Bootstrap Framework 3.3.6

[Sunce]

Originally posted by Swanheart
GRADINAR 40

Ali cuvaj varljivu sliku neko vrijeme; ne goni
je neljubaznom zurbom.
Pa kada kazem: ostavljam te zauvijek, primi
to za istinu, i pusti bar za trenutak da magla
suza pojaca mracni okvir tvojih ociju.

[Swanheart]

GRADINAR 46


Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!

Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.

Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.

Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidadi srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.

Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!

[Ulix]

Priča
(Miloš Crnjanski)

Sećam se samo da je bila
nevina i tanka
i da joj je kosa bila
topla, kao crna svila
u nedrima golim.

I da je u nama pre uranka
zamiris'o bagrem beo.

Slučajno se setih neveseo,
jer volim:
da sklopim oči i ćutim.

Kad bagrem dogodine zamiriše,
ko zna gde ću biti.
U tišini slutim
da joj se imena ne mogu setiti
nikad više.

San Vito, al Tagliamento, 1918.

[Ulix]

Bog otac
(Ivan Danikov)

Evo ti život sine
Ja sada umirem
Evo kuće i rodbine
Brige nebeske
Zaostali računi
Usireno mleko
Pauk u paučini
Ono blisko
I ono daleko
Evo ti sreće malo
Da se poigraš
Sa ženom
Ako ti je stalo
Da nešto odigraš
Pod nebom
Eto ti ime - prezime
Novčanik i novac
Proleca; Leta; Jeseni; Zime
I sve daje otac
Tvoje dete
Nestašni svetac
O sine
O svete
I ti ćeš biti
Bog Otac

[Dina]

PREDOSJEĆAJ

U plav ljetnji suton, krenuću na staze,
Hoću, bockan žitom, da kroz nisku travu,
U njenoj svježini, moje noge gaze
I da vjetar kupa moju golu glavu.
Bez misli, bez riječi, pozvan od daljina,
S dušom, od ljubavi silne opijenom,
Na put ću poći, poput ciganina,
Kroz Prirodu - sretan kao s nekom ženom.


SANJARENJE ZA ZIMU

Zima, malen vagon ružičaste boje,
Mi na modroj klupi.
Bit će fino. Kut, gdje poljupci se roje,
Sumrakom nas upi.

Ti ćeš sklopit oči, da na noćne sjene
Pogled ti ne svrne,
Na demone iza stakla, na hijene
I vukove crne. . .

Zatim ćeš oćutit da ti obraz rudi,
I malešan cjelov, kao pauk ludi,
Niz vrat će ti sići. . .

-Prignuv glavu "Traži!" reći ćeš zacijelo,
Svu noć tražit ćemo bubu, što će cijelo
Tijelo ti obići.

Arthur Rimbaud

[Sunce]

Originally posted by Swanheart
GRADAR

Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.

Swanheart, super što postavljaš "Gradinar".

[Sunce]

Orfička pesma

Telo prostire svoju uzaludnost.
Velika noć
ispunjava vreme do pesme
kojoj slušaoci potrebni nisu.
Smrt je
podivljalo ništa, prohodala praznina.
Pun je noći kako da uspavam tu reč budnog mraka
koju ne može urazumiti nikakva pesma
koju ne može ni zemlja upiti
ni vatra izmeniti ni voda odneti!

Ja imam svoju noć, ali u kakvom
mutnom kamenu ja sam
zamenio svoje srce za tešku varnicu? Zar novim
telom osvežiti lomnu krv? Kako se usuditi
zameniti put putovanjem, biće vatrom
miris umesto senke izdan iznutra!

Mrtva ona je izgubila sve moje dokaze
protiv vetra, smrti, zime.
Ljubio sam sramno, nežno, časno,
to telo koje osvetljava sebi put ka svojoj smrti.

Zar pesma? zavera protiv srca to je!
Pakao je paklen jer nije pravilno raspoređen,
jer ima jedna reč koju ne možeš ukrotiti,
koju ne možeš ni izdati,
reč suviše budna za naše blago srce.

Branko Miljković

[Ulix]

Zimska bašta
(Erih Frid)

Koverat tvoga pisma
Sa sve žutim i crvenim markicama
Zasadio sam
U saksiji

Zalivaću ga
Svakodnevno
I niknuće mi
Tvoja pisma

Lepa
I tužna pisma
Pisma
Koja na tebe mirišu

Samo trebalo je
Da to uradim ranije
A ne tek sad
Pred kraj godine

[Ulix]

Nenapisana pesma
(Deniz Levertov)

Nedeljama ta pesma o tome telu,
o mojim rukama na tvome telu
koje miluju, krstare, u obredu
molitve, krećući se
na svome putu divljenja naniže,
od pulsa na vratu, do dlaka na grudima, do
ravnog stomaka, do uda -
nedeljama ta pesma, ta molitva,
nenapisana.
Ta pesma nenapisana, taj čin
ostade u mislima, neizvšen. Godine,
šuma džinosvkih stena, fosilnih patrljaka,
zatrpavaju taj oltar.

[Sunce]

Orfej u podzemlju

M. P.

Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.

Branko Miljković

[AngraMaina]

Јегда же с Вами горнија аз пројду
Предјели, к њимже страстно ми жаждет дух;
Предајте мја премилу Флакку
С њим отдохну по мојем Сабиње...

(...)

Лукијан Мушицки

[Ulix]

U takvo sam doba živeo na zemlji,
kad čovek beše tako nisko pao
da je svojevoljno, strasno, bez naredbe klao,
i dok je u laži verovao i kipeo od besa
opsedale su ga slike napaćenog mesa.

U takvo sam doba živeo na zemlji
kad su dostavljači, kada su ubice,
izdajnici i banditi bili junaci, -
a ko je bio nem, bez zanosa i pravca,
i njega su mrzeli ko gubavca.

U takvo sam doba živeo na zemlji
kad je morao da se krije onaj koji reč svoju diže,
i mogao je da grize od stida stisnutu pest, -
država beše podivljala i samo se cerila sa slašću,
od krvi i gada pijana, nad svojom propašću.

U takvo sam doba živeo na zemlji
kad je detetu prokletstvo bila mati,
kad je žena bila srećna kad pobaci,
trulom su mrtvacu zavidele žive seni,
dok im se na stolu otrovna čaša peni.

U takvo sam doba živeo na zemlji
kada je mukom ćutao pesnik
i čekao možda da opet prozbori -
jer tu dostojnu kletvu reći mogao nije
niko do znalac užasnih reči - Isaije.

Mikloš Radnoti, odlomci

[deželaš]

momčilo nastasijević

obožavam ga


GOSPI


Sve samlji.
Snom hodiš me tuđa.
Grešniji kad samotan te zovem.
Tuđa su deca iz tebe zaplakala.

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

Zavapim,
al’ izvije se glas.
Miloglasan je negde na zvezdi spas,
što bolni pevač promucah ovde dole.

Jer nema ruke da razdreši nam čvor.
Al’ tamo, i na veke,
zrak tvoj hoće li boleti?
Tuđa iz tebe bića hoću li voleti?

Smiluj se.
Truje, ne celi tvoj lek.
Silovito me čemerom prostreli.
Hudi svoj, gospo,
na pesmu proćerdavam vek.

[deželaš]

zašto bi nam trebao s-m kad imamo nastasijevića. i dalje:



Osama na trgu

To kuda neprohod im,
čudno mi se otvori put.

To kuda stupaj ih laki,
stuknem, brale.

Plač i smeh vrve u vrevi,
bukću kao smola,
bledi pronose tugu.

I ja bih u vrevi da vrvim,
osama na trgu me snađe,
tišina njinom huku:

kud oni šestarim,
sa rujnih lica štijem lobanje kob.

Prostreli, o prostreli me raba.
Prominu njinom
sablasno ovo ostajanje.

Prostreli, o, prostreli.
Kamen da sam na veki.

Po mojoj senci da mere
smiraje i svitanja
na trgu.

[AngraMaina]

Ad fontes!


Απολείπειν ο θεός Αντώνιον

Σαν έξαφνα, ώρα μεσάνυχτ', ακουσθεί
αόρατος θίασος να περνά
με μουσικές εξαίσιες, με φωνές --
την τύχη σου που ενδίδει πια, τα έργα σου
που απέτυχαν, τα σχέδια της ζωής σου
που βγήκαν όλα πλάνες, μη ανοφέλετα θρηνήσεις.
Σαν έτοιμος από καιρό, σα θαρραλέος,
αποχαιρέτα την, την Αλεξάνδρεια που φεύγει.
Προ πάντων να μη γελασθείς, μην πείς πως ήταν
ένα όνειρο, πως απατήθηκεν η ακοή σου·
μάταιες ελπίδες τέτοιες μην καταδεχθείς.
Σαν έτοιμος από καιρό, σα θαρραλέος,
σαν που ταιριάζει σε που αξιώθηκες μια τέτοια πόλι,
πλησίασε σταθερά προς το παράθυρο,
κι άκουσε με συγκίνησιν, αλλ' όχι
με των δειλών τα παρακάλια και παράπονα,
ως τελευταία απόλαυσι τους ήχους,
τα εξαίσια όργανα του μυστικού θιάσου,
κι αποχαιρέτα την, την Αλεξάνδρεια που χάνεις.

Κωνσταντίνος Π. Καβάφης
(1911)

[Sunce]

Tin

S druge strane groba živa zvezda kuca
I zapaljeni vetar na početku dana sniva
Noć u mome glasu više ne doziva
prostore izgubljene koje poseduju sunca

Krv moja zaspala pod kamenom ne bunca
zbog pakla iz zemlje iskopanog ko živa
Ovde kamenje peva i ptica se skameni siva
Ovde su svi prvi put mrtvi iza poslednjeg sunca

O zašto smo tako sami i slabi i krti
Dok se zemlja okreće oko svoje smrti
negde ispod zemlje zri tišina zla

Najzad sam dovoljno mrtav ništa me ne boli
Drvo se naginje nad zaboravom nema šta da se
voli

Neka niče cveće iz prokletog tla


Branko Miljković

[Swanheart]

GRADINAR 62


Išao sam sumračnom stazom jednog sna da tražim draganu,
koja je moja bila u jednom ranijem životu.

Njen je dom stajao na kraju jedne opustele ulice.
Njen omiljeni paun dremao je na šipci,
na večernjem vetru, a u uglu ćutahu golubovi.

Ona spusti žižak pored kapije i stade preda me.
Podiže svoje krupne oči k mojima,
i zapita me nemo: "Zdravo li si, prijatelju?"
Pokušah da odgovorim, ali nam se reči izgubiše i zaboraviše.

Premišljah neprestano, ali nam imena naša ne htedoše pasti na um.
U očima joj zablistaše suze. Ona podiže svoju desnicu k meni.
Uzeh je i ostah ćuteći.

Naš je žižak treperio na večernjem vetru i ugasio se.

[Sunce]

AngraMaina, odlična je pesma! Baš ti hvala!

[Sunce]

Za Ulix-a i deželaš-a:
Branko Miljković je napisao pesmu posvećenu Momčilu Nastasijeviću.


Momčilo Nastasijević

Umesto zvezde slavuj iz nekog zida
što se od nje razlikuje tek oblikom i maštom.
Predeo kome sam se privoleo, plaštom
čuva svoju providnost za one koji vide.

Neka muzika čudna nečujna iznad gorja
razmešta predmete u prostoru i staje
kad zapljusne tajna mramorja sred morja:
dozivano nedozvano šta je?

O nežna maglo koja me izdvajaš,
evo vraćam se čist na svoje prvobitno mesto.
Tišino u svetoj senci što snove moje vajaš
hoćeš li primiti to telo ukleto,
koje nastanjujem poslednji i prvi
zatočenik odbegle tajne i svoje krvi.

Branko Miljković

(pesmu sam već jednom postavljao)

[AngraMaina]

Originally posted by Sunce
AngraMaina, odlična je pesma! Baš ti hvala!

Nema na čemu.

[Ulix]

@AngraMaina:

Pesnički opus Danila Kiša je mali, broji ne više od dvadesetak pesama, i ni jedna od njih nije ni blizu tako veličanstvena kao njegov prozni opus. Ipak, nekoliko pesama su odlične, a meni se ova možda najviše od svih dopada...

Ruža: Saint Exupery
(Danilo Kiš)

Ruža ponikla međ zvezdama
ruža golfskih struja neba
ruža sa meseca
lepa kao eksplozija čelika u vazduhu

Ruža boje aluminijuma
ruža boje olovnog neba
ruža boje kišnosnog oblaka gledanog odozgo
olovnoplava ruža

ruža sa laticama od kazaljki
ruža ponikla u pesku pustinje
ruža sa srcem dečaka
ruža-čovek

ruža-sanjalica
ruža-pesnik
ruža-ptica

Ruža pogođena sačmom u sred čela
gorda ruža
ruža sa strukom od mitraljsekih cevi
ruža vatre
ruža vetra

ruža sa mirisom ozona
ruža sa rosom od znoja
ruža iz sna
ponoćna ruža

plavooka ruža
izmišljena ruža
ruža sa mirisom benzina
ruža boje čelika
izgubljena ruža

ruža koju je pronašao jedan dečak
u svom srcu

golema ruža koja je na hamburškoj izložbi
cveća godine 1961 dobila zlatni pehar
i aplauze

ruža nacrtana rukom dečaka
ruža uzdignute glave
zrela ruža

ruža meta na vojničkim strelištima
izrešetana ruža
muška ruža

ruža kao rukom zamahnuti propeler aviona koiji
se sprema da poleti
ruža s prašnicima od šrafova

papirna ruža

ruža-vrteška u ruci zadihanog deteta
ruža ponikla u glavi Henri Rousseaua
ruža s pesnikova groba

ruža okupana mesečinom
ruža zalivana olovnom kišom
ranjena ruža

ruža s kosama na vetru
ruža uprkos vetrovima
ruža-ranjena ptica

ruža vetrom odnesena
međ zvezde odbegla ruža

uprkos vetrovima
ruža

[deželaš]

sunce meni je najdraža ona sa utvom zlatokrilom.

[Dina]

MOJE LICE U TVOJIM RUKAMA

Kad me gledaš,
kad uza me, bez pokreta, sjedeći, blago se nagibaš;
kada pružaš svoje dvije ruke, tako umilna, jer želiš,
jer bi eto htjela dotaći, da, moje lice.
Tvoje dvije ruke, kao iz sna,
koje me kao neka sjena dosežu.
Gledam ti lice. Dah nježnosti izbio je iz tebe
poput svjetlosti u crtama tvog lica.
Kako lijepa izgledaš! Izgledaš više djetinjasta.
I gledaš me.
I smiješiš mi se.
Što li tražiš kada me, pružajući ruke, nijema,
dotičeš?
Osjećam žar sjene, dima što živahan stiže.
Kakva ljepota, dušo moja! Nastamba, u zanosu,
mirna počiva.
Ti šutiš a ja osjećam svoje lice, zbunjeno, blago,
među tvojim prstima.
Nešto moliš. Pretvaraš se u djevojčicu koja moli.
Nešto tražiš. Prelama se neki glas koji ne postoji
i koji nešto ište.
Zakašnjela ljubav. Ljubav u prstima koja kuca bez
buke i bez glasa.
A ja te gledam u oči, gledam i čujem te.
Čujem dušu posve tihu, djetinjastu, koja pjeva
slušana.
Ljubav kao cjelov. Ljubav u prstima koju slušam
zatvoren u tvoje ruke.

Aleixandre Vicente

[Tot]

IZ ŽUTOG BELEŽNIKA- Dušan Matić


Da pustim sve svoje sumnje
ko dečje zmajeve u svet
Da otvorim sve gorčine
sve rane da lopte ko krv
kad vene preseku očajnici?

Pa šta onda?

Da pred vama presamićen
posrćem ko skot nijedan
Da pružam ruku za dinar
ubogi drage dragosti
za malo hleba svetlosti?

Pa šta onda?

Da sam pred vama sukrvica
i bale bola i ništavila
Da iznakaženog lica
bez osmeha i šminke da bogoradim?

Pa šta onda?

Da pustim na volju paklu
užagrenih očiju te
da sagori i hartija
na kojoj pišem il bljujem
ne znam već reči te krte
Paklu za koji nisam kriv
da l' nisam kriv?

Pa šta onda?

Ne, o kapi toplote, ti
plodna jedino za tobom
ja tragam plodna jedino
U utrobi ove noći
ja tragam samo za telom
ove beskrajne i teške-
-i moje-senke što lomi se
preko svih međa i svih veđa.
Ja tragam za glasom toplim
na vetrometini ovoj
da opstojim

Da od zime od bezumlja
da ne cvokoćem.

[Sunce]

Originally posted by deželaš
sunce meni je najdraža ona sa utvom zlatokrilom.

Postavio sam je na 16. strani.

[Sunce]

@ Tot: divna pesma!

presamićen posrćem
ubogi drage dragosti
bale bola
reči te krte
međa veđa

[AngraMaina]

16.


Od kakva smo kamena od kakve krvi i kakva gvožđa
I kakve vatre načinjeni
Iako izgleda da smo samo od oblaka
A nas kamenuju i nazivaju nas
Sanjari u oblacima
Kako provodimo naše dane i noći naše
Samo bog zna.

Prijatelju kada ti noć upali električni bol
Vidim kako se razgranava drvo srca
Tvoje ruke raširene ispod prebele Ideje
Koju neprekidno dozivaš
A ona ne silazi
Tolike godine
Ona tamo visoko ti ovde dole.

Pa ipak vizija žudnje probudi krv jednoga dana
I tamo gde je pre bleštala samo gola samoća
Sada se smeši divan grad kakav si želeo
Skoro da ga dodiruješ čeka te
Pruži mi ruku da krenemo pre nego što ga jutro
Preplavi pobedničkim poklicima!

Pruži mi ruku -- pre nego što se sakupe ptice
Na ramenima ljudi da objave pesmom
Kako se najzad pojavila dolazeći izdaleka
S pučine mora devičanska Nada!

Pođimo zajedno i nek nas kamenuju
I nek nas nazovu sanjari u oblacima
Prijatelju oni koji nikad neće osetiti od kakva
Gvožđa od kakva kamena kakve krvi kakve vatre
Zidamo zgrade snove i pesme!


Odisej Elitis, Sunce prvo

[Ахасвер]

Кад једном умрем
сахраните ме с гитаром
под пешчан грумен.

Кад једном умрем
између наранчи
и метвице бујне.

Кад једном умрем
сахраните ме ако желите
у срце ветреушке.

Кад једном умрем!



Мементо (Ф. Г. Лорка)

[Mr Dee]

receno isparava.
teska para gusi.
reci iscilavaju -
ispod njih ostaju rane.
kao za glecerima
hladnim kao tvoja nezainteresovanost.
mlitava.
minute razvlacis u sate.
dane razvlacis u nedelje.
ocajnicki grebem nalepnicu s tvojim likom,
sirovom strascu.
zarivam nokte u napisano da ne padnem.
u svoju glavu
gde misli bruje.
ne mogu da podnesem to kretenje!
ne.
ne kretanje.
cimanje.
vibriranje.
strujanje!
izbezumljno bauljanje!!
obezglavnjeno jurcanje!!!
sto vise zatezem, vise se raspara.
mimoisili smo se.
dve tanke blede prave
u matematicki sterilnom prostoru boje leda.
vise ne znam tvoj jezik koji sam poceo da ucim.
zelim da tvoja avet nestane ali stalno mi dolazi. (kao duh iz kraljicinog ogledala)
ne.
ja sam avet koja pohodi tvoje napustene reci.
znam da pricam sa sobom dok s tobom pricam u mislima.
pojacava ukus samoce. (opor)
kao ukus pljuvacke nabijene nikotinom
od koje dobijam napade mucnine dan kasnije.
ali to nije tvoj ukus.
iako je cigareta tvoja
koju krisom uzeh da je ne bi zapalio jer to ne volim. (mada si mislio da je bio neko drugi, ko te fascinira, pa ti je bilo simpaticno)
ne zelis ni ti.
ali ne mozes da je pustis
kao ni ja tebe,
ali i to je samo secanje.
uzimam jedinu drogu za koju znam da ce me smiriti.
ruka brze cima.
saka jace stiska.
listovi se zatezu.
nozdrve se sire.
aaaaaaaaaaahhh!
konacno!
mogu da disem.
bez prepreka.
potrajace par minuta.
mir.
zadovoljstvo.
oko oluje.
sad opet mogu da budem okrutan.
uskracena neznost sazreva u ukrucenu strast.
elasticnost.
sto vise bezis, vise te vuce nazad.
sto vise guras, vise se lepi uz tebe.
jedino resenje -
navici se da mi dahces u lice.
otrovno.
izbezumljujuce.
jer ti si samo les.
moj privatni zombi.
od mog mesa.
ti nisi tu.
i kad vise ne budem video ono sto je tik iznad koze, (gledajuci me u oci bez kapaka, netrepcuci)
jer ispod ne moze,
iako zelim,
bola ce nestati (to znam, mada u to ne verujem)
iako ne zelim.
ne zelim da zaboravim.
sladim se ceznjom.
kad preteram - osecam noz.
u srcu.
igle.
u stomaku.
zubarsku busilicu.
u mislima.
zelim da ti lupim samar
da te povredim
da te boli.
opet gledam samo sebe,
fiksiram,
opsesiram oko svojih nesigurnosti,
svojih strahova.
tumacim napisano
tako da povredim sebe
najvise sto mogu.
a sad je dosta!
zelim opet onaj prvi dan.
blisko.
udobno.
nezno.
lako.
zelja da saznam
da saznas.
nisam siguran... da li zelim... da kazem... zbogom.
sacekacu jos malo

[Sunce]

Feniks

Da l varkom čaraš po mom čelu
O ti u meni odsutnost mene
Mogućnost krila u mome telu
I neke svetlosti zaleđene
I neke svetlosti zaleđene

Jesi li možda java pozna
Kada se kasno ostvaruje
Obećanje cvetova za porozna
Vremena kojim sjaj putuje
Vremena kojim sjaj putuje

Cvet si što živi u mrtvom telu
A ne zna ime događaju
Koji rascveta ružu belu
Za potonuli plamen u maju
Za potonuli plamen u maju

Sjaj koji sebe ne upozna
Gorkim stvarima blagost vrati
Da l će ta svetlost ikad sjati
Da l će ta svetlost ikad sjati

Da l varkom čaraš po mom čelu
Ili si možda java pozna
Cvet što živi u mrtvom telu
Sjaj koji sebe ne upozna
Sjaj koji sebe ne upozna

Branko Miljković