Gay-Serbia.com | Diskusije

Savremenik u čijim romanima uživam. Lepo je znati da mejnstrim književnu scenu zatrovanu raznim habjanovićkama, bjelicama, ignjatovićima i ostalim đubretom izvlači pored Gorana Petrovića, Basare, Gordane Ćirjanić i jedan Miomir Petrović. Relativno mlad pisac (1972) najviše me je osvojio romanom Bakarni bubnjevi gde na osoben način sa elementima fantastike piše o Beogradu i njegovom podzemlju, nadzemlju, vremenu i vanvremenu. Pojavio se na srpskoj književnoj sceni 1995. romanom Sakaćenje Romana gde govori na poetizovan način o krvavim devedesetim. Od pomenutog autora sam pročitala i Lisičje ludilo, Persijsko ogledalo, trenutno čitam Staklenu prašinu a čeka me još Libansko leto.

Da li je neko čitao? Kakvi su utisci?

Lisičje ludilo je bilo toliko loše da sam izgubio želju da čitam bilo šta što je napisao pre ili posle toga. Dosadno, izanđalo i anahrono. A povrh svega je i pretenziocan do besvesti, a nedovoljno dobro piše da to i opravda.

Meni su delovi o dedi (vukodlaku) u Lisicujem ludilu bilo ok, uglavnom sam preskako ili bas pretcravao preko stranica o njegovom unuku koji su bili jako dosadni.

http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni ... ro.sr.html

Čak i od njegovih intervjua mi pripadne muka.

A ovo -

Миомир Петровић, писац, живи према заборављеним, традиционалним грађанским вредностима – у сопственој породици, крећући се „менталном“ трасом „круга двојке“, лепих манира и углађеног понашања и одевања.

- ilustruje i njegov pristup književnosti. U principu, kao Velmar-Janković sa penisom i nešto malo više mašte, mada ne i mnogo više umeća i talenta.

Poštujem animozitet iako se ne slažem, ali ne sudi samo na osnovu Lisičijeg ludila.