Bootstrap Framework 3.3.6

[Simor]

Otkriven neobjavljeni roman Aleksandra Tišme:
“Ženarnik” – kavez za zarobljenice

Ovih dana navršila se sedma godišnjica smrti Aleksandra Tišme (1924– 2003), velikog novosadskog, srpskog i evropskog pisca. A nedavno mu se u večnosti pridružila i njegova supruga Sonja. Otišla je tiho, kao što je i živela, u senci gromadne Tišmine ličnosti, ne dočekavši ostvarenje velike želje da među koricama vidi njegov, dugo skrivani roman “Ženarnik”.

Ovaj rukopis je nastajao i završen je tokom osamdesetih godina prošloga veka. Tišma ga pominje u svome “Dnevniku”, a zašto ga nije objavio za života, za sada je tajna. Deo misterije razrešen je kada je vlasnica i glavna urednica “Akademske knjige” iz Novog Sada, Bora Babić, odlučila da štampa celokupna dela Aleksandra Tišme. – Dugo sam razmišljala o tom poduhvatu, jer mi se učinilo da bi Tišma, sedam godina nakon smrti, mogao da “sklizne” u zaboravljene pisce, objašnjava Babićeva. U knjižarama skoro da nema njegovih naslova, a koliko mi je poznato, posle njegove smrti, nije objavljena nijedna knjiga, ne računajući “Upotrebu čoveka”, roman koji je NIN štampao u ediciji deset najboljih romana dobitnika NIN-ove nagrade. Moja želja bila je da se u jednoj ediciji objavi celokupno stvaralaštvo Aleksandra Tišme. Kontaktirala sam sa porodicom Aleksandra Tišme, koja je sa zadovoljstvom prihvatila da “Akademska knjiga” bude izdavač celokupnih Tišminih dela. Tako sam i saznala za njegov neobjavljeni roman “Ženarnik”. Dogovorili smo se da taj roman bude prva knjiga u prvom kolu ove edicije, odnosno prva knjiga u nizu od 25. Ugovor smo potpisali početkom ove godine, tako da će se “Ženarnik” pojaviti za dva-tri meseca. U tom prvom kolu još su roman “Upotreba čoveka” i zbirka pripovedaka “Škola bezbožništva”. Sonja Tišma je preminula, ne dočekavši štampanje tog uzbudljivog, javnosti nepoznatog romana.

Andrej Tišma je tekst “Ženarnika” dao Ivanu Negrišorcu. „Kada smo pre pet godina”, kaže Negrišorac, „u Matici srpskoj pripremali zbornik radova ’Povratak miru Aleksandra Tišme’ gospođa Sonja Tišma mi je rekla kako bi ona volela da ja pogledam neobjavljeni roman Aleksandra Tišme i kažem joj svoje mišljenje. Sticajem okolnosti to sve do nedavno nismo obavili, a onda mi se javio Andrej Tišma. Sa zadovoljstvom sam pročitao delo i zaključio da je to stilski prepoznatljiv Tišmin roman, sa istraživanjem raznih oblika nasilja i ’upotrebe čoveka’, ali sa vremenskim i prostornim okvirima drugačijim od svega što je Tišma napisao.“

Držali smo u rukama običnu belu fasciklu na kojoj piše Aleksandar Tišma, “Ženarnik”. Roman je napisan na 223 strane, mehaničkom mašinom za kucanje, u najvećem proredu. Tišma je svojeručno, grafitnom olovkom, dodavao sitnije ispravke teksta. Prva rečenica glasi: “Ovo je ispovest čoveka koji je upamtio mnoga sagrešenja i plaši se da mu ona neće biti oproštena, iako je u njima učestvovao protiv volje”.

Radnja romana se odvija u nepoznatoj zemlji, na izmišljenoj planini Dargil. I vremenski okvir je nepoznat, a junaci koriste hladna oružja – mač, nož i koplje. Roman je napisan u prvom licu, ispovednim tonom, a glavni junak – narator, nema ime. Naslov “Ženarnik” zapravo je kovanica koja označava kavez za zarobljene žene. Nad njima se iživljavaju surovi ratnici, siluju ih i zatim ubijaju, a na njihovo mesto dolaze nove robinje. I ovom, a i ostalim knjigama Aleksandra Tišme, za izdanje celokupnih dela, baviće se različiti priređivači. Urednica celokupnog izdanja je prof. dr Gorana Raičević, priređivač “Ženarnika” je Ivan Negrišorac, a ostali će biti odabrani kasnije. Bora Babić želi da to budu mladi autori koji će na nov, svežiji način tumačiti Tišmu ali te odluke, svakako, prepušta urednici.

– Sa velikim zadovoljstvom, ali i odgovornošću započela sam ovaj projekat, objašnjava naša sagovornica. Smatram da celokupna dela Aleksandra Tišme treba što pre objaviti, ali sve mora biti reprezentativno, kako i dolikuje klasiku srpske i evropske književnosti. “Akademska knjiga” ne može sama da finansira ceo poduhvat, pa očekujem podršku Pokrajinske vlade, a prevashodno grada Novog Sada. Aleksandar Tišma je pisac ovoga grada, a Novi Sad je najčešće i okvir Tišminih priča.

(Radmila Lotina) http://akademskaknjiga.com/aktuelno3.html

[Ulix]

Radnja tog romana toliko odudara od svega drugog što je Tišma napisao da me ne čudi što je ostao neobjavljen. Kad sam pročitao naslov, Ženarnik, pomislio sam da je nešto nalik na onaj mali roman Koje volimo. Kad ono...

A slažem se i sa prof. dr Goranom - sramota je što nema Tišminih romana i što se Tišma više ne čita.

[Ulix]

Danas 06.06.10
Ispovest čoveka koji pamti sagrešenja
Ostavština - Antropološki roman Ženarnik Aleksandra Tišme

Sve do početka ove godine književna javnost nije bila upoznata sa činjenicom da je Aleksandar Tišma za sobom, u rukopisu, ostavio roman pod naslovom Ženarnik, a i sama porodica nije bila sasvim sigurna kako bi trebalo da postupi.
O tom romanu sam ponešto saznao čitajući Tišmin Dnevnik, ali iz poneke napomene nisam ništa mogao zaključiti o konačnoj sudbini ovog dela: da li je ono ostalo nedovršeno ili je pisac okončao rad na njemu; da li je delo sačuvano ili je pisac uništio svoju umotvorinu; da li je doneo odluku da delo ostane neobjavljeno ili je prepustio da o tome naslednici odluče - kaže, između ostalog, u predgovoru Ivan Negrišorac za prvo izdanje romana iz zaostavštine Aleksandra Tišme - Ženarnik, koji u izdanju Akademske knjige izlazi iz štampe tokom sledeće sedmice.
Nakon sedam godina od smrti velikog pisca iz Novog Sada Aleksandra Tišme (1924-2003), javnost će biti upoznata sa njegovim, dosad nepoznatim romanom koji je nastajao istih godina kada i njegova najčuvenija dela - Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka, Škola bezbožništva... Ovaj rukopis nastajao je i završen je tokom 80-ih godina prošloga veka. Tišma ga pominje u svome Dnevniku, a zašto ga nije objavio za života, zasad je tajna. Deo misterije razrešen je kada je vlasnica i glavna urednica Akademske knjige iz Novog Sada Bora Babić odlučila da štampa celokupna dela Aleksandra Tišme.
- Dugo sam razmišljala o tom poduhvatu, jer mi se učinilo da bi Tišma, sedam godina nakon smrti, mogao da „sklizne“ u zaboravljene pisce - objašnjava Babićeva. - U knjižarama skoro da nema njegovih naslova, a koliko mi je poznato, posle njegove smrti, nije objavljena nijedna knjiga, ne računajući Upotrebu čoveka, roman koji je Nin štampao u ediciji deset najboljih romana dobitnika Ninove nagrade. Objavljena su i njegova Pisma Sonji, koja ga, kao pisca, osvetljavaju na sasvim nov način. Moja želja bila je da se u jednoj ediciji objavi celokupno stvaralaštvo Aleksandra Tišme.
Bora Babić kontaktirala je, inače, sa porodicom Aleksandra Tišme, koja je sa zadovol jstvom prihvatila da Akademska knjiga bude izdavač celokupnih Tišminih dela. Tako je i saznala za njegov neobjavljeni roman Ženarnik, a dogovor s porodicom je da upravo taj roman bude prva knjiga u prvom kolu ove edicije, odnosno prva knjiga u nizu od 25 dela. U prvom kolu biće objavljeni i roman Upotreba čoveka i zbirka pripovedaka Škola bezbožništva.
Književniku Ivanu Negrišorcu rukopis je poverila sada već pokojna Tišmina supruga Sonja, a nakon njene smrti brigu o delu je preuzeo sin Andrej Tišma koji je nastavio saradnju sa Negrišorcem koji je detaljno proučio Tišmin Dnevnik (objavljen 2001. u Izdavačkoj knjižarnici Zorana Stojanovića). U Dnevniku Tišma više puta spominje svoj roman Ženarnik, pa je tako Negrišorac i došao do podataka u kom periodu ga je Tišma pisao.
- Držali smo u rukama običnu belu fasciklu na kojoj piše Aleksandar Tišma, Ženarnik. Roman je napisan na 223 strane, mehaničkom mašinom za kucanje, u najvećem proredu. Tišma je svojeručno, grafitnom olovkom, dodavao sitnije ispravke teksta. Prva rečenica glasi: „Ovo je ispovest čoveka koji je upamtio mnoga sagrešenja i plaši se da mu ona neće biti oproštena, iako je u njima učestvovao protiv volje“, ističe Negrišorac.
Radnja romana odvija se u nepoznatoj zemlji, na izmišljenoj planini Dargil. I vremenski okvir je nepoznat, a junaci koriste hladna oružja - mač, nož i koplje. Roman je napisan u prvom licu, ispovednim tonom, a glavni junak - narator, nema ime. Naslov Ženarnik zapravo je kovanica koja označava kavez za zarobljene žene. Nad njima se iživljavaju surovi ratnici, siluju ih i zatim ubijaju, a na njihovo mesto dolaze nove robinje.
I ovom, a i ostalim knjigama Aleksandra Tišme, za izdanje celokupnih dela, baviće se različiti priređivači. Urednica celokupnog izdanja je prof. dr Gorana Raičević, priređivač Ženarnika je Ivan Negrišorac, a ostali će biti odabrani kasnije. Bora Babić želi da to budu mladi autori koji će na nov, svežiji način tumačiti Tišmu, ali te odluke, svakako, prepušta urednici.
Priređivač konstatuje da je „sociologija književnosti odavno pokazala da prva decenija posle piščeve smrti predstavlja osetljiv, kritični period u kojem se, ponekad i sa dugotrajnim posledicama, prelama uspeh ili neuspeh u recepciji dela preminulog pisca, Aleksandru Tišmi su, u tom osetljivom periodu, ne samo zvezde nego i njegovi bližnji očigledno bili veoma naklonjeni“, pa ostaje da se vidi kako će književna javnost biti naklonjena ovom „drugačijem“ Tišminom romanu.
Roman završen pre burnih događaja početkom 90-ih
Tišma je osnovnu prirodu romana zamislio tako da je ona trebalo da bude njegova „prva knjiga sazdana u celosti od fantazije“, a na drugom mestu, u Dnevniku, piše: „Moja knjiga Ženarnik je pornografska bljuvotina.“ Ukoliko je tako ocenio svoj roman, realno se može pretpostaviti da je delo već bilo završeno, odnosno da je autor sagledavao nekakvu celinu svoga romana. S obzirom da kasnije u Dnevniku više nećemo naći jadikovke zbog muka i nemogućnosti da se roman okonča, to bi trebalo da znači da je pisac, verovatno, svoj posao već završio. To što o tom završetku ništa u Dnevniku nije izričito rekao, na treba da čudi: burni politički događaji dovoljan su razlog da na važne lične i stvaralačke događaje padne senka (iz predgovora Ivana Negrišorca).

Gordana Draganić Nonin

[lazarus]

E bravo! Tisma! Knjiga o Blamu u mojoj biblioteci stoji neprocitana.

[Ulix]

U Politici je objavljen odlomak iz romana Ženarnik:

Odlomak iz neobjavljenog romana pisca „Upotrebe čoveka“ koji iduće nedelje premijerno izlazi pred čitaoce u izdanju Akademske knjige iz Novog Sada
Brzo mu je svaka dosadila i brzo bi je slao u bolnicu, pa obaveštavao Šaškara, Skira i Haluva da na njih šalju svoje oružnike i radnike, da bi se ovi na njima izdovoljili, i one bi posle nekoliko dana dopale tolikih ozleda da se više nisu mogle micati
Aleksandar Tišma
Za pohod na Solzeju spremao se dugo, nedeljama. Slao je glasnike do Javaza, a i sam je tamo sa mnom često odlazio, pored sveg žaljenja što se udaljuje od svog voljenog ženarnika. Obično bismo se spustili s planine uveče, nas dvojica sami, i banuli kod kovača kad je večerao. Pomno smo izdaleka osmatrali njegove prozore kroz koje je sijala svetlost buktinje, a kad bismo se uverili da je unutra tiho, privukli bismo se, proverili pogledom kroz prozor da nikog stranog unutra nema, pa bi tek onda moj naličnik pustio kliktaj sokolovog mladunčeta da upozori na naše prisustvo.
Javaz bi ga namah čuo i izašao da nas pozove u odaju. Ali Gospodar nije na to nikad pristajao, bez straže se osećao nesiguran u zatvorenom prostoru. Tražio je od Javaza da sa nama razgovara u čestaru bašte pozadi kuće.
Sadržaj razgovora bio je uvek isti: putevi koji vode kroz Solzeju, straže duž tih puteva, broj odraslih muškaraca po selima koja ti putevi spajaju, mogućna mesta za skrivanje, šume, pećine, jazovi; zatim u kneževini Solzeji sam grad Solzeja, njegovo prostiranje, zidine koje ga opkoljavaju, straže koje ga čuvaju, broj oružnika u službi kneza, njihov raspored i smeštaj, način njihovog snabdevanja hranom i oružjem, ulice koje vode ka dvoru; najzad sam dvor, njegove kapije, prostorije, unutrašnja straža, ložnic e.
Ložnice su ga naravno najviše zanimale, ali je znao da mora najpre do njih stići kao pobednik da bi u njima uživao, u vlasti nad ženskim stvorenjima koja su one skrivale. I o njima je pokušavao da ispita Javaza, ali ovaj nije tu umeo mnogo da kaže, jedino ono što je čuo, a to je bilo uopšteno: mnoštvo žena u mnogim odajama; dok je o putevima koji su do odaja vodili znao mnogo više, pošto je kao mladić učio zanat i u gradu i u njegovoj najužoj okolini, a docnije često išao i ovamo i onamo da se snabde alatom, ugljenom, železom, pa i nekim namirnicama kojih kod kuće nije imao.
Sada je morao u sećanju da obnovi, na traženje Gospodarevo, sva ta putovanja, nabavke i susrete tokom njih, a ponekad bi mu moj naličnik naložio da sutradan ili narednih dana putem ljudi kojima veruje, ili upućujući se sam prema gradu ili nekom selu, proveri da li postoje i sad opisana mesta i predmeti i ljudi koji ih ispunjavaju, pa bismo nekog od sledećih dana dobijali od Javaza, tokom jedne od novih noćnih poseta, dopunu ili potvrdu onog što nam je ranije govorio ili opisao.
Nekad su Gospodareva raspitivanja izgledala suvišna, pa su naravno izgledali suvišni i odgovori koje je na njih posle izvesnog čekanja dobijao, ali meni se činilo da je njemu prilikom tih raspitivanja bilo manje stalo do onog što je pomoću njih saznavao, jer nije ni smatrao da je baš sve u njima bitno za njegove planove, nego je više od toga nastojao da proveri Javazovo pamćenje, koje bi svoje slabosti kad-tad u ponavljanju ispoljilo, a takođe sam imao utisak da su mu ponavljanja služila da sam u svojoj glavi učvrsti čuto da bi ga tako zaštitio od previda i zaborava. Kako su se pitanja ponavljala i razgranavala u nova, tako je postepeno osvajao znanja i obaveštenja koja je dotle imao samo Javaz, postajao i sam skladište znanja i obaveštenja o Solzeji i njenoj okolini, o njenim odbranama i braniocima i njenom muškom i ženskom življu.
Po danu je o istim činjenicama razgovarao sa Skirom, Šaškarom i Haluvom, u bivšoj pećini žena, ponavljajući saznane čin jenice toj trojici njemu najbližih, sve dok nisu u svojim odgovorima i mišljenjima i sami pokazali da su njima ovladali. Tek potom je zatražio da oni podnesu plan napada na Solzeju. Ali taj plan je kod svakog od njih izgledao drukčije, u saglasnosti sa prirodom ovoga i onoga. Haluv je na primer savetovao sporo i oprezno napredovanje kroz kneževinu, uz postepeno ovladavanje pojedinim selima i savladavanje kneževih oružnika u njima, u očekivanju njihovog postepenog iscrpljivanja koje bi ih navelo na predaju. Šaškar je naprotiv bio za munjevit i potajni noćni prodor do kneževog grada, za zarobljavanje njegovih žena i njihovo sprovođenje, pod bitkom, na brdo Dargil, čiji bi neotkriveni prilaz omogućio da neprijatelju izmaknemo a da nas on ne sledi. Skir, opet, bio je za silovit ali postepen prodor, zauzimanje prestonice i preobraćanje njegovih pobeđenih branilaca, pretnjom smrti i unakažavanjem obraza, u poslušnike i saveznike.
Gospodar nije povlađivao nijednom, samo ih je slušao. Zatim je zatražio da mu se podnese izveštaj o tačnom broju naših oružnika i o njihovoj spremnosti za boj. Posebno ga je zanimalo kako se vladaju nekadašnji kulučari koji su sečom svojih manje srećnih drugova postali dargilski borci. Neki su bili dospeli kod Skira, drugi kod Šaškara, a dvojica čak kod Haluva u radionice. Sva trojica glavara tvrđahu da se ovi njihovi novi ljudi ponašaju kao i ostali Dargilci, poslušno iz straha, sve dok ih svađa ili neki drugi povod ostrašćivanja ne navede na ispad, posle kog ih tek kazna vraća redu i potčinjavanju. Neke od njih Gospodar je već kaznio zatvaranjem u kavez, neki behu kaznu i izdržali, a neke je koristio da bi njihovim nakupljenim ogorčenjem pomučio žene koje su mu se zamerile.
I sad je jedan od dvojice oružnika zatvorenih u kaveze bio nekadašnji kulučar. Gospodar ga je posle razgovora u bivšoj pećini žena obišao zajedno sa mnom, ispitao ga da li se kaje zbog toga što se sukobio sa svojim naredbodavcem, Šaškarem, pa mu je obećao skoro oslobađanje iz kaveza uz nagoveštaj da će mu biti pru žena prilika da se dokaže u boju. Onda je jednog od sledećih dana pustio oba kažnjenika iz kaveza, a Skiru, Šaškaru i Haluvu saopštio da izbegavaju dalja kažnjavanja svojih potčinjenih, jer mu je svaki čovek potreban u svom najboljem telesnom i duhovnom stanju.
Obznanio je ujedno da će nasuprot tome ubrzano slati žene po kazni u spavaonice oružnika, a i činio je to, izražavajući svaki čas nezadovoljstvo nekom od njih bilo tokom igre u dvorištu bilo na večernjim zabavama.
Njegovo povećano kaznoljublje prema ženama oslanjalo se na očiglednu potrebu da se broj stanovnica ženarnika smanji, jer sa robinjama koje smo doveli posle njihove kupovine od Terpovelja, koja se pretvorila u seču, imali smo ih mnogo više nego što je bilo slobodnih izbi. Umesto da promeni unutrašnji izgled i raspored tih boravišta, pa da recimo u svako smesti po dve a u nešto i po tri žene, on je bio rešio da dvadeset i tri koje su stanovale u izbama u času dolaska robinja zadrži gde jesu, a da u preostalih dvadesetak smesti svih osamdeset prinova, ne mareći što će u svakom krevetu morati da leži po njih četiri.
Kažnjavajući ih naizgled zato što su mu tako lako pale u plen, podvrgavao ih je grubostima i noću i danju, i kao što je njihova osuda na lošije postupanje bila po noći oličena u teskobi i gurnjavi, tako je po danu oblikovao za njih na dvorištu posebno kolo, u kome je mesto loptanja bila ustanovljena trka, čiji se svaki krug završavao osudom najsporije, poslednje.
Kaznu je izvršavao on sam, sa surovim zadovoljstvom. Kolo robinja bio je poverio žutulji iz Babnaka kojoj je Haluv morao dati sašiti drugu haljinu, i prodorni glas ove slabašne žene svaki čas bi proglasio završetak po jedne trke oko dvorišta i ime njene gubitnice. Tada bi Gospodar napustio blizinu Tehvolinog kola, kojim se radije bavio ali nije propuštao da baca poglede i na skupinu bivših robinja, tako da ga je povik njihove nadzornice uvek nalazio spremnog da brzo pretrči do nje koja je već pokazivala prstom na vinovnicu, a ova već padala na kolena pred Gospodar em, koji bi je onda počeo udarati pesnicama, gaziti, ili bi je naprotiv pozvao da pođe s njim u izbu, gde bi je obasuo svojom muškom samovoljom. Brzo mu je svaka dosadila i brzo bi je slao u bolnicu, pa obaveštavao Šaškara, Skira i Haluva da na njih šalju svoje oružnike i radnike, da bi se ovi na njima izdovoljili, i one bi posle nekoliko dana dopale tolikih ozleda da se više nisu mogle micati, pa ni nekome pružiti zadovoljstva.
Tada bi ih obilazio samo Majmun, da im nakvasi rane i usne. A kada bi umrle, on, a ne više stražar, sam ih je odvlačio preko potoka do provalije i sa njenog ruba ih, klečeći i pipajući pred sobom, otiskivao u prazninu, za hranu crvima ili orlovima.
Gospodar je njihovim nestajanjem bio samo delimično zadovoljan.
„Najzad ih ima opet samo četrdeset”, rekao je jednog dana. „A nije mi bilo lako da ih se otarasim, veruj. Za svakom mi krvari srce. Ma kako da sam ih izupoznavao, ma kako da mi je vremenom neka postala dosadna pa čak i otužna, svaka je ipak nosila u sebi nešto što je čini ženom, pa dakle i poželjnom, nešto što sam morao prežaliti pre nego što sam je odgurnuo i zauvek je se odrekao, jer će, čim nije sa mnom, biti uništena. Ali moram, Parnjače, moram, jer vreme požuruje. Što ih manje ostane živih, manje će Haluv imati na brizi, a što ih manje ima na brizi, trebaće mu manje ljudi da ih snabdevaju, njih i sebe, hranom, odećom, svim potrebnim. Tako ćemo dobiti više vojnika za pohod, a od broja vojnika koje možemo povesti zavisi da li ćemo Solzeju osvojiti.”

[Orlando the Lady]

Tismu sam izabrala za diplomski, sa temom ,,antropoloska vizija u prozi a. tisme''
i bas se radujem


a, kada je rec o (ne)citanju tisme....:
akademska knjiga je objavila Celokupna Dela, a nekolicina nas, studenata knjizevnosti, izdejstvovala je da se tisma vrati u program srpske knjiz. XX veka, i to ne samo sa ,,upotrebom'', vec i sa ,,skolom bezboznistva''. profesor je primetio obnovljeno interesovanje za coveka, i to je bilo to.

[Simor]

[/url]a nekolicina nas, studenata knjizevnosti, izdejstvovala je da se tisma vrati u program srpske knjiz. XX veka, i to ne samo sa ,,upotrebom'', vec i sa ,,skolom bezboznistva''.

Vidi ovaj tekst, možda ti pomogne za diplomski: http://www.rts.rs/page/stories/ci/story ... D0%B0.html" target="_blank

[Orlando the Lady]

Hvala, covece!

citam mnogo intervjua i svedocenja, slazem sliku o njemu kao coveku polagano. pa da se vratimo na ono: homofob ili ne, a, ako jeste, manje vredan romansijer zbog toga ili ne... Izjavio je jednu nepreglednu gluost na tu temu svojevremeno (zaista: kontekst je ono sto je cini nebuloznijom), i dacu sve od sebe da to sto pre ponovo iskopam i prekucam ovde.

[4NY K3Y]

samo da kazem da mi je komplikovano da brzo izgovorim "bezboznistva"


toliko o mom doprinosu temi

[Orlando the Lady]

random disclosure #pronounciation#
hahahah, setila sam se neke starije profesorke, Brane Kobile, koja je vodila ucenike na ekskurzije po Budimpestama i Meteorima itd, ali svuda, SVUDA govorila na tecnom srpskom. Tada bi zacudjenim recepcionerima govorila: ,,Kljuc... KLJUC! od so-be tri-de-set-peeeet''