- 14 Okt 2010, 17:35
#2012432
Sa ivice stola vreba, grize koricu neizvesnosti, kao crv u mozgu, izjeda tkivo i čeka svoj pad šolja sa ubuđalim talogom kafe. Ako okreneš glavu ili zaspiš, pašće i zvuk će te prenuti iz čaure koja lako prska kao krv po zidu prilikom seče vratne arterije. Pod pretrpan prljavim čarapama, donjim vešom, omota kondoma, opušaka, mrvicama koje privlače insekte zove, viče da se pospremi ali sve što možeš je da kloneš i uspavaš se namršten. Iz kupatila dopire zvuk vode koja se u slapovim sliva iz lavaboa sa fascinantnom upornošću da se probije kroz vrata, ali gušiš se u narkozi, nekrofilskom porinuću čula. Lampice svetle sa TV-a, sa antene, sa zvucnika, sa računara, sa jebenog raspršivača osvživača prostorija, kao da te gledaju, kao da ti nešto brane, kao da ti sude i kao da ne možeš da ih sve porazbijaš, pretvoriš u prašinu, posmatraš ih nemo i čekaš da se prokleto već jednom ugase. Voliš, mrziš, ali osećaj je kao da osećanja nemaš. Sveća upaljena radi dekoracije nužno meri vreme tvog trajanja. Ležiš zgrčen pojačane percepcije i u sebi ubijaš, kolješ, spaljuješ slike dana, zabadaš noževe sebi u stomak i krv lipteći izranja iz bunila, preliva krevet, preliva svest, preliva postojeće boje. Ubio si stotine ljudi ležeći i pitaš se odakle im pravo da se u realnosti ponovo pojave, zar ne znaju da su mrtvi??? Siluješ svoj elastični, rastegljivi čmar oštrom spiralom, nalivaš svoje grlo glatkom spermom i mrziš, tek zažmuriš u nepokretu i sve to dok realno zamrli polupogled tvojih zenica ne gubi predstavu zamorne slike ćutanja. Režiš, grizeš jastuk, nag u prljavoj plahti natolljenoj znojem i smradom. Tek ni od kuda sviće novi dan u kom će se sve misli izgubiti i ponovno naveče na jednom mesto sakupiti.