- 14 Sep 2005, 18:08
#348625
Ima nekih godinu ili dve otkad je novosadski novinar i pisac Nedim Sejdinovic objavio blago bizaran zapis o tome kako je video Aleksandra Tismu (tog velikog, neumornog ulicnog hodaca po Novom Sadu) da sedi na klupi u Dunavskom parku I spava. Iz daljine, nije bilo sigurno da li je veliki pisac ziv, da li dise. Autor ovog neobicnog krokija nije se mogao smiriti dok mu nije prisao sasvim blizu, ne bi li se uverio da je s piscem Upotrebe coveka "sve u redu", da bi se potom iskrao iz Tismine blizine, da ne remeti staracki san na ugodnom suncu i carlijajucem vetricu s Dunava... Povrsno i "gospodjicki" citano, a nadasve sa stanovista lokalnog "iju!" mentaliteta, bilo je necega skarednog u objavljivanju takvog zapisa. Ne znam da li je sam Tisma procitao taj tekst, ili barem cuo nesto o njemu, no odnekud sam ubedjen da mu sve to nije moglo ne biti simpaticno: bilo je u tome, ako nista drugo, nekog "tisminskog" Krsenja Gradjanskog Reda, sve uz njegovo "spoljno" puno uvazavanje. No, mnogo vaznije od toga: cini se kao da je ono sto je taj zapis ucinilo vrednim objavljivanja upravo znakovitost potmulog svedokovog osecanja Strepnje: u tom je osecanju bilo necega sto se moralo podeliti sa drugima, kao da slucajni ocevidac jednog "banalnog" dogadjaja "transcendiranog" Strasnom Primislju zeli da artikulise nekakav kolektivni Strah, i da ga tako otera od sebe, da ga pobedi ili barem potisne, da ga samoironicnom bel etrizacijom anegdote ucini nekako "nemogucim".
Nema sumnje da ste povodom Tismine smrti vec u dnevnoj stampi iscitali sav onaj Obavezan Sastav novinskih autora i njihovih sagovornika, sve one visokoparne reci bez kojih ne prolaze odlasci "sa zivotne scene" (uh!) uistinu znacajnih umetnika. Upravo zato, dajte da ne ponavljamo Opsta Mesta: onaj kome bas sada treba potanko crtati ko je i sta je bio Aleksandar Tisma, taj ce i od sada moci sasvim lepo da zivi bez balasta takvog saznanja. A oni drugi, oni koji Znaju, nisu samo tuzni nego i strepe, jos vise nego ranije, sada kada znaju da Tismu vise nikada nece sresti u Dunavskom parku ili bilo gde drugde: nije, naime, Laslo Vegel uzaman rekao da je Tisminom smrcu zavrsena jedna novosadska i vojvodjanska epoha, i da bez njega, nekako, nista nece biti isto.
Svekoliki "naseljeni svet" Tismine literature bio je svet onih koji "bez razloga" (kao da pravih razloga uopste ima i moze biti?) trpe i pate, ili pak nanose zlo drugima, onih koje melje i mrvi zrvanj Istorije, strasne uvek i svugda, ali u dvadesetom veku osobito rafinirano svirepe bas na tlu Tismine Srednjoistocne Evrope, tog sarolikog Medjusveta stesnjenog medju Imperijama, tog evropskog Limba koji pruza beskrajne mogucnosti i prednosti, ali i zastrasujuce opasnosti cim stvari izadju iz lezista, cim se epoha i ljudi u njoj malo odvec iscase, pa im postane najvaznije kako se ko zove i kako doziva svog Boga. No, Tismin je pesimizam bio dublji, beznadniji od pukog razmatranja istorijskih posasti koje su provilenile po jednoj podunavskoj vetrometini: njegova je proza bez iluzija ispisana dijagnoza ljudske prirode, one kojoj je uvek nekako lakse da se sunovrati ka animalnosti nego da sledi visokoparne eticke postulate. No, naizgled paradoksalno, iako svedok i suptilni opservator istorijskih lomova i dubokih padova ljudskosti, Tisma je do posvemasnje odbojnosti nesklon dociranju i moraliziranju: vlastito protivljenje Zlu nikada nije brkao sa ispraznim parolaskim "progresivnim angazmanom", osobito ne u svojoj literaturi. Otuda je i u poslednjoj, ratnoj deceniji bivao ne samo potuljeno odbacivan, sumnjicen i preziran od Niscih, od onih sa kojima nista zajednicko i nije hteo da ima, nego ponekad i neshvacen od onih s kojima bi trebalo da je nacelno "na istoj strani", onih koji su ga tako lose citali i shvatali da ste onomad, u nekoj glupavoj mrtvorodjenoj polemici, mogli cuti cak i besni usklik kako se radi o "matorom provincijskom piscu" koji tu nesto vrda i izbegava svoje Moralne Duznosti... Samo je poslednja rec bila tacna: Tisma je bio Pisac, od one najplemenitije, kisovske sorte, one koja ovde ocajno retko uspeva; "matorost" je suvisno i komentarisati, a "provincijski" nije mogao biti ni duhovno, jer je s lakocom nosio svoj (srednjo)evropski i svetski format, ni prozaicno geografski, jer nije ni ziveo u provinciji, naprotiv, ziveo je u Novom Sadu! A taj je grad cesce kudio nego hvalio, kao sto vec i dolikuje coveku nesklonom sentimentalnim lokalpatriotskim izlivima i bolesnoj vezanosti za sve nase krlezijanske "svracije zakutke". A opet, niko drugi u prozi srpskog jezika, ne samo u dvadesetom veku, nije uveo Novi Sad, njegove ljude i toponime, u literarnu bastinu najviseg ranga onako kako je to ucinio Tisma, i nicije se prisustvo, bas kao i sve duza odsustva, uostalom, nije tako jako osecalo medju svima koji uistinu nesto znace, znaju, misle i umeju u tom gradu, na vaskolikom prostoru Donje Panonije, kao i svugde gde se citalo i pisalo na srpskom i njemu bliskim jezicima.
Sada bi trebalo uzeti i ponovo iscitati Tismu, knjigu po knjigu, i poceti mozda bas od "Dnevnika 1942-1951", u kojem mladi, nadobudni, samosvesni, pozudni would-be pisac zacinje svoju poetiku koju ce decenijama posle - u Upotrebi coveka, Knjizi o Blamu, Skoli bezboznistva, Kapou, u svojoj bespostednoj autobiografiji etc. - dovesti do blizine savrsenstva, poetiku koja usred jednog strasnog rata, u epicentru poludelog tanatosa, govori o neutazivim erotskim i citalackim gladima, o nezaustavljivosti jednog Zivota koji je bio cvrsto resio - i srecom uspeo - da se prozivi, da se ostvari. Vec je tu moguce pronaci taj karakteristicni izostanak, pa i svesno odbacivanje herojske paradigme, uz punu, mada mozda nedomisljenu svest jednog mladog spontanog egzistencijaliste da ta paradigma spada u korpus ideoloskih Velikih Prica, smisljenih protiv zivog insana i svega sto je lepo i dobro.
Bio sam u Novom Sadu tri dana pre Tismine smrti; sutra idem ponovo, cetiri dana nakon nje. I vec unapred strahujem: koliko se Grad smanjio, smezurao, zgrcio. Pre tri godine otisao je Vojislav Despotov, sada Tisma; bili su pisci beskrajno razlicitih ljudskih i literarnih senzibiliteta - zajednicka im je bila samo ona najplemenitija Vertikalnost vlastitog duha i osebujnih bi(bli)ografija. Boze blagi, sta li ce sada biti sa svim onim ljudskim mravinjakom ispod Fruske, onako raspustenim jer nenadgledanim od jednog rezigniranog, nepotkupljivog pogleda sa vrha Tanurdziceve palate?!
Teofil Pancic
In memoriam: Aleksandar Tisma (1924-2003)
"Pisac jednog Medjusveta"
Tisma je bio vrlo znacajan pisac, ali, nedovoljno cenjen i nikad priznat do kraja. U nasim povrsnim vremenima bio je suvise kompleksan i viseznacan i sto se tice estetske vrednosti ali i misaonog sveta. Bio je pisac Novog Sada i nicije zemlje. To nicija zemlja je jedna velika teritorija u Evropi na kojoj zive svi koji imaju slozeni identitet. Ona se mozda prostire od Trsta do Gdanjska. Njeni stanovnici su Klaudio Magris, Danilo Kis ili Ginter Gras.
Laslo Vegel
Suvise je ozbiljan za vecinu ljudi, ovde u biblioteci uglavnom uzimaju Isidoru Bjelicu i Agatu Kristi, kad se ja pojavim sa zahtevima kao npr. Eminesku, Mandeljstam ili (cak ih to iznenadi!) Mirko Kovac, hoce da se ubiju. A velika biblioteka, samo su sve dobre knjige prepune prasine i niko ih ne dira.
