Svaki beogradski gay je tada znao za sva ta mesta. Ja sam preko oglasa upoznao jednog momka i odmah saznao za sva ta mesta. Kasnije, kada sam živeo i radio u Beogradu, postepeno sam proširio "vidike" pa ne samo da sam znao mesta gde sa sakupljaju gay momci nego i za zatvorene grupe /tzv pederske klanove/ koji su bili podeljeni po "lepim umetnostima". Tačno se znalo ako momak hoće da upiše glumu kod koga treba da se "javi" da ga taj "pozorišni klan" podrži /ne bih da navodim imena-neki su već umrli a neki živi, mislim da ih i vi znate/. Znalo se kome se treba obratiti i ako zaplovite u "muzičke vode". Nekako su slikari, iako onako tiho, bili najmasovniji, naročito naivci koje je podržavao pokojni Oto B.M. a za pozorište je bio zadužen Jovan Ć. koji nikada nije ni krio da je gay. Onda cela grupa glumaca i pevača za koje nikada ne bih ni pomislio da su gay jer su svi odreda bili oženjeni /fasada/. Moraću jednoga dana da napišem roman o tome.
Gay momci su bili rangirani, od onih iz najniže grupe tzv "štajgerke" tj. koji/e/ su dežurali po staničnim WC-ima i hvatali putnike u prolazu, pa do hotelskih momaka koji su bili povezani sa recepcionerima i bavili se "poslovnom pratnjom" uglavnom sa strancima. Neka vrsta escort-boy-a. Ostali su se tu nešto vrteli po Hotelu "Slavija", navedenom "Kazbeku", znalo se ko je sa kim u vezi, znalo se i kod koga se može otići u stan na "žurku" i tako to. Park iza JDP /zvali smo ga jugo-drp/ je zamro posle ubistva jednog momka iz Maribora, koga je do smrti pretukla grupa homofobičnih pankera. Inače, u tom parku su bile česte racije milicije, i padale su batine za šetače posle ponoći a neki su bili i privođeni i registrovani u policiji /a bez navođenja razloga/. Da, bila su to teška vremena...