Bootstrap Framework 3.3.6

[Dina]

Hlaefdige,
Stavila sam ja "Ta ljubav" na prethodnoj strani a mozda je bila jos koji put...

[Ulix]

Evo jedna manje poznata ne-ljubavna:

Govor o miru
(Žak Prever)

Pri kraju jednog strašno važnog govora
veliki državnik je zastao
na jednoj lepoj šupljoj frazi
i u nju upao
zinuvši zbunjeno
on dašće
pokazuje zube
a zubni karijes na njegovom mudrovanju miroljubivom
otkriva živac rata
pitanje novca osetljivo.

[Dina]

NOĆ JE VELIKA SUMNJA

Noć je velika sumnja
svijeta i tvoje ljubavi.
Potrebno mi je da mi dan,
svaki dan da mi kaže
da je dan, da je on,
da je svjetlost: i da si ti tu.
Ono silno rušenje
mramora i trske,
ono veliko blijeđenje
krila i cvjetova:
noć; prijetnja
da će konačno nestati
boje i tebe,
sili me da drhtim: ništa?
Jesi li me već voljela?
I dok ti šutiš,
i dok je noć, ne znam
da li svjetlost, ljubav, postoje.
Potrebno mi je neobično
čudo: još jedan novi dan
i tvoj glas, da mi potvrde
vječnu čudesnost.
Pa iako ti šutiš,
u golemoj udaljenosti,
zora će, bar ona,
zora će, da. Svjetlost,
koju mi ona danas donosi,
bit će velika potvrda svijeta
za moju ljubav prema tebi.


Pedro Salinas

[Sunce]

Utva

Daj nesanicu grane s koje slete
Zvučno u dane poslednje i tužne
Zlatokrila koje ne mogu da se sete
Crne šume iza glavobolje ružne.
U tvrdu zemlju da l odlete šuplja
Od neba, prazna kao sve što traje?
Vatra koja te vidi biće skuplja
Od zlata koje sebe ne poznaje.
Osta samo ime: dosta da se rodi
Pesma u letu sjaj daleke zore.
Sanjam te dok pevaš u skamenjenoj vodi
Morem bez molitve pro neprelet gore,
Odlete tragom izdajničke sreće,
Od bleska srca rukom sklanjam lice.
Ne kuni vodu izgoreti neće,
Udahnuo te kamen krilatice.

Branko Miljković

[Ulix]

Ruke su mi date - da pružam svakom obe -
Da ne zadržim nijednu, usne - imena da dajem,
Oči - da ne vidim, visoke obrve nad njima
Nežno da se ljubavi divim i - nežnije još neljubavima.

A ono zvono tamo, što je teže od zvona Kremlja,
Nezaustavljivo hoda i hoda po grudima -
To - ko zna? - ne znam - može biti - mora biti -
Da mi ne da da predugo ostanem na ruskoj zemlji.

Marina Cvetajeva

[Ахасвер]

Уликс ју је већ поставио, али је толико лепа да је вреди поновити:


Пијем за угашено огњиште моје
За мој живот пун жала
За самовање у двоје
За тебе пијем ја -
За лаж усана што издаше
За мртви поглед зена
За то што је свет страшан
Зато што спаса нема


Последња здравица (А. Ахматова)

[Dina]

JEDNOJ PROLAZNICI

Ulica je zaglušna vrištala oko mene.
Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola,
Prošla je neka žena, a ruka joj ohola
Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa.
A ja se napajah, u grču osobenjaka,
Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka,
Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? a zatim noć! - Trenutna prelesti
S čijeg pogleda namah novim životom dišem,
Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti?

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više!
Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala,
Ti koju koju sam mogao voljeti, ti što si to znala!

Sarl Bodler

[Ulix]

@Aleksandar: Pored Mandeljštamove, poezija Ane Ahmatove je vrhunac ruske poezije, bar što se mene tiče. Evo još malo:

I čini se - glas čoveka
Ovde se nikad čuti neće.
Vetar kamenoga veka
Škripuć crne dveri kreće.
Čini se da sam preživela
Pod ovim nebom ja jedina,
Zato što sam prva htela
Čašu smrtonosnog vina.

Ana Ahmatova

[Sunce]

Knjizevno vece Ane Ahmatove! Njeno pravo ime je Ana Andrejevna Gorenko.

DOBRO JE OVDE

Dobro je ovde: njihanje i šum
Jutra nas grle rukama studenim
U belom plamenu povija se grm
Ruža bleštavih, ali ledenih
Na paradnim, svečanim snegovima
trag skija klizi kao sećanje moje -
Nekad, u davnim vremenima
Prošli smo tim putem nas dvoje

LJUBOMORAN,NEMIRAN...

Ljubomoran, nemiran, ali ne od onih grubih
Voleo me je kao svoje kosti
Ali moju belu pticu ubi
Da ne pjeva o prošlosti
O zalasku ude u moju sobicu:
''Voli me, smej se, piši stihove!''
A ja zakopah veselu pticu
Iza starog bunara, pokraj jove
Obećala sam da neću plakati
Ali srce pretvorih u stenu
I, čini mi se da su moji sati
Ispunjeni pesmom ptice ubijene

VEČERNJI SATI

Večernji sati nad stolom minu
Neopozivo - bela stranica
Mimoza miriše na Nicu i na vrućinu
Kroz mesečinu leti ogromna ptica
Čvrsto sam kosu noćas splela
Kao da će mi trebati kosa
Kroz prozor, bez tuge, dugo gledam
Na more puno talasa ko otkosa
Koliko snage imaju oni
Što čak ni književnost ne mole!
Ne podižu se kapci umorni
Čak ni kad čujem da me zove.

[Ulix]

Dosta je bilo ruske avangarde za jedno veče, evo malo francuskog intelektualno-umetničkog humora:

Kako se piše pesma
(Rejmon Keno)

Uzmite dve-tri reči bez sjaja
obarite ih kao jaja
Dodajte parče smisla bez kosti
i dobar komad nevinosti
Grejte na tihoj vatri s kraja
(il nek u ekspres-loncu naraste)
Sipajte zatim začina i prezle
pospite na to flekice-zvezde
zabiberite ko gnezdo od laste

I šta će ispasti od svega toga?
Zar se tako lako piše? Ma zaboga!

[Sunce]

Vraćam se Miljkoviću:

Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep
Dozivanje zdravca pokoj i san
Vek njiše se peskom i sen
Padom i harfom probuđen slap
Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag
Krije početak tajnu i mig
Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih
Marljivim zaboravom izmenjen lik
Veni u gromu kasna za lek
Prognane šume gde nogom stah

Branko Miljković

[djo]

Originally posted by Sunce
Vraćam se Miljkoviću:

Raspored reči

Plod neumoljen vidom slep
Dozivanje zdravca pokoj i san
Vek njiše se peskom i sen
Padom i harfom probuđen slap
Isceljen zabludom pretvoren u kip

Javu kad zbuni pesnik i mag
Krije početak tajnu i mig
Od jezera dublja stoji kap

Poverene boli dostojan stih
Marljivim zaboravom izmenjen lik
Veni u gromu kasna za lek
Prognane šume gde nogom stah

Branko Miljković

jao kakav cudan ritam... svidja mi se

[*deni*]

Sa mature zuta slika
vrati me u ono doba
sto donese prvu ljubav
sto se pamti sve do groba...

Jos me samo slutnja moze vratit` tebi...
jer, dok srce stoji, te godine zure
Ja ni lica tvoga sjetila se ne bih...
da mi nema jedne slike sa mature...

Iako se vise ne plasim od tebe....
ostace mi zelja sve do zadnje ure
Da li bi me i sad privio uz sebe....
kao sto si na toj slici sa mature....

( S. Erakovic )

[Dina]

POSLJEDNJE PUTOVANJE

... Otići ću. A ptice će ostati
pjevajući;
i ostat će vrt moj sa svojim zelenim stablom
i svojim bijelim zdencem.

Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno;
i zvonit će, kao i večeras,
zvona sa zvonika.

Umrijet će oni koji su me voljeli;
i svijet će se obnavljati svake godine;
a u uglu mog vrta rascvala i okrečena
lutat će duh moj, nostalgičan...

Otići ću; i bit ću sam, bez ognjišta, bez stabla
zelenog, bez zdenca obijeljena,
bez neba plava i spokojna ...
A ptice će ostati pjevajući.

Juan Ramón Jiménez

[Sunce]

Miljković mi je napisao pesmu!

Sunce

Ovo će se neizvesno kretanje završiti
suncem. Osećam to pomeranje juga
u svome srcu. Majušno podne se ruga
u kamenu, varnica što će osvetliti

zvezdani sistem moga krvotoka.
A dotle sve što bude nek je zbog pesme. Druga
uteha nam ne treba. To trajanje se ruga
pretnji crnog i otrovnog nekog soka

Ne, neće se otrovom to putovanje završiti.
Neki će svemir ponovo da nas stvori.
Makar slepog lica i mračnog srca reč pravu
izgovori.
U kamenu spava malo sunce što će nas osvetliti.

Čuješ li zvezdani sistem moga krvotoka!
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

Branko Miljković

[Ulix]

Originally posted by Sunce
Ponavljam: neki će svemir ponovo da nas stvori
makar slepog lica i mračnog srca dok sunce ne
progovori
nad pretnjom crnog i otrovnog nekog soka.

Kakvi prelepi stihovi!

Evo nesto malo od mene:

Ljubav
(Anri Mišo)

Ti, koju ne znam gde da nađem, i koja nećeš čitati ovu knjigu,
Koja si se uvek kavžila sa piscima,
Malim, sitničavim, taštim ljudima bez istine,
Ti, za koju je Anri Mišo postao jedno osobeno ime,
u svemu nalik na ona koja se sreću po novinskim
beleškama uz godine starosti i zanimanje,
Koja sada živiš u drugim društvima, drugim ravnicama,
na drugim vetrometinama,
Zbog koje sam se posvađao sa čitavima jednim gradom,
prestonicom jedne velike zemlje,
I koja mi nisi, na odlasku, ostavila ni jednu vlas
svoje kose, već samo poručila da svakako spalim
sva tvoja pisma - sanjaš li i ti u ovaj isti
čas, između četiri zida?
Kaži, zabavljaš li se još uvek hvatanjem stidljivih
mladića na svoj blagi, bolničarski pogled?

[Ulix]

Ova pesma je kratka ali impresivna, uživajte:

Pesma
(Jirgen Teobaldi)

Hteo bih da napišem jednu kratku pesmu
od četiri pet redova
ne dužu
sasvim jednostavnu
koja bi rekla sve o nama dvoma
a ipak ne bi odala ništa
o tebi i meni.

[Sunce]

Paralelna pesma

hajdemo proste vode ama ne
hajdemo svet je onakav kakav je
prazno u punom
to je mala šetnja do
nepoznatog i natrag pesma koju svi znaju i
da je niko ne ispeva
uvežbanim navikama da se niko ne izdvoji
najobičnije reči mi
nabavljaju sve što mi
treba i ne treba da nijedan grad ne bude
prestonica
drugim gradovima
to je najlepša kuga to su
najređe bolesti ne, nema razloga da
pišem pesme
tako potrebne mom
tamnom žaru ako umem da približim
stvarnost
kada pokušam da
izdvojim onome što radim
praznini kojoj se
prilagođavam
malo čistog vremena -
pesmu šta inspiracija
za muzičku fotografiju
praznine šta njena zlatna ludost
misao koja se premešta
koja se penje
slična praznim
vodoskocima iz jednog sveta u drugi
zvezdi crnoj ko
sklopljeno oko kad velikim rečima
prethodi pustinja

hajdemo proste vode
hajdemo
to je mala šetnja do nepoznatog i natrag
uvežbanim navikama koje nas izjednačiše

Branko Miljković

[AngraMaina]

Originally posted by Dina
POSLJEDNJE PUTOVANJE

... Otići ću. A ptice će ostati
pjevajući;
i ostat će vrt moj sa svojim zelenim stablom
i svojim bijelim zdencem.

Svake večeri nebo će biti plavo i spokojno;
i zvonit će, kao i večeras,
zvona sa zvonika.

Umrijet će oni koji su me voljeli;
i svijet će se obnavljati svake godine;
a u uglu mog vrta rascvala i okrečena
lutat će duh moj, nostalgičan...

Otići ću; i bit ću sam, bez ognjišta, bez stabla
zelenog, bez zdenca obijeljena,
bez neba plava i spokojna ...
A ptice će ostati pjevajući.

Juan Ramón Jiménez

Jaooooo... kako obožavam tu pesmu... Y yo me iré. Y se quedarán los pájaros cantando... Se morirán aquellos que me amaron... hvala Hipatijoooooooo

[Dina]

Originally posted by AngraMaina

...hvala Hipatijoooooooo

Nema na cemu

[Dina]

ZAGRLJAJ

Što šapću tvoje oči brzim pticama
s dalekih obala?
Nevidljiva u djetelini
na tvojim usnama treperi večer zvjezdana.

Pitaš me zašto rukom pokazujem na zapad.
Ja drhtim prozirna u ljepoti sumraka
i samo jasnim odronom koraka na nizbrdici
prikrivam tjeskobu golog cvijeta.

Ti me tješiš osmjehom
što blješteći baca tamnozelenu sjenku
na ostavljeno jezero.

Večer je crvenozlatna i tako bliska javi.
Ptice prelijeću nad nama
zamišljeno.
Dan se blagim žalima produljuje u nepoznato.

Vesna Parun

[Swanheart]

D.Maksimovic-"Krvava bajka"

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka,
na brdovitom balkanu.
Umrla je mucenickom smrcu,
ceta djaka,u jednom danu.

Iste su godine svi bili rodjeni,
na iste svecanosti zajedno su vodjeni;
od istih bolesti svi pelcovani,
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka,
na brdovitom balkanu.
Umrla je mucenickom smrcu,
ceta djaka,u jednom danu.

A pedeset i pet minuta pre smrtnog trena,
sedela je u djackoj klupi,ceta malena.
I iste zadatke teske resavala:
koliko moze putnik ako ide peske...
i tako redom.

Misli su im bile pune istih brojki,
i po sveskama u skolskoj torbi,
lezalo bezbroj petica i dvojki.

Pregrst istih snova i istih tajni,
rodoljubivih i ljubavnih,
stiskalo se u dnu dzepova.
I cinilo se svakom da ce dugo,
da ce vrlo dugo,
trcati ispod svoda plava;
dok sve zadatke na svetu ne posrsava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka,
na brdovitom balkanu.
Umrla je mucenickom smrcu,
ceta djaka,u jednom danu.

Decaka redovi celi uzeli su za ruke,
i sa skolskog ZADNJEG casa
na streljanje posli mirno,
kao da smrt nije nista.
Drugova redovi celi,
istog casa su uzneli do vecnog boravista...

[Swanheart]

Tagore
Gradinar
41.

Ceznem da ti kazem najdublje reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi I odajem tajnu svoju u sali
Olako uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da ti kazem najvernije reci koje ti imam reci; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblacim u neistinu, I govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da upotrebim najdragocenije reci sto imam za te; ali se ne usudjujem, strahujuci da mi se nece vratiti istom merom.
Zato dajem ruzna imena I hvalim se svojom surovoscu.
Zadajem ti bol, bojeci se da neces nikada saznati sta je bol.
Ceznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usudjujem, jer bi mi inace srce iskocilo na usta.
Zato brbljam I caskam olako, I zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu I dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez.

[Dina]

Originally posted by Swanheart
...
Zato brbljam I caskam olako, I zatrpavam svoje srce recima.
Grubo uzimam bol svoj, strahujuci da bi to mogla ti uciniti.
Ceznem da te ostavim zauvek; ali se ne usudjujem, strahujuci da bi mogla otkriti moj kukavicluk.
Zato ponosito dizem glavu I dolazim veseo u tvoje drustvo.
Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez.

[Swanheart]

GRADINAR 40

Nevjerni osmijeh prelijece ti preko ociju kada
dodjem k tebi da ti kazem: zbogom!
Cinio sam to tako cesto da mislis opet cu se
vratiti.
Priznacu ti, istinu sumnju osjecam i ja.
Jer proljetni dani opet idu; pun mjesec uzima
zbogom i ponovo dolazi; behar se ponovo vraca
i rumeni na granama iz godine u godinu, tako
se i ja rastah od tebe da se opet vratim.
Ali cuvaj varljivu sliku neko vrijeme; ne goni
je neljubaznom zurbom.
Pa kada kazem: ostavljam te zauvijek, primi
to za istinu, i pusti bar za trenutak da magla
suza pojaca mracni okvir tvojih ociju.
A kada se ponovo vratim, osmjehni se
lukavo, kako ti je drago.

[Swanheart]

Nadam se da mi ne zamerate ali prosto obozavam ovu pesmu i moram jos jednom da je postavim...


Konstantin Simonov

"Čekaj me"

Čekaj me, i ja ću sigurno doći
samo me čekaj dugo.
Čekaj me i kada žute kiše
noći ispune tugom.
Čekaj i kada vrućine zapeku,
i kada mećava briše,
čekaj i kada druge niko
ne bude čekao više.
Čekaj i kada pisma prestanu
stizati izdaleka,
čekaj i kada čekanje dojadi
svakome koji čeka.


Čekaj me, i ja ću sigurno doći.
Ne slušaj kad ti kažu
kako je vreme da zaboraviš
i da te nade lažu.
Nek poveruju i sin i mati
da više ne postojim,
neka se tako umore čekati
i svi drugovi moji,
i gorko vino za moju dušu
nek piju kod ognjišta.
Čekaj. I nemoj sesti s njima,
i nemoj piti ništa.


Čekaj me, i ja ću sigurno doći,
sve smrti me ubiti neće.
Nek rekne ko me čekao nije:
Taj je imao sreće!
Ko čekati ne zna, taj neće shvatiti
niti će znati drugi
da si me spasila ti jedina
čekanjem svojim dugim.
Nas dvoje samo znaćemo kako
preživeh vatru kletu, —
naprosto, ti si čekati znala
kao niko na svetu.

[Dina]

VARAVI UŽICI SNA

Floralba, sanjah da te ... Zar da kažem?
Da, jer san bješe, da te grlim ludo.
Ljubavnik samo, u snu, takvo čudo stvara,
i skupa raj i pakao slaže.

Tvoj snijeg ledeni i moj oganj vreli,
kao suprotne iz tobolca strijele,
spajao Amor, spajao ih smjele,
ko ljubav moja, kad te budna želi.

I rekoh: da mi sudbina dosudi,
ako sam budan, da ne zaspim nikad,
i ako spavam, da se ne probudim.

Al probudih se, nesta što sam snio,
i vidjeh da sam živio u smrti,
i vidjeh da sam, živeć, mrtav bio.

FRANCISCO DE QUEVEDO

[Dina]

A POSLIJE

Iščezavaju
labirinti
što ih vrijeme stvara.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iščezava
srce,
izvor želja.

(Samo pustoš
ostaje.)

Iluzija zore
i poljupci,
sve iščezava.

Samo pustoš
ostaje.
Pustoš
valovita.

Federico García Lorca

[Ulix]

Kad mi govore "Aleksandrija",
Vidim obeljene zidove kuće,
Omanji vrt sa lejom šeboja,
Bledo sunce jesenje večeri,
I čujem zvuke dalekih frula.

Kad mi govore "Aleksandrija",
Vidim zvezde nad gradom što se utišava,
Pijane mornare u mračnim četvrtima,
Igračicu koja pleše "osu",
Čujem zvuk talambasa i razjarenu svađu.

Kad mi govore "Aleksandrija",
Vidim bledo-grimizni zalazak nad zelenim more,
Baršunaste treperave zvezde
I svetle sive oči pod gustim obrvama,
Oči koje vidim i onda
Kad mi ne govore "Aleksandrija".

Mihail Kuzmin

[Ulix]

Moje ruke
(Sibila Alermo)

Sećajući se da si smatrao lepim
ruke moje,
ljubim ih očajna,
ruke, rekao si,
svirepo osuđene da pišu,
a sazdane za nešto nežnije,
za duga milovanja,
rekao si, i u svojima ih držao,
lake i drhtave,
a sada, u spomen tebi
dalekom,
što ljubio si mi samo ruke,
nežno usne milujem.