Bootstrap Framework 3.3.6

[Dušan Maljković]

O Gospode... Slatko se nasmejah!:posrani:

[Dina]

AKT

Nebo je tvog žutog dodira
skrivalo
nevidljivi vrt
strasti i muzike.
Visoki bršljan krvi
grlio je tvoje kosti.
Dragost duše
- lahor drhtavi - gibao je
svaki dio tvog tijela.
Kakav divan suton
rumenila i umora
bijaše tvoja put. Bila si
kao zvijezda bez sjaja
koja je od sunca primila
svjetlo svog obrisa.
Samo ti pod stopalima bješe noć.
Bila si tamnica muzike,
muzike zatočene,
koja je tražila put bijega
u svakom tvom pokretu,
al nije mogla izaći
i zato je provirivala kao dijete
na okna tvojih bistrih očiju.

ŽIVJETI U SNU

Čini se, meni je suđeno
da živim sanjajući.
Životu koji sav je od sna
smrt ne može nauditi.

Manuel Altolaguire

[DarkAngel]

Pomrcina

Lezim u tami kao klada,
Ne vidim nista, ne znam nista;
Od svekolikog svetskog jada
Ne dopire do mene nista.

Napolju mozda sunce greje
A mozda kisa sipa kapi
Na mirna polja i na streje,
Il' pomracina ko grob zjapi.

Ja ne znam - Ne znam sta je sada ,
Ne pitam sta ce sutra biti,
Lezim u tami kao klada,
I zivci su mi svega siti.

Udar u meni nece naci
Iskru sto tamu obasjava;
Kao po tuznoj gluhoj daci,
U mojoj dusi sve saustava.

I nigde jedna uspomena
Da se k'o prizrak u njoj javi,
Nijedna neka druga zena,
Nijedna rana sto krvavi.

A pomracina mirno pada
Na razvejana pepelista.
Lezim u tami kao klada,
Ne vidim nista, ne znam nista...

Milan Rakic

[drladylove]

Svakoga dana
sve vise ostajemo sami
ni rec
ni dodir
ni pogled sto odnosi strah

ti i ja smo kao deca
zaspala u travi
dok vreme nam klizi kroz lica
i miluje nas

samo ti i ja
i poslednji treptaji neba
samo ti i ja

da li smo isti kao pre?
odlaze ljudi
mi ne znamo gde

sve manje svoji
a sve vise sami
da li smo zajedno ponekad?

ne slutis koliko
volim te danas
ni sta se iza moga
i tvog lica krije
vekovi se tope i
umiru za nas
secanje na nesto
sto bilo je a nije...

[Dina]

ZAGRLJAJ

Što šapću tvoje oči brzim pticama
s dalekih obala?
Nevidljiva u djetelini
na tvojim usnama treperi večer zvjezdana.

Pitaš me zašto rukom pokazujem na zapad.
Ja drhtim prozirna u ljepoti sumraka
i samo jasnim odronom koraka na nizbrdici
prikrivam tjeskobu golog cvijeta.

Ti me tješiš osmjehom
što blješteći baca tamnozelenu sjenku
na ostavljeno jezero.

Večer je crvenozlatna i tako bliska javi.
Ptice prelijeću nad nama
zamišljeno.
Dan se blagim žalima produljuje u nepoznato.


Vesna Parun

[Dina]

Ne govorim ti baš u zadnje vrijeme
da te volim
i ne gasim ti svjetlo u očima
prije spavanja
ne govorim ti nešto nježno
i ne grlim ti dušu
ali ovo ti moram reći
previše je gorkog
i ljudi su grubi
pa ako i ne govorim
još uvijek te ono najljepše u meni
voli i ljubi


Ž.Krznarić

[Tot]

Stihovi između 21 i 22 časa


Kako je lijepo sjećati se tebe:
kroz vijesti o smrti i pobjedi
u zatvoru
a već je prošlo četrdeset...

Kako je lijepo sjećati se tebe:
ruka ti zaboravljena na plavoj svili
a u kosama
mirna mekota istanbulskog tla, moje duše ...
Kao da je drugi čovjek u meni
sreća je tebe voljeti...

Miris lista pelargonije koji se zadržao na vrhovima
tvojih prstiju,
sunčani mir
i poziv mesa:
vrela
gusta tmina
izbrazdana crvenim crtama ...

Kako je lijepo sjećati se tebe,
pisati o tebi,
ležeći nauznak u tamnici o tebi misliti:
sjećati se riječi koju si jednoga dana na nekom
mjestu izrekla,
ne riječi
nego svijeta u njenom zvuku...

Kako je lijepo sjećati se tebe.
Trebalo bi opet da ti izrezbarim nešto:
kutiju,
prsten,
da ti satkam tri metra prozračne svile.
I odmah skačući
sa svog mjesta
prihvatajući se željeznih rešetki na prozoru
da ti u mliječnobijelom plavetnilu slobode
glasno pročitam ono što napisah tebi.

Kako je lijepo sjećati se tebe:
kroz vijesti o smrti i pobjedi,
u zatvoru
a već je prošlo četrdeset...



Nazim Hikmet

[Dina]

Naša tajna

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio
ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, žeđi, umora,
ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše da li nas je radi nas
ili radi drugih kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah spajao naše ruke;
ni da li zvuke smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tamo gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

Desanka Maksimovic

[Ulix]

Pokret
(Eva Lipska)

Nisam očekivala
da će mi telefonirati ptica
i reći
da letimo zajedno na tome svijetu.

I premda sam ja bez krila
a on bez ljudskog lica
čitamo zajednički pokret.

Lektiru postojanja.

[Galadriel]

Laz

Ja cu sigurno lagati.
Iako mi majka kaze da se ne sme lagati...
I ona je nekad lagala, i
zna kako je mucno lagati.
Zato, mislim, tako kaze.
Iako je laz to sto govoris,
tvoje osecanje je iskreno dok lazes.
Postoji istina koja se moze izreci samo lazima.
Kada bi pas mogao da govori,
mozda bi i on lagao.
I kada slazem, i kada se laz otkrije,
necu da se izvinim.
Necu da kazem laz koja se izvinjenjem prasta.
Iako niko ne zna za moju laz, ja je znam:
sa njom cu da zivim,
sve dok ne mogu vise da lazem.
U ceznji za istinom uvek,
lagacu bezbroj puta.



Zbogom

Ja vec moram da idem.
Odmah moram da idem.
Ne znam kuda, ali idem
kroz drvored tresanja,
prelazeci veliku ulicu kod semafora.
Putokaz mi je velika planina koju gledam:
Moram da idem sam.
Ne znam zasto.
Ali, mama, izvini.
Budi nezna prema tati!
Necu vise da probiram. Jescu sve.
Mislim da cu citati vise knjiga nego dosad.
A nocu, gledacu zvezde.
Danju, razgovaracu sa raznim ljudima.
I, sigurno, naci cu ono sto cu voleti najvise.
A kada ga budem nasao, s njim cu ziveti sve do smrti.
Zato ti necu nedostajati, iako cu biti daleko.
Ja vec moram da idem.




Izabrano mesto

Da stigne tamo, rec se spotice.
Da prestigne rec,
dusa se gusi,
a dalje od te duse,
nazire se jedva nesto kao svetiljka.
Da stigne tamo,
san se rasprskava;
da prodre u san,
tama blista;
a dalje od te tame,
nazire se jos nesto kao velika jama.

[tintily]

Besmrtna pesma

Ako ti jave:umro sam,
a bio sam ti drag,
onda ce i u tebi
odjednom nesto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljasti trag.

Da li si uopste nekad
mislio sta znaci zivet?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni
brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama maste
u mladosti hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa,
al lukava duga.

I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh.
Prestizi vetar i ptice.
Jer ; najzad sve kratko traje,
odjednom: nasmejani,
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stgnu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet,
dok hodas,
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.

Zato zivi!
Al' sasvim!
I ja sam ziveo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad: naopako.
Al' nikad nisam stajao.
Vecno sam isao...
Isao...

Stvarno da li si katkada
mislio sta znaci umreti
i gde to nestaje covek,
sta ga to zauvek iste?

Nemoj ici na groblja
nista neces razumeti.
Groblja su najcrnji vasar
i ruzno pozoriste.

Ti nisi za takve teatre
gde nema srca i vatre,
teatre bez smeha i suza
gde vlada mlitavi red,
gde nema svadja i pesme
i nema aplauza
i kraj se zna unapred.

Evo sta ce to biti:
hiljadu sarenih riba
leprsace ti kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I krov ce me skriti.
A ja cu za to vreme
leteti visoko...
visoko...

Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava
moze da bude sutra
koren breze
il' trava?

Da neka sarena tajna
il' neki luckasti strah
mogu da postanu sutra
tisina,
tama
i prah?

Znas ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se nece u meni
ugasiti ni skratiti.
Samo cu,
obicno, tako,
jedne slucajne zore
mom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.

Zato sam za teatre
sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza
gde nikad ne vlada red,
gde ima i svadja
i pesme
i vriske
i aplauza
i kraj se ne zna unapred!

Zato sam sasvim ziveo,
jer to sam najlepse znao.
Ako ti jave: umro sam-ne veruj,
ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
i osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu Zemlju sam svratio
da ti namignem malo,
da zamnom ostane nesto
kao leprsav trag.
I zato ne budi tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalasto icudno drag.

Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da nebo zacrveni
upamti: to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

(Miroslav Antic)

[tintily]

Mene ces lako pronaci
u istoj onoj kuci,
sa istim onim ljudima,
za istim onim stolom,
pod istim onim nebom,
skupi oblutke godina
u rukav one kosulje
koju si onda nosila.

Mene ces lako videti
u istom onom uglu.
Miris ces prepoznati
zrele zore po bastama.
Oni ce isti ljudi
ustati vedrih zuba
i rasirenih grla
kad te ugledaju

(Pero Zubac)

[tintily]

Sve ce proci
a kad nam duh
starost presece
duhovi noci
kad budu sve blize
i to ce opet biti ljubav.
Kad grobova nasih usahnu grudi
sijat ce sunce
vrh magle sive.
Poljima nasim drugi se ljube...
Taj krhki, bedni,
divni zivot.
O ,mila, mrtva moja
sad drugi zive.

[Galadriel]

Besmrtna pesma

Ako ti jave:umro sam,
a bio sam ti drag,
onda ce i u tebi
odjednom nesto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljasti trag.

Da li si uopste nekad
mislio sta znaci zivet?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni
brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama maste
u mladosti hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa,
al lukava duga.

I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh.
Prestizi vetar i ptice.
Jer ; najzad sve kratko traje,
odjednom: nasmejani,
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stgnu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet,
dok hodas,
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.

Zato zivi!
Al' sasvim!
I ja sam ziveo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad: naopako.
Al' nikad nisam stajao.
Vecno sam isao...
Isao...

Stvarno da li si katkada
mislio sta znaci umreti
i gde to nestaje covek,
sta ga to zauvek iste?

Nemoj ici na groblja
nista neces razumeti.
Groblja su najcrnji vasar
i ruzno pozoriste.

Ti nisi za takve teatre
gde nema srca i vatre,
teatre bez smeha i suza
gde vlada mlitavi red,
gde nema svadja i pesme
i nema aplauza
i kraj se zna unapred.

Evo sta ce to biti:
hiljadu sarenih riba
leprsace ti kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I krov ce me skriti.
A ja cu za to vreme
leteti visoko...
visoko...

Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava
moze da bude sutra
koren breze
il' trava?

Da neka sarena tajna
il' neki luckasti strah
mogu da postanu sutra
tisina,
tama
i prah?

Znas ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se nece u meni
ugasiti ni skratiti.
Samo cu,
obicno, tako,
jedne slucajne zore
mom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.

Zato sam za teatre
sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza
gde nikad ne vlada red,
gde ima i svadja
i pesme
i vriske
i aplauza
i kraj se ne zna unapred!

Zato sam sasvim ziveo,
jer to sam najlepse znao.
Ako ti jave: umro sam-ne veruj,
ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
i osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu Zemlju sam svratio
da ti namignem malo,
da zamnom ostane nesto
kao leprsav trag.
I zato ne budi tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalasto icudno drag.

Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da nebo zacrveni
upamti: to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

(Miroslav Antic)

[shishmish]

Originally posted by arwen_evenstar

Besmrtna pesma

Ako ti jave:umro sam,
a bio sam ti drag,
onda ce i u tebi
odjednom nesto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljasti trag.

Da li si uopste nekad
mislio sta znaci zivet?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni
brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama maste
u mladosti hrabro se popni.
Tamo te ceka ona
lepa,
al lukava duga.

I zivi!
Sasvim zivi!
Ne grickaj kao mis dane.
Siroko zvaci vazduh.
Prestizi vetar i ptice.
Jer ; najzad sve kratko traje,
odjednom: nasmejani,
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stgnu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet,
dok hodas,
sve vise ti je uzan
i osmeh sve tisi
i tisi
i nekako iskrivljen.

Zato zivi!
Al' sasvim!
I ja sam ziveo tako.
Za pola veka samo
stoleca sam obisao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad: naopako.
Al' nikad nisam stajao.
Vecno sam isao...
Isao...

Stvarno da li si katkada
mislio sta znaci umreti
i gde to nestaje covek,
sta ga to zauvek iste?

Nemoj ici na groblja
nista neces razumeti.
Groblja su najcrnji vasar
i ruzno pozoriste.

Ti nisi za takve teatre
gde nema srca i vatre,
teatre bez smeha i suza
gde vlada mlitavi red,
gde nema svadja i pesme
i nema aplauza
i kraj se zna unapred.

Evo sta ce to biti:
hiljadu sarenih riba
leprsace ti kroz oko.
I zemlja ce me skriti.
I krov ce me skriti.
A ja cu za to vreme
leteti visoko...
visoko...

Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava
moze da bude sutra
koren breze
il' trava?

Da neka sarena tajna
il' neki luckasti strah
mogu da postanu sutra
tisina,
tama
i prah?

Znas ja sam odnekud sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se nece u meni
ugasiti ni skratiti.
Samo cu,
obicno, tako,
jedne slucajne zore
mom nekom dalekom suncu
zlatnih se ociju vratiti.

Zato sam za teatre
sa mnogo srca i vatre,
teatre smeha i suza
gde nikad ne vlada red,
gde ima i svadja
i pesme
i vriske
i aplauza
i kraj se ne zna unapred!

Zato sam sasvim ziveo,
jer to sam najlepse znao.
Ako ti jave: umro sam-ne veruj,
ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
i osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu Zemlju sam svratio
da ti namignem malo,
da zamnom ostane nesto
kao leprsav trag.
I zato ne budi tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalasto icudno drag.

Nocu kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da nebo zacrveni
upamti: to ja jos uvek
sasav letim i zivim.

(Miroslav Antic)

da... da...
definitivno jedna od omiljenih

[shishmish]

Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu da uz mene nocas krenes.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra
i mraka,
uspravna i kad kise tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol
i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronasjes zivota komadic zreli.

Ili crknes,
ako crci treba
zbog svega sto smo najlepse hteli.


senka - mika antic

[shishmish]

I srusise se lepi snovi moji,
Jer glavu tvoju venac sad pokriva,
Kraj tebe drugi pred oltarom stoji -
Prosta ti bila moja ljubav ziva!

Cestit'o sam ti. I ti rece "Hvala!" ...
A da li znades da se u tom casu
Granitna zgrada mojih ideala
Srusi i smrvi u pep'o rasu?

Al' ne! Ne vidim od toga ni sena;
Po tvome licu radost se razliva...
I svrseno je! Ti si sada žena -
Prosta ti bila moja ljubav ziva!

Ja neću kleti ni njega ni tebe,
Ni gorku sudbu sto sam tebe sreo;
Ja neću kleti čak ni samog sebe,
Jer ja bih time svoju ljubav kleo.

I nasto kletve! Nasto ruzne reci?
O sreći svojoj covek vazda sniva;
Bol, jad i patnju smrt jedino leci.
Prosta ti bila moja ljubav ziva!

Pa podji s Bogom! Još ti mogu reci:
Da Bog da sunce sreće da ti sija!
Sve sto god da pocnes svrsila u sreći!
Sa tvoje sreće biću srećan i ja.

I svakog dana ja ću da se molim
Kad zvono verne u crkvu poziva...
Ja nisam znao da te tako volim.
Prosta ti bila moja ljubav ziva!

Cuj, Boze, molbu moje duse jadne:
Sva patnja sto si pis'o njoj, k'o ženi,
Nek mimoidje nju, i neka padne
Na onaj deo sto je pisan meni!

Uslisi ovu molitvu, o Boze!
I dusa će mi mirno da pociva;
I saputace vecno, dok god može:
Prosta ti bila moja ljubav ziva!

I onda kada dodje ono doba
U kom će zemlja telo da mi skriva,
Cuces i opet sa dna moga groba:
"Prosta ti bila moja ljubav ziva!"

velimir rajic - na dan njenog vencanja

[tintily]

Originally posted by shishmish
Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu da uz mene nocas krenes.

Ma bili svetovi crni,
ili beli,
ma bili putevi hladni,
ili vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne bojis vetra
i mraka,
uspravna i kad kise tuku,
jednako krhka,
jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol
i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom
ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronasjes zivota komadic zreli.

Ili crknes,
ako crci treba
zbog svega sto smo najlepse hteli.


senka - mika antic

jos jedna koja ce mi postati omiljena

[shishmish]

obozavam i ovu...

Poslusaj me, Boze, veliki gospodine,
ako me jos nekad ponovo budes pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni ciganin.
Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.
Nacve od mene da naprave.
Sto godina u meni testo da mese.
Od leba sav da se raspadnem.

Mika Antic - molitva

[shishmish]

ovu volim jer me podseca na jedan period...
i jednu osobu...
tad je sve pocelo...

Ceznem da ti kazem najdublje reci
koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju sali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujuci da bi ti to mogla uciniti.

Ceznam da ti kazem najvernije reci
koje ti imam reci; ali se ne usudjujem,
strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu,
i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujuci da bi ti to mogla uciniti.

Ceznem da upotrebim najdragocenije reci
sto imam za te; ali se ne usudjujem,
strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato dajem ruzna imena i hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, beojeci se
da neces nikada saznati sta je bol.

Ceznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usudjujem; jer bi mi inace
srce iskocilo na usta.
Zato brbljam i caskam olako,
i zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujuci
da bi ti to mogla uciniti.

Ceznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usudjujem, strahujuci da bi
mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu
i dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju
cine da je bol vecito svez.

Rabindranat Tagore -ceznem da ti kazem

[Hys.]

Originally posted by shishmish

obozavam i ovu...

Poslusaj me, Boze, veliki gospodine,
ako me jos nekad ponovo budes pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car,
ni ciganin.
Pretvori me u jedno veliko drvo.
Sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.
Nacve od mene da naprave.
Sto godina u meni testo da mese.
Od leba sav da se raspadnem.

Mika Antic - molitva

Obozavam tu pesmu....


a od mene somting komplitli diferent:

Drunk As Drunk by Pablo Neruda

Drunk as drunk on turpentine
From your open kisses,
Your wet body wedged
Between my wet body and the strake
Of our boat that is made of flowers,
Feasted, we guide it - our fingers
Like tallows adorned with yellow metal -
Over the sky's hot rim,
The day's last breath in our sails.

Pinned by the sun between solstice
And equinox, drowsy and tangled together
We drifted for months and woke
With the bitter taste of land on our lips,
Eyelids all sticky, and we longed for lime
And the sound of a rope
Lowering a bucket down its well. Then,
We came by night to the Fortunate Isles,
And lay like fish
Under the net of our kisses.

[Ulix]

Lalićevu poeziju karakteriše gotovo fantastičan sklad, on piše stihove sa savršenim osećaj za ritam i lepe reči. Čak i kad je možda teško proniknuti u njihovo značenje (što ne bi trebalo da bude slučaj sa ovom pesmom) uvek ih je pravo zadovoljstvo čitati, prvenstveno zato što su, što je onomad kazao jedan grozan kritičar (ali ne o Laliću) - "cele lepe". A ova pesma u potpunosti dočarava svoj naslov. Ovako i ja doživljavam ljubav. (Da, da, nepopravljivo sam patetičan.)

Ljubav
(Ivan V. Lalić)

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.

[shishmish]

Originally posted by Ulix
Lalićevu poeziju karakteriše gotovo fantastičan sklad, on piše stihove sa savršenim osećaj za ritam i lepe reči. Čak i kad je možda teško proniknuti u njihovo značenje (što ne bi trebalo da bude slučaj sa ovom pesmom) uvek ih je pravo zadovoljstvo čitati, prvenstveno zato što su, što je onomad kazao jedan grozan kritičar (ali ne o Laliću) - "cele lepe". A ova pesma u potpunosti dočarava svoj naslov. Ovako i ja doživljavam ljubav. (Da, da, nepopravljivo sam patetičan.)

Ljubav
(Ivan V. Lalić)

Već godinama učim tvoje crte, u koje dani
Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim
Njihovu svetlucavu neponovljivost, i restekastu lakoću

Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva;
Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja
Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim
Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal

Tvoje krvi;
ako se menjaš, menjam se sigurno i ja,
I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka
Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa
Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina,
Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože.

Već godinama znam da nestajemo zajedno;
Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje
Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi,
U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima,
U svemu što puni te polako, kao pesak
Postelju reke;
i taj naš trenutak
Traje duže od tuđe smrti.

[Ulix]

Ali pazi poslednju strofu, da padneš u nesvest koliko je dobra.

[shishmish]

extra je pesma...


ima je u ovoj zbirci koju rado i cesto citam

[DarkAngel]

Kob - Vladislav Petkovic Dis

To reci danas ja ne umem vise,
To sto me boli i bolove gusi,
To sto mi pogled kao oblak brise,
To sto me trune, sto mi snagu susi,
To zasto san moj na san ne mirise.

Jedva se secam da sam bolji bio,
Jedva osecam zlo kako me steze,
Izgleda da se put zivota skrio,
I neka ruka da zlokobne veze
Moj duh za zemlju i za svet nemio.

Sad bih sanjao, san od mene bega;
Sad bih ziveo i kraj ovog sveta;
Sad bih voleo, i to vise svega;
Al' sve to meni cudnovato smeta:
San, zivot, ljubav, sad su moja stega.

Sve mi se cini nemam volje svoje;
Stvar i ljudi sad postoje za me.
Izgleda da su misli, zelje moje,
Postale senke, neka vrsta tame.
Moji su dani danas jedne boje.
...
...
...

[DarkAngel]

Opet lomis ogledala,
uzalud se trudis da zaboravis
samo ces tugu razbiti na vise delova,
Mozaik secanja zaboli u svitanja
neka jutra daleka i snena.
Onda se zapitas ponekad
hoces li prepoznati misao koju si cuvao
uz kafu u nekom kantunu svog vremena.
Da li se igrala,
ili je zaista volela,
hoce li se ona tebe setiti
u sumraku neke davne godine
uz zamagljene prozore.
Da li ce i tada biti ona ista
ili mozda bolja
i onda ces se izgubiti
u onom istom lavirintu gde si je i sreo
ocezljivu i daleku,
divlju zabludu koju nisi ukrotio
zato sto je toliko licila na tebe.
Zaboravices koje pesme je volela
cega se plasila i kako je slatko lagala
ostace samo staklic tog vremena
neka cezljiva secanja
i gorka praznina koja ubija
par nasvrljanih pesama
I ONA
tvoja divlja neukrotiva.

[Calypso]

ADRIJEN

Adrijene nemoj da se duris!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duris!
Vrati se!
Grudva snega koju si bacio na mene
U Samoniju
prosle zime
sacuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
sto je giljotiniran
jednog tuznog zimskog jutra
ili proletnjeg...
Gresila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vracajuci se
kuci
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato sto u zatvoru sam bila
gresila sam priznajem
cesto sam tukla psa
al sam te volela

Adrijene nemoj da se duris!
Vrati se!
I Vrbova Grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk`o prosle nedelje
sacuvala sam ga!
Eno ga u frizideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu zivotinju
i to me strasno rastuzi!
A ipak to sam uradila ja
jedno vece da skratim vreme
dok sam te cekala...
Adrijene nemoj da se duris!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Zak
bacila sam se
prekjuce
zbog tebe sa se
ubila
Juce su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
I veceras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se setao go
u vreme dok sam jos bila ziva
i cekala te

Adrijene nemoj da se duris!
Vrati se!
U redu gresila sam
duge godine nisam se vracala kuci
ali sam ti uvek krila
da je to zato sto u zatvoru sam bila!
Gresila sam priznajem
cesto sam tukla psa
ali sam te volela!

Adrijene nemoj da se duris!
Vrati se!


Po mom misljenju ubedljivo najbolja ljubavna pesma ikada...

[DarkAngel]

cudna, ali ...

[Calypso]

Bekstvo

Bekstvo do pauka crne udovice
velicanstveno je cudo kao umetnost!
Kakvu mrezu ume ona da isplete
polako te privlaceci sebi:
zaglice te
a kad se zadovolji
ubice te
i dalje te grleci
i sisace tvoju krv.

Pobegao sam od moje crne udovice
jer je imala previse muskaraca
u svojoj mrezi
i dok je grlila jednog
a zatim drugog pa
treceg
oslobodio sam se
i vratio
tamo gde sam bio.

Nedostajacu joj-
ne moja ljubav
vec ukus moje krvi,
ali ona je vesta, naci ce
drugu krv;
tako je vesta da gotovo zalim
za svojom smrcu,
ali ne sasvim;
utekao sam, razgledam nove
mreze.

Bukovski