Bootstrap Framework 3.3.6

[...]

To sto je bio homofob je njegova licna stvar, to sto je to javno izjavio puno govori o njemu, a to sto daje izjave (konkretno ta homofobicna) ko sto pise romane (t.j. stilom koji pristaje romanu, i samo romanu), to je bre groteska.
Imala pravo Mirjana Miocinovic...

[gari]

Ako je tako nešto izjavio /a jeste sude?i po pisanju Ukixa/ onda više nije njegova li?na stvar ili stav ve? javna, pošto je on kao umetnik javna li?nost koja može da uti?e svojim izjavama na javno mnjenje. To što je izjavio pokazuje da nije imao širinu pogleda na svet, a možda je /ko zna/ imao i neko "nezgodno" iskustvo...

[Ulix]

I sada... da li (po vama) to na neki nacin smanjuje vrednost njegovog knjizevnog opusa? (To, sto je bio homofob.)

[gari]

Smanjuje, jer umetnik mora biti tolerantan, ina?e nije umetnik. To što je bio homofob pokazuje da ima predrasude a umetnici ne bi imali /ili bar manje nego drugi/ predrasude. Sada mi je mnogo manje simpati?an /Bog da nu dušu prosti/.

[Ulix]

Kako je "Kapo" nesto manje od remek-dela sada kada znas da je bio homfob?
Nisam primetio da je bilo koja od njegovih knjiga homofobicna. Uostalom, I Selin je bio antisemita, kao i, uostalom, Sekspir (Mletacki trgovac je najobicniji antisemtiski pamflet), pa ih i dalje smatramo genijalnim piscima (istina, Selin mi nije previse drag, ali zato Sekspir jeste).

[gari]

Genijalnim piscima ali ne i dobrim ljudima, moralnim ljudima...Pisac ili umetnik uopšte treba da bude iznad uobi?ajenih ljudskih gledišta. Zato sam i rekao da sada manje cenim Aleksandra Tišmu a ne da ga uopšte ne cenim...

[Ulix]

Originally posted by gari
Genijalnim piscima ali ne i dobrim ljudima, moralnim ljudima...Pisac ili umetnik uopšte treba da bude iznad uobi?ajenih ljudskih gledišta. Zato sam i rekao da sada manje cenim Aleksandra Tišmu a ne da ga uopšte ne cenim...

Pisci su samo ljudi gari. Nista vise.

Nisi odgovorio na moje pitanje: DA LI JE VREDNOST NJEGOVIH KNJIGA UMANJENA TIME STO JE ON BIO HOMFOB?

[gari]

Za mene kao pripadnika gay populacije jeste. Ne mogu da ?itam a da se ne setim da me je on mrzeo ili da me se plašio ili šta ve? zna?i homofob...Pisci nisu samo ljudi, mada sam i ja to napisao, oni su malo više nego ljudi jer imaju potrebu za stvaranjem a potreba za stvaranjem je težnja ka savršenstvu, a onaj ko teži savršenstvu mora da ima i težnju ka dobroti i moralu. ?ovek koji posmatra ljude i deli ih na normalne i homoseksualce za mene nije ni dobar ?ovek ni dobar umetnik i vrednost njegovih knjiga kod mene sada jeste umanjena. Ne samo to, ne?u više uopšte ništa od njega da ?itam...

[...]

Originally posted by Ulix

Originally posted by gari
Genijalnim piscima ali ne i dobrim ljudima, moralnim ljudima...Pisac ili umetnik uopšte treba da bude iznad uobi?ajenih ljudskih gledišta. Zato sam i rekao da sada manje cenim Aleksandra Tišmu a ne da ga uopšte ne cenim...

Pisci su samo ljudi gari. Nista vise.

Nisi odgovorio na moje pitanje: DA LI JE VREDNOST NJEGOVIH KNJIGA UMANJENA TIME STO JE ON BIO HOMFOB?

Ulixe, Ulixe, jeste, pisci su samo ljudi kao sto ti kazes, ALI, upamti, i citaoci su samo ljudi. Zasto ocekujes od citalaca vise nego od pisaca? Ili (o ovome lepo razmisli) mozda pisce vise cenis od citalaca (pa se piscima sve moze oprostiti). Zasto bi se onom zadrtom i konzervativnom piscu (ma, bio je on dobar pisac, o tome nema govora) oprostilo kad homoseksualnost vidi kao nesto patolosko, a Gariju zamerilo sto ta izjava utice na njegovo vrednovanje romana onoga ko je rekao da su pederi patoloski slucajevi?... I pisac ima pravo da blebeta sta 'oce, ali citalac ce bez sumnje suditi o piscevom delu i po drugim stvarima, a ne samo po onim stavljenim izmedju korica. Pomisli na svoju fascinaciju Kisom i Nabokovim, i budi siguran da sam u pravu: cenis ih ne samo zbog onoga sto su napisali, vec i zbog njihovih biografija koje daju dodatnu auru.
A evo sta je, sasvim neinteligento, izjavio Tisma:
"Znate, libido koji u nama radi traži svoje puteve. A oni mogu biti i u onom najnevinijem ali i u patološkom, u incestu, homoseksualnosti."

[gari]

Pošto ja samo "konzumiram" umetni?ka dela, za pretpostaviti je da ona i uti?u na mene na neki na?in. Svaki pisac ugraðuje u svoje delo i neko svoje mišljenje, dakle-formira mišljenje kod konzumenta tj. ?itaoca. Ako taj pisac ima ideju da su svi koji imaju druga?ije sklonosti od njega /više vole crvenu boju, rakiju od vina, muškarce od žena.../ samim tim i loši ljudi, onda taj pisac umanjuje tim stavom i vrednost svoga dela jer ga optere?uje netolerancijom a možda i mržnjom prema svemu što je druga?ije. Samim tim pisac /umetnik/ nema više onu širinu pogleda koja mu je potrebna za uvid u dubine ljudske duše. Dostojevski je mogao u svom "Idiotu" recimo da izvrgne ruglu ljude koji su usudom kažnjeni da budu takvi ili epilepti?ari ili kockari ili ubice...Ne?u da me takav pisac kategorizuje i svrstava u patologiju...

[Ulix]

Originally posted by ...
Ulixe, Ulixe, jeste, pisci su samo ljudi kao sto ti kazes, ALI, upamti, i citaoci su samo ljudi. Zasto ocekujes od citalaca vise nego od pisaca? Ili (o ovome lepo razmisli) mozda pisce vise cenis od citalaca (pa se piscima sve moze oprostiti). Zasto bi se onom zadrtom i konzervativnom piscu (ma, bio je on dobar pisac, o tome nema govora) oprostilo kad homoseksualnost vidi kao nesto patolosko, a Gariju zamerilo sto ta izjava utice na njegovo vrednovanje romana onoga ko je rekao da su pederi patoloski slucajevi?... I pisac ima pravo da blebeta sta 'oce, ali citalac ce bez sumnje suditi o piscevom delu i po drugim stvarima, a ne samo po onim stavljenim izmedju korica. Pomisli na svoju fascinaciju Kisom i Nabokovim, i budi siguran da sam u pravu: cenis ih ne samo zbog onoga sto su napisali, vec i zbog njihovih biografija koje daju dodatnu auru.
A evo sta je, sasvim neinteligento, izjavio Tisma:
"Znate, libido koji u nama radi traži svoje puteve. A oni mogu biti i u onom najnevinijem ali i u patološkom, u incestu, homoseksualnosti."

Borhes je rekao da ima vise dobrih pisaca nego dobrih citalaca. Sklon sam da se slozim sa ovom njegovom tvrdnjom. Mozda potcenjujem citaoce. Sigurno ih potcenjujem, ali zaista ne mogu da se ne zapitam (nevezano za ovu temu) ima li smisla pisati dela takve slozenosti kao Dzojsov Uliks ili Kisov Pescanik, kada ce toliko malo njih pokusati da ga razumeju? Istina je da cenim, ne samo dela Kisa i Nabokova, vec i njihove biografije, ali, ne verujem u to da treba vezivati biografiju do te mere sa delom pisca. Hoces da kazes da bi Bleda vatra ili Lolita, ili Enciklopedija mrtvih ili Grobnica za B. D. bili manje remek-dela da su biografije Kisa i Nabokova bile drugacije? Biografije dodaju auru, slazem se, ali daleko od toga da zasenjuju samo delo. Tismu sam citao pre nego sto sam saznao da je homofobican. Verovao sam tada da je Kapo remek-delo, i to isto verujem i sada. Zasto? Zato sto je jednako potresna knjiga i jednako dobro napisana.

[...]

Originally posted by Ulix

Originally posted by ...
Ulixe, Ulixe, jeste, pisci su samo ljudi kao sto ti kazes, ALI, upamti, i citaoci su samo ljudi. Zasto ocekujes od citalaca vise nego od pisaca? Ili (o ovome lepo razmisli) mozda pisce vise cenis od citalaca (pa se piscima sve moze oprostiti). Zasto bi se onom zadrtom i konzervativnom piscu (ma, bio je on dobar pisac, o tome nema govora) oprostilo kad homoseksualnost vidi kao nesto patolosko, a Gariju zamerilo sto ta izjava utice na njegovo vrednovanje romana onoga ko je rekao da su pederi patoloski slucajevi?... I pisac ima pravo da blebeta sta 'oce, ali citalac ce bez sumnje suditi o piscevom delu i po drugim stvarima, a ne samo po onim stavljenim izmedju korica. Pomisli na svoju fascinaciju Kisom i Nabokovim, i budi siguran da sam u pravu: cenis ih ne samo zbog onoga sto su napisali, vec i zbog njihovih biografija koje daju dodatnu auru.
A evo sta je, sasvim neinteligento, izjavio Tisma:
"Znate, libido koji u nama radi traži svoje puteve. A oni mogu biti i u onom najnevinijem ali i u patološkom, u incestu, homoseksualnosti."

Borhes je rekao da ima vise dobrih pisaca nego dobrih citalaca. Sklon sam da se slozim sa ovom njegovom tvrdnjom. Mozda potcenjujem citaoce. Sigurno ih potcenjujem, ali zaista ne mogu da se ne zapitam (nevezano za ovu temu) ima li smisla pisati dela takve slozenosti kao Dzojsov Uliks ili Kisov Pescanik, kada ce toliko malo njih pokusati da ga razumeju? Istina je da cenim, ne samo dela Kisa i Nabokova, vec i njihove biografije, ali, ne verujem u to da treba vezivati biografiju do te mere sa delom pisca. Hoces da kazes da bi Bleda vatra ili Lolita, ili Enciklopedija mrtvih ili Grobnica za B. D. bili manje remek-dela da su biografije Kisa i Nabokova bile drugacije? Biografije dodaju auru, slazem se, ali daleko od toga da zasenjuju samo delo. Tismu sam citao pre nego sto sam saznao da je homofobican. Verovao sam tada da je Kapo remek-delo, i to isto verujem i sada. Zasto? Zato sto je jednako potresna knjiga i jednako dobro napisana.

Meni ne smeta da volim Tismu i pored toga sto sam ja za njega (cak i sada, mozda, tu svoju konstataciju potvrdjuje sa onog sveta) patoloski slucaj. Svakome smeta po nesto, i utice na recepciju nekog dela - eto Gariju to sto je neki pisac homofob. Ja ne mogu da volim knjige pisaca koji sum bili em pederi em u braku. Citah i citah Oskara Vajlda (sorry, Dusane) i Tomasa Mana, ali meni valjda pomisao da je neki peder bio ozenjen "pomogne" da mi se ogadi njegovo delo. Hvala Bogu (hm, da, Bogu, kako je velikodusan sto mi je to omogucio) ja sam u stanju da znam sta utice na moj sud i stoga ja taj sud odbijam - ja odbijam da sudim o Vajldu, Manu i slicnima, jer ne mogu biti nepristrasan. Budi siguran da i kod tebe postoji nesto sto baca senku na tvoju percepciju pojedinih autora. Pa, ljudi smo. Dakle, mislim da smo se razumeli, zar ne?
Usput, s obzirom na broj mojih postova a sve u saglasnosti sa propisima koji je dao tvoj PauLi, nemam pravo da glasam za zvezdu foruma. Tek da znas da si ti moja zvezda...

[Ulix]

Originally posted by Ulix

Originally posted by Simor
Procitao sam Tismin roman "Kapo". Odlicno i potresno! Ulixe, hvala na preporuci, i za knjigu i za knjizaru.

Nema na cemu.

Simore, kako se zove onaj Tismin roman o prostitutkama?

E u medjuvremenu sam se setio. Roman se zove Koje volimo. A kad sam se setio, odsetah se do one knjizare po povratku sa fakulteta i kupih ga za vrlo male pare.

Rani Tisma, nista posebno. Suvise je kratak a tema suvise kompleksna.

[Simor]

Originally posted by Ulix
Roman se zove Koje volimo.

Da, da, sa onom prostitutkom iz mog grada.

Nego, jesi li ikada pronasao i citao Tismine pesme?

[Ulix]

Originally posted by Simor

Originally posted by Ulix
Roman se zove Koje volimo.

Da, da, sa onom prostitutkom iz mog grada.

Nego, jesi li ikada pronasao i citao Tismine pesme?

U planu; je i poezija; jedan deo proneverenih para sledi i za Tismu; postovacu ovde neke od pesama kad kupim knjigu u ponedeljak.

[Simor]

Na danasnji dan je rodjen Aleksandar Tisma, pre 82 godine u Horgosu.

Za gejeve i lezbejke koji su u Novom Sadu, a slucajno su zainteresovani: u galeriji "Prometej" u 19h bice otvorena izlozba od 65 fotografija Aleksandra Tisme, iz razlicitih prigoda i perioda, potom ce biti prikazan video zapis mladog reditelja Milosa Pusica "Razgovor sa umetnikom", i konacno bice promovisana knjiga "Antologija Tisma" - izabrane stranice A. Tisme, a govorice Drasko Redjep, Zoran Kolundzija, Vladimir Gvozden i Franja Petrinovic.

[Ulix]

Poezija A. Tišme: Final Verdict

Pomalo razo?aravaju?e, ali je razo?arenje o?ekivano. Tišmin prozni izraz ni malo nije poetski, te nisam mogao o?ekivati nikakvu fenomenalnu poeziju. Dosta je neizbrušena i suvoparna, dosadna. Ove dve su na mene ostavile najbolji utisak, pa vidite kakve su ostale...

KI?


Zašto se, reci,
ne bismo
kraj svih smicalica
naših malih
svakidašnjica
otisnuli
za jedno samo ve?e
tragom jeftinih filmova
i romana:

govorili jedno drugom
netrezvene re?i
"No?as me guši samo?a"
"No?as sam željna
doživljaja"
i pošli
kao dva emigranta
koji setno nemaju uvid
u škiljave prizemne ku?e
gde idu na po?inak
?ešu?i se
sutrašnji pregaoci

u neku praznu sobu
bez zavese
da ležimo nauznak
ne vode?i ra?una
o proticanju vremena
i neobnavljanju snaga
jedno uz drugo
poluvidljivo bledi
pod vrpcom
mese?ine:

dve odmorne topline
nepoznate
i za samo jedno ve?e
jedna drugoj
lakomisleno pripuštene.

STARO

Sve je bilo tako prisno
na tom sastanku
posle deset godina:
bore na tvom
nekad breskvastom
licu
tvoje grude opuštene
nekoliko santimetara
ispod nekadašnje ispup?enosti
tvoja ruke
na mome
temenu
gde je kosa u meðuvremenu
po?ela da se proreðuje
pa ?ak i obrti zagrljaja
što si ih
u meðuvremenu
ko zna od koga
sve
i gde
nau?ila.

Samo je stara igra
koja nas je pre
na izlizanim podovima
naših plesnih škola
mese?arski sjedinjavala
u treperava
trenja
sad avetinjski zvu?ala
s muzi?kog podijuma
trezveno osvetljene
poslovne kafane
kuda smo svratili
da se odmorimo
od starih
sebe.

[Simor]

Da, pesme su ocigledno losije od proznog Aleksandra Tisme, ali meni se bas dopada "Kic".

[Simor]

Sutra će godina dana kako sam otvorio ovu temu i prvi put stupio u kontakt sa Ulixandrom.

Tišma, zahvaljujem!

[Ulix]

Originally posted by Simor
Sutra će godina dana kako sam otvorio ovu temu i prvi put stupio u kontakt sa Ulixandrom.

Na veliko Uliksandrino zadovoljstvo. Jedan za Simicu. (Srecna nam godisnjica prijateljstva )

Tišma, zahvaljujem!

Ne zaboravi jednako vaznog Endre Adija!

[Dzelajza Rouz]

Originally posted by Ulix
Mletacki trgovac je najobicniji antisemtiski pamflet

Ulixe, odahni slobodno. "Mletacki trgovac" je osuda antisemitizma, verovao ili ne. Sad mozes Sekspira voleti jos vise.

Oprostite zbog offtopica, ali moram.

Takvo citanje Mletackog trgovca je najpopularnija zamka u koju ljudi upadaju. Ako se malo udubis u dramu, primetices da je Sajlok jedini kompleksan i dosledan lik u prici, a ujedno u celokupnom Sekspirovom opusu vrhunac psiholoskog realizma u karakterizaciji. Seti se (ako mozes) njegovog govora "Zar Jevrejin nema oci?...". Zar mislis da bi neko sa antisemitistickim pobudama dozvolio sebi da ukljuci takvu repliku u govor jednog Jevrejina?

Sve u svemu, to je verovatno prvi put da u hriscanskoj knjizevnosti neko govori o tome sta znaci biti Jevrejin u antisemitskoj sredini. Sajlokov bes je proistekao upravo iz odnosa mletackog drustva prema njemu. I kad vec pominjem okruzenje, sigurno je jedan od razloga za etiketiranje ove drame kao antisemitske to sto su Jevreji bili proterani iz Engleske od XIII do vremena Olivera Kromvela. Ali izracunaj koje vreme je blize Sekspiru, pa mozda mozemo da kazemo i da je Mletacki trgovac, u neku ruku, uticao na stvaranje tolerantnijeg odnosa prema Jevrejima.

Ono sto je bitno za Trgovca je moralna ambivalentnost koja je citljiva i u postupcima drugih likova, ali posto je Sajlok, uz Antonia, glavni i kompleksniji od njih, njegova losa strana je upadljivija.

Jos jedna dobra vest - Antonio je gej!


P.S. O Tismi ne znam nista.

[Ulix]

Mislim da ne mozemo sa velikom izvesnoscu reci da li je ili nije napisan kao antisemitski komad, i da dosta moze da doprinese i rediteljska i glumacka vizija, te da komad moze na sceni dobiti potpuno drugacije znacenje. Postavka Egona Savina, na primer, nije antisemtiska ni jednog jedinog momenta. No, da je Sajloka glumio neko drugi, a ne Peca Ejdus, i da je Antonija igrao neko drugi, a ne odurni Mensur, mozda bi predstava ostavljala drugaciji utisak. Tek, to je bio moj utisak dok sam citao predstavu, pre nego sto sam je video u pozoristu. Mislim je upravo Sajlokova zelja za osvetom ono sto me je navelo da posumnjam u Sekspirovu "moralnu ispravnost", jer osveta je, gledano sa aspekta hriscanstva, valjda najnizi moguci moralni cin. Sekspir je to morao znati.

Upravo mi je palo napamet da postoji jedan deo predstave koji ide protiv tog mog stava, a to je jedan sjajan Sajlokov monolog, u kome on prica kako je, uprkos tome sto je Jevrejin, ipak cove. Da parafraziram: zar i ja ne krvarim kada se posecem, itd. itd. itd. Secam se da sam pomislio, dok sam citao, da umesto Jevrejin, slobodno mogu da napisem "gej" i da monolog ne bi izgubio na znacenju.

PS
Obavezno procitaj nesto o Tismi.

[Simor]

Dnevnik -- Na dvogodišnjicu smrti svog supruga Aleksandra Tišme, Sonja Tišma je odlučila da objavi pisma koja joj je slao sa različitih krajeva sveta, od 1950. do 1998. godine. Naslov "Pisma Sonji" Aleksandra Tišme nedavno su izdali "Ljubitelji knjige".

"Iz ljubavi prema Aleksandru odlučila sam da sva njegova pisma koja mi je slao tokom pola veka, objavljivanjem otrgnem od zaborava. Stizala su mi sa njegovih putovanja sa raznih kontinenata; iz Evrope, Amerike, Azije i Afrike, a sada ih sa zadovoljstvom predajem čitaocima na uživanje", napisala je u predgovoru Sonja Tišma.

Prvo pismo datira iz 1950. i upućeno je gospođici Drakulić, koja je (nekoliko pisama kasnije) 1951. postala gospođa Tišma. Sledi preko dve stotine epistola, koje se čitaju kao uzbudljiv roman. Sonja je imala 22 godine kada se udala, u braku, dužem od "zlatne svadbe", rodila je sina Andreja, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, magistrirala bibliotečku informatiku u Zagrebu, a radni vek provela u Biblioteci Matice srpske. Tamo je i upoznala Tišmu koji je radio kao urednik u izdavačkoj delatnosti.

Zanimljivo je pratiti emotivne nijanse u pismima koja, s početka knjige, piše zaljubljeni mladić, potom oženjeni muškarac, koji postaje i otac, pa sve do kraj višedecenijske zajednice, koju je okončala smrt Aleksandra Tišme. Pisao je svojoj ženi iz Opatije, Ženeve, Pariza, sa palube čamca, iz Beča, Pariza, Filadelfije, Denvera, Nju Delhija, Rabata, Varšave, Blankfora, Monpeljea, Brna...

[...]

Originally posted by Simor
Dnevnik -- Na dvogodišnjicu smrti svog supruga Aleksandra Tišme, Sonja Tišma je odlučila da objavi pisma koja joj je slao sa različitih krajeva sveta, od 1950. do 1998. godine. Naslov "Pisma Sonji" Aleksandra Tišme nedavno su izdali "Ljubitelji knjige".

"Iz ljubavi prema Aleksandru odlučila sam da sva njegova pisma koja mi je slao tokom pola veka, objavljivanjem otrgnem od zaborava. Stizala su mi sa njegovih putovanja sa raznih kontinenata; iz Evrope, Amerike, Azije i Afrike, a sada ih sa zadovoljstvom predajem čitaocima na uživanje", napisala je u predgovoru Sonja Tišma.

Prvo pismo datira iz 1950. i upućeno je gospođici Drakulić, koja je (nekoliko pisama kasnije) 1951. postala gospođa Tišma. Sledi preko dve stotine epistola, koje se čitaju kao uzbudljiv roman. Sonja je imala 22 godine kada se udala, u braku, dužem od "zlatne svadbe", rodila je sina Andreja, diplomirala na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, magistrirala bibliotečku informatiku u Zagrebu, a radni vek provela u Biblioteci Matice srpske. Tamo je i upoznala Tišmu koji je radio kao urednik u izdavačkoj delatnosti.

Zanimljivo je pratiti emotivne nijanse u pismima koja, s početka knjige, piše zaljubljeni mladić, potom oženjeni muškarac, koji postaje i otac, pa sve do kraj višedecenijske zajednice, koju je okončala smrt Aleksandra Tišme. Pisao je svojoj ženi iz Opatije, Ženeve, Pariza, sa palube čamca, iz Beča, Pariza, Filadelfije, Denvera, Nju Delhija, Rabata, Varšave, Blankfora, Monpeljea, Brna...

Ma, steta sto nemam zenu, pa da joj saljem pisma iz gradova u kojima povremeno/privremeno zivim...
Usput, ljudi, ovde gde sam sada (Ljubljana) sam bio u K4 koji je gej nedeljom, kad ono, pustli: "Plava ciganko"...
Ma svasta...

[Ulix]

Simor je gore pisao Pismima Sonji. Evo sta Sonja Tisma o tome kaze:

Dnevnik - Novine i časopisi 23.12.06

Sa Aleksandrom sam daleko stigla
Sonja Tišma: Moja priča

U životu gospođe Sonje Tišme, rođene Drakulić (1929), ljubav i hrabrost uvek su hodale uporedo. Trebalo je preživeti ustaški logor, boriti se za sopstveno obrazovanje (do magistrature), uporedo raditi punih 35 godina u Biblioteci Matice srpske, a i stupiti u brak sa Aleksandrom Tišmom, koji niko nije odobravao, te davne 1952. godine.

Za Tišmine knjige zna se širom sveta, prevedene su na sve velike evropske jezike. Bliži se trogodišnjica njegove smrti, a Sonja, Sonjče, Sambe, Sambi, Samb, draga S. - kako ju je oslovljavao u pismima - kaže da je prebrzo prošlo zajedničkih pedeset i nešto godina. Nedavno je objavila “Pisma Sonji”, 210 epistola koje joj je suprug slao iz Evrope, Amerike, Azije i Afrike. Učinila je to iz ljubavi prema Aleksandru, a nije joj manjkalo ni hrabrosti. Ovo je njena priča, uzbudljiva kao i sam život.

UPOZNAVANJE: U Biblioteci Matice srpske sam počela da radim kao devetnaestogodišnja devojka, pre Tišme. Zadužili su me, između ostalog, da vodim evidenciju o bonovima za snabdevanje-tačkicama. Pozvao me je Boško Petrović i rekao mi da upišem na taj spisak jednog novog, zove se Aleksandar Tišma. Ušla sam u kancelariju, a on je ustao, da me ispoštuje. Odmah se zainteresovao kako ja uspevam da obavim sve te poslove. Rekla sam mu da radim po ceo dan, a on se odmah ponudio da mi pomogne. Tako je došao isto popodne i počeo da mi se udvara.

Grdila sam ga, nisam pristajala u početku, a imala sam i drugih udvarača. Bio je uporan, šarmantan i ja sam polako popuštala. Zabavljali smo se godinu dana, ali smo se krili. Kada smo odlučili da se venčamo, to smo morali da prijavimo na radnom mestu, pa su se svi čudili, a neki su me i odgovarali od tog braka.Skoro niko nije bio zadovoljan, sem nas dvoje.

Kumovi su nam bili Miruška, žena Boška Petrovića i Ilja Vrsajkov, Tišmin najbolji školski drug. Mojoj mami smo se samo javili u prolazu, nije bilo nikakve časti. Zatim smo po dubokom snegu išli na Popovicu, da kažemo njegovoj mami. Tišma joj je rekao: “Mama, mi smo nešto strašno u radili”. Ona se namrštila i zapitala: “Šta, niste valjda razbili moj luster?” I danas je taj kristalni luster u našem stanu.
Tog 19. januara 1952. kada smo se venčali, celo društvo iz Matice je ipak pozvano na večeru kod jednog kolege, u našu čast.

PUTOVANJA: Sa znanjem četiri strana jezika - nemačkog, francuskog, engleskog i maternjeg, mađarskog, Tišma se izdvajao među vršnjacima i svi putevi u sveti bili su mu otvoreni. Diplomirao je engleski jezik i književnost u Beogradu, sa odličnim ocenama. Na žalost, tadašnje vlasti mu nisu dozvoljavale izlazak iz zemlje i zbog toga nije imao pasoš. Mnogo je patio i uvek je bio spreman da se kroz priču žali zbog toga.

Tek 1957. je dobio prvi pasoš, a kasnije ga je često koristio. Na put se uvek spremao na isti način. Nosio je mali kofer i još manju torbu, koju je uzeo od našeg sina. Kada je Andrej krenuo na studije u Prag, kupila sam mu tu crnu, duboku tašnu za cipele. Bez te tašne nikada nije otputovao. A inače je voleo da prisvaja naše stvari, tako i moju stoličicu za plažu, koju su svi znali na Štrandu.

Jednom mu je Dragan Velikić rekao da bi voleo da pročita njegov Dnevnik (pre nego što je objavljen), zato što veruje da je pun, kao i Tišmin kofer. Kasnije smo se s njim sprijateljili, uvek mi je slao svoje knjige. Velikić se lepo odevao i nosio je mnogo garderobe na put, što je Tišmi bilo potpuno strano. Tom prilikom mu je odgovorio da je u njegovom Dnevniku mnogo suvišnih stvari, kao i u Velikićevom velikom koferu.

Ne samo da je Tišma malo nosio, nego je i imao malo stvari. U inostranstvu sebi nikada ništa nije kupovao, sem cipela. Imao ih je mnogo, a u jednom danu promenio bi po nekoliko pari. Čuvao je noge, voleo je mnogo da hoda i nikada nije koristio taksi. A meni je uvek donosio najlepše, najskupocenije stvari, naročito iz Beča. Imao je ukusa i umeo je da odabere garderobu za mene. Iz Indije mi je donosio bižuteriju, prelepu, koju i danas čuvam.

Kada ja nisam putovala s njim, po hotelima je sam prao košulje, veoma vešto. Uvek je bio veoma uredan. Dok je naš sin bio mali, nisam želela da ga ostavljam bilo kom na čuvanje. Tišma je obišao gotovo ceo svet, a ja sam s njim putovala uglavnom po Evropi. To je bilo pravo zadovoljstvo. Sve bi unapred isplanirao, nije moglo biti neprijatnih iznenađenja.

Kao desetogodišnja devojčica, sa roditeljima i bratom sam 1941. bila deportovana u ustaški logor, u okolini Svilajnca. Mnogo godina kasnije, Tišma i ja smo putovali u Grčku nekim luksuznim vozom. Tako smo stigli u Markovac, gde je bio taj logor. Dočekali su nas čajem i divnim posluženjem, a ja sam pomislila, kako sam srećna s tim čovekom, koliko sam daleko otišla u životu s njim.

MUZIKA: Imao je svojih sklonosti i strasti, kao i drugi ljudi. Sakupljao je gramofonske ploče, još u ona vremena. Za to je služila posebna komoda u njegovoj sobi, a sinu ih je redovno poklanjao. Odabrao bi uvek najnoviju, pa je tako Andrej imao Elvisa Prislija kada je ta ploča bila prava retkost.

Voleo je da sluša muziku, naročito klasičnu. To je činio i 15. februara 2003. poslednjeg dana svoga života , upitavši me “Čuješ li ove divne zvuke?”.
Nikada nije svirao, iako je imao istančan sluh. Počeo je da uči klavir, ali bezuspešno.

Muzički ukusi su nam se neverovatno slagali. Često me je molio da mu pevam. Jako je voleo da pleše, naučio je to u školi igranja. U Nici me je jednom veoma iznenadio tom svojom veštinom. Naša unuka Mariana nasledila je tu strast. Vežbala je džez-balet od svoje treće do dvadeset i neke godine. A na jednoj od najdražih mojih slika, ona i njen deda plešu.

Ni sport ga nije zanimao, ponekad je gledao boks. Tek pod stare dane počeo je da igra tenis, vozio je ponekad klizaljke i bicikl, dok mu ga nisu ukrali.
Bio je ranoranilac i čim ustane, uključivao bi radio, tako da se iz njegove sobe muzika čula preko celog dana.Sećam se da je jednom iz Rumunije doneo neku ploču i preslušavao je toliko, da sam postala ljubomorna na tu pevačicu, a nisam ni znala da je mrtva.

STVARI: Gotovo sve svoje stv ari, ono malo što je imao, podelio je za života. Sakupljao je džepne satove, one najbolje marke, i lule, pa ih je poklanjao, najviše doktorima. Zastakljene ormane poklonio je dr Milošu Ignjatoviću, pravniku. Umro je, a ja se i danas viđam sa njegovom suprugom.

Rukopisnom odeljenju Matice srpske ostavio je neobjavljene delove Dnevnika, koji će se štampati posle moje smrti. U Ogranku SANU u Novom Sadu, u njegovom kabinetu, ima mnogoTišminih stvari, naročito knjiga. Pomagao je sirotinju, rodbinu naročito i uvek je stavljao do znanja da ne treba da mu zahvaljuju. Bacao je sva pisma koja je dobijao, lako se oslobađao svega nepotrebnog.

Za razliku od njega, ja sam čuvala svaku sitnicu - tako i sva njegova pisma. On je imao svega jedan orman, a ja tri. Zapremina tog njegovog ormana nije se povećavala punih 50 godina. Ni nameštaj se nije menjao. Radovan Popović je jednom rekao da sve oko Tišme izgleda asketski.

Bio je jako skroman, ali nije štedeo. Naročito na kućnim aparatima. Čim bi se neki pojavio, mi smo ga imali: magnetofon, kasetofon, stereo- radio. Tako i televizor: sećam se da je Mladen Leskovac došao kod nas da gleda prenos uručivanja Nobelove nagrade Ivi Andriću. Sve te novotarije poklanjao je i našem sinu.

FOTO-APARAT: Kada mi je Andrej poklonio foto-aparat, ja sam počela da snimam Tišmu, što on nikako nije voleo: uvek bi stavio ruku ispred lica. Sada vidim koliko je važno što sam ga uporno fotografisala. Zabeležila sam gotovo sve najvažnije momente iz njegovog života.

Tako i trenutak kada su mu javili da je izabran u Berlinsku akademiju umetnosti. Dobio je pismo i brzo ga je sakrio u džep, jer nije voleo da se hvali, čak ni meni. Ipak sam ga snimila i ta je slika bila na izložbi u Narodnoj biblioteci Srbije 2003. uz mnoge druge, takođe moje, a uzeli su je i za naslovnu stranu kataloga Tišminih knjiga objavljenih na nemačkom.

HRANA: Moj muž je jako voleo slatkiše, naročito kolače. Morala sam mnogo da vežbam, da mu napravim sve što želi. Od pudinga do baklave. Mo ja mama bi mu za rođendan poklanjala tepsiju bosanske baklave, koju je obožavao. Ona je u početku bila protiv naše veze. Život ih je kasnije zbližio i odlično su se slagali, postali su prijatelji.

Tišma nikada nije pio alkohol.U moje domaćinske poslove nije se mešao. Ručak je morao da bude na stolu u 12,30. Ako slučajno nije, odlazio bi da obeduje van kuće. Voleo je da jede blitvu i plavi patlidžan. Pred kraj života kupio je mali šporet i počeo sam da kuva. Bio je već bolestan, pa je izbegavao masnoće i jake začine. Taj šporet i sada koristim, najbolji je.

DUNAV: Obožavao je Dunav, odlazio je tamo svaki dan, ako nije na putu, bez obzira na vreme. I ja sam često išla s njim, odmah posle ručka. Morala sam tome da se prilagođavam, što nije uvek bilo lako. Rano smo se i vraćali, jer je žurio da piše. Pisanje mu je bilo navažnije. Kod kuće je napisao samo jednu pripovetku, sve ostalo, na drugim mestima.

ČITANJE: Tišma je mnogo čitao, stalno mu je knjiga bila u ruci. Imao je ogromnu biblioteku, ali je sve poklonio, podelio je prijateljima hiljade knjiga. Ostavio je u stanu samo rečnike stranih jezika i enciklopedije.Čitao je u originalu, na stranim jezicima. A najbolje je znao nemački. Sećam se da je sa saputnicima u vozu istovremeno razgovarao na četiri jezika.

O svemu, od politike do književnosti. Taj talenat je, srećom, nasledio i naš sin Andrej.
Meni strani jezici nisu išli. Kada sam se školovala u Beogradu, pohađala sam na nekoliko kurseva jezika. Čim bi profesori rekli “od sada ne govorimo srpski”, ja bih napuštala tečaj.

LJUDI: U našu kuću su dolazili mnogi poznati ljudi, naročito književnici: Sreten Marić, Jovan Ćulum, Miroslav Mandić, Laslo Vegel, Duško Vrtnunski, Pavle Ugrinov, Ivanka Udovički, Voja Terzić, Aleksandar Miodrag, Svetozar Petrović, Ivo Andrić, Mladen Leskovac, Dragoslav Mihajlović-Mihiz, Radovan Popović, Ksenija Maricki-Gađanski, Eugen Verber, Slobodan Glumac, Magda Simin, Judita Šalgo, Ivan Negrišorac i mnogi drugi. Dolazili su na ručkove, večere, uvek sam ih rado dočekivala.

Jednom je nestalo struje u gradu, pa je Tišma doveo Andrića kod nas na kafu. On tada još nije bio slavan, ali je bio gospodin, kao i moj muž. Nije se dugo zadržao, vodili su se obični razgovori. Tišma ga nije baš visoko cenio kao pisca, a ni ja.

Radmila Lotina

[Simor]

E, super što si preneo ovaj tekst, ja sam se baš razmišljao da ga prekucam.

Dragi Tišma -- posebno mi je blisko ono njegovo nekupovanje ičega u inostranstvu, bacanje svih sitnica i odlasci na Dunav.

[...]

Jednom je nestalo struje u gradu, pa je Tišma doveo Andrića kod nas na kafu. On tada još nije bio slavan, ali je bio gospodin, kao i moj muž. Nije se dugo zadržao, vodili su se obični razgovori. Tišma ga nije baš visoko cenio kao pisca, a ni ja.

[

Kao sto nekim piscima treba zacepiti usta da ne bi intervjuima usrali ono sto su napisali, isto treba uciniti i njihovim suprugama...

[Ulix]

Originally posted by ...

Jednom je nestalo struje u gradu, pa je Tišma doveo Andrića kod nas na kafu. On tada još nije bio slavan, ali je bio gospodin, kao i moj muž. Nije se dugo zadržao, vodili su se obični razgovori. Tišma ga nije baš visoko cenio kao pisca, a ni ja.

[

Kao sto nekim piscima treba zacepiti usta da ne bi intervjuima usrali ono sto su napisali, isto treba uciniti i njihovim suprugama...

Ne znam da li se radi o tome da je Sonja prolupala pod stare dane, ili su njene reci pogresno prenete, shvacene... ali se mogu zakleti da sam u jednom predgovoru nekoj Tisminoj knjizi (mislim izabranim pripovetkama) procitao kako je Tisma izuzetno cenio Andrica, i da mu je to bio veliki uzor.

[Nedim]

Tisma je pripadao ono grupi ljudi koji su bili stranci ne samo u svom gradu i svojoj drzavi, nego svugde, na svakom mestu na ovoj planeti. Sam sebe je opisao kao malo i uplaseno kuce koje posmatra svet oko sebe. Moj mali prilog ovoj super raspravi o Tismi - prica koju je Teofil spomenuo u svom in memoriamu i intervju koji sam pravio sa Tismom. Pohvalicu se - kada je prica objavljena u jednom novosadskom casopisu, Tisma me je nazvao da mi se zahvali. To naravno mnogo vise govori o njemu nego o meni.

Prica: Ziv je Tisma!


.Mozda ne najlepsi, ali svakako najvazniji novosadski park je Dunavski. Jezerce, na kojem se povremeno pojavljuju, a potom misteriozno nestaju, labudovi i patke, mnogogodisnja stabla sa velikim krosnjama i, i za vreme velikih vrucina, hlad prijatnog mirisa - pravo je okruzenje za laganu setnju. U Dunavskom parku, kao i u svakom drugom gradskom parku, ponekad neko, namerno ili slucajno, zaspi. Ljudi umoreni vrucinama i kojim pivom viska popijenim, prosjaci ili oni kojima je poslednji autobus pobegao...
San zna i da prevari. Izadjes u setnju, da se opustis, sedis na klupi, osluskujes cvrkut ptica, pirka vetric, malo se zamislis i san dodje nenadano i obuzme te u celosti. Park je jedno od lepsih mesta za pocinak.
Put me ponekad navede u Dunavski park. Rano je poslepodne, majska vrucina, ona prolecna vrucina koja coveka ostavlja u nedoumici kako da se obuce. Prolazim pored klupe na kojoj jedan stariji covek sa platnenom belom kapom spava. Pogledam malo bolje, da li je to on. Da, jeste. Aleksandar Tisma. Jedna od poslednjih ikona Novog Sada. Glava mu je pala preko ramena.
Zastajem jer mi se ucinilo da ne dise. Prilazim mu blize i posmatram njegove grudi. Da li se pomeraju? Okrecem se oko sebe, gledam prolaznike kao da od njih trazim odgovor na pitanje da li se Tismine grudi pomeraju. Medjutim, niko ne primecuje ni njega niti mene koji stojim i posmatram ga.
Razmisljam, Tisma sigurno ne bi napisao pricu u kojoj ga neki novinar pronalazi mrtvog u parku. Ali, njegove grudi se ne pomeraju. Odlucujem da mu pridjem i da ga malo prodrmam. Ali, odjednom se uplasim. Sta da mu kazem ako se probudi? Da mu kazem da sam pomislio da je mrtav? Ne, to ce glupo zvucati. Nece mi poverovati. Nedavno sam pravio intervju sa njim u kojem je tvrdio da je Novi Sad provincija i da se to vidi na svakom koraku. Razmisljam, da li bi moj gest bio provincijski. Ne dozvoljavam coveku da mirno spava u parku, ako mu se spava, ili da u njemu umre, ako mu se umire.
Odlucujem da odem. Nekoliko se puta okrecem i jos uvek, sada iz daljine, pokusavam da primetim Tismino disanje. Potom sam sedeo u redakciji, sat-dva. Nikome nisam ispricao sta mi se "desilo". Ustajem i odlazim. Kazem da cu se brzo vratiti. Odlazim do parka. Na klupi gde je Tisma sedeo sada sede momak i devojka. Ali, to i dalje ne govori nista. Mozda je lagano ustao i otisao kuci, ali mozda su ga i odneli...
Vracam se u redakciju i ocekujem da ce me kolege retoricki upitati da li znam ko je umro. Medjutim, niko nista ne pita, na radijskim vestima niko nista ne javlja. Nekoliko sati potom - ziv je Tisma, kazem sebi.
Sutradan ujutro dolazim u redakciju. Prolazim kroz Pasicevu, u kojoj se nekada nalazila Vojvodjanska akademija nauke i umetnosti, a sada novosadska podruznica SANU. Tisma izlazi iz SANU. Na glavi nosi slamnati sesir neobicnog oblika. I pravi se da me ne primecuje. Mene, nesudjenog svedoka njegove smrti.

Nedim Sejdinovic


nsbulevar@yahoo.com

Intervju: Autoportret usamljenog i zacudjenog kuceta


Mada je tesko govoriti o sebi iz drugog ugla, ono sto bih prvo zapazio u svojim dnevnicima jeste usamljenost, zapazio bih specificnu jedinku koja nije uspela da sraste sa svojim okruzenjem. U ljudskom drustvu sam se obreo kao neko kuce koje se rodilo u nekom dvoristu i koje je tu gde jeste, kao neko usamljeno kuce koje se cudi i nimalo mu nije lagodno
Sledece godine Aleksandar Tisma, jedan od najznacajnijih juznoslovenskih knjizevnika, napunice 78 godina. Pored mnogih domacih i stranih nagrada koje je dobio za knjizevnost, kao i za drustveni angazman, ove godine je postao i dobitnik Februarske nagrade grada Novog Sada. Autor je mnogih romana i zbirki pripovedaka, medju kojima se izdvajaju "Knjiga o Blamu", "Upotreba coveka", "Kapo", "Secaj se veckrat na Vali"... Mada je, kako kaze, prestao da pise, nedavno su iz stampe izasle njegove nove knjige: "Dnevnik" i zbirka pripovedaka-crtica "Oko svoje ose". To je izazvalo svojevrsnu konfuziju u kulturnoj javnosti. Stoga, razgovor pocinjemo pitanjem:
* U intervjuu koji ste pocetkom ove godine dali "Bulevaru" potvrdili ste ono sto ste vec rekli u javnosti - da vise ne pisete. Ipak, nedavno su se pojavile dve vase nove knjige - "Dnevnik", u kojem se, izmedju ostalog, nalaze i zapisi iz godina "kada niste pisali", kao i zbirka pripovedaka-crtica, koja je takodje napisana u tom periodu. Kako to objasnjavate?
- Ja stvarno ne pisem. Vodjenje dnevnika ne ukljucujem u ono sto podrazumevam pod pisanjem. Pisanje je posao - covek sedne za sto sa namerom da nesto kreira i da za necim traga. To sam prestao da radim jos pre petnaestak godina. Dnevnik sam uvek vodio, jer sam imao potrebu da sa nekim razgovaram o najintimnijim stvarima, onako kako to rade devojcice i decaci u pubertetu. Iako sam odrastao i postao clan odraslog ljudskog drustva, nikada nisam uspeo da se otrgnem od samoce i bilo mi je potrebno da se otvaram pred nekim ko nije ziv covek. Tokom godina, iz toga je nastala jedna velika, velika po obimu, knjiga.

BELESKE LICNE PRIRODE

* A sta je sa drugom knjigom, "Oko svoje ose", koja se nedavno pojavila u SKZ-u?
- To su, kao i dnevnici, beleske licne prirode, sto, takodje, ne smatram pisanjem, odnosno pokusajem da stvarnost transformisem na umetnicki nacin. To su zabeleske koje se ticu mog zivota, zivotnih prilika, okolnosti, desavanja... "Oko svoje ose" je knjiga pisca koji vise ne pise, vec samo belezi stvarnost. I moram da kazem da me zanima kako ce biti tretirana.
* Da li se moze reci da ce neki buduci tumaci vaseg knjizevnog dela tu knjigu, kao i "Dnevnik", moci koristiti kao uputnicu za citanje vasih romana i drugih proznih dela?
- Nikad se ne zna. Moguce je da ce tako posmatrati, a mozda i ne. Moze da bude potpuno obrnuto, da moja prozna dela tumace kao komentar mojih licnih beleski. Pisac stalno pise svoju autobiografiju. Jedan francuski pisac, Zilijen Grin, koji je pisao dnevnike i romane, jedanput je rekao: "Ono sto izmisljam - to su moji dnevnici, a ono sto zivim - to su moji romani!" Stvari se mogu i tako posmatrati, jer je pisanje, kao i svaki drugi umetnicki rad, sinonim za slobodu. Uvek se pitamo sta je u nekom delu autobiografsko, sta su licna osecanja a sta stvaranje posebnog raspolozenja da bi se licna osecanja prevazisla. I licno osecanje, odnosno izrazavanje licnog osecanja, kao i teznja da se ono prevazidje - mogu posluziti na isti nacin uzivanju citaoca. Autoportret nekog slikara moze da bude takodje umetnicko delo, kao i mrtva priroda, apstraktna ili fantazmagoricna slika. Uvek moramo odvajati umetnicki rezultat od htenja. Dok umetnik stvara, on ima jednu vrstu htenja, kog je on vise ili manje svestan, a mi citaoci skoro nikako. Cak i ako on direktno izrazi svoju nameru, postavlja se pitanje da li smo ga mi razumeli na pravi nacin, kao i da li je on svoju nameru dobro razumeo ili izrekao. Rezultat, odnosno delo, nesto je sasvim drugo. Autoportret moze da bude samo podatak o slikaru, ali moze da bude i umetnicko delo. Zbog toga ne mogu da kazem ni - sto se tice tih mojih stvari - sta ce biti primesa cega. Sigurno je da ce sve ono sto sam napisao moci da se posmatra kao jedinstvena celina, samim tim sto je proizaslo iz jednog coveka. Moje delo ce se moci deliti i po nekoj intenciji - svakako je pisanje romana drugacija intencija nego pisanje dnevnika - ali ce mozda za nekoga u buducnosti moj dnevnik biti romaneskniji od mojih romana.

EMOCIONALNA KONTROLA

* Uvek me je interesovalo, dok sam citao poznate dnevnike - Kafkine, Zidove, Manove - koliko su oni doradjivani, odnosno dopisivani kasnije. Da li ste vi neke datume naknadno popunjavali ili nesto ispravljali?
- Nisam to nikada radio, jer moj dnevnik nije imao nikakvu nameru sem ispovesti samom sebi. Nisam zeleo da komentarisem ni drustvo, ni dogadjaje, pa stoga nisam imao potrebe da naknadno bilo sta unosim. Desavalo se jedino da imam dve sveske istovremeno, kada sam ziveo i u Beogradu i u Novom Sadu. Ali, to nije bitno.
* Koji je bio princip vaseg belezenja? Da li ste uvece, na kraju dana, sabirali utiske, odnosno sumirali dan? Odnosno, koji dogadjaji su ulazili u vas dnevnik?
- Nisu to takvi dnevnici. Zid je, na kraju dana, u svojim dnevnicima sumirao sta mu se desavalo, a ja za tim nisam imao potrebu. Danima i danima nista nisam upisivao u dnevnik, jer mi je zivot prolazio potpuno nezapazen od mog emocionalnog centra. Jednostavno sam ziveo. A kada bi se desilo nesto sto bi me trglo, sto bi poremetilo moju emocionalnu kontrolu, kada se pojavio neki signal, kada je nesto "zazvonilo", govorio sam sebi: "Cekaj, ovo je potrebno zabeleziti, desava se nesto neuobicajeno!" Te neuobicajene dogadjaje sam zapisivao i dnevnik se od tih za mene neuobicajenih dogadjaja i sastoji. Sve drugo je ostalo nezabelezeno. Sve ono sto jednostavno prolazi pored nas i kroz nas. Belezio sam, recimo, samo one knjige ili ona mesta u knjigama gde sam nalazio na nesto neocekivano, na neki sok, na otpor u sebi prema tome sto je napisano ili neko neocekivano prepoznavanje i slaganje. Za to nikakve veceri nisu bile potrebne.
* U dnevnicima, pogotovo ovih zadnjih godina, cesto spominjete fizicke bolove i tegobe. Da li je to, takodje, neuobicajeno?
- Da, to su takodje neuobicajeni dogadjaji. Dok god je moje fizicko trajanje prolazilo bez ikakvih smetnji, nisam to belezio. Belezio sam samo onda kada me je nesto zabolelo, noga ili glava ili kada sam bio prehladjen, jer me je to takodje izvodilo iz mira i ravnodusnosti, odnosno stvaralo psihicke nevolje. Moze biti da je moj dnevnik opterecen bolestima, ali sta coveka zaokuplja - to ga zaokuplja. Italijanskom piscu Italu Zvevu je strasno smetalo to sto pusi, pusenje je smatrao uzasnim porokom. Time je bio prosto opsednut. U svojim dnevnicima on je, takoreci svakog dana, obavestavao citaoca o tome koliko je cigareta popusio, o tome kako je neuspesno pokusao da ostavi cigarete... I na kraju je poginuo u saobracajnoj nesreci. Sada kada citate taj dnevnik, sa znanjem kako je zavrsio Italo Zvevo, steknete utisak da je on potpuno nerealan covek koji se plasio necega sto nije predstavljalo nikakvu opasnost za njega. Mi zivimo ono sto zivimo, bolesti i razna psihicka i fizicka opterecenja predstavljaju nas zivot, a ono sto nas stvarno unazadjuje ili unapredjuje, to znaju drugi, a ne mi.

ALEKSANDAR TISMA PO ALEKSANDRU TISMI

* Ako bi citalac Aleksandar Tisma citao svoje dnevnike kao da ih on nije napisao, kakav bi utisak stekao o Aleksandru Tismi knjizevniku. Kakvu predstavu bi imao o tom coveku?
- Nemam nameru da ponovo citam svoje dnevnike. Doduse, kada sam ih prekucavao, morao sam, i preko svoje volje, da ih citam. Ali, sa jednim potpunim osecanjem duznosti. Ipak sam, citajuci, nailazio na mesta koja su mi se svidjala, kao i na ona koja su mi se manje svidjala, ali nisam ih citao sa namerom da proveravam koliko su to dobri ili interesantni. Ako pretpostavimo da u nama ipak ima neke objektivnosti, mada je tesko govoriti o sebi iz nekog drugog ugla, ono sto bih prvo zapazio jeste usamljenost, zapazio bih specificnu jedinku koja nije uspela da sraste sa svojim okruzenjem. U ljudskom drustvu sam se obreo kao neko kuce koje se rodilo u nekom dvoristu, i koje je tu gde jeste, kao neko usamljeno kuce koje se cudi i nimalo mu nije lagodno. To ne znaci da bi mu na drugom mestu bilo bolje. Kada bih uzeo dnevnik da analiziram, to bi bilo osnovno sto bih zapazio. Te zabeleske u dnevnicima u stvari su konflikti izmedju mene i dvorista, gde sam se sticajem okolnosti nasao, i jos veceg dvorista, okolnih ulica, celog grada... Jedno sudaranje sa okruzenjem koje me ne razume i koje ja ne razumem, koje ima drugacije poglede i interese. Sada je smesno govoriti o tome cija je to krivica, moja ili mog okruzenja. Mi smo takvi kakvi smo, svet je takav kakav jeste. Ne mozemo ga zbog toga okrivljavati. Mozemo se samo sudarati sa njim i, ako imamo potrebu, to zapisivati.
* Ako zamislimo nekog citaoca koji ce za jedno pedesetak godina citati vase dnevnike, sta ce on iz njih saznati o svetu koji vas je okruzivao, o zemlji u kojoj ste ziveli? Da li ce, bez predznanja, po vasem misljenju, on imati uvid u stvarnost u kojoj ste ziveli?
- Naravno da hoce. Kada citamo dnevnike iz XVIII i XIX veka, mi sticemo utisak o coveku koji ih pise, kao i o sredini u kojoj je nastao. Samo je pitanje sta mi ocekujemo od nasih utisaka. Ako govorimo kao sociolozi i istoricari, onda mozemo da imamo tu iluziju da, recimo, iz dnevnika Tomasa Mana mozemo steci pravu sliku o tome sta se desavalo u Nemackoj pre II svetskog rata. Dnevnicka forma ne pripada istoriografiji, vec podleze istim zakonitostima kao umetnicke forme. Dnevnik nikada nije odraz stvarnosti, koji je nezavisan od nas i reci, kao i od citalaca... Niti ja mogu tacno da prenesem sta osecam i mislim, jer reci su samo sredstvo, nesavrseno sredstvo izrazavanja, niti ce citalac moci tacno da prepozna sta sam ja osecao i mislio. Izmedju mene koji ispisujem i njega koji cita stoje reci, koje onemogucavaju da se stekne tacan uvid.

UMETNICKO UOBLICAVANJE

* Jednom prilikom, pocetkom devedesetih, rekli ste da "niste u stanju da umetnicki uoblicite uzasne stvari koje se desavaju". Kako bi, po vama, knjizevnik i umetnik trebao da se ponasa, sta da radi u "vremenu zla"?
- Pisac mora da pise. Ali, on ne moze da pise po diktatu, bilo svom, bilo spoljnom. Ne mozete da naterate pisca, ako je on recimo opisivac pejsaza, da pise o porodici, u kojoj se, recimo, sukobljavaju interesi muza i zene, jer je ona, da banalizujemo, stedljiva a on rasipnik. Ne postoji nijedna tema koja je obavezna za pisca, kao ni za kompozitora ili slikara. Tako sam i ja mogao da opisujem dogadjaje iz cetrdesetih i pedesetih godina proslog veka, a nisam mogao ove iz devedesetih. Jednostavno, iz mene je nestala ta matrica umetnickog oblikovanja, i ja na to nisam mogao da uticem. Neko nikada i ne stigne do te teme. Dobrisa Cesaric ili Stevan Raickovic su celoga zivota pisali duboko subjektivne pesme i ne mozete ih kriviti zato sto nisu pisali pesme o ratu. To jednostavno nije u njihovoj matrici.
* Ali vi ste se, za razliku od mnogih pisaca, javno odredjivali prema stvarima koje su se desavale na nasim prostorima?
- To sam radio kao covek, a ne kao knjizevnik. Mene su te stvari pogadjale, mozda ne bas kao svakog, vec kao coveka koji je sam, izdvojen. Ali, nikada nisam imao tu srecu ili nesrecu da o tome napisem neku dramu. Nikada ti dogadjaji i dozivljaji nisu kod mene stvorili potrebu da ih umetnicki oblikujem. Jednog dana jedinstvo dozivljaja i uoblicavanja dela nestane i covek to ne moze ponovo da uhvati. Kao sto jednom paralisanom rukom ne mozete da uhvatite drugu.

TITOVA EPOHA

* Vase knjizevno delo je nastalo u XX veku, vas dnevnik se "proteze" skoro kroz dve trecine tog veka. Ovih dana istice i prva godina novog milenijuma. Kakav je, po vama, bio taj XX vek?
- Tesko je uopstavati. Dvadeseti vek je, recimo, izgledao potpuno drugacije Svajcarcima nego nama. Mada ste u pravu kada govorite o jednom ambijentu u kojem su moja dela nastala. Ja bih ga nazvao Titovom epohom. Zivojin Pavlovic je jednom prilikom rekao da je Titova epoha bila Periklovo doba za nase prostore. Ako sam ga dobro razumeo, slazem se sa njim. On je najverovatnije mislio na to da je Perikle bio drzavnik pod kojim su umetnosti cvetale nezavisno od toga kakav je bio kao vladar - demokrata ili autokrata. Titova epoha, epoha delimicno uvezenog i svesrdno prihvacenog komunizma, za razliku od vremena pre nje i vremena posle nje, stvorila je mogucnosti za umetnicki rad. Pre toga, bilo je vreme rata, u kojem su, kao i uvek za vreme rata, muze zacutale, a posle je dosao jos jedan rat. Tito je bio diktator koji je sprovodio jednu ideju vezanu za ideologiju i jednu vezanu za vlastiti zivot. Zahvaljujuci njegovoj lukavosti da iskoristi "hladni rat", suprotnost izmedju dve pobednicke strane u II svetskom ratu, imali smo delimicno demokratizovano drustvo i kulturu, iz cega su se izrodili: veliki broj knjizevnih casopisa, knjizevnih susreta, filmskih i pozorisnih festivala... Imali smo lep i zanimljiv kulturni i umetnicki zivot. Medjutim, rezultati toga se jos uvek ne vide. Jos uvek su vrhunci u nasoj knjizevnosti - Krleza, Andric i Crnjanski, koji su nastali u jednom drugom miljeu, iz jednog drugog drustva. A ono sto smo mi napravili za vreme Titove epohe, mi koji smo u toj epohi stvarali, tek ce vreme pokazati koliko je to vredno.

IZOSTAVLJENE RECENICE

* Da li ste, dok ste pisali dnevnik, znali da cete ga i objaviti?
- Nikada nisam razmisljao o tome, mada mi je, naravno, kroz glavu prolazila ta mogucnost. Ali, nikakvu odluku nisam donosio. Kada je poceo ovaj medjuetnicki rat u Jugoslaviji, osetio sam da bi tu moglo biti svega i svacega, pa i gubitka rukopisa, kako se to desavalo u nekim drugim ratovima. Recimo, Vladan Desnica je u Drugom svetskom ratu izgubio rukopis knjige pripovedaka, koji nikada nije pronadjen, i koje je on morao ponovo da pise po secanju. Tada sam doneo odluku da barem dam znak da sam pisao dnevnike, te sam objavio, pocetkom devedesetih, prvih devet godina dnevnika, od 1942. do 1951. godine. Zasto bas tih devet godina? Zato sto sam tih devet godina bio jos neozenjen, cak nisam bio ni pisac. Pedeset i druge sam objavio prvu pripovetku i tada pocinje moj profesionalni knjizevni, ali i porodicni zivot. Smatrao sam da sve sto sam pre toga napisao mogu da objavim, bez obzira da li se to nekom dopadalo ili ne. Jer, to je pisanje jednog coveka koji je bio anoniman i neozenjen. U tom dnevniku ima licnih, za neke i suvise licnih stvari, ali sam smatrao da imam pravo da to objavim i da me nista ne obavezuje na diskreciju i cutanje. Kada sam, pocetkom ove godine, odlucio da objavim "Dnevnik", pojavio se problem sta od svega toga moze da se odstampa, a sta ne. Postoji li granica u intimnosti preko koje se ne moze prelaziti, odnosno koja nije podnosljiva za publikovanje? O tome sam dosta razmisljao i posavetaovao se sa prijateljem, knjizevnikom Vicazoslavom Hronjecom. Dao sam mu rukopis, uz molbu da mi pomogne u tom dvoumljenju. Posto ga je procitao, rekao mi je: "Sve zavisi od vase zelje! Ako ne zelite da se zamerite vasoj zeni i nekim drugim ljudima, onda morate da vodite racuna sta cete objaviti. U suprotnom, objavite sve!" Pazljivo sam odmerio njegove reci i odlucio da izvesne recenice koje bi mogle za nekoga da budu uvredljive, privremeno izostavim. Kazem privremeno, jer sam ceo rukopis fotokopirao i u jednom primerku prekrizio neke recenice i dao ga u stampu, a drugi primerak, kompletan, poklonio Rukopisnom odeljenju Matice srpske, uz propratno pismo da se moze dati na uvid svakome koga to interesuje 25 godina posle moje smrti i smrti moje supruge. Tada te recenice nikoga nece vredjati.

Nedim Sejdinovic

[Simor]

Tekst "Živ je Tišma" sam svojevremeno pročitao, ili u "Danasu" ili u "Dneviku" ili u "Vremenu", ali se sećam da mi se urezao u glavu. Dugo sam razmišljao o tom prizoru Tišme koji spava u Dunavskom parku, i strahu koji čoveka obuzima misleći da je ovaj možda mrtav ("nesuđeni svedok smrti").

Nedime, sjajan tekst!