона, била на једном «престижном културном нивоу» које Библија описује као «сенку и смрт». Тада су философи елоквентно и сладуњаво оправдавали ту појаву у друштву, са тим одважним позивом широким масама на остваривање идеала човеко-познања т.ј. експлатације крајње смртних покрета тела, који се сразмерно учвшћују у односу на то удаљавање од живог библијског Бога. И данас ми видимо да колико смо даље од Бога да смо толико препознатљивији у овој новој богоборачкој форми живота. У том све већем одсуству Христа све више заузима оно што постаје хедонистичка философија живота, и она има сву могућу адвокатуру данашњег јавног мњења.
Није случајно Марко Мунициј Феликс написао «Октавија» откривајући болест људског разума у том понижавању и малтретирању природних закона уређених у богообразном телу, и малтретирање Промисла о човеку, који се одважно нудио на ондашњем највећем академским нивоу. Друштвено уређење је апологетски ту гнусобу нудило као високо котирање у друштву. Он каже: «Нека Сократ, атински говорник, јавно призна да он ништа не зна, иако се хвали сугерисањем најживљег демона; нека Аркезилај, Карнеад, Пиррон и сва та гунгула академаца живи у сумњи ... Ми презизремо гордост филозофа, који су, како ми знамо, били људи развратни, прељубници, и тирани, који су тако красноречиво говорили против порока којима су они сами били заражени» (гл. 38).
Ми сада треба да замислимо Христа, и његове следбенике, који се у историји јављају као опозиција свему оном што је «свет» нудио и упоредимо са «садашњим» Христом, у односу на наш свет и друштвено и морално уређење у њему. Ми у ондашњим хришћанима имамо једну спонтану и непланирану јаку политичку силу, која моралом - ограђивањем човека од «таме и сенке смртне», или како св. апостол Павлу каже: «јер и ми бијасмо некада неразумни, непокорни, заблудели, робујући разним пожудама и насладама..., гнусни..» (Титу 3, 3), једноставно уздрмава и касније руши Римску империју. И он није претеривао када је хришћане са пуним стратешким политичким правом објавио за непријатеља број један. То је био један природан процес који је заснован на еванђелској истини да «светлост са тамом» нема ничег заједничког. Хришћани, по својој суштини постојања и упражњавању живота јесу били у увек ће остати непријатељем број један за све покрете смртних грехова а посебно противприродних. Својим светим животом хришаћани су се залагали за «аполитизацију» и промену Света, јер су јавно исповедали оно што св. Јустин Филозоф пише: «Они су у телу, али не живе по телу; налазе се на земљи, али су грађани небески, поштују наложене њима законе, али својим животом њих превазилазе» (Дијогенту, 5).
Нису били «патриоте» политичке, академске, културне, хумане – и све то што се данас красноречиво и апологетски тражи ради апсурдне жеље да се помири «светлост са тамом», и то у најгнуснијем силовању светог и узвишеног појма љубави. Наша вера - наши Свети Оци, толико су увек јасни да само духовно слепи људи не могу да их разумеју. Хришћани су просто одбацивали друштво које је «служило твари» (Рм.1, 25).
Науком о човеку без Богочовека, тако званим хуманизмом, ми покушавамо да прилепимо за земљу и прашину Царство Бога Славе. То се данас ради на највећем сколарном нивоу, и нажалост, и научно богословље је толико потпало под утицај апологије греха зарад толеранције чак и «љубави». Западне секте све више и јавније поистовећују се са «римљанима» и све ширим и бржим корацима удаљавају се од хришћана, тако да остаје само суво, бездушно декларативно исповедање, које је већином «лаж» (Рм. 1, 25). У посланици Риљанима апостол Павле просто каже: «Говорећи да су мудри, полудеше..., јер заменише истину Божију лажју, и више поштоваше и послужише твари а не Творцу. Зато их Бог предаде у срамне страсти..., и претворише природно употребљавање у противприродно..., и мушкарци оставише жене распалише се жељом својом један на другога, мушкарца на мушкарца» (Рм 1, 22 - 32).
У овоме би требала да лежи суштина овог одговора. И та «распаљена жеља», или како то ви кажете посматрање њега «као девојку»; или како је ваша другарица на тај начин била дуго «заљубљена» у особу истог пола, јесте просто богомрзко осећање, чак и нека је отсутна та сексуална активност. Да нисте јасно рекли «геј» онда ово емотивно стање у отсуству упражњавања сексуалности могло би да се назове платонистичком љубављу (да се манипулише), т.ј. другарском љубављу, дакле без «распаљене жеље». Али ви сте били јасни.
Наравно да се овакво страшно стање храни и потктрепљује у потпуном отсуству благодати, у отсуству богопознања, све једно што оно можда формално или декларативно постоји. Многи свештенослужитељи који страдају од ове опаке болести (до недавно занично менталне) чак приносе бескрвну жртву, а налазе се у стању богоостављености. «И како не марише да познају Бога» (пре свега подвигом, уздржавањем и укроћавањем покрета тела, или како св. Марко каже: «овај се род (ђаво) изгони само постом и молитвом»(17, 21), «предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично» (Рм. 1, 28). Овде Лопухин тумачи овако: то стање «поквареног ума» јесте заиста ментално, које није способно да позна шта је добро а шта зло. То стање је казна, богоостављеност, «зато што незнабожци нису желели да им Бог буде начело које ће да руководи њихов живот, и зато Он их је предао у власт потпуног помрачења моралне свести».
За нормалан и богобојажљив ум није могуће да замисли «волећег» и «изворног» Христа, и хришћане мученике, исповеднике и сведоке, у позицији са данашњим друштевним токовима, и политичким схватањима, и културним превирањима, која су исто тако предњачила у Риму. Помирити нашег Христа са данас већ утврђеном антихришћанском нормом на којој се модеран хуманистички свет гради јесте просто апсурд. Ми смо једноставно сведоци јасног зимског заласка сунца западне хришаћнске културе, која и данас «хлебом»,и мачем, нормира квалитет и принципе нашег еманципованог и «ослобођеног» живота. Академска красноречивост, чак и на појединим местима и православна, узела је себи за задатак да учини немогуће, да помири Христа са Јулијаном, са Нероном, са Трајаном, Диоклецијаном! Она покушава да примири Нерона и св. Петра у оном чувеном питању Хенриха Сенкевича: «Quo vadis, Domine”?
Хришћани су увек били опозиција било којем болесном друштву, и својим светим животом и примером увек су га укроћавали, а по могућству понекад и политичким методама враћали на прави пут (православни императори) . Религија наде и живота увек је супротно стајала «филозофији» грчко-римске немани – ђаволу, која је увек нудила друштвено уређење које је штитило, чак и подстицало на извитоперену, ма уврнуту филоссофију живота тог нихилизма и хедонзма, која се упражљавала у најперверзнијем малтретирању људског богообразног тела.
Рекосмо да све чешће сусрећемо модерне теолошке мисли које имају за задатак да помири изворног Христа са нормом живота коју је ондашњи Рим нудио, а «данашњи» врло брижно васкрсава. Она на тим поставкама, како бих рекао, на једном индивидуалном дерзновењу («дрском нерву»), развија богословље помирења између дијаметрално разних схватања живота: између хананеја и Израиља; између многобоштва, незнабожтва и богоборства са једне и хришћана са друге стране. Како постоји грех и грешник, и покајна дисциплина у Цркви то само сведочи да никада није постојала «ураниловка греха», него напротив, он се класификовао и толерисао икономијом до граница толеранције. Содомија је прелазила библијску исто тако и предањску толеранцију. Она је грех крајње погубности, о чему сведочи сама суштина речи која описује гњев Божији, наравно, по Божанском атрибуту Свеправедног Бога и савршеној кохезији са Љеговом љубављу. Писмено и усмено Предање увек га је карактерисало као «гнусобу». Књига Левит нас учи: «не легајте са мушкарцем као са женом, јер је то гнусоба» (18, 22).. А из предања Цркве посебно издвајамо њеног златоустог писца, св. Јована константинопољског, који пастирски брижно указује на ово страшно ругање Божијем лику - образу. Он посвећује своју IV беседу објашњавајући колико човек може да се удаљи од Бога да других даљих граница пада и греха нема. Човек мужеложник гори је од убице, и гори је од предањски најпрљавије животиње – пса. Он учи да је содомија «живот ђаволски..., оскорбљење природе...; шта раде блуднице безобразније врше мужеложници... јер је спајање са блудницом иако је незаконско, али природно је, а мужелоштво нити је природно нити у Закону; они су гори од убица..., и шта да кажемо о том безумству које је толико горе од блуда, да се та разлика не може ни изразити...; постали су издајице обе природе..., да постају као керови, ... и гори од њих. Ништа није непотребније од мушкарца који је постао блудница. Зато што не само душа, него и тело које је допустило такву поругу постаје ништавно и достојно изгнања било где да је. Које ли су гене довољне за такве! Боље је рећи да је толико ужаснија ова похота ..., у том односу колико је душа превасходнија од тела».
Данас смо сведоци да отворени хомосексуалци у неким прилично «традиционалним црквама» бестидно примају рукоположења, и тако «литургички», Боже ме опрости, «изображавају» Христа. Та гнусна похота апологогијски упоређује се са чистом љубављу Богочовека. Ругање над светињом и «мерзост запустјенија» пред нашим очима инерцијски акумулира. Бојим се да и данас Господ убрзаним корацима иде према «Риму» да ново пострада, и својим страдањем опет сведочи против њега, јер Његови последоватељи, који се данас зову хришћани, све више сведоче о помирењу «сенке и таме смртне» са светлим васкрслим Христом.
У Христу Ваш
оЉубо
ne verujeeeeeeeeeemmmmm!!!
