Bootstrap Framework 3.3.6

[Orlando the Lady]

Nedavno je u spomenaru cerke S. Pandurovica (sta cete, lesinarski posao…) pronadjena dosad nepoznata DISova pesma. Objavljena je u ART032 casopisu. Transkript pesme je dat sa nepromenjenom interpunkcijom. Izvolite:




“Lepota”

I

Da l’ se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde vec nema ni ruina stari’,
Gde noc zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, sto ides a nestalnih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko nasih glava?

Il’ je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje nase, vec sa zvezde neke,
Koja danas nema nit raga ni groba,
Dok Danica cuva spomene daleke,
Kao masta ljudska, sto jedina javlja
Ono sto je bilo, sto se ne obnavlja?

Ne znam o tom, ne znam. Al’ kad pada vece
Na crveno sunce i dan k’o dim beo,
Kad iz svakog kutka noc crna potece
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da cujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reci i pesme slavuja.

Nosi mrtve reci. Ja osecam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen ocima
Onih koji nece zaspati nikada,
A od kojih dusa cesto se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih ociju.

Cini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustanu dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani vise,
Slusam kako proslost tisinom mirise.

Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu mocnu senku sto lagano kruzi
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Mozda na taj nacin za njom mrtvom tuzi,
Il tu za to stoji, da nejasno, tavno,
Ka`e sto je bilo nekada i davno

Ka`e sta je bilo. I ja slusam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo zivot neumitno tako
Ko pobeda vecna, i u celom svetu
Njen se korak cuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.

Vladislav Petkovic DIS
(iz spomenara cerke Sime Pandurovica)

[Delete]

Meni se svidjaju njegove pesme, zapravo velika vecina njih.
Tople bih preporucila i predstavu "Disharmonija" u BDP-u, necete se pokajati ako pogledate

[Orlando the Lady]

Originally posted by Delete
Tople bih preporucila i predstavu "Disharmonija" u BDP-u, necete se pokajati ako pogledate

...radjenu po romanu "Disharmonija" Aleksandra Jugovica, koji i ne bih tako zdusno preporucila. Komsija, oprosti.

[mikka]

Obožavam Disove pesme.
Omiljena: Možda spava

[Machkodlak]

Pesmice su mu kul!
U ovoj kao da doziva neku vampiricu
Ipak najbolja mu je NIRVANA nju sam u srednjoj skoli naucio napamet, jer sam je citao na svakom casu srpskog

[mikka]

Da, Nirvana, Raspadanje, Tamnica, Utopljene duse...

[Frey]

Među svojima... I nju jako volim

[4NY K3Y]

Mozda spava sa ocima izvan svakog zla...


jedna od meni najomiljenijih pesama nase knjizevnosti

[mikka]

Tamnica

To je onaj život, gde sam pao i ja
S nevinih daljina, sa očima zvezda
I sa suzom mojom, što nesvesno sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
To je onaj život, gde sam pao i ja.

Sa nimalo znanja i bez moje volje,
Nepoznat govoru i nevolji ružnoj.
I ja plakah tada. Ne beše mi bolje
I ostadoh tako u kolevci tužnoj
Sa nimalo znanja i bez moje volje.

I ne znadoh da mi krv struji i teče,
I da nosim oblik što se mirno menja;
I da nosim oblik, san lepote, veče
I tišinu blagu ko ah otkrovenja.
I ne znadoh da mi krv struji i teče,

I da beže zvezde iz mojih očiju,
Da se stvara nebo i svod ovaj sada
I prostor, trajanje za red stvari sviju,
I da moja glava rađa sav svet jada,
I da beže zvezde iz mojih očiju.

Al begaju zvezde; ostavljaju boje
Mesta i daljine viziju jave:
I sad tako žive kao biće moje,
Nevino vezane za san moje glave.
Al' begaju zvezde, ostavljaju boje.

Pri bežanju zvezda zemlja je ostala
Za hod mojih nogu i za život reči:
I tako je snaga u meni postala,
Snaga koja boli, snaga koja leči.
Pri bežanju zvezda zemlja je ostala.

I tu zemlju danas poznao sam i ja
Sa nevinim srcem, al bez mojih zvezda,
I sa suzom mojom, što mi i sad sija
I žali, ko tica oborena gnezda.
I tu zemlju danas poznao sam i ja.

Kao stara tajna ja počeh da živim.
Zakovan za zemlju što životu služi,
Da okrećem oči daljinama sivim.
Dok mi venac snova moju glavu kruži,
Kao stara tajna ja počeh da živim,

Da osećam sebe u pogledu trava
I noći, i voda; i da slušam biće
I duh moj u svemu kako moćno spava
Ko jedina pesma, jedino otkriće;
Da osećam sebe u pogledu trava.

I očiju, što ih vidi moja snaga,
Očiju, što zovu kao glas tišina,
Kao govor šuma, kao divna draga
Izgubljenih snova, zaspalih visina,
I očiju, što ih vidi moja snaga.

[mikka]

Utopljene duše

Još jednom samo o da mi je dići
Ispod života svet umrlih nada;
Još jednom samo o da mi je ići
prostorom snova pod vidikom jada.

Potajna slabost i žudnja ka sreći,
Skrivene misli u boji ljubavi,
Njen pogled nekad sve što znade reći,
Još jednom samo da je da se javi.

U harmoniji svetlosti i tame,
Lik duše trajno gde se od nas krije,
Gde svesti nema već ideje same,
Otkud bol sleće, da osećaj svije.

U meni o njoj, o lepoti, cveću,
I o mladosti - o još jednom samo,
Da mi je da se moje misli kreću,
Da mi je da sam još jedanput tamo.

Da mi je da sam u predelima onim,
Gde su mi mladost, san i uspomene,
Kod negda svojih da je da se sklonim
S lepotom njenom što ko miris vene.

Il da je groblja, senki, vetra, zvuka
I igre mrtvih, avetinja kolo,
Da je bolova, sećanja, jauka -
Znamenja, da sam nekad i ja volo.

Al nije. Ja znam svi ti dani stari,
I želje, njena tuga i lepota,
I nežne veze osmeha i čari
Nemaju više za mene života.

Nemaju više života ni za nju
Sva njena ljubav i moja stradanja:
Dremež i suton i noću i danju.
Nama se spava. Nama se ne sanja.

Gube se redom, trunu pod životom
Aleje bola i podneblja plava,
I moja lira sa njenom lepotom,
Tugom i srećom... Da je da se spava.

I samo katkad, al to retko biva,
Nju kada vidim posred ovih zala,
Prilazi meni neka magla siva,
nagovest bleda dalekih obala.

Gledeći dugo taj magleni veo,
Kamo se dani moji razasuše,
Širi se pokrov velik, prostran, beo,
Pod kojim leže utopljene duše.

[mikka]

Možda spava

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec a se kreće u umrlu noć,
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu očin neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad:

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima iznad svakog zla.
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

[mikka]

Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblaka, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

[starky]

Prelepo...posebno ovaj deo...

'' Il’ je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje nase, vec sa zvezde neke,
Koja danas nema nit raga ni groba,
Dok Danica cuva spomene daleke,
Kao masta ljudska, sto jedina javlja
Ono sto je bilo, sto se ne obnavlja? "

[shishmish]

[Machkodlak]

Originally posted by mikka
Nirvana

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Noćas su me pohodila mora,
Sva usahla, bez vala i pene,
Mrtav vetar duvao je s gora,
Trudio se svemir da pokrene.

Noćas me je pohodila sreća
Mrtvih duša, i san mrtve ruže,
Noćas bila sva mrtva proleća:
I mirisi mrtvi svuda kruže.

Noćas ljubav dolazila k meni,
Mrtva ljubav iz sviju vremena,
Zaljubljeni, smrću zagrljeni,
Pod poljupcem mrtvih uspomena.

I sve što je postojalo ikad,
Svoju senku sve što imađaše,
Sve što više javiti se nikad,
Nikad neće - k meni dohođaše.

Tu su bili umrli oblaci,
Mrtvo vreme s istorijom dana,
Tu su bili poginuli zraci:
Svu selenu pritisnu nirvana.

I nirvana imala je tada
Pogled koji nema ljudsko oko:
Bez oblaka, bez sreće, bez jada,
Pogled mrtav i prazan duboko.

I taj pogled, ko kam da je neki,
Padao je na mene i snove,
Na budućnost, na prostor daleki,
Na ideje i sve misli nove.

Noćas su me pohodili mrtvi,
Nova groblja i vekovi stari;
Prilazili k meni kao žrtvi,
Kao boji prolaznosti stvari.

Kako si ti divan stvor
Ovo je dako dobra pesma

[Speculum Columbae]