Bootstrap Framework 3.3.6

[Ulix]

Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 - Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: "Niko ne sme da mi drži govor!". Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao "Besmrtnu pesmu" i naručio Janikine tamburaše i "Pira manđe korkoro" ("Lutam sam po svetu").

Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u "pobočnim umetnostima": na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću "znali sve" iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov "Rečnik Vojvodine". U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je "sve što umetnik izdahne umetnost" - činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao - pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u "Dnevniku", Antić je znao da kaže:
- Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.

(Tekst sam bezobzirno ukrao odavde: http://www.dnevnik.co.yu/arhiva/14-03-2 ... ultura.htm )

[Ulix]

A evo i jedne priče iz Garavog sokaka. Sumnjam da neko ne poznaje njegovu poeziju, ali ako je i ne poznaje, ova priča dosta liči i na njegove pesme.

KAD SAM BIO GARAV


U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih.

Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem. A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima.

Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam.

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.
Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati.

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa.

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah.

Jedno vreme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?
Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir.
Uvek ga je tako mnogo želeo.

[Swanheart]

Da li sam svuda gde su mi tragovi,
Ko zna s čim sam se spajao,
A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,
Možda, postoje izvesni znaci,
Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok, koji sumnja u sebe
Sve češće mi se čini,
Da nisam nikakav oblik,
Već da slobodno jedrim kroz sopstveno
Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru
Odlivam se i dolivam...

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.
Ponekad izmislim sadašnjost,
Da imam gde da prenoćim.
I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,
Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,
Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.
Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.
Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam...

[Myself]

Antica obozavam. On mi je omiljeni pesnik.
Previse sam njegovh stihova stavljala na Forum, tako da ovoga puta necu.
Jednostavno - savrsen je.

[castor]

Moja omiljena pesma od Mike:


SENKA


Zbog svega što smo najlepše hteli
hoću da uz mene noćas kreneš.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da žališ ako sveneš.

Hoću da drziš moju ruku,
da se ne bojiš vetra
i mraka,
uspravna i kad kiše tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hoću uz mene da se sviješ,
korake moje da uhvatiš,
pa sa mnom bol
i smeh da piješ
i da ne želiš da se vratiš.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronađeš hleba komadić beli,
pronađeš sunca komadić vreli,
pronađeš života komadić zreli.

Ili crkneš,
ako crći treba
zbog svega što smo najlepse hteli.

[Kragi]

Originally posted by Myself
Antica obozavam. On mi je omiljeni pesnik.
Previse sam njegovh stihova stavljala na Forum, tako da ovoga puta necu.
Jednostavno - savrsen je.

[alexandermagic]

Nepovratna pjesma

Nikad nemoj da se vraćaš
kad već jednom u svijet kreneš
Nemoj da mi nešto petljaš
Nemoj da mi hoćeš-nećeš.

I ja bježim bez povratka.
Nikad neću unatrag.

Šta ti znači staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za čim može da se pati
Tu je ono čemu možeš srce dati.
Al' ako se ikad vratiš
moraš znati
tu ćeš stati
I ostati.

Očima se u svijet trči
Glavom rije mlako veče
Od rijeke se dijete uči
ka morima da poteče.

Od zvijezda se dijete uči
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muči
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi vječno klija
i ćarlija tvoj početak.

Ti za korijen
nisi stvoren
Cijeli svijet ti je otvoren.

Ako ti se nekud žuri,
stisni srce i zažmuri.
Al' kad pođeš - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ćeš.
Ko zna zašto.
Ko zna šta te tamo čeka.
Ove su želje uvijek bjelje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi vječno kunja
i muči se tvoj početak.
Ti si uvijek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trči.
Stvaraj zoru kad je veče.
Nek' od tebe život uči
da se pjeni i da teče.
Budi takvo neko čudo
što ne umije ništa malo,
pa kad kreneš - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna šta te tamo čeka
u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatiš,
il' sve teško,
gorko platiš,
uvijek idi samo naprijed.

Nemoj nikad da se vratiš.


- - - - -

<3

[deran]

Ja ću ovu pesmu ipak staviti u originalu-ekavici,pošto mi je to omiljena Mikina pesma i mislim da ju je besmisleno "prevoditi" na ijekavicu...







Nikad nemoj da se vracas
kad vec jednom u svet krenes
Nemoj da mi nesto petljas
Nemoj da mi hoces-neces.

I ja bezim bez povratka.
Nikad necu unatrag.

Sta ti znaci staro sunce,
stare staze,
stari prag?

Tu je ono za cim moze da se pati
Tu je ono cemu mozes srce dati.
Al' ako se ikad vratis
moras znati
tu ces stati
I ostati.

Ocima se u svet trci
Glavom rije mlako vece
Od reke se dete uci
ka morima da potece.

Od zvezda se dete uci
da zapara nebo sjajem.
I od druma da se muci
i vijuga za beskrajem.

Opasno je kao zmija
opasno je kao metak
da u tebi vecno klija
i carlija tvoj pocetak.

Ti za koren
nisi stvoren
Ceo svet ti je otvoren.

Ako ti se nekud zuri,
stisni srce i zazmuri.
Al' kad podjes - nemoj stati
Mahni rukom.
I odjuri.
Ko zna kud ces.
Ko zna zasto.
Ko zna sta te tamo ceka.
Ove su zelje uvek belje
kad namignu iz daleka.

Opasno je kao munja
opasno je kao metak
da u tebi vecno kunja
i muci se tvoj pocetak.
Ti si uvek krilat bio
samo si zaboravio.

Zato leti.
Sanjaj.
Trci.
Stvaraj zoru kad je vece.
Nek' od tebe zivot uci
da se peni i da tece.
Budi takvo neko cudo
sto ne ume nista malo,
pa kad krenes - kreni ludo,
ustreptalo,
radoznalo.

Ko zna sta te tamo ceka
u maglama iz daleka.

Al' ako se i pozlatis,
il' sve tesko,
gorko platis,
uvek idi samo napred.

Nemoj nikad da se vratis.

[Ulix]

Ovo je jedna od meni najdrazih Mikinih pesama. Malo je duza, ali vredi je procitati.

VOJVODINA

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

[Ulix]

Originally posted by Myself

Jednostavno - savrsen je.

Jeste.

Mika ume da kaze stvari na takav nacin da sve shvatis, a da u stvari nista nije objasnio.

I bas ume s recima, kao retko koji pesnik.

[Wilhelmina]

KAD SAM BIO GARAV


U ona tako divna i daleka vremena kad sam bio decak, imao sam u osnovnoj skoli druga Mileta Petrovica, malog buljookog Ciganina koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaze Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolici, Petrovici ili Jovanovici, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, nikad se vise nece roditi.
Ubili su ga Nemci u Drugom svetskom ratu, 1942. godine, i sad lezi negde ka selu Jabuci, kod Panceva, u velikoj zajednickoj grobnici Jevreja, Roma i Srba. Ponekad tamo odem, zapalim svecu i placem.
Cudan je bio taj moj drug Mile Dileja. Secam se, iako najmanji, sedeo je uvek u poslednjoj klupi, kao da nekom smeta, kao da je nesto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom bez razloga, prosto zato sto je Ciganin.
Kad god neko nesto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni duzan. A vladalo je i verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih ociju, i da se nocu druzi sa djavolima.
Jednog dana, kad je sve to prevrsilo meru, premestio sam Mileta kraj sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja zrikav kad smo plasili drugu decu. Naucio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nesto sto niko ne razume i bili vazni i tajanstveni. Bio sam dosta nezan decak, plavokos, kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki djavo i ja sam tukao sve redom, cak i one najjace. Poceo je da krade zbog mene gumice, bojice, uzine, olovke... i donosio mi je sa nekom cudnom psecom vernoscu. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krisom da vracam, sto je ponekad mnogo teze nego da se ukrade.
Mile Dileja je bio najveci pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Mnogo je lagao. Izmisljao je za mene ciganske pesme na vec poznate melodije, preradjivao na licu mesta one stare, koje je slusao od svoje bake i mame, i dugo smo, danima i danima, kao u nekoj cudnoj groznici govorili o neobicnim svetovima bilja i zivotinja, o zlom duhu Cohanu sto jede decu, o snovima i kletvama, o cergama i skitnjama, i gorko i seretski, i tuzno i bezobrazno.
Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: zato je los djak, sto on ne moze da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i matematiku, ali da sve to izvrne kako se njemu cini da je lepse, bio bi najbolji djak u razredu.
Jednog dana dosao je rat. Doslo je strasno Cohano koga se plase i deca i odrasli Cigani. Probajte, ako ne verujete: to je nesto u krvi. Cudno. Idite u neku cigansku kucu i kad dete u kolevci place, dete koje ne zna ni da govori, plasite ga baba-Rogom, plasite ga djavolom, plasite ga cime god hocete. Vristace i dalje. Ali ako mu kazete, gledajuci ga u oci:
-Mir! Ide Cohano!
Dete ce okrenuti glavu, najeziti se i zaspati.
Tog dana, kad je bio taj rat, u kucama u Garavom sokaku u Pancevu dvadeset dana neprekidno su gorele svece, jer vlada verovanje da se Cohano boji svetlosti, posto je duh mraka i smrti.
-Cohano jede svece-kazu oni. –Palite zato jednu na drugu, da se produzi svetlost...
Moj Mile morao je da nosi na ruci zutu traku. Tako su Nemci odredili. Zuta traka znacila je da on nije covek, nego Ciganin i da svako moze da ga ubije kad hoce.
Bio je na smrt preplasen. Vodio sam ga kuci iz skole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Cuvam je i danas za uspomenu. I jednu belu, iz zloglasnog logora Dahau, na kojoj pise: Srbin. To je uspomena na drugog jednog, meni dragog coveka, koji nije iz ove, nego iz neke druge, mnogo tuznije knjige.
Mileta su jednog dana odveli sa grupom Cigana i streljali. A ja sam ostao ziv. Cuvam onu staru zutu traku, presovanu u jednoj knjizi, kao sto deca u spomenarima cuvaju neki, samo njima dragi, presovani cvet.
I odem ponekad u kafanu da se druzim s Ciganima.
Placem i teram ih da sviraju Miletove pesme. Oni kazu da to ne postoji. Da reci tako ne idu. A ja znam da idu bas tako, pa jos ponesto i sam izmisljam, na srpskom i ciganskom, i sad vec polako neke dobre bande, ako sto je Tugomirova, ili Janike Balaza, Zarkova, Dzanetova ili Milosa Nikolica iz Deronja, pevaju te pesme.
-Iz postovanja- kaze mi Steva basista. –Zao nam kad placete. Ako ne postoje pesme, izmislicemo ih za vas.
I ja, evo, vec godinama lutam i skupljam pesme starih Roma. Romi, to je isto sto i Cigani, njihovo pravo ime sa mnogo postovanja i casti, samo sto na ciganskom Romalen znaci i ljudi, i uvek se pise velikim slovima.
A Mile Dileja?
Ja, deco, u boga ne verujem. Ni u strasno Cohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u tom svetu mraka, korenja i tisine kupi mom Miletu Dileji plisani sesir.
Uvek ga je tako mnogo zeleo.

Miroslav Antic
30. april 1973.

[Kragi]

Originally posted by Ulix

Originally posted by Myself

Jednostavno - savrsen je.

Jeste.

Mika ume da kaze stvari na takav nacin da sve shvatis, a da u stvari nista nije objasnio.

Klasican boemski pristup bez puno filozofije i teskih reci .....
Divan je

[...Sitnicava...]

Za Miku Antića adekvatne reči nemam.

[...Sitnicava...]

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.






+ pesma koju je kopirala Swan.

[umetnik]

Originally posted by ...Sitnicava...
BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.


2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Moj omiljeni pisac, i moja omiljena pesma koju sam posvetio mom bivsem decku, a sadasnjem velikom prijatelju...

[ns.happy]

kako mozes posvetiti tudju pesmu?

[Sunce]

Divan je Mika.

[Hys.]

Jao hvala na dizanju teme!

Ja bas svrnula da postujem u "poeziji" njegovu pesmu! Mnogo, mnogo ga volim....Bas mi je u krilu njegova zbirka. Neki dan je uzeh i citala sam bas o Miletu Dileji, i kao i uvek, plakala ko kisa.


MART


Kad mi dodje da idem,
mnogo moram da idem.
Nije vazno kuda cu.
Nije vazno dokle cu.
Doslo mi je da idem
i ja idem kao lud

-unutra u mene.

Vetar mi je gudalo,
Ja sam violina.
vetar svira na meni
u "E"zicu kad placem,
u "E"zicu kad pevam,
u "E"zicu kad sanjam,
jer ja nemam drugu zicu
osim "E"

-unutra u mene.

Za travu se tabanima hvatam
da me vetar nikud ne oduva.
Al kad mi dodje da idem,
strasno moram da idem.

Nije vazno kuda cu.
nije vazno zasto cu.
Krv se sva u zeravicu pretvori.
nebo dlanom poravnava puteve.
Siroko me kise zaobilaze.
Obuva mi sunce zute cipele.
Kad mi tako strasno mnogo dodje
samo idem,idem kao lud

-unutra u mene.

[maka]

Mika Antic je moj omiljeni covek koji je ikad ziveo. Volim njegova dela jer sam odrasla uz njih,jer ga citam i dan danas ponovo i ponovo i uvek ga drugacije dozivim. Tesko da mogu da usporedim sa nekim. I tesko da mogu da izdvojim jedno njengovo delo. To nije bio covek,to je bilo nesto vise.

Volim te Miko!

[castor]

http://miroslavantic.blogspot.com/

[AngraMaina]

Divna tema. Bio sam ranije na ovom blogu ali nije bilo mnogo toga, sad vidim da su dodali svasta, hvala castore!

[Galadriel]

Mika Antić... mekana dečja duša.. čistog srca... tako prija za čitanje...pitak i nabijen iskrenim emocijama... bobožavam

[zachary85]

Besmrtna pesma.... savršeno!!! Sjajan je!

Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.

[subversio]

Bravo...Mika nekako dodje kao duhovni otac..Covek posebnog senzibiliteta...Kad ga citate kao da razgovarate sa njim.."Horoskop" je za mene Biblija!

[tamanoir]

"Moje trajanje se ne poklapa sa vasim.
I suvise ga imam. Vi ga i suvise nemate.
Moje delo je ispred misli. Vase, u korak sa mislima.
Zbir mojih mesta nije zbir vasih mesta.
Retko se dogode zgusnute tacke kao ova. Njih nazivamo: stedljivost vremena i beskonacnost blizine.
Samo se tako bezoblicje smesta u oblike svesti i prepoznaju slojevi novih i neocekivanih prostora.
Lako je biti drukciji medju istima. Tesko je razlikovati se od sebe samog."

Legenda.

[maka]

Svoju snagu prepoznaces po tome koliko si u stanju da izdrzis samocu..

[Titja]

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.

Kuda cu?
U koji grad da svratim?

Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.

Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.

Da,mora da je tako....


Putokaz

Kad nekoga u prolazu pitaš: kako si,
ti to sebe proveravaš i sebe pitaš.
Nauči se da umeš da uplašiš svoj strah,
umesto strah da tebe plaši.
Nauči se da umeš da zaboliš svoj bol,
umesto da on tebe boli.
Nauči se da umeš da vodiš svoje puteve,
umesto putevi tebe da vode.
I nauči da umeš da odživiš svoj život,
umesto da on tebe živi.
Jer njemu je svejedno
da li nas ima ili nema
i da li, uopšte,
i mislimo da mislimo...

[garrel]

Evo o prvoj ljubavi jos samo nesto malo:
nek ne zaboravi niko - ona je iapk vecna.
Ona je kao nebo sto se uskovitlalo
kad je u zoru palo u ogledala recna.
Ona ce ostati sramezljiva i vitka
u nekim buducim staricama
koje sad krisom sanjaju odrezane vitice
i zure da zavrse sve zadatke na vreme,
i u nekim buducim penzionerima
koji gaze po blatu i skakucu po baricama,
skupljaju slicice fudbalera
i dobijaju jedinice zbog Pitagorine teoreme.
Ona je najlepsa ljuljaska izmedju
radosti i samoce
kad se najvise hoce,
a niko ne zna sta hoce.
I kad godine minu u beskraj...u daljinu...
i prodju mnoge lepote
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva ljubav ostace negde u oku,
u nekim obicnim stvarima,
u pozutelim spomenarima
kao vecno novi nepoznati svetovi.


Zato i vredi sanjati,
zato i vredi zeleti,
- sta nas se ostalo tice!


Zato i vredi napisati i kao plakat podeliti
ove sarene reci koje na pesmu lice.

[...Sitnicava...]

Originally posted by Ulix

A evo i jedne priče iz Garavog sokaka. Sumnjam da neko ne poznaje njegovu poeziju, ali ako je i ne poznaje, ova priča dosta liči i na njegove pesme.

KAD SAM BIO GARAV

...

Baš me je ova priča rasplakala pre neki dan. :/

...

Žmurke

Postoji nešto brže i od same mogućnosti da se čovek sporazume sa svojom mišlju.
Nekakva groznica uobrazilje. Čarolija.
Trag koji se već dogodio unapred.

Sećam se svoje prve školske torbe. Nisam žurio da je otvorim. Dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamišljao u njoj obilje neobičnih stvari.

I danas, evo, ako dobijem poklon, ne otvaram ga danima.
Lepše mi je da zamišljam šta može biti unutra.
Uvek je tako sa zatvorenim stvarima.

I tek kad oljuštiš omot, prestaje svaka čarolija,
jer više nema smisla nijedna igra pogađanja.
Jer sve je u nama kad žmurimo, a strano kad otvorimo oči.
I sve je naše dok želimo, a tuđe kad se ostvari.

Mi smo nalik na cvetove: rastemo u sebi,
unutra, u skladištima tajni i korenju energije.
Samo smo spolja dopadljivi, puni boja i mirisa. A unutra, u nama,
kipe orijaška sunca.

Sve se to događa zato sto nismo skinuli omot sa svog još uvek pitomog i detinjastog srca.
Dobivši sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog života,
mi u tom srcu nosimo sve ono što postoji i što će tek
postojati u našim drugim životima.

I ne kvarimo ga kao igračku, da otkrijemo čime voli.
I ne kvarimo ga da vidimo čime se boji i čime sanja.
Kad zvezde padaju avgusta, ne trči da ih potražiš u travi.

Ne sakupljaj ih po šumama i ne vijaj za bregovima.
Samo zatvori oči. Bar ti znaš da se igraš žmurke.
Uhvati ih u letu i sve će u tebe duboko otkotrljati.

Zaželiš li se mora ili severnih snegova, zaželiš li se planina, jezera ili pustinja,
samo zažmuri u svet, ne odmotavaj omot vida,
i sve će se u tebe zauvek naseliti i tu nastaniti.

[maka]

Originally posted by Wilhelmina

KAD SAM BIO GARAV...

Uvek me rasplace.