Gay-Serbia.com | Diskusije

U redu, ovo je stvar kojoj sam posvetio nekih 50 sati mog zivota (barem tako kaze Open Office). Jedna od retkih gej furry prica koje su mi zapale za oko, pa sam odlucio da se oprobam u prevodjenju. Pretpostavljam da ima dosta furija iz bivse Juge (ili onih koji se tako osećaju), a koliko znam nas mentalitet, nemaju svi zivaca da citaju literaturu na stranom jeziku.

Obratite paznju, naime, ova prica sadrzi neke prilično škakljive teme, kao na primer nasilan seks, upotreba teskih droga, fizicko i psihicko zlostavljanje, itd. Preskocite ako ste maloletni ili smatrate sebe osetljivom osobom!


Priča se zove "Fotke 8x10" a original možete naći ovde:
prvi deo http://sofurry.com/page/50234/user
drugi deo http://sofurry.com/page/80951/user

=======================================

-----------------------------------------

Fotke 8x10


napisao Ktarra
preveo Kun

------------------------------------------

Klik.

Bljesak blica rasteruje ono malo senki što su visile po ivicma sobe. Svetlo se plastično presijavalo i bacalo oštre siluete krzna i udova, ali sve te nepravilnosti će se ionako ispeglati u post-produkciji.

Klik.

Grčeći se, savijajući nazad leđa šapa zarivenih u debeo tepih beo kao prvi sneg, beo kao njegovo sopstveno krzno, Pajper je puštao ruke da klize niz telo, ne skidajući pogled sa namigujućeg, treperavog oka objektiva.

Klik.

Zujanje mehanizama, stalni klepet zaslona, jedva čujno cijukanje bilc kondenzatora, pozadinski šum studija, laka muzika i neprestano čavrljanje fotografa.

Klik.

"Daj više očnjaka, Pajper."

Klik.

"Pripadaš kameri, Pajper."

Klik.

"Ti si foto-drolja, hajde pokaži mi!"

Klik.

"Pokaži mi osmeh, Pajperu."

Klik.

"Hajde, jedan osmeh za mene."

Klik.

"Ništa ne postižem sa ovim klincem, Rejneru." Trebalo je par sekundi da shvati da su kamere prestale da klikću, da su sijalice prestale da bljeskaju. Seo je na prostirku, blenući na buljuk fotografa, pomoćnika, menadžera, šminkera, i svog drugog osoblja koje se vuklo po foto sesijama.

Glavni fotograf, visoka lasica koga Paper nikad nije video bez kamere, ozlojeđeno je gledao na njega, mršteći njušku, dok su bezbrojni beznačajnici obletali oko njega, proveravajući ovo ili ono, spuštajući i dizajući svetla, pripremajući da sve bude apsolutno savršeno za sledeće snimanje.

Pajper je neodređeno shvatao da su bili razočarani u njega, ali ga baš nije ni bilo briga tog trenutka. Kao i uvek, sve je izgledalo kao da se događa daleko odavde, nekom drugom. Povrh svega i glava je počela da ga boli. Možda zbog trepćućih svetala, možda je jednostavno bio umoran. U stvarni, nije ga ni bilo briga.

Rejner se odnekud stvorio, spuštajući se pored Pajpera na dlakav zastirač, kopajući po džepu dok je rukom sklanjao par štrčećih dlaka sa Paperovih savršenih plavih očiju. Sredovečna vidra, toga dana izgledao je kosmatiji nego inače, i dok je odmeravao polu-golog Pajpera, držanje mu beše žustrije i grublje nego inače.

"Ma hajde Paperu, malo osmeha za kamere, a?" Rekao je, ali Pajper je samo uzdahnuo, krmeljivo trepćući.

"Uvek se smešim za kamere, Rejner, ili durim, ili mrštim. Muka mi je više." Odgovorio je, umorno gladeći kosu.

"Nemoj ponovo s tim sranjem." Rejner je rekao, mršteći se, kostrešeći svoje kratko, oštro krzno. "Pre ili kasnije kreneš s tim. Uzmi malo ovih, da se opustiš, biće gotovo pre nego što se osvestiš. Onda ćeš malo da se odmoriš, a?" Rekao je, gurajući par svetlo-plavih pilula u Pajperovu njušku. Malo se odupirao, ali se na kraju maši boce iz Rejnerove ruke, kušajući gorki hemijski ugriz pipula pre nego što ih je hladna mineralna voda sprala niz grlo.

Pogledao je gore, i spazio da su fotograf i ekipa imali toliko učtivosti da skrenu pogled dok je gutao pilule. To je sve što je on bio za njih, samo slika, samo posao. Prava lisica je je bila nevidljiva, mastilo na papiru kada se dan završi. Rejner ga je potapšao po ramenu i promrljao nešto dok se udaljavao, a on je blago treptao, pokušavajući da izgleda stidljivo, blenući u namigujuću šumu sočiva, poput očiju vanzemaljaca.

Klik.

Eto ga, tek dvadeset dve i već top model koji prodaje sve što se može zamisliti. Mršave linije, plavook i čistog belog krzna, sve je to napravilo ovu arktičku lisicu prirodnim izborom industrije, sredstvo za prodaju odeće, parfema, kola... Svega. To je sve što je on bio, na kraju, samo sredstvo, alatka za prodaju proizvoda. Njegovo lice se nalazilo u skoro svakom časopisu, na svakom bilbordu, ali to je sve što je on ikada bio - samo lice, njegovo prokleto, dečačko lice od milion dolara.

Klik.

Danas je nosio prugasti džins na kukovima, dovoljno nisko da slika ne postane pornografska, kačeći ruke na viseće trake i gurajući ih u džepove dok se valjao i pokazivao za gladna sočiva, radeći šta god mu je rečeno, dok su kamere beskrajno kliktale i zujale. Srebrno raspeće mu je visilo oko vrata, nešto što ga je ovlaš zabavljalo u svoj ironiji - religiozna ikona koja svetluca na svetlosti bliceva - dok su mu naređivali da se ponaša kao poslednja kuja.

Klik.

Osetio je da pilule počinju da deluju, kako mu se telo oslobađa. Osmeh mu postade prirodniji dok su oči klonule. To je bilo u redu, to ga je uozbiljilo, barem je Rejner tako uvek govorio. Slušao je zapovesti fotografa, bol je još bio tu, ali ga više nije zanimao.

Klik.

Povio je leđa unazad i gladio ruku niz međunožje, osećajući miris uzbuđenja iz pola tuđih međunožja u sobi, koji su očima gladno pratili krivinu njegovog tela. Nije bio siguran da li bi trebalo da oseća hvalu ili gađenje, tako da je prešao preko toga, ignorišući emocije, mašući repom dok je postrance gledao u zid objektiva. Trik manekena je u tome da glumiš kao da će ti par farmerki od života napraviti non-stop orgiju, gde je svako savršena, besprekorna statua. Besprekorna napolje. Kamera ne laže, ona pokazuje tačno ono što je na slici. A zašto?

Klik.

Zato što je to sve što zverke žele da znaju, samo slika, samo scena ispred njih. U slici, sve je akcija, sve lepota, sve radost. Sa slikom, ne moraš da brineš o priči iza nje, o dosadnim detaljima, o istini. Tačno je da slika govori hiljadu reči, ali to su baš one reči koje prodaju magazine, prodaju aute, prodaju džins.

Klik.

Reči kao "savršen."

Klik.

"Prelep."

Klik.

"Besprekoran."

Klik.

Šta mislite, otkud fraza "lep kao slika", Pajper je mislio za sebe dok je nastavio da drhće i okreće se na prostirci, grizući jednu ruku dok je preko ramena gledao na kamere. Sada je već jedva čuo reči fotografa, jedva je mogao išta da oseti sem vreline svetala na njegovom čistom, savršenom krznu. Nije morao da ga sluša, delao je po sopstvenom scenariju, onaj koji je pratio tako dugo da mu se činio lak kao disanje.

Klik.

Pokaži mi seks.

Klik.

Pokaži mi ranjivost.

Klik.

Pokaži mi zadovoljstvo.

Klik.

Pokaži mi kako da budem radostan, kako da budem celovit kupujući ono što mi nudiš.

Klik.

Pokaži mi sliku.

Klik.

Pokaži mi bilo šta sem priče, jer su priče dosadne.

Klik.

Sa svakom sledećom slikom, Pajper je postajao sve više nevidljiv, postajao sve više ništa u džinsu koji je nosio.

Klik.

Doduše, nije uvek bilo ovako. Pajper se sećao vremena kada je život bio jednostavan, kada je sve bilo lakše, kada nisu postojale agencije, ni foto sesije, ni privatne žurke, ni valijum ni vikoden, ni manikiri ni tretmani lepote, ni gomila nametljivih zverki koje nisu htele ništa drugo sem da on nosi njihovu odeću, da stoji pored njihovih auta, da radi ono šta oni kažu i da potom stisnu okidač. Nije bio siguran šta je radio onda, ranije, pre nego što je počeo da provodi dane ispod nemilosrdnog oka kamere.

Sećao se kuće u kojoj je odrastao, sećao se travnatog dvorišta gde je kao dete jurio leptire. Sećao se majke i oca i škole u koju je išao, ali tek jedva. Izgledalo je kao daleka prošlost, pre nego što se preselio u veliki grad i počeo da prodaje sebe radi prodavanja stvari. To je bilo baš čudno, da najjači utisak iz njegovog detinjstva bude jurenje tih prokletih leptira u zadnjem dvorištu. Nije bio siguran zašto mi se to činilo tako posebno, zašto je odudaralo od svih drugih sećanja. Ali uvek se mogao jasno setiti tih sunčanih dana na početku leta, kada je vazduh bio pun obećanja o novom životu i kada su prve od tih zelenokrilih lepotica izlazile iz čaura, po prvi put u godini.

Budući da su arktičke lisice, Pajper i njegova porodica su uvek bili blizu snega, i tokom njegovog detinjstva nisu živeli mnogo daleko od linije večne zime. Malo južnije i završili bi kao one zagorele lisice, njegov otac bi imao običaj da kaže. Leptiri nisu dugo preživeli, ne u toj klimi, ali kada su se pojavili, čak i za tako kratko vreme, ostavili su svoj kratak bljesak lepote, uzvišeno isijavanje života koje on nikad neće zaboraviti.

Topla svetlost šara kroz njihova krila, živahna svetlo-zelena poput najbujnije livade, način na koji su visili i lepršali u vrućem vazduhu, zvuk njegovog sopstvenog smeha dok su plesali van domašaja njegovih šaka, uvek izvan domašaja, uvek tako prokleto jasno. Ako bi se dovoljno skoncentrisao, mogao bi da zamisli da je baš tu, kao da leptiri ponovo plešu ispred njega, van domašaja njegovih šapa. Čak i dok je taj šupak od fotografa lajao naređenja da se skine, da prodaje odeću, sve što mu je trebalo je da sklopi kapke i bio je tamo, ponovo jureći zelene leptire.

Klik.

Sada je na zabavi u potkrovlju nekog glumca, konzerva piva u njegovoj šaci dok priča sa zverkama o kojima ništa nije znao, ništa nije mario. Nije bio siguran ni u kom gradu je te večeri, od svih tih letova u zadnje vreme. Uvek su bili letovi, penjenje, silaženje sa aviona, bez predstave gde ide, Rejner priča ali reči nemaju dejstva pošto su male pilule obavile svoj posao. Ko zna gde je bio večeras? Nju Jork, Pariz, London, Madrid, Berlin, Tokijo, Sidnej, njegov pasoš je imao više pečata nego većina pilota na međunarodnim linijama.

Glavni pevač nekog, za sada, poznatog benda mu je pričao nešto. Pajper je klimao glavom i učtivo se smešio dok ga je slušao kako priča o svojoj gitari, ili možda o autu. Pajper nije bio potpuno siguran, i shvatio je da je vrlo teško da mari o ičemu. Taj tip, visoki vuk u svilenoj košulji otkopčanoj tako da otkriva široke, mrkodlake grudi, ušiju protkanih dijamatskim pirsinzima, mislio je da je neki jebeno vrhunski lik, ali opet, tako su mislile i sve ostale zverke sa kojima je Pajper pričao. Poluglasno je uzdahnuo, još uvek pokušavajući da izgleda zainteresovan za vukove reči. Nije hteo da izgleda malodušno, ali upoznao je tako mnogo osoba, svaki dan neko novi, toliko puno imena i lica koja bljesnu i onda se izgube, bilo je nemoguće zapamtiti ih sve. Zato je izabrao da ne zna nikoga.

Doduše, niko od njih se nije ni interesovao za njega. Sve što su hteli bila je linija njegovih kukova, nestašni smešak sa bezbrojnih bilborda, i naravno, usko, zbijeno dupe koju je nosio ispod vitkog repa. On je bio nevidljiv, naravno. Sve što su videli je bio džins, majica, dezodorans, kabriolet. Hteli su da jebu stvar na prodaju, da jebu statusni simbol. To je bila sledeća velika stvar za kupovinu, Pajper je pretpostavljao. Taj vuk, gos-n Bend Ovog Meseca, će verovatno završiti sa rukom u njegovim gaćama. Možda će Pajper uživati u tome, možda neće. Ionako nije ni bitno, pošto ujutru vuka neće ni videti ni poznavati.

Rejner je bio jedina osoba koju je Pajper uistinu poznavao. Ta vidra je nekada bila maneken baš kao i on, ali su ga godine naterale da se penzioniše. Rejner je bio jedan od onih koji su živeli svoj posao, čiji je svaki minut postojanja bio posvećen karijeri. Kad mu je rečeno da ga više ne mogu koristiti kao modela zato što jednostavno više nije bilo lep, nije pao u očajanje, niti počeo da prodaje tiganje na posleponoćnim šoping kanalima, kao što su mnoge njegove kolege učinile. Ostao je u industriji, i postao menadžer, kanališući sve što je naučio u potragu za sledećom mladom stvari, praveći je savršenom, praveći je onim šta su mnogi želeli da budu, kako bi mogao da prodaje šta god mu je plaćeno da prodaje.

"Lepota je ružna industrija," obično je govorio. Onda bi krenuo da priča o sledećem kastingu, o sledećem pojavljivanju u javnosti, o sledećoj zabavi. Pajper bi prestao da ga sluša, očiju zatvorenih, snova punih leptira.

Klik.

Jednog dana, dok mu je neki dalmatiner stajlista nanosio maskaru pre snimanja reklame za novi parfem, pitao je Rejnera, i svo njegovo iskustvo, kakav je osećaj biti nevidljiv.

"Šta?" Odgovorio je rasejano, u isto vreme pričajući na mobilni.

"Biti nevidljiv. Znaš, uvek biti u centru pažnje, ali tako da te niko nikad ne vidi." Pajper je odgovorio.

"Šta pričaš, jebote? Eno ga tamo bilbord od četiri metra sa tobom gde nosiš ništa sem gaća i keza, u šezdeset šest gradova širom sveta! Kako možeš biti nevidljiv?" Rejner bi ljutito odgovorio, mršteći se na Pajpera neko vreme. Obično bi vidra radila više stvari u isto vreme, deleći pažnju na tako mnogo različitih radnji, da je koncentrisanje se na samo jednu stvar, Pajpera u ovom slučaju, bilo obeshrabrujuće iskustvo.

"Pa..." Pajper bi počeo, nesiguran šta je mislio. "To je kao da... Svi me vide, ali niko ne vidi... Mene, znaš? Oni samo vide gaće, a ne mene." Rekao je, dok mu se ubeđenje topilo u kazanu Rejnerovog pogleda.

"Oh da, ta dilema." Rejner nonšalantno odvrati, izvrćući oči dok je zatvarao mobilni. "Svaki maneken ima tu dilemu pre ili kasnije. Da, to je sve što si ti. Par pantalnoa. Auto. Komad jebenog donjeg veša. Pa to su i svi drugi, to je sve što jesu, samo etikete. Doktor, advokat, knjigovođa, to su samo etikete. Jedina razlika je što tvoja etiketa ima više nula tamo gde piše cena." Rekao je, sa sumornim kezom na licu.

"Po tebi je to ceo život? Novac?" Pitao je, sećajući se okrutnosti u Rejnerovom smehu.

"Misliš da je to zajebano? A šta je sa tobom?" Rejner odgovori. "Kada si zadnji put spasio neku porodicu iz zapaljene zgrade? Kada si zadnji put spasio život? Ne vidim ni vatrogasce, ni doktore, nikoga od tih zverki na bilbordima, samo tebe. Ti si heroj, ti ih sve prejebavaš!" Odgovori, spuštajući se pored Pajpera, sedajući u stolicu. "Oni prave idola od tebe, Pajperu, oni te obožavaju!"

"Oni samo obožavaju sliku!" Pajper procvili, očajno želeći da ga Rejner shvati. Ta vidra nije bila njegov prijatelj, daleko od toga, bio je uobraženi šupak, ali ipak jedina osoba sa kojom bi Pajper mogao da priča, jedini za koga je verovao da će ga saslušati. Bio je i jedini koji je stvarno video Pajpera a ne ručni sat ili par manžetni.

"Postoji li šta drugo sem slike?" Jednostavno je odgovorio, tiho. Njegov iskaz se usekao u lisca dublje nego bilo šta drugo što je ikada rekao. Postoji li šta drugo, sem slike? Da li je postojala osoba uhvaćena na tom filmu? Rejner mu se hladno nasmeja, otvori mobilni i nastavi priču, dok se dalmatinac vratio na svoj posao, utapkavajući crveni puder na praznu školjku koja je sedela na šminkerskoj stolici, pripremajući je za trenutak kada će je napuniti i napraviti od nje nešto drugo.

Na kraju, lepota i jeste ružna industrija.

Klik.

Sada je opet na zabavi, na privatnom balkonu koji gleda na pretrpane i užurbane ulice daleko ispod. Uzdah, beli puder mu ulazi u nozdrvu, oči malo suze dok ih trlja, uzimajući zgužvanu hiljadarku od gos-n Pevaca Benda Ovog Meseca. Nije imao pojma kako je stigao na balkon, ni zašto radi ovo, svakako ne sa ovom propalicom. Obično je uzimao mnogo veće zgužve dolara nego što je dobio od ovog vuka, sa svim tim dijamantskim pirsinzima i izbeljenim zubima, koji će bez sumnje već sledećeg meseca ostati na ulici kada svet izgubi interesovanje za njega i njegovu muziku. Ionako nije bitno. Boje su zatitrale i đavolski zgasle dok mu se mozak povukao dublje nazad, unutra, dok svetlosti grada igraše ispred njegovih očiju. Ovo je već bolje, rekao je sebi, osećam se življim. Osetio je da je sve lepše i svetlije nego što je bilo. Ovo je već bolje.

Moj Bože, bolje da bude. Mrzeo bi da vidi kako izgleda normalno posle ovog boljeg, razmišljao je, dok je nekontrolisao vrteo glavom.

Sada je gledao preko, na ulice ispod, stežući ogradu dok su zverke proticale ispod, jureći tu i tamo, njihovi životi naizgled mali i besmisleni. Ali nešto u vezi sa tom jednostavnošću njihovih života je bilo prekrasno, tako prolazno i besmisleno na prvi pogled, u isto vreme bezobzirno elegantno.

"Sve te zverke dole... Baš kao leptiri." Pajper reče sebi u bradu, izgubljen u mislima i magli u svojoj glavi.

"Da, znam, svi oni su jeben insekti," reče gos-n Bend Ovog Meseca, iza Pajpera, dok je ušmrkavao još jednu debelu liniju. Lisac je uzdahnuo i okrenuo se ka vuku, gledajući ga sa mešavinom sažaljenja i gađenja. Da li su svi bogati, poznati, i lepi, baš ovakvi? Odakle su došli? Da li negde postoji fabrika skotova koja serijski štancuje kopilad, koje mase obožavaju bez ikakvog drugog razloga sem zato što su kopilad?

Da li je Pajper bio jedan od njih? Užasna pomisao, ali valjalo je razmisliti o tome. Možda je i bio, ali ako jeste, nije uvek bio ovakav. Kroz maglovito sećanje Pajper je mogao da ukaže na tačan dan njegove promene, iako je izgledalo da se to dogodilo pre više od jednog veka.

Klik.

Njegov prvi kasting. Izledalo je kao u filmu, ali u stvari, pokupili su ga sa ulice, svežeg u velikom gradu. Rejner ga je spazio kako hoda niz cestu i zgrabio ga, obećavajući novac i slavu u zamenu za njegov lik. Pajper se dvoumio, ali tada je bio skoro bez para, pa je prihvatio ponudu. Zvučalo je kao lak posao, zar ne?

Sećao se da je trebalo da naprave par snimaka za ono što je Rejner zvao "njegov portfolio." Pajper je bio toliko naivan, kada je stigao u grad, da nije ni znao šta to znači. Fotograf ga je prvo pitao da skine majcu, onda pantalone. U prvi mah se složio, ali onda je u strahu odbio. Njegove drhtave ruke su odbile da ih otkopčaju.

"Ej klinac, pa mislio sam da želiš da radiš ovo?" Rejner je pitao. Fotograf je čekao - ista lasica koji ga je često fotografisala, čvrsto držeći kameru u jednoj ruci dok mu je šapa nestrpljivo tapkala po podu, hitro dobovanje nasuprot dobovanju Pajperovog srca.

"Ne želim da se skidam go, Rejneru!" Odgovorio je, drhtavim glasom.

"Niko to ne traži od tebe, momak." Rejner se nasmejao, čineći da se Pajper oseti kao poslednja budala. "Samo želimo da pokažeš malo krzna, to je sve!"

"Samo... Bojim se." Pajper odgovori.

"Reče da si švorc, jel da?"

"D... Da." Lisac odogovori turobno.

"Pa odradi ovo, i nećeš nikad više morati da brineš o novcu. Veruj mi klinac, ti si prirodan! Ti si zvezda!" Rekao je. Pajper je još uvek oklevao, šape su mu se tresle, pa je Rejner gurnuo ruku u džep, tražeći nešto. "Ako si još nervozan, uzmi ovo." Rekao je, pružajući par pilula na dlanu, nebesko plavih kao Pajperove oči. "Olabaviće te, opustićeš se. Uzmi."

Pajper je opet oklevao, ali pogled u Rejnerovim očima, rugajući ton njegovog glasa, nestrpljivo tap-tap-tapkanje fotografove šape, sve je to doprinelo da se oseća glupim, kao neki neotesani seljački klipan u velikom gradu. Uzeo je pilule. Dopustio im je da ga slikaju.

Klik.

Ponovo sećanje, slučajna slika kao kad prelistavaš modni magazin. Metro, Avenija, Krej, Esense, skoro svaka slika je bio Pajper, svaki snimak još jedna prazna slika njega kako nosi neku bezveznu krpicu, šireći te duboke plave oči i duge, skoro ženske trepavice.

Sada je bio na foto sesiji u sred neke pustinje, među zarđalim grdosijama aviona koje je vojska ostavila tu da istrunu. Bilo im je jeftinije da ih samo ostave i to nazovu "reklamaciono polje" nego da ih sve pretope, pa su to i uradili. Tog dana sa njim je bio još jedan maneken, crnodlaki panter po imenu Maks, i njih dvoje su trebali da glume ljubavni par, njuški približenih na santimetar jedan od drugog, nikad se dodirujući. Zašto?

"Zato što je biti gej sada in, bejbi!" Fotograf se glasno kikotao, škljocajući sliku za slikom njih dvoje kako se sudaraju, guraju, penju po olupinama, sve dok se Pajper nije razbesneo. Smeh i bezukusna neprekidna dreka naređenja iz fotografovog grla uspuzala se uz liščeve nerve sve dok nije poželeo da ga zadavi, tu, u pustinji, pred celom ekipom. Njegova osećanja su se očigledno videla, jer ga je Maks pitao šta nije u redu. Desilo se dok je panter glumio ulogu aktivnog, jašući Pajperov mršavi struk.

"Ništa..." Odvratio je. "Znaš... Lepota je ružna industrija." Citirao je vidru, i Maks je napravio grimasu.

"Ne, nije. Najlepša je od svih. Samo nas pogledaj!" Maks reče, smejući se kao i fotograf. Pajper ga je odmah zamrzeo.

"Hoću gej, dečki! Pokažite mi gej!" Fotograf zavrišta, dok mu je kamera beskrajno škljocala.

"Mislim, zar ti ne smeta što si na svim tim slikama, što te obožavaju, a niko te doista ne zna?"

"Pokažite mi kvir!"

"Nemam pojma. Ovo je samo ekstra način da otplatim Ferari." Maks je odgovorio, slegajući ramenima, i ako je Pajper mogao više od ovoga da ga mrzi, sigurno bi tako uradio.

"Pokažite mi homo!" Fotograf je vikao, i Maks je ponovo slegnuo ramenima, spuštajući se da ukrsti njušku sa Pajperom. Žestok poljubac mora da je izgledao odlično na kameri, ali baš kao i sve ostalo u industriji, oskudevao je u strasti, u osećanjima, i u životu. To je bila slika poljubca, odjek, ideja. Ni reči o onome šta stoji iza tog poljupca, nego samo on sam, bez značenja.

"Tako je! Pokaži mi pederluk!" Fotograf je kreštao, a Pajper gutao suze dok ga je panter ljubio.

Klik.

Peder. Ta reč je donela još jedno sećanje, otvarajući zapečaćeni deo u modnom magazinu koji je bio Pajperovo sećanje. Bljesak argumenata, povišenih glasova, vike i cike. Ta reč, korišćena samo jednom, uvek na kraju. Pre nje je bila "bolest," kao kad dobiješ grip i antibiotici će ga srediti. Kao kad bi mogao da svratiš u apoteku i kupiš protivotrov za pederluk.

Izvinite doktore, mogu li da dobijem lek za pedere?

Sad hoću da sam zadovoljan.

Sad hoću da sam zaljubljen, mogu li da dobijem pilulu za to?

Pajper je želeo da sve bude tako lako, ali sve što je sada imao bile su pilule koje bi naterale bol da nestane. Čak i uz njih, još uvek je imao taj bolesni osećaj u utrobi kad god bi se setio očevih reči – bolest - i tihog, prigušenog načina na koji je to rekao.

Ali kada je rekao – pederu – i kada je vikao, pljuvajući, kao za kletvu, Pajper je otišao, bez osvrtanja nazad, bez vraćanja u kuću gde je jurio leptire. Taj život je bio završen. Sve što je ostalo od tog života bile su fotografije, slike u glamuroznom, plastificiranom magazinu njegovog sećanja. Objasnio je Rejneru, jednom, zašto je napustio svoj dom, ali vidra je na to samo slegnula ramenima. Pa dobro, rekao je. To nije neubičajeno, barem ne danas. Vremena su se promenila, ideali su drugačiji za nove generacije.

Rekao je da se Pajper toga ne seća, ali nekada davno, bila je jedna decenija posvećena ničem drugom sem ljubavi i miru. Pa, ne baš, bilo je rata i mržnje, ali svi su imali nadu, radili su za to. Tako se sećam tih godina – Rejner mu je pričao - to je bilo leto ljubavi. Posle toga, došla je decenija tehnološkog napretka, decenija kompjutera i mikročipova. Posle toga, proveli smo vreme obožavajući sami sebe, sigurni u naše mesto u svetu, sigurni da smo dostigli vrhunac civilizacije. To su bile godine koje pamtimo kao godine kada smo mislili da smo stigli na vrh sveta, iako je sada potpuno drugačije.

Svake nedelje, nova pošast. Polarne kape se tope. Imigranti upravljaju državom. Ponestaje nam kiseonika. Bezbrojne epidemije. Dobićeš rak od bilo čega. Teroristi dolaze, možda su već ovde. Ne veruj nikom. Budućnost više nije nešto čemu smo se nadali, već nešto od čega se bojimo, kao mračna oluja koja se nadvija nad obzorjem. Dok mu je pričao o svetu, Pajper se sećao, to bio jedini trenutak kada je Rejner stvarno bio tužan, kao da je sve to, nekako, bila njegova krivica. Te zadnje godine, rekao je, su godine koje će se pamtiti kao godine straha. Na kraju, dodao je, ako bude bilo ikoga da ih se seća.

Potom, uz okrutni kez, dodao je:

"Ali koga zabole? Mi smo ovde da prodajemo. Naravno, možda smo na brodu koji tone, ali smo barem poslednja otvorena prodavnica na Titaniku." Zarežao je, kao da je to nešto čega se treba ponositi.

Klik.

Vratimo se na zabavu u glumčevom potkrovlju. Pajper je teško disao dok ga je gos-n Bend Ovog Meseca jebao od pozadi, njegov topao, groktajući vučji dah je udarao u lišćeva leđa sa svakim potresom noga i šapa. Kad se ovo dogodilo? Da li je Pajper pristao? Sigurno ne, ali eto ga ovde, osećaj vukovog kurca kako ulazi i izlazi iz njega, ugriz bola i zadovoljstva sa svakim potresom kukova.

Pajper je osećao ukus semena u njušci, teški ukus njemu tako prisan i poznat kao bljesak blica ili gorčina pilula. Gledajući ispod, video je svoje krzno umrljano nitima mlečno bele sperme, ali njegov kurac je još uvek bio krut i natekao iznad. Koliko dugo već ovo traje? Nije znao, niti je bio siguran šta se sve dogodilo, dok je vuk vukao ruke duboko po krznu njegovih leđa leđima, bezobrizno mu grebući kožu svojim prljavim kandžama.

Sa svakim udarom izgledalo je da se vuk usađuje sve dublje u Pajperovu usku zadnjicu, i lisac nije mogao a da ne pusti krik, osećajući kako ga vukov natekli čvor pritiska. Koliko god je to bilo prijatno, Pajper je samo želeo da se završi, samo želeo da se otarasi teškog vonja i pirsingzima-ožlebljenog kurca tog prokletog vuka. Sve što je hteo je da ode i istušira se, da se ispira sve dok se ne oseti dovoljno čistim, ali za to bi mu bile potrebne godine.

Guste, svetlucave niske semena po njegovom krznu, ukus sperme na jeziku - možda gos-n Bend Ovog Meseca i nije bio jedini na ovoj zabavi, Pajper je pomislio, dok je slušao vuka kako hropće i dahće. Ali on je jedini ostao, njegov čvor je sada širio liščevu rupu, grubo ga nabijajući do kraja.

"Da, da, ti si dobra droljica..." Vuk dahće u njegovo uvo, zvučeći tako slično kao lasica fotograf sa snimanja. Sve što je Pajper želeo je da se završi, ali znao je da neće skoro. Pitao se šta je vuk mislio da jebe – da li je to bio Kejlajn džins? Šanel broj 5? Novi BMW kabriolet? To je sve što je on bio - jebanje, lik, slika, još jedan proizvod.

Vuk ni na koji način nije mogao jebati Pajpera, niko nije ni znao da Pajper postoji. Tamo napolje je postojao svet pun zverki koje nisu mogle da se nauživaju njegove slike, gluvi na njega kao ličnost. Ali uvek, nekako, tamo negde, iznad linije večnog snega, nalazila se jedna kućica koja je privlačila leptire, na proleće, gde je živeo par lisica koje je nekad zvao "porodica", a koji nisu želeli da znaju za Pajpera.

Misli su sad izbledele. Kokain i talasi orgazma su sprali sve sem osećaja, požude, slike. Pajper se propeo, jednom rukom obuhvatajući vuka oko vrata, drugom čvrsto hvatajući svoj sopstveni ukrućeni čvor, stenjući. Osećaj i zvuk se podigao do krešenda, dok se brana u njemu lomila, Pajper je stezao svoj kurac, štrcajući mlečno beli mlaz. Moglo je izgledati predivno, na fotografiji. Gej je sada in, palo mu je na pamet, njegov um ponovo se igrajući po nekom unutrašnjem scenariu, prema sloganima po kojima je živeo svaki dan svog života.

Klik.

Daj mi penetraciju.

Klik.

Daj mi požudu.

Klik.

Daj mi otuđenost.

Klik.

Daj mi apatiju.

Klik.

Daj mi dve pilule svakog sata, dva gorka spasioca besprekorna i plava kao njegove oči, dva zrna koja miruju na njegovom jeziku, plišana, kadifna kao bilo koji crveni tepih po kome je lisac ikada hodao.

Klik.

Daj mi bilo šta sem pravih osećanja.

Klik.

Daj mi nešto što će mi pomoći da ne poštujem ono što jesam.

Klik.
Vrrrr.

Ček' da zamenim film...

Plop.
Klik.
Vrrrr.

Ajmo ponovo.

Klik.

Bila je noć. Vazduh još uvek svež, sa obećanjem topline koju donosi proleće. Ulice su se kupale u tami, sa malim grupicama svetlosti raštrkanim po uličnim svetlima i kućama. Pajper je stojao ispred jedne od tih, na tremu mesta koje je nekad zvao dom, stisnutih šaka, trudeći se da mu vilica ne drhti.

Ispred njega je bio lisac koga je nekada zvao otac, sa besom i gađenjem na licu, stojao je, zaprečujući ulaz. Pajper je čuo jecanje iznutra, znao je da majka ne želi da ga vidi, da gleda sina koji je osramotio. Mali kofer je ležalo kraj njegovih nogu, gde ga je otac bacio, mršavi i bedni kofer za nešto što je sada sadržalo sav njegov život. Pajper nije obraćao pažnju na kofer, već je fiksirao pogled na lisca koji je stojao na pragu.

"Dao sam ti šansu, dečače." Rekao je. Uopšte nije ličio na svog sina; ramena su mu bila široka, ruke čvrste i mišićave. Pajper je nasledio vitku, žensku liniju od svoje majke, duge trepavice i meko krzno je bilo njeno. Jedina stvar koju je dobio od oca bile su oči – dva para jednakih, ošamućujućih, nebesko plavih očiju koje gledaše napred, na trem, jedina sličnost između oca i sina. "Dao sam ti šansu da se promeniš, ali nisi mogao protiv svoje bolesti, jel' tako?"

"To nije bolest." Pajper reče, trudeći se da mu glas ne zadrhti. Osetio je kako mu se oči vlaže. "Ništa nije pogrešno sa mnom."

"Jeste! Nije ispravno!" Njegov otac je zalajao.

"Ispravno? Zašto ti odlučuješ šta je a šta nije ispravno sa mnom? Neću se promeniti, ni sad, ni nikad. Ponosim se sa ovim što jesam, čak i ako ti to ne možeš." Pajper je odgovorio. Osetio se bolesnim, kao da će smesta briznuti u plač, ali nešto mu nije dalo.

"Onda idi!" Otac je prelomio. "Odlazi odavde, pederčino! Ne želimo da te ikad više vidimo!" Zalupio je vrata ispred Pajperovog nosa. On je ostao da blene u drvenariju vrata. Glava mu je bila prazna. Čuo je da kuknjava u kući raste i postaje sve žalosnija, krajičkom oka je video prozore na kućama kako se pale, i vrata kako se otvaraju, želeći da vide šta se to događa. Mogao je da oseti oči komšiluka kako ga progorevaju, kako ga gledaju kroz zavese, očajni da saznaju sve njegove tajne, ali sve što je mogao bilo je da nastavi da blene u zatvorena vrata nekadašnjeg doma.

Isprva je mislio da će se vrata ponovo otvoriti, da će neko izaći i tražiti da im se pridruži. Pošto se to nije dogodilo, poželeo je da sam to pokuša, da ponovo uđe u kuću i moli za oproštaj, da to mesto ponovo učini svojim domom. Ali kao što je otac rekao, ne žele više nikad da ga vide. Ništa više nije mogao da uradi, sem da ode.

Ovde nije bilo ničega za njega, ni kuća, a ni porodica. Već je izgledalo čudno, lažno, jedno sećanje, slika u magazinu. Ništa nije ostalo za njega, ovde, sem sećanja na leptire. Pokupio je kofer i spustio se niz trem, stupajući u noć, koračajući dalje od malog, nekada toplog jezerca svetlosti.

Klik.

Pajper je zatreptao očima, sporo, spuštajući se iz zagrljaja sna u užasnu stvarnost budnog stanja, prazno zverajući u nepoznati plafon, pokušavajući da se seti šta se dogodilo prethodne noći. Sve mu se činilo prazno, otpaci i zalogaji sećanja u tami.

Bio je na zabavi, onda je ušmrkao koku na krovu sa nekim samoproglašenim vrhunskim muzičarem, onda je... Pajper napravi grimasu, osećajući se osramoćen. Stvarno mu je dozvolio da mu to uradi? Nije bio siguran, sve se činilo kao san, a onda je sanjao cele noći. Uzdahnuo je. Nije ništa sanjao već dugo vremena, i bio je srećan zbog toga. Ta noć rastanka je pohodila njegove snove već dugo vremena, poruga i omraza jača nego ikad.

Seo je na krevet i pokušao da odgurne te misli, blentavo trepćući i razgledajući sobu. Bila je to neka hotelska soba, očigledno, zidovi bezbojno beli kako bi se poklopili sa nameštajem, prazni sem par bezazlenih, apstraktnih slika. Spavao je na velikom bračnom krevetu, i nije se trudio da se pokrije ni da svuče odeću. Osetio se prljavim. Podigao se na šape i napravio par koraka po sobi, suve njuške i bolne glave. Zglobovi na rukama i nogama su mu se ukočili i boleli su ga, i dok je blago masirao bolna ramena, pitao se, kako je, dođavola, stigao ovde.

Posle par minuta besciljnog bauljanja kroz sobu, našao je papirić na kuhinjskom stolu, Rejnerov rukopis.

"Strpao sam te ovde prošle noći, klinjo. Kasting je u dva. Poslaću vozača. Biće super. R."

Pajper je pročitao poruku par puta, ne baš iznenađen kratkom, iznenadnom prirodom vidrine poruke. Uzdahnuo je i počešao bolni vrat, ne obraćajući pažnju na negodovanje iščašenih zglobova. Zašto bi očekivao išta više od njega? On je bio samo objekat, stvar, samo još nešto što bi vidra prodala. Desno od papirića na kuhinjskom stolu, viseći na hromiranoj barskoj stolici, stojalo je odelo u najlon-kesi.

"Lepo izgleda," pisalo je na kesi. Drugim rečima, "vidi ono što ti kažem da vidiš", "radi ono što ti kažem da radiš, "budo ono što ti kažem da budeš." Unutar tog ogromnog, većeg-od-života bića po imenu Pajper, iza Pajpera koji je krasio bilborde i magazine, sa licem koje je teralo na plač i telom od koga poludiš, stojao je Rejner, skriveni lutkar, onaj koji je kontrolisao šta je javnost videla. On je bio majstor, čovek iza zavese u Zemlji Oz, a Pajper, samo hologram. Veći od života, ali samo san. Ideja, forma koja se mogla oblikovati u šta god bi Rejner izabrao za njega.

Gledaj ekran, narode, gledaj šou. Ne obraćajte pažnju na vidru iza zavese.

Pajper je uzdahnuo, sklapajući oči. Bilo je suviše rano ujutru da razmišlja na ovaj način. Još je imao sat ili dva pre nego što limuzina dođe da ga odveze na snimanje, pa se odvukao do tuša i pokušao da sa sebe spere prljavštinu i sećanje na prethodnu noć.

Stojeći u tušu, njegova čisto belo krzno se slepilo za telo, dok je voda dobovala po zatvorenim očima, i para punila kupatilo, čineći sve oko njega nejasno, paperjasto. Pajper bi blokirao svoje misli ovde, pretvarao se da je negde, neko drugi.

Ostao je tako, samo stojeći dole ispod mlaza vruće vode kolko god je mogao da podnese, sve dok se nije iskrao iz kabine, izlazeći iz blagoslovene topline natrag u hladnu stvarnost. Uklonio je vodu iz krzna u velikom, zidnom fenu, i potom obukao odeću što mu je Rejner ostavio. Uske, tamno-sive pantalone koje su isticale svaku njegovu krivinu, nisko na kukovima, pripijena bela majca koja je izgledala kao da se topi u krznu, crveni kaiš, i crveni šal. Pajper se ovlaš sećao da je to bilo "in" ove sezone, neutralni tonovi sa tek malo živih boja.

Telefon u hotelskoj sobi je zazvonio jednom, znao je da ga limuzina čeka u prizemlju. Pokušao je da nađe naočare za sunce, negde su nestale, nije znao gde. Bilo je mnogo lakše suočiti se sa danom kada su mu oči zaštićene od sunca, kao da je postojao neki štit između njega i sveta. Ali izgleda da će sad morati da izađe bez njih.

Pogledao se u ogledalo i video svoj zadivljujući odraz, iskezivši svoj savršeni, izbeljeni osmeh od milion dolara, otkrivajući niske uglačanih, besprekornih zuba oko rubin-crvenog jezika. Nije to bio pravi osmeh, već onaj koji bi im dao kada kažu "osmeh". Kad li sam se zadnji put spontano osmehnuo, pitao se. Kada sam zadnji put zategnuo mišiće čeljusti zbog nečeg iskrenog, prirodnog?

Još je razmišljao o tome dok se spuštao u predvorje hotela, hodajući istim onim hladnim hodom koji je naučio kao maneken; onom vrstom hoda koja je terala svako oko da se okrene za njim. Osećao je njihove poglede na sebi - recepcionara, sobara, prosedog jazavca u fotelji koji je tobož čitao novine, i još nekoga. Stojeći na vratima, ne spuštajuči pogled sa Pajpera, stajao je visok haski u šoferskoj uniformi. Srebrna dugmad su svetlucala na dnevnoj svetlosti dok je skidao kapu.

"Prevoz za g-dina Pajpera?" Rekao je, mirno, toplog i odmerenog glasa.

"Da, to sam ja." Lisac odgovori, ne otkrivajući nikakvu emociju u glasu.

"Dobar dan gospodine." Haski reče, držeći otvorena hotelska vrata za lisca da izađe. Dok je Pajper stojao na ulici, zaslepljen suncem, vozač je pohrlio oko njega da otvori vrata crne limuzine koja se tupo presijavala ispred ulaza u hotel.

Penjanje u mračnu unutrašnjost limuzine beše blagoslov, debeli zatamnjeni prozori su zasenjivali svetlost i vraćali mir njegovim osetljivim očima. Uzdahnuo je dok mu se krzno klizalo između oskudne odeće i hladne crne kože sedišta, nameštajući ramena tako da mu bude što udobnije. Zatvorio je oči i pokušao da sakupi misli, slušajući vozača kako uskače u sedište i vezuje pojas. Blago predenje je označilo početak rada motora, koje je Pajper osetio kroz sedšte kao slabo golicanje.

"Kako ste jutros, gospodine?" Neki glas reče, budeći Pajpera iz obamrlosti. Dvaput je pogledao oko sebe, začuđeno treptajući, dok nije shvatio da mu to vozač priča preko ramena. Limuzina je bila u pokretu.

"A?" Pajper neučtivo odvrati, pre nego što je mozak shvatio značenje reči. "A. Dobro, hvala na pitanju." Rekao je, blago smeten. Nije navikao da priča sa vozačima, konobarima, nosačima, i svim tim beznačajnim zverkama koji su stalno jurile oko njega. U stvari, uopšte nije navikao da priča, njemu su pričali.

"Baš je lep dan danas, hm?" Vozač reče dok se Pajper bečio, gledajući kroz prozor. Čak i sa zatamnjenim staklima, izgledalo je suviše blistavo za njega. Ipak, nebo bejaše čisto, a vazduh blag.

"Da, izgleda tako." Pajperu se vožnja u limuzini uvek činila dezorjentišuće. Na snimanju, drugi su ga gledali, a on ih nije video. Ali iza zatamnjenog stakla limuzine bilo je obrnuto. Mogao ih je sve gledati, a oni su živeli u potpunom neznanju o njegovom postojanju. Gurnuo je ruku u džep, i jedva čujno zveckanje mu izmami osmeh: Rejner ga je suviše dobro znao. Ostavio je bočicu sa onim malim plavim pilulama.

Pajperova šaka nestade u džepu. Polu-utrnuli prsti su šeprtljali oko komplikovanog poklopca. Bočica konačno otvorena, dve na jezik, gorki, poznati ukus pada niz grlo, rastvara se u praznom stomaku. Gurnuo je bočicu nazad u džep i čekao da živost u crevima dopre do mozga, letimično primećujući vozačeve oči u retrovizoru, kako ga posmatraju.

"Bolesni ste, gospodine?" Vozač reče, mršteći se. Pajper primeti boju očiju što ga posmatraše - bogatu, nekako dobro poznatu, sjajno zelenu.

"Da, vozaču, mnogo sam bolestan." Pajper hladno odvrati, iznerviran pitanjem, ne skidajući pogled sa tih očiju i ne sluteći zašto mu se čine tako poznate.

"Slobodno mi recite ako puno pričam, gospodine. Bio sam taksista, a čavrljanje je navika koje se teško oslobodite," reče vozač.

Pajper primeti kako se vozačeve oči skupljaju dok se kezio, i to ga malo opusti. "U redu, ne smeta mi," tiho je odgovorio.

"Hvala gospodine. Smem li da Vas upitam nešto, ako nije suviše lično?"

"Da, šta?"

"Zašto mi izgledate tako poznato, gospodine? Da li sam Vas negde video ranije?" Vozač reče.

Pajper oseti kako mu se vraća gorčina, podsećajući se ko je i šta je. "Da, bez sumnje," grubo je odvratio. Vozač ništa više nije rekao, osećajući da je dotakao osetljivu temu.

Vozili su se nekoliko minuta u tišini. Pajper je gledao na metropolis kroz koji su prolazili. Zaustavili su se na raskrsnici, u najsporijoj traci. Kola su prolazila pored njih, s leve i desne strane, i tada Pajper začu uzdah iznenađenja. Istegnuo je vrat da pogleda šta to vozač gleda, i ugledavši, srce mu pade u petu. Pravo ispred njih, iznad saobraćajne gužve, nadvijao se bilbord sa Pajperom, većim-od-života, bestidno razvučenim preko čitave zgrade, sa nimalo manje bestidnom stavom i odećom.

Prisetio se, bilo je određenih nesporazuma u vezi sa tom reklamom. Bila je suviše sugestivna, kako rekoše, ali su je nekako provukli. Pajper je ležao na leđima, potpuno nag, zaodenut samo svojim podvijenim repom koji mu je prekrivao muškost. Gledajući naviše, ka gledaocu, bile su njegove polu-zatvorene oči, od umora ili od Rejnerovih pilula, nije bio siguran, nije se sećao snimanja. Njegove tanke šake na grudima stojaše jedna preko druge, u gestu koji je prizivao i odbijao u isto vreme. Sedamdeset i dva zasebna panela su sačinjavala ovaj bilbord, sedamdeset i dve ploče koje zajedno činiše jednu nepristojnu liju, veću od života, sa usnama nasmejanim tek toliko da se primete očnjaci, tek "dovoljno da ogladne," kako reče Rejner. U ćošku je bila, skoro nevidljiva, silueta boce parfema, i reči: "Proscio: Pour Homme". To je bilo sve. Pedeset miliona dolara, sedamdeset dva panela, visoko dvanaest spratova i deset metara u širinu. Za bočicu parfema.

Pokušali su da prodaju sve. Ali pre ili kasnije, počeće da prodaju i nas. Pravi proizvod će postati nebitan. Pre ili kasnije, žive zverke će dospeti u prodavnice, njihovi životi će biti nešto što se kupuje i koristi, troši, baca u đubre. Kupci će, jednostavno, kupiti novu.

Pajper je shvatio o čemu vozač razmišlja, o čemu je svako razmišljao kada bi ga video na takvom bilbordu. Verovatno se pitao kako izgleda jebati ga, iskoristiti i baciti, još jedan proizvod kao svi ostali koje je prodavao. Lisac se spusti niže u sedište, postiđen i užasnut onim što je postao, i onim šta su ostali mislili o njemu.

"Savršene su," reče vozač.

"Šta?" Pajper odgovori, zbunjen. To nije bio odgovor koji je njegova slika obično izazivala.

"Njegove... Vaše oči. Znam da sam ih video ranije..." Haski reče, gledajući naizmenično na Pajpera u limuzini, u retrovizoru, pa na Pajpera većeg-od-života preko puta raskrsnice. "To obično peglaju u Fotošopu, oči. Ali Vaše, Vaše stvarno izgledaju tako. Nebesko plave, čiste i prelepe."

"Prelepe?" Pajper odahnu, ukočen.

"Da. Savršene su," haski reče. Onda se svetlo na semaforu promeni i opet su bili u pokretu, pored bilborda, dalje od opscenosti, dalje od svega. Ta opaska je ostala da visi u vazduhu, čak i pošto su reči davno zamukle. Ostala je ta jedna reč, "savršene," i čudni, mali smešak koji je odbijao da nestane sa Pajperove njuške.

Niko nije ciljao kamerom, niko nije viknuo "akcija".

Niko nije rekao "osmeh".

Klik.


* * *

Klik.

Pajper je sada bio u studiju, čekajući da nova klapna počne, nezainteresovano gledajući u hordu zverki koje je trčala oko njega zatežući ovo i ono, popravljajući scenu tu i tamo, blenući naizmenično u svoj posao pa na Pajperovo obnaženo telo. Stojao je na sredini, na pijedestalu, kao bedna i pogana kuja Vavilonska, obećavajući lepotu i zadovoljstvo za šaku dolara. Spasenje plaćeno otkupninom i na rate.

Video je Rejnera u gomili kako naređuje zverkama šta i kako da rade, organizujući njih gotovo trideset, da rade na fotografiji samo jedne lisice. Vidra ga je ponovo ignorisala, mogao je to da oseti. Pajper nije shvatao kako je dospeo u hotel prošle noći, i verovao je da je Rejner našao na zabavi i odvukao do sobe. To ga je učinilo mrzovoljnim čitavog dana.

Coknuo je jezikom, pokušavajući da ne gleda iza sebe, da ne krene da drhti svaki put kada bi pogledao set. U studiju je bilo toplo, on nije nosio ništa sem jedva vidljivih kupaćih gaća, ali i pored krzna nije mogao da spreči drhtanje, osećajući svu težinu gladnih očiju koje blenu u njegova leđa.

"Okej, Pajperu, samo još par minuta." Rejner ga je pozvao, ali Pajper ne odgovori ništa, misli i pažnje jednako rastrojenih. Krajičkom oka je video Rejnera kako nešto šapuće u uvo nekom od asistenata. Vidrine oči su se sjajile dok je gledao mesto gde Pajper sedeše, i Pajper je odmah znao šta ovaj šapuće.

"Prati ga, ne daj mu da ode," to su bile vidrine reči. Pazi na njegovo vladanje, obrati pažnju na Pajpera kućnog ljubimca, na Pajpera klinca, Pajpera roba. Lisac teško uzdahnu i protrlja oči, osećajući se malaksalo i iscrpljeno od prethodne noći. Zglobovi su ga već kočili i glava je počinjala da ga boli, što je značilo da je vreme za još Rejnerovih pilulica. Ali Rejner nije hteo da mu ih da, ili je jednostavno zaboravio.

Možda je mislio da će Pajper popiti celu bočicu, koju mu je ostavio, popiti sve na iskap? Obično bi se to dešavalo, ali iz nekog razloga, Pajper nije posegnuo za njom. Čudno, i bez Rejnera bi sam uzeo pilule kada vreme dodje, ali zasto to nije uradio sada? Šta ga je nateralo da ih odgodi, da se kontroliše, makar za trenutak?

Ništa neobično se nije desilo, sigurno. Bila je ta divlja, dekadentna zabava, poznato jurcanje i šmrkanje, ništa čudno. Tvrd, sirov seks, gde ga je ta propalica iskoristila kao proizvod, tu nema ništa zanimljivo. Jedino čega je mogao da se seti je bila vožnja, i taj novi vozač, koji reče kako su mu oči savršene.

Pajper oseti neko čudno golicanje oko njuške, i primeti da se ponovo smeši, bez ikakvog razloga sem vozačeve opaske tog jutra. Taj vozač, sigurno je imao ime, Pajper se pitao, oblizujući usne.

A šta te briga, na kraju - onaj drugi deo njegovog uma je šaptao, vrućim, mračnim glasom, grickajući rubove njegovih misli – on je samo još jedan od onih potrošača, koji te gleda obnaženog na bilbordima i časopisima, koji drka na tebe, ti si njihov trošak, njihova pornografija. On samo vidi tvoje telo, tvoju sliku u novinama, sliku koja prodaje kola i šampanjac i dijamante, on ne vidi pravog tebe. Na kraju, ti ne postojiš. Slika je sve što si ti, sećaš se?

Samo želim da mu znam ime, da prestanem da ga u mislima zovem "vozač", Pajper reče za sebe, trepćući dok je ekipa proveravala bliceve, zaslepljujući ga. Jedva čujno kliktanje bliceva beše tako tiho u odnosu na čavrljanje gomile zverki ispred i iza njega.

Klik.

Sigurno, pa zato želiš da znaš njegovo ime, odgovori vrući gnevni glasić u njemu.

Klik.

Poludeo si, Pajper reče sebi, gubeći strpljenje.

Klik.

Ja lud - glasić odgovori, siktajući - ja se ne svađam sa samim sobom.

Klik.

Oslobodi me od prokletih misli, Pajper proturi kroz glavu, dok mu je ruka već letela do džepa u pantalonama, tražeći one male plave čuvare razuma. Opsovao je kada mu je ruka udarila u snežno-belo krzno i gaćice, shvatajući da pilule nisu kod njega. U tim uskim gaćicama jedva da je bilo mesta i za Pajpera. Sočiva su bila spremna, suvo gledajući od gore, spremna da ga učine besmrtnim. Kao da već nije bilo dovoljno njegovih fotki.

"Sve spremno, pazi, uključujemo svetla." Rejner objavi, i istog trenutka Pajper oseti udar vreline na leđima. Studijska svetla su se uključila, prosvetljavajući kroz platno, na kome je bila slika starog ambara u žitnom polju, ispod plavog neba. Nije ga ta slika naterala da zadrhti, već nešto pravo ispred njega.

Bile su to dve lutke, verodostojno napravljene dve riđe lisice u seljačkoj odeći, muž i žena, jedno pored drugog. Muž je držao vile u rukama, a žena je gledala negde u daljinu, bezizražajno, oboje upitno, mrtvo blenući u kamere. Podsećalo ga je na neku staru sliku, nije mogao da se seti šta tačno. Naravno, na toj staroj slici nije bilo ni polu-gole lije u kupaćim gaćama.

Pajper nije shvatao šta bi trebalo da prodaje, ionako u većini slučajeva nije ni znao. Za njega je to bilo samo još jedno snimanje, pokazivanje tela ispred kamera. Ali ovog puta, nekako je drugačije. Nije mogao a da ne primeti nešto čudno, uznemirujuće poznato na tim lutkama.

Verovatno samo njegov um, naravno. Ali izraz lica tog lisca-muža, oholi, bezvoljni izraz koji je sugerisao gađenje – podsetilo ga je na izraz lica njegovog oca, te noći koja je sada izgledala tako davno. Te lutke nisu bile arktičke lisice, kao Pajper i njegova porodica, već obične riđe lisice, boje zalazećeg sunca, ali izraz na muževljevom licu je, bez sumnje, bio jezgrovito sličan. Svaki put kada je pogledao beživotne oči te lutke, podsetio se na noć koju je svom snagom pokušao da zaboravi.

Uzdahnuo je i okrenuo pogled, tražeći nešto drugo da mu ulovi pažnju. Spazio je Rejnera u gomili, kako kontroliše tek završene fotke na ekranu laptopa, kriveći njušku u zlokobni kez zadovoljstva. Videvši taj kez, podsetio se na jedan drugi događaj, nešto što se dogodilo pre dve godine, samo par nedelja pošto ga je otac izbacio iz kuće.

Klik.

Bilo je ledena, gorka hladnoća te jeseni, i obećavala je tešku zimu. Toga se Pajper sećao da je razmišljao, dok je hodao prepunim trotoarom, drhteći, ruku gurnutih duboko u džepove. Bio je umoran i gladan, ali je znao da mora da nastavi da se kreće, da traži sebi neki posao.

Hteo je da dokaže da može preživeti u gradu, ne roditeljima, već samom sebi. Ali bilo je teško. Imao je vrlo malo novca kada se zaputio. Čvrsta hrana mu se činila kao daleko sećanje posle toliko nedelja preživljavanja na instant-testenini i supama, ali sad nije imao para čak ni za to. Nije mogao da plati kiriju za sledeći mesec u majušnoj, prljavoj sobi gde je odseo, niti je mogao kupiti sebi topliju odeću za zimu. Nije bio siguran kako će preživeti hladnoću, a gusto krzno mu nije pomagalo protiv jakog gradskog vetra. Niko nije nudio posao, bilo je teško zaposliti se bez iskustva, i malo po malo, lisac je stigao do kraja puta. Praznih džepova i praznog stomaka krstario je ulicama, noću, tražeći nešto, bilo šta.

Nedostajao mu je novac, hrana, toplina, krov nad glavom i krevet u kome bi mogao prespavati. Prigradsko naselje iz koga je pobegao glavom bez obzira, sada mu se činilo kao jedini spas. Ali znao je da se ne može vratiti. Čak i ako bi ga roditelji primili nazad, njegov ponos mu nije dozvoljavao da se vrati, očevo ozlojeđeno ismevanje i majčino povučeno negodovanje. Nije mogao da živi s tim. Opet, bojao se, razmišljajući hoće li se prvo smrznuti ili umreti od gladi. Sreća, činilo mu se, mu je uvek davala ono što ne treba: kod kuće je imao život, ali ne i slobodu, dok je u gradu istu tu slobodu izvojevao po cenu života.

Ne mali broj zverki isteranih iz kuće, a potom sateranih u ćošak u velikom gradu, su pre ili kasnije počeli da prodaju ono što je uvek imalo kupca: ono ispod repa. Bio je to opasan i bedan posao, ali često jedini način da se preživi. Kao retko lepa zverka, Pajper bi mogao sebi napraviti pristojan prihod na taj način. Sam sebe bi lagao kada bi rekao da nije, u očaju, razmatrao i tu mogućnost.

Ali toga dana sudbina mu je zakuvala nešto potpuno drugačije.

"Izvini..." Neko reče, grabeći ga za lakat dok je hodao, razbijajući koprenu preko njegovih misli, vraćajući ga u tvrdu stvarnost. Okrenuo se i spazio dva tamna klikera, Rejnerove male oči, i ozbiljni smešak koji se širio na njuški ispod. "Da li te znam od nekud?"

"Šta?" Pajper upita, smeten, dok su ga bušile Rejnerove oči, oštre kao stvrdla, kao da gledaju kroz njega, ili na nešto ili nekoga iza. "N... Ne, mislim da ne."

"Oh, baš zgodno. Imaš baš ono lice kakvo bi trebalo da stoji na naslovnim stranicama." Vidra promrlja, dok je Pajper crveneo.

"Hvala Vam, ali mislim da razgovarate sa pogrešnom lisicom." Pajper odgovori, pokušavajući da se izvuče, ali vidrin stisak beše čeličan.

"Želiš li da budeš ta lisica?" Rejner odgovori, kradomice, kao da je reč o nekoj tajni. Uneo se u Pajperovo lice, njegove pohlepne okice su žudno pretraživale Pajperove nebesko plave, čekajući na liščev odgovor.

"Ništa mi nije jasno..." Pajper odgovori, počinjuči da oseća strah od ove čudne vidre.

"Mogao bi da budeš na svim naslovnim stranicama, klinac, sve što ti je potrebno je neko da te izvede na put." Vidrin glas se spustio u šapat, braon njuška se približila Pajperovom uvu. Onda, najednom, stisak popusti i šaka se odvoji od prepadnutog lisca, dok je vidra širila čeljusti u nešto što je više ličilo na pakosni mig nego na osmeh. "A taj neko sam ja. Šta misliš?"

"Ne... Ne razumem." Pajper promuca, trljajući bolni lakat.

"Ime mi je Rejner, i ja ću te učiniti slavnim." Reče, kao da je to bila neka činjenica, kao da je sve već isplanirao i samo čekao na lepu budalu, kao što je Pajper, da naiđe i padne mu u šake. Kasnije, Pajper je primetio da upravo to beše slučaj. Rejner je već duže vremena izviđao ulice za neotkrivenim talentima, za nekim koga bi gurnuo pod reflektore.

Ranjivim, to je rekao, Pajper se seti.

"Ti si, klinac, mnogo ranjiv." Rejner je rekao, dva crna oka u hladnoj noći. Ubedio ga je da pođe u restoran, obećavajući da će mu platiti večeru ako dozvoli liscu da ga sasluša.

Obećao mu je sve ono što on nije imao, sve što mu je potrebno da zgrabi njegovu pažnju. Hranu, novac, mesto za život... Sve što mu je potrebno, ali još važnije, rekao mu je da će se starati o njemu.

"Brinuću se o tebi, klinac, zato što ti je potreban neko," vidra reče, i dalje se izgladnelo kezeći. "Obožavaće kako si ranjiv, kako nevino izgledaš, prodavaćeš se kao alva. Ako nemaš nekoga da se brine o tebi, živog će te pojesti, klinac, veruj mi." Pajper ga nije slušao, misli izgubljenih u šolji kafe koja se pušila ispred njegove smrznute njuške.

Sada to zvuči tako glupo, ali on tad bejaše tako gladan, tako malaksao i promrzao, da mu se toplina pića činila važnijom od onoga što mu je vidra pričala. Obazrivo je srkao kafu, iako je bila suviše vruća, trzajući se dok ga je štipala niz grlo, uživajući u osećaju šireće topline u želucu.

"Ali zašto ja?" Pitao je, spuštajuči šolju na sto, prekidajući Rejnera u sred priče o tome kako će ga načiniti zvezdom. "Šta me čini posebnim?"

"Zašto?" Rejner upita, iznenađen, kao da nije mogao poverovati u Pajperovu naivnost. "Zato što si tako jebeno prelep." Na to se lisac neprijatno promeškoljio u sedištu. Obrazi su mu goreli. "Hej, nemoj me pogrešno shvatiti, ne tražim dečka za zabavu. Nisam peder, ne brini oko toga," vidra odvrati, ali Pajperovi obrazi su je još gore zažarili na pomen te reči.

"Da..." Pajper promrlja, obavijajući svoje duge prste oko šolje, ponovo zarivajući njušku u vruće dubine kafe nadajući se da će mu belina krzna sakriti crvene obraze.

"Hoću da kažem, sa takvim telom, mogao bi biti poznat. Ne, morao bi biti poznat." Rejner reče, gledajući unaokolo po restoranu. "Jebeni je zločin što već nisi poznat, ali ako ostaneš uz mene, klinac, daćemo im ono što na šta su čekali. Daćemo im..." Rekao je i ispružio svoj čekinjasti prst ka liscu.

"Pajpera," odgovorio je. Rejner se na to iskezio.

"Tačno, Pajperu. Sviđa mi se." Nasmejao se i pružio mu ruku. "Sviđa mi se, zvuči egzotično. Daćemo im Pajpera, i potrudićemo se da te nikad ne zaborave. Brinuću se o tebi, klinjo, i obećavam da ti u životu nikad ništa neće faliti. Šta kažeš?"

Pajper još bejaše nesiguran. Gledao je u ispruženu ruku, još nesiguran da li da veruje vidri ispred sebe. Glava mu je bila puna priča o velikom zlom gradu. Nervozno je grizao usnu. Da li je imao šta da izgubi?

Klik.

"Pajperu?"

Klik.

Zašto da ne? Pokazao se darežljiv, a inače, šta bi vidra dobila čineći mu nepravdu?

Klik.

"Pajperu?"

Klik.

"Pajperu, jesmo li spremni?"

Lisac protrese glavu, shvatajući da ga vidra zove, da je u studiju, a ne u onom kafiću od pre tri godine. Snoviđenje se zadržalo za trenutak, dok je klimnuo i namestio se u poziciju za slikanje, a onda nestalo, odnesenno zvukom bliceva koji se pune i okidaju.

Klik.

Samo da nije prihvatio vidrinu ruku, mislio je, zabacujući glavu i ramena, gledajući preko ramena na kamere.

Klik.

Bio bi slobodan. Oslobođen svega ovoga.

Klik.

Ma da, slobodan da umre na ulici, odgovori sam sebi, klizeći rukom oko krivine svoje zadnjice, preko bele pruge na ugalj-crnim gaćicama. Rejner te je spasao, napravio nešto do tebe. Pre njega si bio ništa, Pajper reče u sebi, iako je jedva mogao da poveruje u to.

Klik.

A šta sam ja sada? Samo školjka, lik, mahuna. Ja sam ništa, svađao se, vikao naglas u sebi, dok mu je glas odzvanjao u lobanji. Stavio je ruku preko njuške, dodirujući je blago, i pogledao na kamere, sa neukaljanom nevinošću u očima. Nevinošću koja je vrištala da se opogani, obeščasti, uništi.

Klik.

Pa šta? Ti si kao i milioni drugih zverki, koje žive lažne živote, pretvarajući se da su srećni. Makar si poznat, prozbori ponovo glas u njegovoj lobanji.

Klik.

Oh, pa dakle niko na svetu nije srećan? Svi smo osuđeni na patnju?

Klik.

Otkud znam? Ja sam samo glas u tvojoj glavi.

Klik.

Gubim razum – Pajper prošaputa, dok se previjao pred kamerama.

Klik.

Barem to radiš sa stilom, prošapta glas, ali on ga nije slušao, već se osmehivao, dajući im savršen i više od svega lažan osmeh, za sve kamere. Okružen sevanjem, sve vreme je izbegavao oči dve statue iza njega, jer svaki put kad ih je pogledao video je osuđujuće, zgađene poglede svojih roditelja.

Klik.

"Dobro veče gospodine, jeste li imali prijatan dan?"

Pajper bejaše izgubljen u sopstvenom svetu dok je išetao iz studija, osećajući se prljavijim nego posle onoga od prethodne noći – tada je barem davao svoje telo za mnogo nižu cenu. Nije ni shvatio da mu se neko obraća dok nije video vozača kako stoji pored, sa oštrim, profesionalnim osmehom na licu, prateći ga, u iščekivanju.

"O, zdravo." Pajper reče, nesiguran i pomalo gizdav. "Dug... Bio je dug dan," reče, ulazeći u crnu limuzinu koja je čekala ispred. Nameštanje svetla, podešavanje kamera, boja, ekspozicije, čitava armija stilista koja cepidlači svaki centimetar krzna na njegovom telu, sve je to trajalo užasno, užasno dugo. Kao i uvek, iscrpljujuće, naročito pošto je još od jutra bio prilično mamuran. Bilo mu je drago što se mogao uspuzati u tamnu, hladnu unutrašnjost limuzine, zadovoljan što se vraća u hotel na koji sat odmora.

"Možda bi ste želeli da nešto pojedete, gospodine?" Haski upita, dok se uvlačio u vozačko sedište, startujući motor.

"Molim?" Pajper upita, zbunjen.

"Dali su mi instrukcije da se postaram da imate sve što Vam treba, gospodine, ja nisam samo vozač."

"Nisi?"

"Ne. Za vreme rada na Vašem projektu, gospodine, ako Vam nešto treba, šta god zamislite, molim Vas, javite mi. Možete me dobiti i preko telefona u hotelu, preko brzog biranja."

"Stvarno?" Pajper upita, nesiguran da li mu se sviđa ideja ličnog sluge.

"Da gospodine, bilo šta."

"Pa, za početak, prestani da me zoveš gospodine." Pajper reče, odsečno. "Mislim da sam bar nekoliko godina mlađi od tebe. Trebao bi da ja tebe zovem gospodine."

"Da gospodine. Mislim... Izvini." Vozač odgovori, kriveći njušku u osmeh dok se za trenutak okrenuo preko ramena. "Moć navike."

"Onda prestani s tim. Reci, kako da ti saznam ime?"

"Moje ime, gosp... Moje ime?" Haski upita.

"Da, ako ćeš da me pratiš narednih nekoliko nedelja, bolje da znam kako se zoveš."

"Zovem se Dian." Haski odgovori, sevajući svojim prostim zelenim očima u retrovizoru dok je gledao Pajpera. "A ti? Ako nije problem..."

"Naravno da ne. Ja sam Pajper." Lisac odgovori.

"Pajper... Sviđa mi se." Dian odvrati, a Pajper moraše da pogleda u stranu, skrivajući osmeh.

"Skoro smo kod hotela, gos-n. Pajper..." Dian poče, ali ga lisac prekide.

"Samo Pajper, molim te." Pajper odgovori, malo oštrije nego što je hteo. "Pajper je u redu."

"U redu, Pajperu, stigli smo kod hotela. Jesi li siguran da ti ništa više ne treba?" Haski upita, okrećući svoju vlažnu njušku prema Pajperu, dok je parkirao limuzinu u podzemnu garažu hotela. Pajper je odbio, puštajući Diana da čeka par sekundi u neizvesnosti dok je izlazio. "Pa, ako ti treba nešto, znaš kako da me dobiješ," haski mu reče pre nego što je Pajper odšetao, još se toplo smešeći.

U hotelskoj sobi, Pajper je čvrsto zatvorio vrata, isključujući mobilni i telefon u sobi, potom je ugasio svetlo i počeo da se skida. Snežno-belo krzno se presijavalo u tami, osvetljeno svetlošću grada koji je bujao kroz prozor. Mislio je da se ušunja u tuš, spere prljavštinu koju je zamišljao da se svakog dana lepi za njegovo krzno, i proba da se opere. Posle toga, bacio bi se u luksuzni krevet, gde bi isključio um od svega, i prosto spavao.

Barem je to bio plan. Svi zglobovi su ga boleli i oset

Jos jednom da podestim, OVO NIJE MOJA PRICA. Ovo je prevedeno delo koje je napisao drugi pisac. Trudio sam se da budem sam svoj lektor, tako da mi ne zamerite ako nadjete po koju gramaticku ili stilsku gresku. Tesko je naci dobrog lektora, pogotovu za erotske price, a pogotovu za nesto tako uvrnuto kao sto je furry zanr.


Primedbe prevodioca: Furiji vec znaju sve ovo, ali pomislih da bi trebalo pojasniti neke stvari neupucenima.

Zverke (eng. furry) - privremeni prevod reci dok ne nadjem neki srecniji prevod. Dvonozni antropomorfni likovi po uzoru na zivotinje, kao sto su vukodlaci, ili neki skoriji primer: Miki Maus, Diznijev Robin Hud, Dusko Dugousko (Zeka Mrkvic u Hrvatskoj), itd. Ponasanjem su identicne ljudima, s tim da zadrzavaju neke osobine vrste, vec kako pisac odluci. Na primer, govece moze imati nagon krda, lisca ili hijena moze imati mirisne zlezde, zecevi poboljsani sluh ili mozda pojacan nagon za parenjem, a oposumi spontano padanje u nesvest u slucaju opasnosti.

Cvor (eng. knot) - izraslina, nabreknuce na korenu penisa koje poseduje vecina sisara iz roda pasa (Canidae). Sluzi da po zavrsenom snosaju spreci da zenka pobegne od muzjaka, jer bi rastavljanje bilo veoma bolno. Tako je muzjak potpuno siguran u oplodnju, jer dok nabreknuce spadne, sperma je vec stigla do jajne celije u materici. U svetu antropomorfnih zverki, cvor ima uglavnom socioloski i takticki znacaj, jer primorava partnere da posle odnosa ostanu neko vreme spojeni zajedno.

Sapa (eng. paw) - stopalo kod zverki. Pisci sa engleskog govornog podrucja u slengu koriste rec 'paw' za sake, a 'foot' za stopalo, sto je meni potpuno nelogicno, zato sto zivotinje hodaju na sapama, i ako bi ih opremili rukama opet bi sape ostale za hod. U furry literaturi vrlo retko se srecu likovi koji imaju stopala poput ljudskih. Zbog toga uvek koristim izraz 'sapa' kada se strana rec odnosi na donje ekstremitete (kojim se hoda) a 'saka' na gornje (kojim se radi sve ostalo). Etimologija je predivna nauka, zar ne, primecujete li razliku u samo jednom slovu? ^_^

[Mrzim post limit. Evo ostatka priče.]


Barem je to bio plan. Svi zglobovi su ga boleli i osetio se bolesno, glava mu je pucala. Zašto se osetio ovako bedno? Bacio je farmerke preko kauča, i začuo poznato zveckanje. Okrenuo se i video bočicu sa pilulama što mu je Rejner ostavio, kako je ispala iz džepa i pala na pod.

Lisac se spustio i pokupio bočicu, otvorio je, i pogledao unutra. Bilo je dovoljno pilula za par dana. Pajper uzdahnu, ponovo neodlučan. Zašto je čekao? Dobro je znao te pilule, te savršene plave tačkice, plave kao nebo bez oblaka, koje bi ga učinile boljim, izvukle ga iz zorta, pa zašto su onda još stojale na njegovom dlanu?

Sve što je trebalo da uradi je da proguta par komada, i zaroni u grad snova.

S druge strane, bio je i prilično gladan...

Klik.

"Dobro veče gospodine. Promenili ste mišljenje u vezi večere?" Dian upita, smešeći se dok je Pajper ulazio u limuzinu.

"Šta sam ti rekao u vezi persiranja?" Pajper upita, kezeći zube. "Da, promenio sam mišljenje."

"Izvini, Pajperu. Pa, šta bi pojeo?" Dian upita, očiju koje su se presijavale u osmeh dok je gledao na lisca preko ramena.

"Znaš, večeras bih japansku hranu. Ništa raskošno, molim te, samo neko mirno mestašce koje sprema dobru hranu."

"Odlično. Znam dobar jakitori nedaleko odavde." Dian reče, uključujući se u saobraćaj. Zašto radim ovo, Pajper se pitao. Pre samo pola sata, sve što sam želeo je da spavam, a evo me sad ponovo napolje...

Hteo si da vidiš vozača, zar ne? Glasić je piskao, radosno likujući.

Umukni. Hteo sam da jedem, Pajper je razmišljao, trudeći se da ne sluša glasić. Ne bih smeo da gutam pilule na prazan stomak, i njegovo ime je Dian.

Kako da ne, prazan stomak ti pre nije bio problem, glas se podsmevao, ali je ipak ostao tih dok nisu stigli do sjajno osvetljenog restorana. Pajperov stomak je zakrčao, naslućujući gozbu.

"Pa, gospodine, sačekaću u kolima dok večerate, u redu?" Dian reče, otvarajući Pajperova vrata. Pajper je izašao iz kola i onjušio svež noćni vazduh. "Napravio sam rezervaciju na Vaše ime, gospodine. Uživajte u jelu."

"Nadam se da je rezervacija za dvoje, Dian?" Pajper upita, zatežući šal oko mršavog vrata.

"Dvoje, gospodine?" Dian odgovori, izgledajući zbunjeno.

"Pa da, ne očekuješ valjda da jedem sam, zar ne? To jednostavno ne ide, javna ličnost kao ja ne sme jesti sama, inače bi me svi videli i nagrnuti na mene." Pajper reče, lako se smešeći.

"Rezervisao sam privatnu kabinu..."

"Dian, molim te." Pajper ga prekide. "Ako ćeš da budeš moj pratilac dok sam u ovom gradu, očekujem od tebe bar malo više sem da me voziš unaokolo. Dobro bi mi došlo neko društvo, znaš." Pajper reče, ne skidajući osmeh. Bilo mu je čudno da se smeši, bez kamera, na tako nepoznatoj teritoriji.

"Bilo bi mi zadovoljstvo, gospodine." Dian reče, široko se kezeći.

"A šta sam ti rekao o persiranju?" Pajper mu odvrati preko ramena, dok su koračali ka ulazu.

"Izvini... Biće mi zadovoljstvo... Pajperu." Dian reče, prateći lisca u stopu.

Samo par minuta kasnije, pošto su seli i Dian naručio par pića, glasić u Pajperovoj glavi se vratio, pun ushićenja.

Oh da, vidim, stvarno si gladan, zar ne? Video sam te kako koračaš unutra, video sam taj hod milion puta, glasić je likovao.

Dian je nešto pričao, labavo se kezeći, pokazujući svoje mlečno-bele zube i mekani jezik. Pajper se trudio da ga čuje, ali nije mogao utišati glasić u svojoj glavi. O kakvom hodu to pričaš, pomisli Pajper, terajući sebe da se nasmeje i klimne glavom haskiju.

Ma hajde, to njihanje kukovima, mahanje repom ispred njegovog nosa? Napaljen si, jel' da? 'Oćeš da te pojebe? 'Oćeš da te njegov vrući komad proburazi, da osetiš kako te pumpa, da ti nabije čvor u rupicu, hoćeš da ti njegova sperma curi niz jaja, kurvice jedna - glasić je govorio, zadovoljno grokćući. Pajper oseti kako se ukrućuje na te sugestije, pokušavajući da se ne obazire. Taj glasić nije postojao, to je sve u njegovoj glavi, ali opet, nije mogao da zaboravi te scene, donešene od strane tog okrivljujućeg šapata.

Hrana koju je jeo je mogla da bude napravljena od kartona, koliko je on obraćao pažnju. Čitave večeri nije skidao pogled sa haskija, posmatrajući kako su mu se mišići pokretali ispod kožne jakne, prateći njegovu jaku čeljust i taj mekani, sočni, crveni jezik. Zamišljao je kako ga liže po celom telu, kako se prepušta tim mišićima, zadržan ispod snažnog tela, proboden i prožet njegovim debelim komadom. Dianovo krzno se spremalo za zimu, rastući dugo i gusto, postajući preglomazno za vozačku uniformu, izbijajući u busenima oko kragne i rukava. Pajper nije mogao a da ne zamišlja kako provlači prste kroz taj bogat, luksuzan tepih, gubeći se, tonući dublje i dublje u njegov zagrljaj.

Slične misli su mu ispunile glavu čitave večeri, dok mu je ud stojao polu-podignut u pantalonama, a jezik suv od napora da prestane da misli na Diana. Mogao je osetiti poneku usamljenu kapljicu semena kako mu natapa veš, čineći mu međunožje toplo i klizavo, dubokog muškog mirisa skoro opipljivog u vazduhu. Pitao se da li ga haski može omirisati, u sebi se nadajući da može. Možda će promaja doneti lisičiji mošus do njegovog nosa i onda će on shvatiti šta tako žarko želi od njega, i dignuti ga iz stolice, baciti na sto, čeljustima mu pocepati odeću, i... Pajper zadrhta od čežnjivih misli.

Ako ćemo pravo, Dian nije mogao osetiti Pajperov miris, koliko god ga je bilo u vazduhu, zbog opojnog i bogatog mirisa iz kuhinje. Sedeli su u ograđenom delu restorana, a ispred njih je bio sto za pripremanje hrane i kuvar, kosooki pacov koji je seckao, pržio, i pripremao hranu brže nego što je oko moglo da prati. Graja zverki i zveckanje posuđa su činili razgovor gotovo nemogućim, čak i kad bi Pajper mogao da se usresredi na to što je Dian pričao. Čuo je odlomke reči i fraza, i nešto bezveze odgovarao, ali na kraju, razgovor ga nije zanimao. Sve što je mogao zamisliti je bilo tačno ispred njegovih očiju.

I tako, noć je prošla mirno i sasvim obično, uprkos tome što je Pajper očajno želeo da bude drugačije. Hrana je pripremljena, apetiti su utoljeni, i neko je provukao karticu kroz registar-kasu. Svaka ćelija u njegovom telu je vrištala od žudnje za haskijem, ali nešto ga je sputavalo. Obično, kada bi nešto želeo, Pajper je to i dobijao, bez pitanja. Ali taj haski, ta sasvim obična zverka, koju bi mogao dobiti na najmanji mig... Nešto ga je sprečilo da pita, da kaže te jednostavne reči. Nije ih mogao izgovoriti iako mu je glava bila puna slika, puna snoviđenja o divljačkom parenju sa Dianom, koje se nije desilo. Slike su još plesale u njegovoj glavi dok ga je Dian vozio nazad do hotela, a Pajperova požuda je tako jako ispunjavala zatvoren prostor limuzine svojim mirisom, da je, iako je napolju bilo dosta hladno, Dian morao da otvori sva četiri prozora. Pajper je pravio grimase i pokušavao da misli o nečemu nevažnom, bejzbolu ili zimskim danima, kada je u retrovizoru ugledao kako se Dianove usne ponovo pomeraju. To ga je vratilo u stvarnost.

"Izvini, Dian, nisam, nisam slušao." Pajper reče, smeten.

"Rekoh, da li je sve u redu, Pajperu? Izgledao si malo zaokupljen mislima tokom večere." Dian upita.

"Glava... Glava mi je na drugom mestu, nažalost," Pajper reče, trudeći se da prestane da zamišlja kakav bi bio osećaj maziti Dianova jaja.

"U redu, dok god misliš da si okej. Hotel je sa desne strane." Dian odgovori. Trenutak kasnije bili su kod stepeništa, haski mu je otvarao vrata. Lisac je izašao iz auta, malo nesiguran na šapama, još jednom primećujući koliko je haski bio viši od njega – za čitavu glavu – i zamišljao je njegove jake grudi i široka ramena, oslobođene te jeftine odeće.

"Mogu li šta drugo da učinim za tebe, večeras?" Dian upita, i Pajper sada beše nateran da se usresredi.

Ma namami ga u sobu – glasić je siktao, jače nego pre večere – znaš da to želiš, pusti ga unutra da te ščepa i povredi, da te izjebe i ostavi ozleđenog, krzna natopljenog njegovim semenom. Znam ta do hoćeš, kujo.

Pajper otvori usta da nešto prozbori, podiže ruku, ali ona završi stisnuta u pesnicu, udarajući u vazduh dok je stezao gubicu.

"Ne... Ne, hvala ti, Dian, to bi bilo sve. Vidimo se sutra." Pajper promrlja kroz stisnute zube.

"Želim Vam sjajnu noć, gospodine!" Dian radosno odgovori, šaljući mu dopadljiv osmeh i dodajući: "Mislim, Pajperu."

Lisac mu okrenu leđa i zaputi se niz predvorje, osećajući se lak kao perce. Možda na kraju i nisam takva drolja, razmišljao je, ali glasić savesti još ne progovori. Učinilo mu se da se duri. Kad je ušao u lift i pustio da ga odnese ka nebu, nasmešio se, nasuprot umoru i iznurenosti, kezeći zube svom odrazu na uglačanom zidu kabine. Jedina stvar o kojoj je sada trebalo brinuto je bilo uzbuđenje koje mu je grizlo stomak, i ta kruta stvar između nogu.

Ali zar samozadovoljavanje nije bilo isto tako loše kao i prepuštanje onakvim mislima? Možda bi samo trebao se opusti. Istina da je to strašno želeo, a nekako je i bilo nečeg kužnog u njemu.

U sobi, zavese su stojale razgrnute, kako ih je ostavio, i bezbrojna svetla grada su svetlucala i treperela, lebdeći kroz tišinu između njega i onog sveta dole. Blago mu se zavrtelo u glavi dok se staklo prozora maglilo ispod njegove vlažne njuške. Ne, pomislio je, zatvarajući oči.

Nervozni glasić u glavi i uzbuđenje su splasnuli ispod mlaza ledeno hladnog tuša, pretvarajući se u jedva čujni šapat na pragu čujnosti. Možda, na kraju, i nije bio takva kuja kao što je mislio?

Klik.

Sledećeg jutra probudio se kasnije nego inače. Sunce je još bilo na uzlaznoj putanji kada je otvorio oči. Ležao je neko vreme u blaženom, sanjivom dremežu, čekajući zaslepljujuću glavobolju koja je dolazila svakog jutra. Ali ovog jutra, nekim čudom, glavobolja je izostala. Sačekao je još nekoliko minuta, pitajući se da li ga vreba i čeka na trenutak, kao grabulje u visokoj travi, kada će nesmotreno pomeriti vrat ili se uspraviti. Na njegovu sreću, glavobolja ipak nije došla. Ustao je, razgibavajući vrat. Nije mogao da se seti zadnjeg puta kada je ustao bez bola u zglobovima i pulsirajuće glave, tih zlokobnih ostataka prethodne večeri. Iskreno, nije znao kako dalje da postupa.

Njegova jutarnja rutina bila je da proguta par bensedina i jednu ili dve Rejnerove male plave pilule, potom par gutljaja ledene vode iz frižidera, da ih lakše proguta. Sledeće, da se izbori sa porivom da sve to ispovraća, stojeći pored otvorenog frižidera, okupan u prljavo-ledenoj beloj svetlosti. Posle toga na tuš, skidanje prljavštine dok se trudio da zaboravi šta je radio, i šta su mu drugi radili prethodne noći, ne misleći šta ga tek čeka, zid gladnih sočiva koji bi zapisivao njegov pad, grčenje njegovog tela i krivinu zadnjice, koji bi činili da zverke širom sveta svršavaju na njegovu sliku.

Ali danas, taj prisni osećaj bola, narkotika, stida koji bi spirao unutrašnjost njegove lobanje, je nestao, i dnevni ritual koji mu se činio tako prirodan je sada bio nepotreban. Umesto toga, ustao je iz luksuzno mekanog kreveta, skoro poskakujući, i prošetao svoje šape do dnevne sobe apartmana. Otvorio je vrata balkona i duboko udahnuo jutarnji vazduh, gledajući sjajnim očima na veličanstveno jutro ispod. Njegov mozak nije počinjao da radi pre ručka, tako da nije bio siguran kako mu se desilo da je tako dobrog raspoloženja, ali onda ga je strefilo, iznenada, pribrao je sećanja i osetio se kao brod udaren gromom usred olujnog mora.

Večera sa Dianom, dok ga posmatra dok jede, pateći od divlje požude i onespokojavajuće unutrašnje debate. Koncepti i suprotstavljena gledišta su se smenjivali u dnu Pajperovog uma, ali u žiži je bio on, vozač limuzine, njegov jak a opet lagan osmeh, široka ramena, mišići koji su se nazirali ispod jeftine, bele lanene košulje, a iznad, te čvrste čeljusti i žive, zelene oči. Liščeva glava je pala u zanosu dok je osećao kako dole postaje tvrd. Nešto ga je prošle noći uhvatilo na prečac, njegova požuda beše jaka, a nozdrve pune opojnog mošusa. Bol u jajima ga podseti na izostalu reakciju sa njegove strane. Šta mu bi?

Bilo koje druge noći, sa bilo kojom drugom zverkom, Pajper bi se predao požudi bez razmišljanja. Povukao bi tog haskija na zadnje sedište limuzine, cepajući mu košulju i pre nego što bi zatvorio vrata, spustio bi se na sve četiri, digao rep i pustio da ga opkorači i prodre u njega, osećajući tup bol između nogu, vruć dah iza ušiju, moleći da bude jeban iznova i iznova sve dok ne bi, malaksao, pao ispod, mlohav kao neka hrpa nakostrešenog, oznojenog i kuražom poprskanog krzna.

Pajper se snažno ugrize za usnu, vadeći se iz te fantazije, željan da izvuče svoj ud iz košuljice, vlažan od uzbuđenja. Mogao je da to uradi već dva puta, ali nije. Zašto? Je li to to bilo samo zbog argumenta onog malog siktavog glasića u njegovoj glavi? Zbog optužbi da je suviše slab za tim vozačem? Zbog optužbi da je bestidna kuja? Zamišljeni glasovi u glavi, koji mu pričaju šta da radi, to je već samo po sebi bilo neugodno, pa je odlučio da ode na tuš kako bi se osvežio. Možda bi bilo najbolje da prestane da razmišlja, kao što je nekada radio. Mozak mu nije navikao da se toliko stvari dešavaju odjednom. Nije želeo da veruje ni jednom od svojih sudova, pa je pomislio da je najbolje da ih ostavi sa strane, za kasnije, kada nađe nešto za jelo. Stomak mu je glasno krčao.

Bio je neobično dobrog raspoloženja kada se, sat kasnije, spustio do predvorja hotela. Osećao se okrepljeno. Nekog drugog dana bi ga razljutilo to što nije mogao naći svoj mobilni, ali ovog jutra ga za to nije bilo briga. Mobilni je bio pupčana vrpca između njega i menadžera, ali ipak, tog jutra mu ništa nije bilo tako odbojnije od slušanja vidrinog glasa. Rejner može da čeka, mislio je, smešeći se dok je izlazio iz lifta, malo iznenađen što nigde nije video kamere koje bi mu uhvatile osmeh.

Ali nije mario za njih. Nasmejao se za svoju dušu.

Klik.

Dian nije bio u predvorju kada je Pajper sišao. Umesto da ga čeka, Pajper je sam izašao na ulicu, naslađujući se jutarnjim suncem. Oslobođen zatamljenog stakla između njega i ulice, van kaveza, lisac oseti kako mu ogromna težina spada sa leđa. Činilo mu se kao da ga svako oko prati niz ulicu, i koga god da je pogledao, uzvratio mu je upitnim pogledom, kao da su već negde videli tog prelepog snežno-belog lisca, i sada pokušavali da se sete gde i kada.

Sve oči na svetu nisu mogle zaustaviti Pajpera da uživa u svojoj slobodi, onako kako je zamišljao da ona izgleda. Proveo je nekoliko sati lutajući ulicama, zaustavljajući se u parkovima, ispred piljarnica, pokraj reka, nebesko-plavih očiju sjajnih od uzbuđenja dok je upijao svakodnevnu kolotečinu koju ostale zverke uzimaše zdravo za gotovo. Ulice grada su izgledale tako drugačije od trotoara, pogotovu što je bilo jutro, za razliku od večeri, kada je obično izlazio napolje. Sve bejaše sveže i novo, iskričavo i treperavo, vrtlog boja za lisca izgubljenog u sopstvenom svetu. Na kraju je odšetao natrag do hotela, gde je ulazeći u predvorje, spazio iznerviranog Diana kako ga čeka.

"Pa gde si!" Haski reče, s olakšanjem. "Na recepciji su mi rekli da si otišao rano ujutru, i nisam mogao da te dobijem na mobilni. Mislio sam da sam te izgubio." Dian podvi rep, pomalo stideći se reči koje je upravo izgovorio.

"Izgubio sam mobilni negde prošle noći, nažalost." Pajper odgovori, slegajući ramenima.

"Tu ti mogu pomoći." Haski odvrati, dajući mu nešto u šaci. "Ostavio si ga u limuzini prošle noći. Mora da si bio malo... Zauzet nečim. Hteo sam da ti ga donesem ranije ali još si spavao." Pajper uze mobilni od Diana. Krv mu jurnu kroz glavu i bedra dok su im se krzna dodirivala. Namrštio se pošto pritiskanje dugmića nije probudilo aparat.

"Crkla baterija. Valjda me niko nije zvao." Pajper promrlja.

"Možete mene okriviti ako ste propustili nešto važno." Dian reče, grabeći napred da otvori vrata hotela. "Hoćete li poći, gospodine? Ne bih voleo da zakasnite."

"Naravno, Dian. Šta ono ti rekoh za persiranje?" Pajper odgovori dok je još jednom ulazio u klimatizovanu limuzinu.

"Izvini. Uvek to zaboravim kad se zabrinem." Dian odgovori, penjući se u vozačevo sedište.

"O, bio si zabrinut za mene? To je baš slatko." Pajper reče, trudeći se da sakrije osmeh.

"Brinuo sam se da izgubim klijenta, to je sve." Dijan hrapavo odvrati, paleći motor. Pajper je držao jezik za zubima dok se auto nije uključio u desnu traku.

"Je li to sve?" Rekao je na kraju, ali nije bilo odgovora. Dian se očigledno pretvarao da ga ne čuje. Pajper je primetio, na retrovizoru, kako haski blago crveni. Opet se nasmejao, ne za druge, već za svoju dušu. Morao bih da prekinem s tim, pomislio je, ili će mi preći u naviku.

Smeh? Šale? Još pokušavaš da ga odvučeš u krevet, mašući tom zgodnom malom guzicom? Sve to bez pilula? Zašto pokušavaš da sakriješ ono što jesi, kurvico jedna? Glasić se vratio u njegovu glavu, kao zvižduk vrućeg vetra, topao i opak, ali Pajper ga nije slušao. Bio je suviše dobrog raspoloženja.

Klik.

"Gde si, dođavola, bio?!" Rejner je siktao na Pajpera čim ga je video da ulazi u studio. Oči mu žariše od besa.

"U kolima?" Pajper odgovori. "Pre toga, u hotelu."

"Nemoj da se praviš pametan, đubre malo. Imaš li pojma koliko je sati?" Rejner zareža, pokazujući zube.

"Podne. Tad i treba da sam ovde, za šminkanje i tako to. Snimanje ne počinje pre jedan, jel tako?" Pajper reče, odjednom nesiguran, videvši bes u menadžerovim očima.

"Počinjalo je, ali do juče. Promenili su nam satnicu. Cele noći sam pokušavao da te dobijem! U hotelu su rekli da nisi bio u sobi. Kasniš dva sata!" Rejner frknu.

"Crk'o mi je mobilni... A otišao sam i na večeru prošle noći." Pajper odgovori, okrećući pogled sa vidrana koji je besnio.

"Ah, pa u redu onda. Potpuno razumljivo. Kada maneken od sto miliona dolara nestane bez traga, bez načina da ga dobiješ, dok je snimanje u toku. Pa to je sjajno. To je samo snimanje Lagerfeldove prolećne kolekcije, ništa strašno, ugovor od dvadeset pet miliona dolara." Rejner je vikao, stežući lisca za lakat i vukući ga kroz studio.

"Lagerfeld je... Danas?" Pajper zbunjeno promrlja. Pre samo dva dana, pomisao da zakasni na tako važno snimanje bi ga učinilo bolesnim od brige. Danas, nije mogao da natera sebe da brine o tome. Sve se činilo kao - laž – nevažno, kao da je to sve bila neka raspusna igra koju je igrao kao dete, kao neko davno, izbledelo sećanje.

"Nego šta nego je danas." Rejner progunđa, odjednom dižući zbunjenog lisca u vazduh. Izgledao je na ivici nerava, kao da će svakog trenutka pasti u ambis ludila koji je budno vrebao. U jednom trenutku, dok su mu šape grabile vazduh, Pajper pomisli da će vidra kvrcnuti, početi da vrišti, da ga davi, ili da ga udara o zid. Ali onda su se ponovo pokrenuli, Pajper beše grubo vučen kroz sale i hodnike, dok nisu prošli kroz jedna automatska staklena vrata, do postave za snimanje, okupani zaslepljujućom svetlošću reflektora.

Još je zbunjeno treptao kada ga je Rejner zafrljačio prema sredini sale. Sekund kasnije, kada se pridigao, osmatrajući gde je, ugledao je istu, poznatu scenu, zidove kamera i svetlosti koja baca duge senke. Bezizražajne, hladne oči objektiva su ga gledale, raskrečenog na podu, spremne da snime njegovo poniženje. Još jedan komplet negativa, tele-objektiva, svetlomera, još jedna foto-sesija. Još jedan komad njegovog ponosa koji nestaje, pocepane ljudskosti, baš kao i svaki put.

"Stigao je, eto ga." Rejner ga prozva, smirenog i laskavog glasa, mašući nakostrešenoj zverki koja je mogla biti fotograf.

Neko je pozvao šminkera, neko je pozvao da obriše prašinu sa statue, da ispolira savršen mermer koji se zvao Pajper, ali svi ti zvukovi su delovali daleko, čitava scena mu se činila udaljena, dosadna kao muva u polusnu. Sve ono što mu se nekada činilo tako važno sada izgledaše glupavo i beznačajno, maglovita smetnja. Nije mogao a da ne pokaže nemar prema Rejneru koji je galamio.

"Šta je dečko, šta nije u redu? Izgledaš pijano. Hoćeš svoje pilulle?" Vidra upita, preturajući po džepu svoje jakne.

"Nisam pijan, Rejneru, ništa nisam popio prošle noći." Pajper promrlja.

"E pa tu si pogrešio. Nabaviću ti piće, dečko, ali prvo moraš da uzmeš par ovih. Samo par, evo..." Rejner reče, gurajući šaku ka lišćevoj njuški. U šaci su se presijavale one male plave pilule, tako savršene, blago trepereći pod jakim svetlom studija. Juče su bile spasioci, nešto što mu je držalo glavu iznad vode u ludom, olujnom okeanu, a danas, bile su, hm, nešto drugo.

"Ni njih nisam uzimao danas, Rejneru." Pajper reče. Glas mu beše tako mali nasuprot vreve studija.

"Hm, nije ni čudo što se osećaš pregaženo. 'Ajde progutaj i opet ćeš da letiš."

"Ali neću." Pajper odgovori, sam sebi zvučeći kao dete. Počelo je da mu tutnji u glavi, pitao se zašto nikad ne ugase to prokleto svetlo, zaslepljivalo ga je. Oseti kako gnev bubri u njemu.

"Molim?" Rejner reče, šokiran.

"Rekoh, neću da uzmem tvoje proklete pilule." Pajper zareža. Šminkeri su obletali oko njega kao besne mušice, dodirujući tu i tamo, špricajući i nanoseći koješta. Kroz maglu pudera i češljeva, jedva je mogao da pokaže zube.

"Slušaj me, Pajperu." Rejner zareža ponovo, unoseći se u liščevo lice. "Uzećeš ove pilule, onda ćeš da se nasmeješ pred kamerom, pa ćeš da obučeš nešto lepo i budeš dobri mali model, razumeš?"

"Ne želim to da radim..." Pajper promrlja, već vidljivo besan.

"Nikoga nije briga šta ti želiš, Pajperu." Rejner je siktao, očiju tvrdih i hladnih. "Zato što si veći od samog sebe. Ti pripadaš kamerama, pripadaš javnosti. Pripadaš javnosti! Zato uzmi ove pilule i radi šta ti kažem!"

Nešto je puklo u liscu, i lavina žuči je projurila kroz njegovu utrobu. Lavež se prolomi kroz njegovo grlo dok je odgurnuo stiliste, izbijajući bočicu iz Rejnerove šake, lansirajući je visoko u vazduh. Bočica se prosula, okrećući se u vazduhu. Kamere su gledale. Za jedan nemerljiv trenutak, vazduh je bio ispunjen plavim dijamantskim očima, nalik očnim protezama, koje su se vrtele i presijavale pod pritiskom reflektora, pre nego što su popadale dole.

"Neću tvoje jebene pilule!" Pajper zajala, nakostrešenog krzna, repa ukrućenog u štap. Odjednom tišina, svi se zaustaviše u mestu. Uglačana i okamenjena, scena je izgledala kao slika, kao jedna u nizu fotografija. Miris celuloidnog filma i goruće prašine natriumovih bliceva, odsjaj odbijene svetlosti sa svake polirane i staklene površine, svetlucanje milion dijamanata, sve je izgledalo kao neka božanski groteskna scena iz Voga.

Sem što mu je kosa izgledala odvratno.

Nakon što je i poslednja pilula utihnula na tvrdom podu studija, uz mnogostruke uzdahe okupljenih zverki, soba se naprasno vratila u život. Svako na svetu je znao kako Pajper izgleda, da, sigurno; ali svako u svetu mode je znao i Rejnera, i njegovu legendarnu narav.

Nije se pokrenuo, samo je stojao - vidra iskolačenih očiju - dišući vrlo glasno, naizmenično stežući i otpuštajući pesnice. Nekog drugog dana, Pajper bi iščeznuo, klonuo, postao samo još jedna fotografija, bilbord, bilo šta sem stvarne osobe. Ali ne danas. Nasuprot tom plamenom pogledu, stojao je čvrsto, nakostrešen i pun vatre.

"Rejner, ima li nekih problema?" Izusti neki glas od pozadi, prekidajući nesnosnu tišinu. Rejner se okrenu dok je bes toliko opipljivo šikljao iz njega, da se govornik malo pognu, zastrašen njegovim prisustvom. Ali kada je Rejner shvatio ko mu se obraća, istog trenutka je promenio držanje.

"Nema problema, ništa strašno." Rejner objavi, njegovo loše raspoloženje kao rukom odneseno. "Beznačajna razlika u mišljenju između mene i mog klijenta."

"Hoće li to uticati na moje snimanje?" Govornik reče, i Pajper primeti da je to ona lasica koju je tako često viđao.

"Ne, uopšte ne." Rejner reče, bolesno se kezeći. Okrenuo se i zgrabio Pajpera. "Zašto ne počneš sa preliminarnim snimcima dok se ne pobrinem za ovo?" Vidra izusti, uvijajući liščevu ruku iza leđa, grubo ga gurajući ka vratima. "Ajde." Zarežao je na Pajpera, šutirajući ga ka slabo osvetljenom hodniku.

"Skidaj te pogane šape sa mene!" Pajper je vikao, dok ga je Rejner zgrabio za grlo i divljački s njim udario o betonski zid. Crne tačkice mu zaigraše pred očima, i lisac ne uspe ništa da uradi sem da blene, blago otvorenih čeljusti, nemo prateći iskeženu njušku svog menadžera.

"Alo bre? Kakvu to jebenu igru igraš?" Rejner je siktao.

"Vidi, završio sam, neću više da radim ovo." Pajper odgovori, oporavljajući se od udara.

"Ne pevaj opet tu pesmu." Rejner opsova i pljunu. "Slušaj me, klinac, i slušaj me dobro, jer je ovo jebeno poslednji put da ti kažem. Da si bilo ko drugi, tako bih te sad unakazio, veruj mi, da ne bi mogao da se slikaš ni za Ikein katalog."

"Možda baš to i želim." Pajper jauknu, ali mu Rejner odvali šamar od koga mu glava ponovo klonu.

"Budi se, bre! Kad sam te našao, bio si dva dana od skapavanja od gladi, i jedan dan od prodavanja repa onome ko najviše ponudi. A jel znaš kako se to završava?" Rejner je pakosno režao. "Završava se tako što postaneš naduvena pederska lešina u kanalu, crk'o od side ili predoziranja. Veruj mi klinac, viđao sam to svojim očima, nije baš lep prizor." Spustio je lisca na zemlju. Bes mu je lagano kopneo, a gnušanje raslo, dok ga je gledao.

Pajper je masirao lice, ne govoreći ništa, gledajući kako Rejner vadi paklu cigara, zubima izvlačeći jednu tanku cigaretu a nudeći mu paklu da se posluži.

"Nemoj sad tako da me gledaš." Rejner progunđa, paleći cigaretu srebrnim zippo upaljačem. "I ti bi skončao ispod mosta, u sopstvenim govnima, cvileći za siću dok krvariš iz očiju, ušiju, njuške, pre nego što se zadaviš sopstvenim izbljuvkom. Veruj mi, spasao sam ti život." Rejner iskosi glavu, duvajući dim od cigarete ka liscu. "Sada kad smo na dve nedelje od lansiranja Lagerfeldove linije proleće-leto, a ti si glavni maneken za najveću modnu kuću na svetu, ti mi sad izvodiš besne gliste... Ma, šta ti je bre, jebote?"

"Vidi, neću više da radim ovo. Nije me briga za slavu, novac, bilo šta od toga. Hoću samo... Hoću da se to sve ovo završi." Pajper reče. "Čak... Ne znam ni ko sam."

"Ti si bezimeni niko i ništa, sa jebeno skockanim telom, koga sam učinio poznatim. Kada svet završi s tobom, ponovo ćeš biti niko i ništa." Rejner reče, hladno i činjenično. Brutalna, studena iskrenost udari lisca kao čekić u stomak. "Ali svet još nije završio s tobom." Rejner reče, i pre nego što je Pajper mogao išta prigovoriti, on izvadi iz džepa drugu bočicu pilula. "Zato uzmi ove dve, i vrati se na posao dok te svet još uvek želi."

"Ali ne želim to..." Pajper prošaputa.

"Znam." Rejner mirno reče. "Al' baš me briga." Hladne oči su fiksirale Pajpera, i lisac probaše što je bolje mogao da se ne savije pod njegovim čeličnim pogledom. "Sad reci, hoćeš li da budeš poznat, ili ćeš da budeš poslednje govno?" Nešto je zalepršalo u Pajperovom sećanju. Osetio je kako mu srce leluja, kako mu mozak otkazuje poslušnost. Na kraju, i volja je počela da mu se slama, ispod Rejnerovih budnih očiju.

Posegnuo je, lagano, nesigurno, uzimajući dve pilule iz vidrine ispružene šake, i progutao ih, pokorno, uz dug uzdah. Skliznule su niz njegovo grlo kao olovni tegovi, udarajući mu u želudac kao lopte za kuglanje. Posegnuo je i drugi put, uzimajući još dve, pa još jednu za svaki slučaj, gutajući, spuštenog pogleda.

"Lakše s hemijom, dete, znaš da nisu jeftine. Ne smem da te šaljem u studio mlohavog kao krpa." Pajper ču menadžerove reči, kako odzvanjaju sa jasnim zadovoljstvom. Dozvolio je da ga odvuče nazad, dok su mu čula otkazivala, dok je bol u njemu nestajao. Ne, nije nestajao – nije ga bilo briga.

Zatekao je sebe kako ga guraju u limuzinu koja je čekala. Video je senku Diana kako stoji sa strane vrata, ali sve je dolazilo od daleka, kroz vodopad, kroz zaglušujuću buku tamne vode i drhtaja. Na umu su mu bili leptiri, smaragdno zeleni, kako lepršaju krilima, negde u dalekom sećanju.

"Jel' sve u redu sa njim?" Bio je to Dianov glas. Sviš-svuš, krila koja udaraju, tako meka i krhka.

"U redu je. Odvedi ga negde za noć. Velnes, đakuzi, neka banja. Ne vraćaj ga do sutra uveče." Sad je to bio Rejnerov glas. Blago sunce igra po zelenim krilima.

"Ali lice mu je u modricama." Dian govoriše, ozbiljnog glasa. Leptiri su ga podsećali na njegov život, njegov stari život, kada je bio siguran, kada je sve bilo tako jednostavno.

"Drži se ti svog volana, bato, jel' može? I jebote, ne ispuštaj ga iz vida, kopčaš?" Rejner zareža dok se udaljavao. Pajper oseti tužno iščašenje, strah i jad, kad mu se sećanje okrenu na druge događaje. Menadžerov glas ga je podsetio na...

"Jesi li u redu, Pajperu?" Dian je pričao, negde daleko. Pokretali su se, vozili se negde, velikom brzinom. Nije imao pojma koliko dugo su se pokretali, ni gde su se zaputili.

"Samo vozi, Dian." Promrljao je. Znao je da ga Dian gleda u retrovizoru, da ga gleda tim blagim, dobrim očima, ali nije mogao sebi da dozvoli da mu uzvrati pogled. Kroz glavu mu je provejavao Rejnerov glas.

"Ali Pajperu..." Dian reče, ali njegov glas otkasa negde, dalek i prigušen, dok je Pajper padao sve dublje i dublje u mrak.

Klik.

Bila je noć, pre nekoliko godina. Pajper zveraše unaokolo dok je ulazio na bučnu zabavu. Šape su jedva uspevale da mu nose težinu. Par dana pošto ga je Rejner otkrio, pustio ga je da malo uživa u životu. Između ostalog, doveo ga je na ovu zabavu. Bio je to najveći apartman koji je mladi lisac video u svom životu. Veći od cele kuće, sav od mermera, hroma, sa visokim, užasno visokim prozorima. Bio je tu i šampanjac, ah, šampanjac!

Lisac nikad nije probao ni kap tog zlatnog nektara, ali otkada je osetio te balončiće kako plešu i namiguju kroz čašu, kako se rasplinju na jeziku i prave ludu vr-vr-vrtoglavicu, nije želeo da pije ništa drugo!

Rejner ga je upoznao sa toliko mnogo zverki, tako mnogo pari izbuljenih očiju i iskeženih zuba, da se lisac samo tih očiju i zuba sećao. Vrtelo mu se u glavi. Te sjajne oči i kreč-beli zubi, ceriše se kao izbeljene kosti u pustinji. Jako je drhtao dok se penjao liftom, bio je uplašen, nikad ranije nije bio u tako dugačkoj kabini, sa ogledalima na zidovima, sa beskonačnim odrazima njega samog u svim pravcima, glupi izgubljeni klinac koji drhti, sa čistim belim krznom i potpuno novom odećom za izlazak.

Rejner ga je ugledao kako se trese i gladno se iskezio, dok mu je ruka nestajala u džepu, vadeći par čvrstih, puder-plavih pilula, savršeno okruglih. Rekao je da će mu one pomoći da se opusti, ali Pajper nije bio potpuno siguran. Rejer bi se onda nasmejao, terajući lisca da se oseti kao neki glupi klinac iz selendre, terajući milijardu arktičkih lisica u ogledalima kabine lifta da se zacrvene i spuste svoje savršene uši nadole, ravno sa glavom. Zašto bi mi ta vidra učinila neko zlo? Nudio je slavu, radost, sigurnost, život kakav Pajper nikad ne bi imao pre samo par nedelja. Već mu je kupio svu ovu garderobu, napravio mu novu frizuru, i vodio ga je na ovu zabavu, da upozna zverke koji će ga učiniti slavnim.

Pa zašto bi Rejner onda želeo da mu naudi?

Milijarda ruku belog, mekog krzna se ispružila, uzimajući iz milijarde drugih ispruženih oštrodlakih ruku.

Dve milijarde pilula je bljesnulo za sekund, onda nestalo, za trenutak stojeći na milijardi savršeno crvenih jezika, pa nestalo niz milijardu grla.

Od milijardu Pajpera, svaki od njih je napravio pogrešan izbor.

Zabavljao se, pio šampanjac, upoznao sve lažne i prave zube i presijavajuće oči, osetio kako mu se vrti u glavi i smejao se tako glasno, dok više nije mogao da podnese, pa je posrćući odšetao, tražeći neko mirnije mesto da odmori glavu. Našao je jednu mračnu spavaću sobu, i zatvorio vrata iza sebe, trenutak se klateći na šapama dok se nije strovalio u svilene čaršave. Ah, svila! Nikad nije bio u ovako mekom i toplom krevetu.

Čuo je kako se vrata otvaraju iza njega, pa zatvraju, osetio je svetlost u sobi čak i kroz zatvorene očne kapke.

"Auh, jebo te, koje ludilo, a, klinac?" Rejnerov glas, narajcan. "Biće ovako, sve do kraja. Piće, kola, odeća, šta god želiš. Ah, biće i pički."

Pajper htede da kaže nešto, ali nije mogao skupiti snage.

"Jes', istina, dobićeš koga god želiš. Sećam se, kad sam bio u tvojim godinama, klinac, morao sam štapom da rasterujem kučke. Sad, manje, eh." Rejner reče, zaplićući jezikom. "Nego šta, ti s' veliki. Bić'š zvezda, ak' ostaneš uz mene. Tvoja figura, klinac, tvoj bodi. Svaka kuja će t' zavidet', i svaki tip će 'teti da te jebe, čak i strejteri."

Pajper oseti ruku na svojoj zadnjici, ali ništa nije rekao. Jedva je mogao i da se pomeri.

"Nego š'a, imaš ekstra dupe, za 'ednog tipa." Dodir postade pipanje, pa stezanje i gužvanje, onda su šake počele da mu gnječe i mešaju guzove, grubo, bolno. "Svaki će 'teti da te jebe. Čak i strejt." Pajper htede da Rejner stane, ali nije se mogao pomeriti. Čak i da je mogao, da li bi? Toliko mu je pomogao, napravio je zvezdu od njega. Nije mogao ništa da kaže. Osetio je kako se ukrućuje dole u gaćama, kako mu lice gori od stida dok mu je srce preskakalo od gađenja, ali još se nije pomerio.

Kopča na pojasu se otvorila, farmerke od osam hiljada dolara su se spustile do kolena, tuđa ruka mu je povukla rep u stranu, a hrapav prst mu navlaži čmar. Niko ga nije opkoračio ranije, ali nije smeo ništa da kaže, pogotovu ako bi to značilo da ostaje na ulici.

"Što jes' – jes', klinac, napraviću zvezdu od tebe." Rejner je dahtao, naslanjajući se celom težinom na mladog lisca. Osetio je pritisak, bol, probadajući bol, i ugrizao je usnu da ne bi vrisnuo. Zgrčio je ruke u pesnice dok je Rejner prodirao u njega, celom dužinom, prvo sporo, pa kada se Pajper razradio, ubrzano, grokćući i mumlajući dok ga je jebao. Grizući usnu osetio je ukus krvi u ustima i svoje slane suze, kako mu se kotrljaju niz njušku, flekajući svilene čaršave.

Posle nekog vremena Rejner je ubrzao pokrete, grokćući sve jače, isprekidanog daha, teže i dublje udarajući kukovima, dostižući krešendo, bludni klimaks. Pajper je ceptao od stida, ud mu je lagano kapao, crven i krut, zadnjica raskrečena i bolna. U poslednjem trenutku vidra se izvukla, stenjući i tresući se, prskajući niske toplog semena po Pajperovim leđima. Prošlo je par minuta dok se Rejner nije povratio, normalno dišući. Pajper je ležao opružen, na sve četiri, tiho jecajući. Mogao je da oseti spermu kako mu se razliva po krznu, kako mu suze štipaju oči, mešajući se sa krvlju na jeziku.

"Ma da, klinac, bićeš jebeno prelep." Rejner prošapta, lupajući mu ćušku po zadnjici. Pajper ga je čuo kako ustaje i odlazi, ostavljajući vrata odškrinuta, ali se još nije mogao pomeriti. Da li je to bilo zbog pića, ili nečeg drugog, nije znao. Još je osećao svoju bolnu erekciju, odvratno ga podsećajući na želju, i to ga učini da još više mrzi samog sebe. Nije čuo kada su se vrata iza njega ponovo otvorila, ali je video svetlost kako prelazi preko kreveta i zida, i osetio još jednu šaku kako mu tapše po zadnjici.

"Pa, hoćeš li postati zvezda?" Glas je pitao, neki nepoznat, grub i pijan glas.

Pajper se ujede za usnu i zatvori oči.

Klik.

Nije mogao da se seti koliko puta se ta ista scena ponavljala. Nije ni hteo. Sakrio je duboko, pokušao da zaboravi šta mu se dogodilo. Par nedelja posle te more počeo je njegov vrtoglav uspon. Za kratko vreme doista je zaboravio na stid, na užas i gorčinu s kojom se probudio tog sledećeg dana. Zgrčen ispod odvrnutog tuša, čučao je, satima. Pritisak vode beše dovoljno jak da spere osušenu i očvrslu spermu sa njegovog krzna, dobro ga je ošurila, ali nije bila dovoljno jaka da spere bolne fleke u duši.

Nijedan tuš to nije mogao sprati, znao je. Ali ubrzo, droge, zabave, blicevi, i glamur su odradili svoj posao, sakrivši ih u tamne sokake njegovog uma. Kako je vreme prolazilo, glamur je lagano izbledeo, i zvezdana lija se ponovo vratila na mesto odakle je krenula, shvativši treznu, nesnosnu istinu. Sve što je bio, je bila samo školjka, poput onih seks lutki na naduvavanje. Nešto što se izjebe i iskoristi, isprlja i zatim baci na đubre. Ništa se nije promenilo od te noći; mislio je da će moći da zaboravi, ali na kraju je to postalo samo uvod u ono što mu se život pretvorio.

Svaki škljoc blica je bila još jedna penetracija. Svaka ruka stiliste beše poput onih požudnih, štipajućih, ponižavajućih ruka. Svaki potez šminke i dašak pudera, činiše mu se kao mrlje i fleke, sperma koja se lepi za njegovu dlaku. Glasovi teški i grubi od strasti su mu urlikali, da dršće, da se uvija, da radi ono za šta je tu doveden - da bude izjeban i iskorišćen.

Pajper je na kraju to prihvatio, i postupao onako kako se od njega očekivalo. Namigivao je i smešio se, pokazivao malo više očnjaka, jer sve vreme bejaše izložen tim očima koje su sekle, tom trulom Rejnerovom pogledu od koga je dobijao žmarce, odvratni drhtaj svaki put kada bi ga šaka te vidre dodirnula. Kad god bi osetio taj pogled ili njegove šake na sebi, sećanje na tu noć se vraćalo, nepozvano, sećanje na tu užasnu noć, i šta mu se sve dogodilo, i onda bi stao kao ukopan, mozak bi mu stao. Jer te noći, kada mu je priredio to što mu je priredio, Rejner je od lisca uzeo mnogo više od nevinosti. Ukrao mu je samopouzdanje, ispunivši prazno mesto strahom i slutnjom. Osakatio ga je, napravivši od Pajpera svoju ličnu marionetu.

I tako, kako bi utulio osećanja i skrio gnušanje, pokušavajući da se izgubi, Pajper je počeo da koristi Rejnerove plave pilule. Ono što je nekad bilo neobavezno uzimanje, pretvorilo se u tešku zavisnost, toliko da Pajper nije mogao da funkcioniše bez njih. Konačno je postao vidrin mali rob, prazna posuda, u koju je Rejner ulio svu slavu i bogatstvo koje ne mogaše dostići dok sam bejaše maneken.

A kakav izbor je Pajper imao? Da se vrati na ulicu? Bio je navučen. Zavisnik, prelepi, bogati zavisnik, koji živi život prepun zabava i modnih revija, ali ipak zavisnik, zatočenih svog sopstvenog tela. Bilo je bolje od ničega, i samo par tih savršenih pilula je bilo dovoljno da se Pajper zaboravi, da vrati nazad taj osmeh, da ga učini savršenim za kamere.

Sve te namigujuće oči, te svetlucave zvezde, gledaju u njega.

U stvari, gledaju u prazan prostor gde je on nekada bio.

Klik.

Odvratne zavese.

Slezove boje, na falte, u tom ogavnom španskom stilu, prevelike za prozore, suviše drečave za sobu.

To su bile prve Pajperove misli, dok se vraćao iz mutnih dubina svoga uma, nemo treptajući na svet oko sebe. Postao je svestan tupog bola na obrazu, tamo gde ga je Rejner ošamario.

Voziše se dugo, Pajper je mogao samo da pretpostavi koliko dugo. Ali sunce je zašlo i svetla grada su se izgubila iza njih. Bili su na obali, odseli u nekom nakinđurenom hotelu koji je Dian našao, sa širokim prozorima koji su gledali na neki srebrni okean, Tihi ili Atlanski, Pajper nije bio siguran.

Na kraju, kako je mogao znati? Nije se mogao setiti ni kojim jezikom su pričali u gradu. Ta velika voda mogla je biti bilo šta: Južno kinesko more, La Manš, Beringov moreuz, Tasmansko more... Pajper nateraše sebe da prestane da razmišlja, još uvek grogi od lekova koje je popio. Nije bilo nikakve veze gde se nalazio, to je bila samo voda. Dva bleda meseca su mu obasjavala lice, jedan iznad i jedan ispod, a blagi, srebrni talasi su se odmereno razbijali o mrku šljunkovitu plažu.

Pored Pajpera, na ogromnom, mekanom krevetu, bilo je nešto što je ličilo na termofor napunjen ledom, koji mu je Dian doneo za lice, a koji se sada otopio. Pajper se sećao, kao kroz maglu, kako mu ga je haski doneo, u tišini, stisnutih čeljusti, izbegavajući pogled lisca pod sedativima. Zapravo, cela vožnja je bila zagrobno tiha, ukočenih pogleda pravo napred, sve dok nisu stigli do hotela gde je Dian platio dve sobe, duplu za njega i jednokrevetnu za sebe. Pomogao je Pajperu da stigne do njegove duple sobe, noseći ga na leđima, dok se osoblje hotela trudilo da skrene pogled, a onda je položio nesvesnog lisca u krevet, i izašao.

Pitao se gde je haski mogao da nestane, i da li u sobi postoji telefon, kad začu kratko kucanje na vratima. Pajper promrlja da je slobodno i Dian zakorači u sobu, izgledajući utegnuto i krajnje ozbiljno.

"Ako nemate nikakvih zahteva, gospodine, udaljio bih se do sutra." Dian reče, izbegavajući liščev pogled.

"Dian, čekaj." Pajper reče, i haski se ukipi, okrećući se, dok je lisac shvatao da ima vrlo malo toga da kaže. "Žao mi je zbog ovog, danas." Pajper nevešto promrlja, tražeći nešto što bi zadržalo haskija u sobi. Ugledavši te oči, Pajper oseti udar neobjašnjive radosti, talas mira koji ga preplavljuje.

"Nema razloga da se izvinjavate, gospodine. Bolesni ste, tako ste rekli." Dian reče, ukočeno.

"Ne, Dian, nisam. Sem ako zavisnost nije bolest." Pajper polako odgovori.

"Razumem." Dian slegnu ramenima, sada spuštajući pogled. "Ali neću da ulazim u tu problematiku."

"Zašto to onda tako primaš k srcu?"

"Pa... U stvari..." Dian reče, najednom lišen reči. "Ne, glupo je."

"Reci, slobodno." Pajper odvrati, naginjući glavu u stranu.

"Izgleda da mi je iz nekog razloga... Stalo za Vas, gospodine... Pajperu." Dian se ispravi, dižući pogled ka liscu. "Samo... Nepotrebno brinem. Žao mi je."

"Nemoj da ti je žao." Pajper se nasmeja, osećajući kako crveni. Glavobolja beše davno zaboravljena. "Lepo je znati da je nekome stalo. Nego, jesi li ti još moj pratilac?"

"Da." Dian se složi, ne uspevajući da sakrije nelagodu.

"Pa, jel' bi bilo suviše da tražim nešto za večeru?" Pajper upita.

"Doneo sam ti nešto da prezalogajiš, sat ranije, ali nisi bio u... Prikladnom stanju." Dian reče, nervozno skrećući pogled. "Pa sam ti ostavio na stolu."

"Ah. Pa dobro, Dian, da li bi želeo da mi praviš društvo za okasnelu večeru?" Pajper upita.

"Da, u redu je, Pajperu." Haski odgovori, smešeći se.

"Onda uzmi par piva iz mini-bara." Pajper reče preko ramena dok je skliznuo sa kreveta i odtapkao do male kuhinje, gde je našao sada već hladno jelo. "Na moj račun."

Otišli su na balkon, i tamo zatekli mali stočić. Dve zverke sedoše u kičaste gvozdene stolice koje imitiraše viktorijanski stil, i nemo uživaše u ponoći, u mesecu visoko na nebu, u slanom morskom lahoru i odlađenom pivu. Pajper je čeprkao po hladnom jelu što je bolje mogao, ali nikad po uzimanju onih pilula nije mogao ništa da pojede, tako da je veći deo jela ostao u tanjiru. Nije verovao da može postići takav duševni mir. Nije mogao da se seti kada se poslednji put osećao tako spokojno, mada, dok je krajičkom oka gledao na nepomičnog haskija u stolici preko puta, verovatno je to bilo zbog društva. Pošto je ostavio nedovršeni obrok po strani, zavlada tišina. Obe zverke beše izgubljene u svojim mislima, a jedini zvuk beše talasanje okeana. Najzad Pajper odluči da prekine noćno tihovanje.

"Smem li da te pitam nešto, Dian?" Rekao je, preturajući u šakama polu-praznu konzervu piva."

"Ako ti meni nešto odgovoriš." Brzo je odvratio, dok se težina njegovog pitanja osećala u vazduhu.

"U redu." Pajper se nasmeja. "Zašto ti je stalo do mene?"

"Pa... Iskreno? Prvi put radim kao vozač limuzine, i... Pre nisam bio taksista, nego raznosač pica." Dian reče, na šta se lisac zakikota. "Šta je smešno?" Dian upita, dižući obrvu.

"Zezaš me." Pajper se zacenio od smeha, otirajući suze iz očiju.

"Ne, ozbiljno. Godinama sam bio raznosač." Dian reče, odjednom pokunjen pred liščevim smehom. "Ali kad sam napunio dvadeset osmu, pomislih, čoveče, ne možeš ceo život to raditi, a pošto je vožnja sve što znam, eto tako sam postao sam vozač limuzine."

"Nisi mi odgovorio na pitanje, Dian." Pajper reče, zamišljajući haskija kako nosi naslagane kutije pica. Trudio se da ponovo ne počne da se smeje.

"Pa, ako me pustiš da završim." Dian odgovori, prekorno. "Uvek sam važio za nekoga ko... Brine malo više od drugih. Mrsko mi je da gledam kako neko pati, valjda sam to nasledio od majke."

"Dakle, uvek si mario za svakoga, samo nikad nisi našao pravu priliku?" Pajper reče, pažljivo preskačući priču o majci, osećajući da je to osetljiva tema.

"Ej, pa kakvu naklonost ti mogu uzvratiti sitno seckane masline?" Dian reče, i Pajper se ponovo nasmeja. "U redu, jel' mogu da postavim moje pitanje?"

"'Ajde." Pajper promrlja, otprilike siguran u sadržaj.

"Zašto uzimaš one pilule?" Dian izusti. Pajper je pažljivo pratio izraz na Dianovom licu, primetivši kako je namrštio obrve i naborao njušku. Uzdahnuo je.

"Kažeš da se uvek preterano brineš za svakoga?" Tiho je upitao.

"Da. Nemaš pojma koliko sam čuo tužnih životnih priča." Diao odgovori.

"Hoćeš da čuješ još jednu?" Pajper prošapta, skoro nečujno nasuprot šumu talasa. Haski klimnu glavom, na šta se Pajper otvori. Ispričao mu je sve – od noći kada je napustio kuću, straha i usamljenosti u gradu, do Rejnerovog probnog snimanja, prve zabave, i sveg onog što se dogodilo posle toga. Dian je nemo slušao, dok mu se izraz lica lagano menjao kako se priča nastavljala, postajući sve jadniji, sve sumorniji. Najzad Pajper završi. Njih dvoje ostaše da sede u tišini, dok haski ne uzdahnu, ispravljajući ramena i vrteći glavom.

"Znači..." Dian reče, suvih usta posle dugog muka. "Koristiš ih da se sakriješ od svojih osećanja, da sakriješ koliko se gadiš tvog menažera, te vidre? Gutaš ih da pobegneš od samog sebe?"

"U biti, to je to." Pajper reče, klimajući glavom. "Nisam mogao da zamislim dan bez droga." Tužno odvrati.

"Što ne daš otkaz?" Dian upita, ali Pajper frknu.

"Da? I šta onda?"

"Šta te briga?" Dian glasno odvrati. "Uradi bilo šta! Uđi u auto i odvezi se koliko god daleko možeš, počni iz početka!"

"Nije to baš tako jednostavno, Dian. Nije lako pobeći." Pajper promrlja.

"Iznenadio bi se kad bi znao, šta sve može da izleči hiljadu kilometara asfalta." Dian prozbori kroz zube.

"Ne razumeš." Pajper uzdahnu. "Rejner me je napravio. Bez njega biću ništa. Ja... I jesam ništa."

Na to Dian ponovo zavrte glavu. "Da, ne razumem. Kažeš da ih uzimaš kako bi pobegao od sebe, ali kad god sam te video, nisi uopšte izgledao onako kako si mi rekao da se osećaš. Nisi valjda sve vreme bio naduvan?" Dian upita. "Ili šta?"

"Ne, ovaj... Teško mi je da objasnim." Pajper reče, i sada je na njega bio red da crveni. "To, s tobom, ne mogu da objasnim... Osećam se... Mirno i spokojno. Nešto mi radiš, ima nešto u tebi, a ne znam šta je, činiš me da se osetim tako... drugačije." Pajper reče, boreći se da nađe prave reči. Uzdahnuo je i ustao, vrteći glavu, ali i haski takođe ustade, stajući blizu njega.

"Vidi, žao mi je ako sam dotakao bolnu tačku. Nisam hteo da se osećaš nelagodno." Dian reče, s kiselim osmehom na licu. "Idem."

"Ne, u redu je Dian," Pajper poče, ali ga haski prekide u sred reči.

"Ne, stvarno. Vidim ta ti je neprijatno. Samo... Razmisli šta sam rekao, važi? Ne moraš da ideš tom samoubilačkom stazom."

Da, moram, Pajper pomisli, ali reče nešto drugo:

"Dian... Hvala ti."

"Za šta?"

"Od svih koje znam, jedino si se ti birnuo za mene. A jedva da te poznajem." Pajper reče, luckasto se kezeći.

"Hvala. To mi je sklonost, ne mogu protiv toga." Haski sleže ramenima. " Ali... Imam razlog što brinem. Ti vrediš više nego što si svestan." Dian reče, spuštajući ruku na lišćevo rame. Vazduh beše pun iščekivanja, a reči baš tada izabraše nezgodan trenutak da se zalepe i zaglave u Pajperovom grlu. Stojali su na ulazu u sobu Bog zna koliko dugo, bez reči, bez pokreta.

"Pa, mislim da je kasno. Trebalo bi da Vas ostavim da se odmorite." Dian progovori posle tišine koja kao da je trajala čitavu deceniju. "Laku noć." Haski reče, klimajući glavom i okretajući se ka vratima. Tog trena, zrak mesečine sa terase mu pređe preko lica, osvetljavajući mu oči. Na to Pajper prsnu od smeha, smejući se ludo, divljački. Dian se sledi, zbunjenog lica osvetljenog mesečinom.

"Eto zašto, pa to je to, eto ti ga na." Pajper se nekontrolisano kikotao.

"Šta?" Dian upita, zbunjen do daske.

"Pa zato se, se osećam tako, eto zato me činiš tako sigurnim!" Pajper profrlja dok je duboko udahnuo, zacenjen od smeha.

"Zašto?"

"Tvoje oči! Iste su boje kao leptiri!" Pajper reče, divlje se cereći. I bio je u pravu; haskijeve oči, te sjajne, bujne livade prošarane prozračnim, smaragdnim jezerima, i ti blagi, vazdušasti bunari koji vrcaše varnicama boje deteline, bejahu iste nijanse kao oni leptiri što su progonili Pajperovo sećanje. Lisac se smejao i smejao, tresući se od razdraganosti, dok smeh nije polako splasnuo. Nije skidao pogled sa tih očiju, sa ošamućenog lica sirotog haskija.

"Dian..." Pajper promrlja, sa kezom od jednog do drugog uva. Položio je ruku na haskijevu vozačku jaknu. "Jel' stvarno tako misliš?"

"Mislim šta?" Dian odgovori, još zbunjen.

"Kad si rekao... Kad si rekao, da vredim više nego što sam svetan... Koliko vredim... Tebi?" Pajper upita.

"Pajperu..." Dian poče, ali mu lisac stavi šaku preko njuške.

"Da li ti je stalo za mene? Da li osećaš... nešto?"

"Ja..."

"Odgovori na pitanje! Ti si prvi koji se uopšte brinuo za mene, kome je stalo, Dian, ali da li je to samo sažaljenje? Ili ima još nešto? Moram da znam." Pajper ga prekinu u sred rečenice, blenući u te savršene, prelepe oči. Dian ne reče ništa, samo stojaše, gledajući u lisca, bez pokreta, čak i bez disanja. Svaki sekund se otezao kao ceo život, sve dok...

Sve dok nije klimnuo glavom.

"To je sve što treba da znam." Pajper prošapta, priklanjajući se haskiju, izdisajući drhtav, uzbuđen dah. "Poljubi me." Uzdahnuo je, netremce prateći njegove oči. Dian se nagnu i uputi mu blag poljubac, spajajući usne sa liscem, i Pajper se za trenutak oseti nejak. Ali tada mu neki grom prostruji kroz telo, kostrešeći krzno na leđima, zaustavljajući dah u grlu. Krv mu je proključala, zavrtelo mu se u glavi, i to beše bolje od svega što je ikada progutao ili ušmrkao.

Poljubac se nastavi. Pajper je udisao Dianov bogat miris, padajući u sve dublji zagrljaj s njim. Njegova mršava linija beše obavijena Dianovim mišićavim rukama. Pajper oseti nagon, i prepusti se trenutku.

Klik.

Poljubac postade strasni. Jezici su im se dodirivali, istražujući svežu, novu teritoriju, ispitujući, proveravajući, pripremajući se za ples, ili rvanje, već kako ko gleda na to.

Klik.

Jakne, košulje, behu svučene u žurbi. Pajper je uzdisao dok Dian u jednom pokretu rascepi njegovu košulju, otkrivajući snežno-belo krzno. Dok mu je krv vrila, lisac oseti kako postaje krut, kako izlazi iz košuljice. Haski ga pritisnu uz sebe, i on tad primeti njegov deblji, teži komad, i drhtavo uzdahnu.

Klik.

Tela u pokretu, udovi koji mlate po vazduhu, slomljena lampa. Nema veze, platiće na recepciji.

Klik.

Dianov topao dah na njegovom uvu, Pajper dozvoli da ga spusti na krevet, očima pretražujući lice krotkog haskija, dok mu usne oblikovaše nemušte reči, Dian se iskezi, blago mu grickajući vrat. Lisac je stenjao, izvijao leđa, poče da se znoji.

Klik.

Šake zagrebaše po naborima ćebadi dok su se žuljavi dlanovi pomerali s neizdržljivom lakoćom kroz meko krzno, gladeći Pajperove grudi, stomak, vrat, slobodna, bludna ruka se zaustavi na ispupčenju njegovog međunožja, gde on stojaše podjarmljen, željan da iskoči napolje.

Klik.

Zvuk rajsferšlusa, roptaja, teškog disanja.

Klik.

Dian oslobodi Pajperovu alatku, skidajući mu pantalone, maneken sad ležaše potpuno go, ranjiv, blago stenjući, oslobođen odeće, presijavajući se na mesečini, vlažno, crveno, lepljivo, njegov čvor nabrekao i drhtav od želje.

Klik.

Miris izbeljivača i amonijaka, znoja, slani dah okeana napolje.

Klik.

Dianov crveni jezik klizi dole, blago ližući Pajperov ud, kreće iznad čvora pa nagore, balaveći vrh pljuvačkom. Pajper zajeca. Niko mu to nije radio do sada. Uvek je bio onaj koji pruža zadovoljstvo, nikad obrnuto. Dian iskrivi usne u osmeh, pre nego što spusti njušku niže, primajući celu Pajperovu dužinu, njegov venama naboran ud nestade u haskijevim ustima, njegove usne začuđujuće nežne, slobodna ruka celiva čvor.

Pajper nakrivi leđa, roptajući i cvileći, po prvi put onaj koji prima zadovoljstvo. Jako je želeo da zadovolji Diana, ali to beše van njegovog domašaja, u haskijevim boksericama, tako da se zadovoljio maženjem njegove kose, gužvanjem njegovih ušiju, blago mu gurajući glavu na dole. Dian je koristio jeftini šampon, Pajper pomirisa, ali nije ga bilo briga, posle ovoga će mu kupiti ličnog frizera.

Klik.

Neke zverke prolaze kroz hodnik, zastaju ispred sobe čuvši uzdahe, jecaje, palacanje jezikom. Nastavljaju dalje.

Klik.

Dian obavija svoj dug jezik oko Pajperovog komada, dražeći osetljivi vrh i čvor, ližući, pažljivo grickajući, šireći čeljusti u osmeh dok se lisac naprezao, telo mu je drhtalo, stenjanje u grlu. Dian ga izvuče iz usta i polako, golicljivo, poče da ga obrađuje, gledajući gore na namučeno, cvrcnuto lice prelepog lisca.

Pajper zajeca, došlo je vreme. Iskrivio je leđa tako jako da je pomislio da će ih slomiti, telo mu se treslo od ekstaze. Alatka mu se steže, tvrda kao čelik, tresući se od grčeva, a Dian gutaže mlaz po mlaz, zahvalno režući, stiskajući šaku oko Pajperovih testisa i čvora, istiskujući sve do poslednje kapljice. Kad ga je pustio i zatvorio čeljust da proguta, liščev crveni ud mu priredi poslednje iznenađenje, zadnji mlaz mlečno belog po njegovoj crnoj njušci. Crveni jezik pređe preko njega, kušajući tu poslednju kap, šeretski se kezeći.

Klik.

Ukus gustog prezasićenog krema, lim, riba, dašak svetlog piva.

Klik.

Pajper je očajno posezao za Dianovim gaćama, zadovoljno režući, još se tresao od snažnog orgazma. Dian sede na kolena, polako svlačeći bokserice, debeo kurac se ukaza, u toj sobi osvetljenoj mesečinom. Tamniji od Pajperovog, skoro ljubičast, obimniji, deblji čvor, istog mirisa kao i pre, amonijak i izbeljivač. Pajper uzdahnu, vrtoglavica, pijan od požude, hvatajući se za haskijeva ramena, gurajući ga ka sebi, ka pomalo škripavom madracu, alatka mu pokazivaše uvis, ka plafonu, kao neki vetrokaz.

Klik.

Usamljeni galeb kriči sa druge strane prozra, kljucajući ostatke večere u tanjiru. Niko ga ne dira.

Klik.

Pajper je tražio neko mazivo, nešto što će olakšati stvar. Dian reče, u mom novčaniku, i tu je našao nešto nalik na kesicu kečapa, spermicidni lubrikant, mada niko od njih nije brinuo hoće li ostati u drugom stanju. Pajper razdra kesicu zubima, istiskujući koliko stane na dva prsta, a ostatak preko Dianovog crvenog parčeta. Haski zacvile od dodira hladne tečnosti. Potom gurnu dva prsta ispod svog repa, razmazujući i šireći svoju rupu, grizući usnu u iščekivanju. Nije gubio vreme.

Dian je zastenjao. Pajperova ruka je radila malo preciznije nego inače, i konačno, lisac beše spreman, na krevetu, repa podvijenog ispod leđa, šapama dodirujući haskijeva ramena, vodeći Dianovu alatku ka svojem odredištu, uskom, klizavom dupetu. Mali pritisak, prvi ugriz ulaska, Pajperovo čelo naborano od bola. Zaječao je, obe ruke zgrabiše bujno krzno na grudima, vukući ga ka unutra. Prvo bol, pa onda, kad se razradio, zadovoljstvo, razlabavljena vilica i izdah olakšanja. Dian drhti.

Pajper je išao lagano, sporo i sigurno klizeći niz njegov komad, sve dok celom dužinom nije ušao unutra. Zastao je, ispitujući veličinu komada u sebi. Primao je i veće, i duže, i deblje primerke, ali ne skoro, a ni Dianov ne beše ni tanak ni kratak. Osetio je čvor kako ga pritiska, i ugrizao je usnu. Nije još bio spreman da ga primi celog. Nameštajući se u pozu, oboje groknuše iz zadovoljstva.

Klik.

Gusto krzno pod prstima, žustrina uzbuđenja, ispunjenja, nasilništva i razvlačenja. Bol zadovoljstva.

Klik.

Pajper lagano poče da dela, spuštajući se na krevet, zadovoljan izrazom haskijevog lica. Te oči, te savršene oči koje ga činiše tako sigurnim, sada behu zatvorene, njegova njuška napeta od uzbuđenja. Stegnuo je mišiće i pustio da haskijev komad klizi napred-nazad u njega, naslađujući se svakom sekundom, najednom bitan, najednom jednak sa zverkom koja je prodirala u njega.

Zastenjao je od zadovoljstva, zadnjice raskrečene i bolne, ali nije hteo da zaustavi purpurni ud koji klizeše kroz njega. Zabacio je glavu i podbočio se o ivicu kreveta, dok je Dian ponovo počeo da se zanima oko njegovog međunožja, na to se njegova alatka ponovo probudila, lagano izlazeći iz košuljice, još vlažna i mekana. Pajper se ugrize za usnu, i dok ga je Dian gladio posegnuo je rukom nazad, oko svoje zadnjice, ispod repa, stežući šaku oko uda koji ga je probadao, mazeći mu čvor, pa mošnice, tek ovlaš, nežno, vešto prebacujući prste naizmenično sa uda na testise, na šta Dian zacvile, iznenađen.

Roptajući, Dian poseže za liscom, okrete ga u krevetu i podvuče se ispod, pa ga nasadi na sebe. Pajperu zastade dah videvši želju u njegovim očima, golu požudu zveri, i oseti kako mu Dian čvrsto obuhvata zadnjicu. Krenu da đipa kukovima, snažno se zalećući, roptajući, dok je Pajper drhtao, jašući ga, hvatajući dah.

Dian ubrza ritam, sve jače udarajući čvorom o Pajperovu rupu, razvlačeći ga, grla suvog od borbe za vazduh. Pajperov se naže, trljajući svoj ponovo nabrekli ud o Dianovo gusto krzno, podrhtavajući od uzbuđenja, celo telo mu se treslo. Jedna reč, samo jedna nemušta reč, više lavež nego govor, poteče iz Dianovog grla.

"Spoj?" Pajper je čuo tu reč i osetio kako mu se telo zateže. Osećao je čvor kako ga pritiska, sa svakim udarom, i želeo ga je u sebi.

"Ddd—" Pajper poče, ali Dian beše već prelomio. Ubod bola, razvlačenje, sila tog debelog mišićavog čvora kako se nabija u njegovo telo, bilo je dovoljno da svakoga natera da vrišti.

"Daaa!" Vrisnuo je, dugo i glasno.

Klik.

Na recepciji, sprat niže, dežurne zverke staklastih očiju pokušavaju da se ne osvrću na vriske uživanja koji odzvanjaju prizemljem.

Klik.

"Je'ote, da!" Pajper je stenjao, ispravljao leđa, sada uspravan, njegov ud je štrcao, poneki mlaz je završio na Dianovoj dahtajućoj njušci. I on je bio blizu, njegov ljubičasti komad se batrgao unutar Pajperove namučene zadnjice. Propeo se jednom, dvaput, pogledao u Pajpera, nepomično ga gledajući tim smaragdnim očima, i prešao tačku bez povratka.

Gotovo ustajući, kandžama grabeći Pajperove kukove, urlajući psovke ka noćnom nebu, vruća sperma pokuljaše u liščevu utrobu. Tela su se tresla, isprepletana, prošarana flekama svoje požude, svojeg parenja, znoj, pljuvačka, sperma, lubrikant na sve strane, jezici su palacali, zenice su se proširiše, srca udaraše kao kovački čekići, iscrpljeni, njih dvoje se sručiše jedan preko drugog, još uvek čvrsto spojeni.

Klik.

Nekoliko sati kasnije, sunce se pojavilo na prozoru, osvetljavajući sobu u neredu, naborane i isflekane čaršave, usnulog manekena i njegovog isto tako usnulog vozača, sklupčani jedno u drugo, hrpa ispre

[Zadnja trecina.]



Nekoliko sati kasnije, sunce se pojavilo na prozoru, osvetljavajući sobu u neredu, naborane i isflekane čaršave, usnulog manekena i njegovog isto tako usnulog vozača, sklupčani jedno u drugo, hrpa isprepletanog krzna i udova. Toplo svetlo se prelivalo kroz odvratne zavese, osvetljavajući neme zverke dok su mirno dremale.

Pajper se probudio par sati kasnije, kada je sunce izgubilo rumeni sjaj i popelo se u zenit. Zvuk talasa mu ispuni uši i glavu. Nemirni osmeh mu se uspuza na njušku, dok je gladio mesto na krevetu gde je Dian spavao, tražeći ostatke topline u udubljenju, ali haski beše ustao mnogo ranije od njega.

Mokar, sa belim peškirom obmotanim oko struka, haski stupi u sobu, nasmešivši se, videći da se lisac probudio. Pajperovo srce zaigra, dok mu je pogled švrljao po Dianovom telu. Njegov čvrst i utegnut stav je nekako splasnuo, ramena su mu se zaokruglila, kao da mu je nelagodno što je toliko visokog stasa. Njegovi pomalo krivi zubi, nedoterano zimsko krzno, miris jeftinog šampona i dezodoransa koji ga je svugde pratio... Pajper nije mogao a da ne voli sve te male nesavršenosti na haskijevom telu, naviknut na davnašnji, savršen odgoj, gde je svaka dlaka imala svoje mesto i boju, strogo kontrolisana, i osetio je kako ga te mane čudno privlače, koliko god bile neprimetne.

"Pa," reče Dian. Niska tutnjava njegovog glasa nateraše lisca da zadrhti, opružen i go na krevetu. "Kako si spavao?"

"Dobro." Pajper promrlja, meškoljeći se po krevetu.

"Šta bi želeo da radiš?" Dian upita, zavijajući drugi peškir oko glave.

"A?" Pajper reče, zaokupljen haskijevim telom.

"Danas. Treba da te vratim večeras." Dian odvrati, blago zategnutog glasa.

"Ah. Rejner je hteo da se vratim do večeras, a?" Pajper reče, na šta Dian mrzovoljno klimnu glavom.

"Morali bi da krenemo odmah, da stignemo na vreme."

"Dian, ja..."

"Ne, u redu je, razumem." Dian ga prekide, mršteći se. "Ne možeš da upravljaš svojim postupcima, ne možeš da živiš bez droga, bez tog lanca oko vrata."

"Nije to. Ja... Jednostavno ne mogu to sam da uradim." Pajper reče, gledajući u haskijeve sveže oči.

"Onda ću ti pomoći da se izvučeš." Dian odgovori.

"Šta, sešćemo u auto i odvesti se, napraviti par hiljada kilometara između nas i njega?" Pajper frknu, kiselo se smešeći.

"Što da ne?" Dian odvrati, na šta se Pajber obrecnu, vrteći glavom.

"Ma, hajde. Bacićeš ceo svoj život kako bi započeo iz početka sa mnom, sa potpunim strancem?" Pajper ga upita.

"Vidi, nije baš tako kao što kažeš. Nisam rekao da treba da pobegnemo, venčamo se na brzaka i počnemo život zajedno. Sve što hoću da ti kažem, je da tebi treba pomoć, i da sam spreman da ti je pružim." Dian reče, iskreno, a Pajper ponovo zatrese glavom, ne želeći da veruje tim iskrenim očima, ne želeći da da šansu nadi.

"Ozbiljan si?" Pajper reče, pretražujući te oči za tragovima sumnje. Ali sumnje nije bilo.

"Jesam. Vidi, nemam stvari koje me vezuju. Nemam više porodicu, nemam baš neki stan, a ni život... Znam da zvuči ludo, ali veruj mi, molim te." Dian reče, preklinjućim glasom, uzimajući liščevu šaku u svoju. "Život je težak, i ne možemo uvek rešavati probleme sami. Nismo stvoreni da živimo kao usamljena bića, kao pustinjaci u samotnom svetu. Često sve što nam treba je... Ruka koja bi nam pomogla. Neko da stoji pored nas, da nas čuva da ne padnemo."

"Zašto ovo radiš?" Pajper prošapta, još pretražujući te beskrajno zelene oči.

"Zato... Pa, i nisam neki vozač limuzine." Dian reče, sležući ramenima na lišćevo kikotanje. "I kao što sam rekao, Pajperu... Stalo mi je. Za tebe. Izgleda... Mislim da te vo--" Dian reče ali Pajper mu stavi ruku preko njuške, kako bi ga utišao.

"Ne govori to." Pajper reče, smešeći se, vrteći glavu u neverici. "Važi. Krenuću s tobom, blesavi kučkin sine, ti, ti prelepi, sumanuti, prokleti kopilanu!" Zakevtao je od zadovoljstva, ustajući nag iz kreveta, čvrsto grleći visokog haskija, ali ga on odgurnu. "Šta je?" Pajper upita, zbunjen.

"Bazdiš na..." Dian reče, odmeravajući lisca, njegovo zbrkano i isflekano krzno. Oboje se izgubiše u ludom kikotu.

Tog dana, Pajperove šape kao da nisu dodirivale tlo. Hodajući na prstima od sreće, ludo se kezeći dok su napuštali hotel, pogledi su im se susretali svakih nekoliko trenutaka. Pajperova radost se ogledala na Dianovom licu, i obrnuto. Jedan drugome kradoše poljubce kad ih niko nije gledao. Prštali su od smeha, poput pare koja izbija na čajniku. Pajperov um je jurio, trčao kroz šumu sećanja, pokušavajući da se doseti kada se poslednji put osećao ovako radosno, kada mu je veselje dostiglo ovakve orkanske visove. Da li se uopšte, ikada, osetio ovako srećno.

Sve što je trebalo da uradi je da pokupi svoje stvari iz hotela u gradu, svoju odeću, novčanik, drangulije, Dian bi ga pokupio par sati kasnije, i onda bi se izgubili, pobegli za sva vremena, nestajući u noć, u anonimnost. Vožnja do grada je bio radostan događaj, Pajper se jedva suzdržao da mirno sedi na prednjem sedištu limuzine, menjajući konfor zadnjeg sedišta za Dianovu blizinu. Napokon biće normalan, dosadan, niko i ništa. Bogo moj, nije mogao da čeka da ponovo postane čist i prosečan, jasan šta će sa svojim životom. Možda će uzeti portfolio, tu fasciklu uvezanu u kožu i zlato, i celog ga zapaliti, kao simbolični čin početka novog života. Sav taj celuloidni film će biti sjajno gorivo, sve te proklete fotke, zapisi njegovog upropašćenog života, nestaće u živahnoj vatrici, i on će igrati oko nje, kevtajući od radosti.

Bilo je kasno veče kada su stigli u hotel u gradu, deleći strastveni poljubac dok je vratar otvarao vrata za njih. Izlazeći iz auta pratili su se pogledom, ledeno hladan vetar udaraše po Pajperovom krznu, još samo par sati. Dian je morao da završi neke stvari, i onda bi ga pokupio, i za par dana sav njegov prethodni život će biti samo sećanje, studena i pogana noćna mora iz koje će se konačno probuditi.

Mobilni mu je stojao u džepu, sve vreme isključen dok se lift penjao do apartmana na vrhu. Pajer se potrudio da se niko ne čuje s njim pre nego što završi bekstvo. Ušao je u apartman i krenuo pravo do spavaće sobe, grabeći putnu torbu, gurajući nešto odeće unutra, svoj novčanik i razne drangulije modernog života, teško dišući, očiju sjajnih od uzbuđenja.

Potom se zaputio u kuhinju, bacajući torbu na mermernu radnu površinu, tražeći po frižideru nešto da popije, nešto da mu ohladi grlo, možda nešto za živce.

"Ideš negde?" Neki glas upita iza njega, na šta Pajper poskoči, okrećući se i u šoku gledajući u zbunjno lice svog agenta, Rejnera. Od uzbuđenja, Pajper beše zaboravio da zatvori vrata apartmana.

"Da." Pajper reče, netremce gledajući na taj užasni pogled, trudeći se da spreči paniku koja mu odjednom steže srce.

"Gde?" Rejner uzvrati, sužavajući oči blistave od opasnosti, ali Pajper ne odgovori, već uze flašu skupe mineralne vode iz frižidera i prinese je njušci, koristeći vreme da razmisli. "Lepo što ti je otok prošao. Kako si proveo noć?" Rejner zareža.

"Idem, Rejneru. Ulazim u auto i vozim se daleko, negde gde više neću morati da te gledam. I ne možeš me zaustaviti." Pajper reče, iznenada, žaleći što mu glas nije zvučao jače. Rejner je prosto klimnuo glavom, iznenađujući lisca.

"Okej. Znači... Odjahaćeš ka zalasku sunca, a dete? Sam samcijat? A koliko dugo, misliš, pre nego što se vratiš puzeći, a?" Pitao je, ne uspevajući da sakrije pakost u glasu.

"Ne idem sam." Pajper odgovori, na šta se Rejnerove tamne oči duboko namrštiše.

"Ko..." Pitao je, polako shvatajući šta se događa. Lagano, njegov bes se razvijao poput pečurke atomske bombe. "A bre, sveca ti jebem Pajperu, vozač limuzine? Šta ti je napričao? Odma' ću da ga otpustim!" Vidra zareža, otvarajući mobilni.

"Pokazao mi je koliko sam bio bolestan i nemoćan, koliko si me koristio, i koliko mi više ne trebaš, kao ni bilo šta od ovoga!" Pajper viknu, razjaren.

"Bre klinac, tol'ko si sjeban da veruješ svemu što ti bilo ko kaže." Rejner se iskliberi. "Vidi, ja sam te napravio, starao sam se o tebi, jel' znaš zašto? Ni-ko-ga nije briga. Matorci su te šutnuli, društvo te je šutnulo, čak su se i ulice spremale da te šutnu u dupe. Koliko dugo misliš da će tom tvom dečkiću trebati, pre nego što te i on šutne?" Rejner se obrecnu, gurajući mobilni ka uvu. "Halo, Autorent Ljubljana? Moram da pričam s nekim od šefova..." Rejner je govorio ali Pajper je samo čuo kako mu krv udara u ušima. Stegao je šaku oko boce. Napad besa mu preplavi um.

"Nije tačno!" Pajper zavrišta, bacajući bocu u smeru vidrine glave. Agent se spustio, i boca se razlupa o obližni zid. Vidra baci svoj telefon i okrete se ka liscu.

"Šta je tvoj jebeni problem?" Grmeo je.

"Njemu je stalo do mene!" Pajper zareža. "Mene! Ne do modela, do slike, nego do mene! I ja, ja..." Pajper je vikao, ali ga Rejner prekide.

"Bre, ja, ja, ja, ja ga volim, jel tako!" Rejner reče, rugajući se, njuške iskrivljene od gnušanja. "Budi se, klinac, ovo nije bajka. Nema svako srećan kraj, u stvari, srećan kraj ne postoji. Ova slava, bogatstvo, to je najbolje što ti život može pružiti, od toga bolje ne može biti." Pajper je teško disao, zamukao. Srce mu se kolebalo. Rejner obiđe oko stola i izađe iz kuhinje. Sada ih je razdvajao mermer šanka. "Dobar život ima svoju cenu, i ti je znaš. Ja je znam. Ali ljubav? Ma hajde, dete, znaš ti dobro da je to podvala, ništa stvarnija od fotografije ili mastila na papiru, jedinica i nula na hard disku." Rejner frknu, vrteći glavom.

"Ali... Samo želim da budem slobodan. Samo želim da odem," Pajper reče, tresući glavom, sad već sa suzama u očima, "Želim da..."

"Da voliš?" Rejner upita, još se klibereći. "Hoću da znam, gde piše da ćemo svi pasti u ljubavni zanos. Ko to kaže? Gde je garancija da negde postoji taj 'neko poseban', ta 'srodna duša' negde u svetu, taj naš savršeni par? Nikada nećemo biti bogati, voljeni, ili poznati, pa zašto onda odrađujemo te naše poslove koje mrzimo, živeći u maglovitoj nadi da ćemo nekad stići do cilja?" Rejnerov glas se stišao, ali još uvek beše pun pretnje i gnušanja. "Zašto da marimo o svim tim sranjima? Ima toliko milijardi zverki u svetu, da ne moramo da se brinemo da li se jebemo zbog produženja vrste ili ne, a samo jedan pogled na ambis svemira će ti reći, da šta god uradiš, to neće napraviti nikakvu razliku, ništa više od šapata u vetru, pa čak ni toliko."

"Ne, Rejneru..." Pajper je molio, videvši kako vidrina šaka nestaje u džepu, znajući šta dolazi sledeće, osećajući kako mu odbrana ponovo pada.

"Život nije bitka, klinac, život treba da je bahanalija." Rejner reče, prelazeći preko Pajperovih molbi, kriveći čeljust u okrutni osmeh. "Treba da uživaš, da živiš život pod punim gasom, da se isprazniš dok sve ne pretvoriš u prah i pepeo, dok ništa ne ostane, dok ne umreš." Iz vidrinog džepa paketić belog praha je sleteo na sto, novo iskušenje za lisca.

"Zašto se koprcati." Rejner tiho reče.

"Ne, molim te..."

"Zašto se sekirati."

"Neću to da... Radim više..." Pajper je molio, suznih očiju, ali znao je da ne može da se zaustavi. Čak i pomisao na Diana, na slobodu tako blisku, nije pomoglo.

"Zabavljaj se, radi šta hoćeš, jebi koga hoćeš, samo nemoj da se pretvaraš da bilo šta od toga ima ikakav smisao." Rejner promrlja, očiju ispunjenih ledenim plamenom. Pajper se konačno slomio, suze mu se slivaše niz obraze, drhtavom rukom je otvarao kesicu dok su mu promukli jecaji stezali grlo.

"Dobro." Rejner prošapta, blago se smešeći dok je gledao lisca kako istiskuje prah iz kesice, kako pravi linije na mermeru orošenom suzama. "Ne zaboravi, dete, ja sam te napravio. Ja te posedujem. Izvan ovih vrata, ti si ništa. Ovde si, gde pripadaš." Čuo je ušmrkavanje i nasmejao se, sklapajući oči i mazeći lišćeve uši.

Pajper je završio jednu liniju, pa još jednu, osećajući kako mu drhtanje prestaje dok je vidra odšetala, ostavljajući bočicu pilula na šanku. Mozak mu je radio kao brzi voz, misli su jurile jedna drugu, oči su mu gorele, zujalo mu je u ušima, i tad ču vidrin glas, u daljini. Rejner je izlazio iz apartmana.

"Vidimo se sutra, klinac. Zabavljaj se." Do njega stiže izruga njegovog gospodara, ali te reči liscu nisu ništa značile, topeći se u nerazgovetne zvuke. Napipao je bočicu sa pilulama, njuškajući je i brišući suze, nekoliko plavih je nestalo u njemu, u njegovom telu. Nije ga bilo briga.

Rejner je bio u pravu. Pripadao je ovde, u ovom svetu. Nije bio stvarna osoba, i bez sve te vojske šminkera, stajlista, agenata, namigujućih očiju kamera, taj kip od alabastera, taj lik, krhak i nematerijalan kao što je i bio, ta ikona koja je bila Pajper, sve bi to nestalo. Nije bio stvaran, nije postojao, sem na papiru. Možda, nekada, ali to beše davno umrlo.

Kao kip Kleopatre ili slika Merlin Monro, on je prestao da postoji, ali je još uvek obožavan, kao simbol, kao ikona, jedna ideja koja se uhvatila za oči i fantazije tako mnogo miliona zverki. Zvuci su odzvanjali kroz Pajperove ruke dok je bauljao po apartmanu, zvuci aplauza ili možda bliceva kako klikću i bljeskaju, urlik rulje, taj poznati zvuk kad iz taksija izlaz na crveni tepih.

Bila je tu i kakofonija pucnjeva, milijardu zapušača od šampanjca, štrcanje zlatne tečnosti koja se preliva niz grlić, možda krv koja ključa iza liščevih očiju. Temperatura mu je skočila do plafona, oči su mu se iskolačile, kratkog i isprekidanog daha, pao je, začaran hemijskom magijom mahnite vile i boginje narkotika.

I iznad svega, behu spori, mučni i odmereni udarci, tako glasni da su se liščevi zubi tresli. Zvuk beše poput udaranja olova po bakru, i beše visoko gore kao Kolos, zaklanjajući nebo iznad Pajperovog uma, vrhova van njegove moći shvatanja, temelja širih od svekolikog postojanja. Ništa nije bilo stvarno, sve beše laž.
Sada je bio na balkonu, buncao je, plakao pa se smejao, ludih očiju, škrgućući zubima. Ništa od ovoga nije bilo stvarno, shvato je kroz vatrenu maglu hemikalija u njegovoj glavi. To čak i nije imalo smisla. Kakav je ovo svet? Nije se mogao setiti kada je zadnji put video ženu, bilo koju ženku, u stvari, koliko se sećao, sve što se događalo se događalo između muškaraca!

Užasna podlost života, sve što se događalo, te nastrane i okrutne raskrsnice njegove sudbine, pa naravno! Kao da neki svirepi tvorac kuca njegov usud na nekoj zvezdanoj pisaćoj mašini, usmeravajući ga ka najgorim i najstrašnijim kobima. Samo planski je njegovo postojanje moglo biti tako načinjeno. Podigao je pogled ka nebu i video da je nebo zeleno, i konačno je shvatio ta ogromna udaranja: slova, ogromna, dugačka nekoliko milja, su se pojavljivala jedno po jedno, kontrolišući događaje u njegovom prokletom životu. Udari, to behu pritisci tastera na božanskoj tastaturi, a iznad slova, Pajper je video, hladno shvatajući, da zvezde na nebu, sazvežđa, čine oči, nos, jedno lice, bledo i smrknuto, ogromno, bez krzna. Pajper vide lice pisca, njegovu jezovitu prikazu preko čitavog neba, preko celoga sveta...

Borio se za dah, tresući glavu. To je bilo od droga. Morao je da se smiri, prolazio je i kroz gore stvari od ovoga, moraće da sačeka i pusti da prođe. Paničio je. Uđi unutra. Zaključaj vrata. Sedi, probaj da se smiriš. Nije bilo nikakvog zvuka, sem njegovog ubrzanog disanja. To su bile droge. Nema nikakvog božanskog spisatelja na nebu, niko ne kontroliše tvoju sudbinu sem Rejnera... To je od droga. Zaključaj se, ostani smiren... Pusti da prođe.

Ali šta god je lisac rekao samom sebi, nije mogao da zaustavi to beskrajno udaranje, taj zvuk tipki koje mu proriču usud.

Klik.

Kasnije, mada Pajper nije imao pojma koliko kasnije, bio je kod konca putovanja, izlazeći iz pakla samospoznajnih košmara sa kojim se svaki njegov teški trip završavao. Još se tresao kao prut, ali uglavnom pri sebi, zamišljeni zvukovi i priviđenja su ostali sa druge strane noći. Sedeo je na krevetu, kolena prislonjenih uz njušku, napeto zverajući kroz prozor u noć. Još je bio mrak, ali prva svetlost zore se nazirala na obzorju, pretvarajući dan u noć.

Vrata su se otvorila, ali Pajperu trebaše par sekundi da primeti da je neko ušao, toliko beše izgubljen. Pogledao je gore i spazio Dianovo lice. Šokiran, haski je prelazio pogledom oko apartmana, primećujući ostatke kokaina i prosutih pilula, slomljeno staklo na podu, krvave otiske šapa, i lisca na krevenu, tamnih, upalih očiju, crvenih i suvih usana, kako se trese.

"Šta se desilo? O Bože, raskrvario si šapu!" Dian je uzviknuo, na šta Pajper primeti da bol koji se probijao kroz maglu njegovog uma, dolazi od njegove šape, lepljive od krvi. Mora da je nagazio na razbijenu bocu i nije primeto, jer su njegovi krvavi otisci bili svuda po podu, i krv je još curela po čaršavima na kojima je sedeo.

"Nabasao sam na Rejnera." Pajper suvo promrlja, grlo mu je gorelo.

"On ti je ovo uradio?" Dian poviče, posmatrajući na ostatke droga. "Hajde, moram da te izvučem odavde."

"Ne." Pajper odgovori, vraćajući pogled na zoru koja se rađala.

"Šta?" Dian izdahnu, užasnut.

"Rejner je u pravu, ja pripadam ovde. Nisam više osoba. Nekad sam bio, ali sada... Sad sam samo slika slike koja prikazuje nešto što je nekada bilo stvarno." Pajper reče, teško sklapajući reči.

"Sjeban si, Pajperu, moraš da pođeš sa mnom." Dian je molio, ali lisac okretaše glavu.

"Ne, ne mogu. Žao mi je što sam ti dosađivao, Dian, ali bolje da odeš." Pajper promumla.

"Nisi... Valjda ozbiljan." Dian tiho izusti, na šta Pajper klimnu.

"Ja postojim ovde. Ovde je ono što jesam. Ne mogu pobeći." Šapnuo je, još gledajući kroz prozor.

"Ako sad odem, neću se vraćati, ne bih to izdržao. Nastaviću da vozim napred dok te ne zaboravim, nikada me više nećeš videti." Dian reče, slomljen.

"U redu."

"Da li je to ono što stvarno želiš?" Dian upita još jednom, na šta Pajper konačno skloni pogled sa zornjače, kako bi pogledao u te oči, te savršene zelene oči.

"Ja... Dian, ako odem odavde, ja sam ništa. Biću mrtav." Pajper reče, sa tugom u glasu.

"Onda je bolje da budeš mrtav." Dian reče, tresući glavu. Pajper je otvorio usta, kao da će reći nešto, ali ne reče ništa, samo je pustio gubicu da visi. Dian nije mogao više da ga gleda, pa se okrenuo i ostavio lisca u sobi, odlazeći dovoljno brzo da mu Pajper ne vidi suze u očima.

Klik.

Dian je blago uzdahnuo i naborao čelo, iznad zatamnjenih naočara. Izlazeće sunce se odbijalo o vetrobran dok je ubrzavao ka autoputu. Menjač je bio malo drugačiji ispod njegove šake, a auto potpuno drugačiji u odnosu na limuzinu koju je tako često vozio. To je bila zadnja od njegovih briga, um mu se stalno vraćao na nešto drugo. Ostavljao je sve iza sebe, zaboravljajući sve i idući ka obećanju iza obzorja. Napravio je glupu grešku, posle koje nema povratka.

Mada, to što je uradio baš i ne bi morao nazvati greškom, zar ne?

"Jel' sve u redu?" Pajper reče sa suvozačkog sedišta, i kad je Dian bacio pogled u stranu, na snežno-belog lisca, sve brige su nestale. Naravno, dao je otkaz na poslu, bez reči, prodao limuzinu, stan, sve što nije mogao da spakuje u kofer, potom krenuo na put sa zverkom koju je jedva znao, ali samo jedan pogled u Pajperove besprekorne, glečer-plave oči je bio dovoljan, da zna, da je napravio pravi izbor. Glupi izbor, bez sumnje, ali ponekad su glupi izbori oni ispravni.

"Pa naravno. Imam tebe, zar ne?" Odgovorio je. Pajper ne reče ništa, samo se nasmeši jednim od onih osmeha od milion dolara, osmeha koji je krasio časopise i bilborde širom planete, i spusti svoju čisto belu ruku preko Dianove.

'Onda je bolje da budeš mrtav.' Haski je to rekao par noći ranije, i otišao iz Pajperovog apartmana. Na pola puta do lifta je zastao i krenuo nazad, ali ne pre nego što je osetio dodir ruke na ramenu. Okrenuo se na vreme da ugleda Pajpera kako se naslanja i nežno ga ljubi, njegove božanske usne kako se taru o Dianove grube čekinje. Kad su prekinuli poljubac, Dian vide kako liščeve oči sijaju i blistaju od suza, kako mu je osmeh topao i pun nade, osmeh kakav nijedan magazin nikada nije video.

'Možda si u pravu.' Prošaptao je, i tog trena Dian je shvatio, kao gromom udaren, šta treba da urade.

I eto ih sada, voze se niz auto-put, beskrajna polja sa obe strane druma, sunce izlazi da ih pozdravi. Istina, njihovi životi bili su završeni, i sada su morali da naprave novi, zajedno. Sigurno, ostavili su mnogo iznerviranih zverki iza sebe, ali nikakva velika šteta, na kraju. Svet će naći drugu zvezdu, drugu lepotu za korišćenje, novi proizvod. Tako je uvek bilo. Mobilni nije prestajao da mu zvoni, otkako je pre dva dana napustio Rejnera, i na kraju ga je bacio u slivnik, iznerviran njegovim neprestanim vibriranjem. Kao da će mu trebati.

Pajper zadovoljno uzdahnu, gledajući na Diana koji se usresredio na put, osećajući se srećnijim nego ikada. Otvoreni put se ispred njih pružao u daljinu, dok svakog minuta grad beše sve dalje i dalje. Po prvi put, srce mu beše lako, glava čista, a osmeh na licu istinit, čvrst, stvaran.

Nisu imali odredište, nikakvu svrhu sem da budu zajedno, ali to je bilo u redu. Pajper imade šta mu je ostalo od novca, i Dian je imao šta mu je ostalo od stana. Biće u redu dok imaju jedno drugo. Putovaće dok ostanu bez puta, dok ne nađu neko daleko mesto, dovoljno daleko, negde gde bi mogli naći mir.

Napolju beše čisto plavo nebo bez oblaka, dubina uporediva sa Pajperovim očima, ali jedina divota koju njih dvoje videše behu oni sami, ostalo oko njih je bilo u drugom planu.

Nisu ni primetili veliki bilbord sa strane puta, sa dvojicom radnika koji su prelepljivali staru sliku, na poslu već od ranih jutarnjih časova. Nova slika koju su lepili nije bila ništa posebno, ali ona ispod, koji su pokrivali, je izazivala pažnju.

Bila je to slika muške arktičke lisice, gustog, svilenastog krzna čistog kao prvi sneg, vitke linije, potpuno gola sem vrha debelog, razbarušenog repa koji joj je prekrivao muškost. Osmeh mu beše vatren i mameći, i ispod usana se video tek vrh njegovih snežno belih očnjaka. Ali to nije bila najprimetnija stvar, ne.

Ono što je skretalo pogled, što je pridobijalo posmatrača, bile su zapanjujuće plave oči koje su zverale sa liščevog lica, zverale glađu i vatrom. Bile su besprekorne, te oči, savršene nebesko-plave s kojih ne bi mogao skrenuti pogled. Bile su apsolutno prelepe, i istog trena kada bi ih video, znao bi da će te oči, to lice, to telo, taj lisac, da on može prodati sve, baš sve.

Nažalost, ni Pajper ni Dian nisu primetili bilbord dok su prolazili pored, oboje suviše zagledani jedno u drugo da primete bilo šta. I dok su hitali ka izlazećem suncu, lice lisice na bilbordu beše prekriveno nečim drugim, nečim novim, i nestade zauvek. Kola su produžila dalje, kao i ljubav između lisice i haskija. Ali te oči, to telo, taj lik, sve to je nestalo.

Ma dobro, nema veze.

Lepota je ionako precenjena.


Klik.


Klik.



Vrrrrrr...



Iseci.



Odštampaj.



Gotovo, pakuj kamere.

a sto ti ovo pises ovde?
ukrasce ti neko i plagirati.
i kakva su to imena, Pajper i Dian?
I ne kaze se zadnja vec poslednja trecina.


nisam procitala najveci deo, ali ono na sta sam hotimicno naletela, poput ,, pateći od divlje požude i onespokojavajuće unutrašnje debate. " nikako mi se ne cini pedantnim i promisljenim.

Originalni tekst je takođe prepun stilskih užasa, a autor je, naravno, amater. Sledeća priča koju ću prevesti je mnogo bolje napisana, a i pisac ima par izdatih knjiga iza sebe.

Baš bih voleo da vidim nekoga da ovo repostuje i ispadne budala, sa tolikim greškama. Žalim, moj književni srpski je temeljno upropašćen. Ali ako bih očajavao zbog toga, ništa novo ne bih stvorio, naravno. Bog voli grešnike.

Originally posted by Orlando the Lady

a sto ti ovo pises ovde?
ukrasce ti neko i plagirati.
i kakva su to imena, Pajper i Dian?
I ne kaze se zadnja vec poslednja trecina.


nisam procitala najveci deo, ali ono na sta sam hotimicno naletela, poput ,, pateći od divlje požude i onespokojavajuće unutrašnje debate. " nikako mi se ne cini pedantnim i promisljenim.

Ta pseudozabrana "ne zadnji nego poslednji" odavno je prevaziđena u svim iole profesionalnim krugovima mimo tvrdokornih osnovnoškolskih nastavnica i semiedukovanih samozvanih lektora. U isti koš potpada i osnovnoškolskonastavničko "ne valja reći nedelju dana, godinu dana, mesec dana" i sve tome slične "ničim izazvane" zapovesti.

yeah right

Originally posted by Kun

ništa novo ne bih stvorio, naravno.

Ništa novo što Jackie Collins, već hiljadu puta nije rekla i ne stvaraš.

OK, ako moderator ne reciklira topic do kraja nedelje, svojeručno ću ukloniti sve postove. Nikakva šteta nije učinjena.

Originally posted by Nescafe



Ta pseudozabrana "ne zadnji nego poslednji" odavno je prevaziđena u svim iole profesionalnim krugovima mimo tvrdokornih osnovnoškolskih nastavnica i semiedukovanih samozvanih lektora. U isti koš potpada i osnovnoškolskonastavničko "ne valja reći nedelju dana, godinu dana, mesec dana" i sve tome slične "ničim izazvane" zapovesti.

...i tako uleti kafa da betonira,jer što ona kaže je kazano...nema rasprave,nema zapete-samo tačka...zapravo tri znaka uzvika!!!

"semi",pseudo"...jebo tebe tvoj srpski-tri znaka uzvika...

živeo SANU i drug tito...


ŽIVEO!!!


..."oj kozaro,oj oj kozaro"...

Ako te interesuje, možeš nam se pridružiti u forumskom RPu...

http://www.gay-serbia.com/forum/viewthr ... ?tid=42854

Originally posted by Nescafe

Originally posted by Orlando the Lady

a sto ti ovo pises ovde?
ukrasce ti neko i plagirati.
i kakva su to imena, Pajper i Dian?
I ne kaze se zadnja vec poslednja trecina.


nisam procitala najveci deo, ali ono na sta sam hotimicno naletela, poput ,, pateći od divlje požude i onespokojavajuće unutrašnje debate. " nikako mi se ne cini pedantnim i promisljenim.

Ta pseudozabrana "ne zadnji nego poslednji" odavno je prevaziđena u svim iole profesionalnim krugovima mimo tvrdokornih osnovnoškolskih nastavnica i semiedukovanih samozvanih lektora. U isti koš potpada i osnovnoškolskonastavničko "ne valja reći nedelju dana, godinu dana, mesec dana" i sve tome slične "ničim izazvane" zapovesti.

ali ja jesam tvrdokorna nastavnica


ONT:
Trenutno citam galatejin roman, ali dolazim natrag po jos kad ga preguram.

jes' zaPeo za RP, aLi da:.. kaD toliko volis da kuckas, mozes

Kakvi ste smarači.
Dečko priča o nečemu skroz interesantnom i neobičnom (bar u nekom mejnstrim okruženju), a vi se uhvatili da se raspravljate o gramatici.

Da ne ulazim u kvalitet priča (jer sam ih samo skrolovao ), hvala na objašnjenju šta su to furiji. Nisam ikada pre čuo za taj izraz

Originally posted by niotkuda

Kakvi ste smarači.
Dečko priča o nečemu skroz interesantnom i neobičnom (bar u nekom mejnstrim okruženju), a vi se uhvatili da se raspravljate o gramatici.

Da ne ulazim u kvalitet priča (jer sam ih samo skrolovao ), hvala na objašnjenju šta su to furiji. Nisam ikada pre čuo za taj izraz

Pricalo se i o stilu.

Originally posted by Kun

... Preskocite ako ste maloletni ili smatrate sebe osetljivom osobom!

Awww...

Priča nije loša...za uspavljivanje.

Originally posted by Nescafe

Originally posted by Orlando the Lady

a sto ti ovo pises ovde?
ukrasce ti neko i plagirati.
i kakva su to imena, Pajper i Dian?
I ne kaze se zadnja vec poslednja trecina.


nisam procitala najveci deo, ali ono na sta sam hotimicno naletela, poput ,, pateći od divlje požude i onespokojavajuće unutrašnje debate. " nikako mi se ne cini pedantnim i promisljenim.

Ta pseudozabrana "ne zadnji nego poslednji" odavno je prevaziđena u svim iole profesionalnim krugovima mimo tvrdokornih osnovnoškolskih nastavnica i semiedukovanih samozvanih lektora. U isti koš potpada i osnovnoškolskonastavničko "ne valja reći nedelju dana, godinu dana, mesec dana" i sve tome slične "ničim izazvane" zapovesti.

"Semiedukovan" je varvarizam. Na dobrom srpskom se kaže "poluobrazovan".

Baš kao neki ovde.

A reč "zadnji" zaista može da znači "poslednji u redu ili nizu", ali ne zato što su je "prevazišli" kojekakvi polupismeni samozvani prevoditeljčići, nego zato što je kao takva odavno usvojena u književnom standardu.