Bootstrap Framework 3.3.6

[Sunce]

I ja se upisujem u klub. Omiljena dela: Prokleta avlija, Travnička hronika, Na Drini ćuprija. Dopadaju mi se i pesme koje je Andrić pisao.

[Sunce]

"Kad god mi se dešavalo da me ljudi i prilike oko mene prisile na animalan način života i biološku borbu, uvek sam uspevao da nađem neslućene i neočekivane utehe i pomoći koje su ličile na prava čuda. U stvari, to su bile proste i jasne misli koje su osvetljavale put na daleko ispred mene i iza mene i time mi davale i tačnu sliku i pravu meru moga položaja. U najgorim trenucima mislio sam ovako: ovaj užas od niskog života cena je kojom se plaća i iskupljuje sve visoko i lepo što smo znali i osećali. A, pošto je sve ovo u najužoj uzročnoj vezi sa našom misli o Bogu i našim osećanjima lepote, treba naći snage da se i ovo primi i zavoli isto kao što se vole Bog i lepota sami. I kad oni koji me tlače, truju i jedu i koji za drugi život i ne znaju, nalaze u sebi snage, izdržljivosti i veštine za borbu, zašto da je ne nađem ja koji sam gledao i koji ću opet videti sjaj drugog, lepšeg života za koji nijedna žrtva nije prevelika i nijedna cena previsoka."

"Kad jedno određeno stanje počne da vas muči, da postaje neizdržljivo, nemojte stajati u mestu, jer bolje neće biti, još manje pomišljajte na bežanje natrag, jer se od toga pobeći ne može. Da biste se spasli idite napred, terajte do vrhunca, do apsurda. Idite do kraja dok ne dotaknete dno, dok vam se ne ogadi. U tome je lek. Preterati znači isplivati na površinu, osloboditi se. To znači za sve: za rad, za nerad, za poročne navike kojih se stidite, a kojima robujete, za život, čula, za muku duha."

"Оn je najviše patio od urođene, lude i neizlečive potrebe da živi u stalnoj i neporemećenoj harmoniji sa svim i svakim oko sebe. To je bio uslov njegovog mira i njegove sreće. A to je, naravno, potpuno nemogućno. Znači, taj čovek je osuđen na stalan nemir i nezadovoljstvo. Utoliko više što nije potrebno da neko rečju ili delom poremeti harmoniju oko njega. Ponajčešće, to je činila njegova rođena misao, vođena nemirnom maštom."

"Istinski ponos dovoljan je sam sebi. Samo, istinski ponos je redak. Mnogo češće susrećemo oholost, sujetu, uobraženje i oni nikad nisu dovoljni sami sebi. Da bi se potpuno ispoljili i "izživeli" njima treba tuđe divljenje i priznanje, često i tuđe poniženje; oni su za onoliko veći za koliko drugog umanjuju, a te veličine nikad im nije dosta, stoga su stalno nemirni, u pokretu, tražeći na šta bi mogli da se popnu i izdignu, dok je ponos uvek miran, zadovoljan onim što je i tu gde je, i samo ne da nikom na sebe. Ponosni ljudi, prirodno često stradaju zbog svog ponosa, ali im njihov ponos pomaže da podnesu svako stradanje. Naprotiv, sujetni ljudi se ponižavaju da bi zadovoljili svoju sujetu, i naravno, ne uspevaju u tome, jer se sujeta kao ćudljiva žena iz rđavog društva odjednom okreće i prebacuje im ono što su zbog nje učinili. A oholost je slepa, bez dna, nju još niko nije nahranio. Ponos drži, hrabri i pomaže čoveka na njegovom putu, sujeta mu truje život, ometa rad i kvari odnose sa ljudima, a oholost na koncu pojede celog čoveka."

[Swanheart]

Prva proljetnja pjesma
Jutros oblaci nebom idu, a ja slutim radosti: kad procvatu brda strašnim sjajem njihova oružja, kad posiju plamene cvjetove po poljima, kad se začuje prva truba, kad se pojave prvi konjanici, umorni, prašni: i poprskani pjenom kao u nekoj staroj pjesmi; o radosti!
Kad će doći kraljeve vojske?
Žene tkaju u tišini za njih darove, njih spominju dobri ljudi u molitvama, o njima pjevaju djevojke za prozorima i za njih raste cvijeće u malim vrtovima. Čeka spremnih stotinu nježnosti.
Kad će doći kraljeve vojske?
Oblaci nebom plove kao vojska; ja slutim dane velikih djela.
Jutros sam vidio napupalu granu.
Kad li će doći kraljeve vojske?

[vremecuda]

SAN O MARIJI

Ja nisam nikad video tvoga lica,
A pregrst sunca,
Jedina sto je pala na moj put,
Bjese iz tvoje ruke.

Sudbina.Snijeg i vjetar i strah.

Jedna jedina radosna,
Vijest,sto je pala na moj kut,
Bjese iz tvojih usta.

Prastaju se putevi tamom i zaboravom.

Jedan cas je stala,
Uboga dusa,ne znajuci kuda s ocima,
I drhtala.

Tako je prosao zivot,
I nikad nisam video tvoga lica.

IVO ANDRIC

[Swanheart]

http://www.znanje.org/lektire/i22/09/02 ... epsem.html

[Swanheart]

Zivot je stvarno neshvatljivo cudo lepo je rekao

[Sunce]

Ne samo da volim Andrića, nego i Andrićev venac. To mi je omiljeni kutak u Beogradu. Na klupi, pored fontane i spomenika, napisao sam i pesmu.

A evo šta wikipedia kaže o njemu:

http://en.wikipedia.org/wiki/Ivo_Andri%C4%87

[Swanheart]

kao sto je on osecao za Goju tako ja osecam za njega...
mislim da bih se sa tim covekom razumela i slovo da ne progovorimo.

[Mr.Ja]

Ne mozesh da ne progovorish ni slovo, mislila si verovatno na glas.

[Sunce]

Swanheart, ivofilka, hajde na kviz o Andriću!

http://www.znanje.org/lektire/i26/06iv0 ... t/kviz.htm

[Swanheart]

Originally posted by Sunce
Swanheart, ivofilka, hajde na kviz o Andriću!

http://www.znanje.org/lektire/i26/06iv0 ... t/kviz.htm

Kraj

Uspješno ste odgovorili na svih 10 pitanja. Čestitam!!!

[Swanheart]

Originally posted by Mr.Ja
Ne mozesh da ne progovorish ni slovo, mislila si verovatno na glas.

znash li sta je tishina?

[Sunce]

Originally posted by Swanheart

Originally posted by Sunce
Swanheart, ivofilka, hajde na kviz o Andriću!

http://www.znanje.org/lektire/i26/06iv0 ... t/kviz.htm

Kraj

Uspješno ste odgovorili na svih 10 pitanja. Čestitam!!!

I ja sam na 10 odgovorio tačno!

[Swanheart]

razmisljam da ovih dana procitam opet "Travnichku hroniku", nekako mi ide uz vreme i raspolozenje.

[Swanheart]

"Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti."

-------------------------------------------------------------------------------------------

"Da su ljudi mogli da znaju koliko je on prezirao, mrzeo i mučio sam sebe, lakše bi mu praštali sve uvrede, nepravde i udarce koje im je zadavao."

-------------------------------------------------------------------------------------------

"Nigde bolje i brže ne možete upoznati čoveka, njegovu pravu narav, karakter i ćud, njegovu "dušu", nego kada ga posmatrate dok sedi za volanom automobila i vozi. Sedeći pored njega jedan sat, vi ćete bez reči i razgovora saznati o njemu više nego za mesec dana stalnog druženja."

-------------------------------------------------------------------------------------------

"Za ljude kao što je on ne bi bilo teško stvoriti raj na zemlji. Trebalo bi samo da onaj trenutak posle kupanja a pre doručka traje nepomućen dvadeset i četiri sata, i on bi bio i miran i srećan."

[Swanheart]

On zivi na juris, upravlja se po svemu po svojoj ludoj, ali ostroumnoj glavi; svoju filozofiju nosi u krvi.Njegovi ciljevi se cudljivo menjaju, ali on koraca put njih sa vazda istom hrabroscu I bezobzirnoscu.Osvaja ljude, cesto zaobilazi I jos cesce gazi zakone, provodi svoje cudi I ostvaruje zamisli, nikad se ni za trenutak Pravda zbog svoje izuzetnosti, nego drsko I sa podsmehom gleda na obicne ljude od reda I zakona, kao da je stvoren I da postoji samo zato da bi iznenadjivao I zbunjivao svet oko sebe.
Sposoban da voli I mrzi strasno I duboko, on se celog veka lako vezivao I jos lakse sukobvljavao sa ljudima, sto puta dolazio u velike nezgode, ali nikad nije bio u neprilici.Darezljiv I ludo velikodisan I svemu I prema svakom, bio je isto tako vest I neumoljiv kad je trebalo pronaci novac I doci do njega.Ziveo je u stalnoj euforiji narocite vrste I rasprostirao je oko sebe u sirokom luku.Svojim smehom zarazavao je I one ciji jezik nije znao I koji ga nisu razumevali, a svojim suverenim gnevom, u strasnim nastupima, udarao I obarao kao stvarnom snagom I oruzjem.Umeo je I da prezire kastu kojoj pripada I da se obilno I vesto sluzi njenim povlasticama I njenim predrasudama.
Nije poznavao sazaljenja ( najmanje prema sebi! ), ni zavisti , tuge ni malodusnosti.
Bio je nezajezljiv u plotskoj ljubavi, ne zaustavljajuci se nikad nigde I voleci uvek I svuda samo jedno bezimeno zensko telo.

[Orlando the Lady]

NEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE
EEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE
EEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEEE !!!
Salim se. Zelim u klub.

[Swanheart]

pa ti si pocasni clan, samo nisi bila obavestena

[Orlando the Lady]

OOOOOOOOOOOOOOOOOOOPALA !!!
Nisam se nadala takvoj milosti... Status pocasnog clana je obavezujuci, i dacu sve od sebe da nicim ne unizim dato mi.

[Swanheart]

"Jelena zena koje nema"



Sva iskusenja, sva ispastanja i sve patnje u zivotu mogu se meriti
snagom i duzinom nesanica koje ih prate. Jer dan nije njihovo pravo
podrucje. Dan je samo bela hartija na kojoj se sve belezi i ispisuje,
a racun se placa nocu, na velikim, mracnim i vrelim poljima nesanice.
Ali tu se i sve resava i brise, konacno i nepovratno. Svaka preboljena
patnja nestaje tu kao reka ponornica, ili sagori bez traga i spomena.

.......
U najgorim casovima noci- a noc je bila uvek zlo vreme moga zivota-
biva ponekad da se javi nesto kao slutnja njenog prisustva.

Ne postoje cetiri strane sveta, nego samo jedna, a ta nema imena.
Ne zna se i ne pita se vise sta je dole, a sta gore, sta iza a sta
ispred. Ziv sam, ali u svetu poremecenih odnosa i dimenzija, bez
mere i videla. I Jelena je prisutna, ali samo utoliko sto znam da
negde preza ruku kojom hoce nesto da mi doda. I ja zivo zelim da
podignem desnicu i primim sitan, nevidljiv predmet koji mi nudi.
Tako ostajemo u tom bolnom polozaju jednog zapocetog i jednog
nerodjenog pokreta, a ne znamo gde smo ni na cemu smo, ko smo ni
kako se stvarno zovemo. Ono sto je zivo i jasno u mojom svesti,
to je nasa zelja koja je jedna. Po toj zelji i znam da postojimo,
ona je jedino sto nas vezuje i sto znamo jedno o drugom.

.........
Dok sam tako stajao neodlucan od srece, osetio sam da se iza
mene odjednom stvorila Jelena. Nisam smeo da se okrenem. Ostala
je tu trenutak - dva nepomicna (uporedo sa njom zastao je i moj
dah), a onda mi je polozila ruku na rame. Ne bih mogao kazati
kako ni po cemu sam to osetio. To je bila vise misao na zensku
ruku. Kao senka pocivala je na mom ramenu, ali senka koja ima
svoju nemerljivo malu pa ipak stvarnu tezinu i isto takvu mekocu
i tvrdinu. A ja sam stajao zanesen i svecano krut.

Ne zna kad je, kao senka leptira, odletela ta ruka sa mene,
jer kad sam opet mogao nesto da shvatim i znam, nje vise nije
bilo.

Ali, prolece je. Opet prolece. Bogat sam, miran, i mogu da
cekam. Da, niceg nije bilo i niceg nema, jasnog i sigurnog, ali
nista nije ni izgubljeno ili iskljuceno, nepovratno ili potpuno.
Znam da u svetu ima mnogo napola otvorenih prozora u koje kuca
prolecni vetric, suncevih odblesaka na metalu i vodi, praznih
sedista u kupeima, ustalasalih povorki i obasjanih lica u prolazu.
Slutim i hiljade drugih nepoznatih mogucnosti i prilika. Znam da
se svuda i svagda moze javiti Jelena, zena koje nema. Samo da ne
prestanem da je iscekujem!

[mikka]

evo i mene

[Swanheart]

[Hton]

Procitao sam samo Ex Ponto i Na Drini cuprija.
Na Drini cuprija me je odusevila! Knjiga prepuna mitskih matrica preuzetih iz razlicitih tradicija i savrseno ukombinovanih u citavu pricu, pa cak opravdavaju i motivaciju samih likova.

jedan od najociglednijih primera je citava prva glava koja je bukvalno slika grcke mitologije(narocito podzemnog sveta)

[mikka]

meni je ex ponto predivan
sav se preliva od najtananijih emocija, zapazanja sa vrhunskim poetskim zavrsetkom

[J...]

Jedna od najzanimljivijih knjiga koje sam ikad citala za mene je „Na Drini cuprija“.

Ova knjiga, po meni, prikazuje prolaznost zivota i obicaja i beznacajnost pojedinca u velikoj reci vremena koja tece. Jedino sto simbolicno spaja sve ove male ljudske sudbine, obicaje i kulturu kroz vreme je most. Most se pojavljuje kao staro poznato mesto u svim pricama i secanjima ljudi ovog kraja. To je simbol povezivanja i „nemi svedok vremena“ kako je vec neko rekao.

Ono sto me je fasciniralo je opis zivota ljudi od pre par stotina godina. Gledano okom savremenog coveka, cini mi se da je to bilo tesko i tuzno vreme i bez obzira koliko su danas ljudi zatrpani nepravdom ili diskriminisani, mislim da se sve to ne moze porediti sa onim vremenom gde se mogla izgubiti glava za tren, gde se moralo cutati i trpeti i gde o tvom zivotu ne odlucujes ti nego neko drugi. Ipak, tada se nije znalo za bolje i ljudi su bili drugaciji nego danas, mozda ce i neke buduce generacije isto ovako razmisljati o nama za par stotina godina.

Jedna od malih ljudskih sudbina koja me je navela na razmisljanje iz ove knjige je i prica o devojci koja je skocila sa mosta na dan svoje udaje. Mislim da se zvala Fata Avdagina. Otac je ugovorio njenu svadbu i tu nije moglo biti neprihvatanja. U savremenom drustvu ovakvi dogadjaji se nazivaju „trgovina belim robljem“ ali to je nekad bio sasvim normalan obicaj. Ipak, ta devojka je vazila za principijelnu osobu i zelela je da odrzi svoju rec da se ne uda za tog momka. Tako je i izabrala smrt umesto braka.

Da li vi mozete zamisliti sebe u takvoj situaciji, da vam je odredjeno za koga i kada cete se vencati i da to ne mozete da menjate?

Sada moram ubaciti malo gay price, ipak je ovo gay forum...

Uvek sam razmisljala sta se u proslosti desavalo sa „nevidljivim“ gay ljudima i pokusavala da ih u atipicnim reakcijama nekih knjizevnih likova trazim. Lik ove devojke je jedan od takvih. Mozda ni sam pisac ne naslucuje pravi razlog za ucinjena dela likova koje opisuje, mozda samo zakljucuje kroz svoju hetero matricu razmisljanja, ne sagledajuci sve moguce motive. To su neka moja razmisljanja...mozda nisam na pravom putu ali zelim da ukazem na mogucnosti...

[Swanheart]

[mikka]

uvek otkinem na:
I što pogledam, sve je pjesma, i čega god se taknem, sve je bol

[Swanheart]

mene uvek odusevljava

Originally posted by Swanheart

Sposoban da voli I mrzi strasno I duboko, on se celog veka lako vezivao I jos lakse sukobvljavao sa ljudima, sto puta dolazio u velike nezgode, ali nikad nije bio u neprilici.Darezljiv I ludo velikodisan I svemu I prema svakom, bio je isto tako vest I neumoljiv kad je trebalo pronaci novac I doci do njega.Ziveo je u stalnoj euforiji narocite vrste I rasprostirao je oko sebe u sirokom luku.Svojim smehom zarazavao je I one ciji jezik nije znao I koji ga nisu razumevali, a svojim suverenim gnevom, u strasnim nastupima, udarao I obarao kao stvarnom snagom I oruzjem.Umeo je I da prezire kastu kojoj pripada I da se obilno I vesto sluzi njenim povlasticama I njenim predrasudama.
Nije poznavao sazaljenja ( najmanje prema sebi! ), ni zavisti , tuge ni malodusnosti.

[Swanheart]

- Vidite, umetnik, to je "sumnjivo lice", maskiran čovek u sumraku, putnik sa lažnim pasošem. Lice pod maskom je divno, njegov rang je mnogo viši nego što u pasošu piše, ali šta to mari? Ljudi ne vole tu neizvesnost ni tu zakukuljenost, i zato ga zovu sumnjivim i dvoličnim. A sumnja, kad se jednom rodi, ne poznaje granica. Sve i kad bi umetnik mogao nekako da objavi svetu svoju pravu ličnost i svoje pozvanje, ko bi mu verovao da je to njegova poslednja reč? I kad bi pokazao svoj pravi pasoš, ko bi verovao da nema u džepu sakriven neki treći? I kad bi skinuo masku u želji da se iskreno nasmeje i pravo pogleda, bilo bi još uvek ljudi koji bi ga molili da bude potpuno iskren i poverljiv i da zbaci i tu poslednju masku koja toliko liči na ljudsko biće. Umetnikova sudbina je da u životu pada iz jedne neiskrenosti u drugu i da vezuje protivrečnost za protivrečnost. I oni mirni i srećni kod kojih se to najmanje vidi i oseća, i oni se u sebi stalno kolebaju i sastavljaju bez prestanka dva kraja koja se nikad sastaviti ne daju.




- Bore ulivaju svakom povjerenje, daju draz i toplinu licima skromnih staraca i dostojanstvo celu mislioca, ali te iste bore na celu lijepe zene koja pocinje da stari izgledaju kao zli pecati i oziljci poraza, nesto nakazno, gotovo sramotno, jer te bore izazivaju kod onoga ko ih gleda ista ona osjecanja sa kojima ih ta zena nosi.

[Swanheart]

Lica

Zvjezdanog neba i ljudskog lica nikad se covjek nece moci nagledati. Gledas i gledas, i sve je vidjeno a neznano, poznato a novo. Lice, to je cvijet na toj biljci koja se zove covjek. Cvijet koji se krece, mijenja izraz od smijeha, zanosa, ili zamisljenosti do beslovjesne tuposti ili do nepomicnosti mrtve prirode.

Od kako znam za sebe, covjekovo lice je za mene najjace osvjetljeni i najprivlacniji djelic koji me okruzuje. Pamtim predjele i gradove, i mogu da ih izazovem u sjecanju kad hocu i zadrzim pred sobom koliko hocu, ali ljudska lica, koja sam gledao na javi i u snu, javljaju se sama od sebe i ostaju pod mojim pogledom mucno dugo ili bolno kratko, zive pored mene ili nestaju cutljivo i trajno, da ih vise nikakav napor sjecanja izazvati ne moze. Biva da naidje jedno jedino i lebdi preda mnom dugo i zaklanja cio vidljiv svijet, a biva da navale stotine, hiljade lica, kao bujica, koja prijeti da poplavi i odnese moj svijet. I dok gradove i predjele gledam kroz svoj dozivljaj
i kao dio sebe, moj razgovor i obracun sa ljudskim licima nema
kraja. U njima su za mene ucrtani svi putevi svijeta, sve pomisli i sva djela, sve zelje i potrebe ljudske, sve mogucnosti covjekove, sve sto ga drzi, i sve sto ga truje i ubija; sve ono o cemu covjek masta, a sto rijetko biva ili nikad nece biti, dobija u njima, najposlje, svoj oblik, ime i glas.

Pojedinacno ili u povorkama, ljudska lica se javljaju preda
mnom. Neka iskrsavaju nema, sama od sebe ili meni nepoznatim povodom, a neka se javljaju, kao na ugovoren znak, na rijec ili recenicu koja ih prati.