Bootstrap Framework 3.3.6

[Anton Pavlovič]

Ne znam koliko duša imam - Fernando Pesoa

Ne znam koliko duša imam.
Menjam se svakog trena.
Stalno me progone.
Nikad sebe nisam našao
niti sebi poverovao.
Dušu imam samo.
Ko dušu ima, mira nema.
Ko vidi, samo je ono što vidi.
Ko oseća, nije ono što je.
Držim se onoga što jesam i što vidim,
oni me vraćaju a ne ja sâm.
Svaki moj san i moja želja
je ona koja se rađa a moja nije.
Ja sam slika sebe samog.
Na sopstvenom putu služim,
različitom, nestalnom, usamljenom.
Ne znam osetiti gde sam.

Zbog toga, lud čitaću
svoje biće, kao stranice.
Ono što sledi, predviđeno nije
što je prošlo, zaboravljeno je,
beležim napomenu onoga što pročitah
ono što prosudih i osetih.
Čitam ponovo i kažem :” Zar sam to bio ja?”
zašto sam to napisao, samo Bog zna.

[Speculum Columbae]

Metastasio, poignant as usual:

[Pauceti]

Lepa mladost

Usta devojke koja je dugo ležala u ševaru
izgledala su tako izgrickana.
Kad su otvorili grudi, jednjak je bio sav izbušen.
Naposletku su u kupoli ispod dijafragme
našli leglo mladih pacova.
Jedan od male braće bio je mrtav.
Ostali su živeli od jetre i bubrega,
pili hladnu krv i tu
proveli lepu mladost.
A lepo i brzo ih je snašla i smrt:
pobacali su ih u vodu.
Ah, kako su njuščice cičale!

[alexandermagic]

Padni mi samo na pamet

Padni mi samo na pamet
misli moje obraz da ti izgrebu.

Izidji samo preda me
oci da mi zalaju na tebe.

Samo otvori usta
cutanje moje da ti vilice razbije.

Sjeti me samo na sebe
sjecanje moje da ti zemlju
pod stopalima raskopa.

Dotle je medju nama doslo.



Daleko u nama

Ovo su ti usne
koje vracam
tvome vratu.

Ovo mi je mjesecina
koju skidam
sa ramena tvojih.

Izgubili smo se
u nepreglednim sumama
naseg sastanka.

U dlanovima mojim
zalaze i svicu
jabucice tvoje.

U grlu tvome
pale se i gase
zvijezde moje plahe.

Pronasli smo se
na zlatnoj visoravni
daleko u nama.



Vasko Popa

[Anhedonie]

Khalil Gibran - O deci

Vaša deca nisu vaša deca.
Ona su sinovi i kćeri čežnje života za samim sobom.
Ona dolaze kroz vas, ali ne od vas,
I premda su s vama, ne pripadaju vama.
Možete im dati svoju ljubav, ali ne i svoje misli,
Jer ona imaju vlastite misli.
Mozete okućiti njihova tela, ali ne njihove duše,
Jer njihove duše borave u kući od sutra, koju vi ne mozete posetiti, čak ni u svojim snovima.
Možete se upinjati da budete kao oni, ali ne tražite od njih da budu poput vas.
Jer, život ne ide unazad, niti ostaje na preključe.
Vi ste lukovi s kojih su vaša deca odapeta kao žive strele.
Strelac vidi metu na putu beskonačnosti, i
On vas napinje svojom snagom da bi njegove strele poletele brzo i daleko.
Neka vaša napetost u Strelčevoj ruci bude za sreću;
Jer, kao sto On ljubi strelu koja leti, isto tako ljubi i luk koji miruje

[Anton Pavlovič]

Ljubav nema bolje dane, Duško Trifunović


Ljubav nema bolje dane,
sve je sad i nikad više,
sve što iza toga dođe
dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane,
nema sutra nema juče,
to je škola za ludake
koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane,
sama kreće, sama stane,
sama pali, sama gasi,

nas uništi sebe spasi,
nemoj da joj brojiš mane
ljubav nema bolje dane.

[Anton Pavlovič]

Pesma za nas dvoje - Mika <3


Znam, mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja, u krčmu svratio gorak,
a ona ne znajući - prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj - podjednakoj,
A za korak se mimoišli.

[Anton Pavlovič]

Sonet 139 - Šekspir

Nemoj da tražiš da pravdam zlo ikom,
što mome srcu svirepost nanosi;
Ne ranjavaj me okom, već jezikom,
bez lukavstva me porazi, pokosi.

Reci da voliš drugog, al' kraj mene
ne daj svom oku da na druge stane;
Što da me rane tvog lukavstva sene,
moć ti je jača od moje odbrane.

Evo, pravdam te: o, zna moja draga
da su joj oči dva dušmana moja,
te ih okreće sa mog lica blaga
da strelja druga lica, bilo koja.

O ne štedi me, već sam mrtav pola,
ubij me okom, oslobodi bola.

[Speculum Columbae]

http://blogkojinikonecita.blogspot.com/ ... orbis.html" target="_blank

[Anton Pavlovič]

Vidi se po dili da brzo jur prođe
svaka stvar u sili velikoj ka dođe,
to li se prigodi, da naglo ne takoj,
a ono kad godi, kad dođe vrime njoj.
A moje suze, vaj, kê nagle bez slike,
pristati na svit saj ne hoće u vike,
ni hudi uzdasi, kê svak čas stvaraju,
i srca moji glasi njih svrhe imaju,
ni muke pak ine žestoke tolikoj,
svih trudno sve gine nesrećni život moj.
Pod nebom jad veći, mnju, da se ne pravi,
neg živjet u smeći žestoke ljubavi;
kâ mnokrat utrudi človika zlo takoj,
pri reda da žudi svršiti život svoj.

(Dinko Ranjina)

[Anton Pavlovič]

Počinjem da upoznajem sebe. Ne postojim.
Ja sam rastojanje između onog što želim da budem
I onog što su drugi načinili od mene,
Ili polovina tog rastojanja, jer tu i života ima...
Uostalom, to sam ja...
Neka se ugasi svetlost, i vrata nek se zatvore,
Neka se samo šum papuča iz hodnika čuje.
Nek ostanemo u sobi sami ja i moj beskrajni mir.

Jeftin je ovo svemir.

(Fernando Pesoa)

[miccka]

Pa evo par stihova odvMajakovskog, trenutno njega citam
Pesnici, raskvaseni od placa sto jeci,
pobegli su sabulica s umrsenom kosom,
kako opevati sa dve takve reci,
i devojku i ljubav
i cvetic pod rosom:-)

[Anton Pavlovič]

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto


Pohvala svetu
Branko Miljković

[Anton Pavlovič]

U stravičnoj noći, prirodnoj suštini svih noći,
U besanoj noći, prirodnoj suštini svih mojih noći,
Prisećam se, budan, u nelagodnom dremežu,
Prisećam se onog što sam učinio i što sam mogao da učinim u životu.

Prisećam se, i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje prošlosti - to je leš!
Svi ostali leševi možda su samo varka.
Svi mrtvi možda negde drugde i dalje žive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci možda još uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U lažnoj prolaznosti.
Ali ono što nisam bio, ono što nisam učinio, što čak ni sanjao nisam;
što tek sad vidim da sam morao učiniti,
što tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono što je mrtvo, uprkos svim bogovima,
To - što je zapravo bilo najbolji deo mene - ni bogovi više ne mogu da ožive...

Da sam u određenoj prilici
Skrenuo nalevo umesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvesnom razgovoru
Imao spremne rečenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a možda bi se tada i sav svemir
Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomišljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uviđam da nisam rekao;
Al ovog časa naviru mi sve rečenice koje sam propustio da kažem,
Jasne, neizbežne, prirodne,
I razgovor uspešno okončan,
I sve nedoumice razrešene...
Ali tek sada me boli sve što nikada nisam bio i što se povratiti neće.

Za ono što mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizičkom sistemu.
Mozda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.
Ali zar ću moći da ponesem na drugi svet ono što sam zaboravio da sanjam?
I baš ti snovi, ti snovi koje je trebalo snivati, oni su leš.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka.

Ove noći budan, sred spokoja što me obavija
Kao neka tuđa istina,
A napolju je mesečina,
kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.

U stravičnoj noći
Fernando Pesoa

[Speculum Columbae]

otprilike:

U Amoru pronalazim malo utehe -
Makar u Amoru, ni lošeg ni dobrog ne manjka,
(jer loš nije ni rastanak, ni odlazak od Amora)
A što me Amor više ubija, više mu sledim hod
Ipak, ne znam da li mi je Amor naklonjen
Ili mogu od Amora da se odvojim.
Ničeg mi ne nedostaje, dok u Amoru mi ništa ne manjka
jer bez Amora ne bih znao gde da pronađem utehe.

[Speculum Columbae]

Boetije, Uteha Filozofije, Knjiga III, metra 12

Srećan je onaj ko može
čist izvor motriti dobra :
srećan ko može okove
teške raskinut zemlje.

Jednom je poeta trački
smrt oplakivao žene,
on što, pevanjem setnim da
šume se pokreću nagna
potoci rečni da stanu;
košuta bokom bez straha
uz divlje ležaše lavove,
zec se plašio nije psa
kog pesmom sasvim ublaži.
Kad bola mu gorući žar
nutarnjost raspali srca,
a poj što je krotio sve
gospodina ne smiri svoga,
tužeći se krutim bogovima
gornjim, svetu pristupi donjem.
Tu na lire žicama zvonkim
ljupke pev'o je pesme o
svem što iz čarobnog vrela
crpiše Boginje majke;
kako se nemoćan jad'o,
kako mu ljubav udvoji bol,
On tuži Tenar, gle, blaži
i molbom krotkom oprost od
senki vladara traži.
Zapanjen stoji troglavi
vratar čudnim obuzet pojem:
Boginje osvetne greha
što čine da krivci drhte,
gle tužne prolivaju suze
Iksiona glavu više
točak ne obara hitri
a Tantal, dugom izmučen
žeđi ne gleda reku
Jastreb, dok pevanje sluša,
ne kljuje Titija jetru
Na kraju tužno gospodar
senki reče:
"Čoveka da prati pesmom
svladanu daćemo ženu,
al zakon sputava poklon,
da se obazr'o nije dok
Tartara ne napusti dom."
Ko ljubavi zakon da da
kad sama je najveći zakon?
Oh, pri samom svršetku noći
Orfej Euridiku svoju
ugleda, izgubi, ubi.

Vas ova priča se tiče
što duh vam želite uzdić
do višnjeg beloga dana.
Ko svladan u Tartara
dubinu usmeri oči,
štogod da vrednoga nosi
gubi čim donji ugleda svet.

[Teanonyme]

Za ko zna španski,
Canción primaveral - Federico García Lorca

Voy camino de la tarde
Entre flores de la huerta
Dejando sobre el camino
El agua de mi tristeza.
En el monte solitario
Un cementerio de aldea
Parece un campo sembrado
Con granos de calaveras.
Y han florecido cipreses
Como gigantes cabezas
Que con órbitas vacías
Y verdosas cabelleras
Pensativos y dolientes
El horizonte contemplan.

¡Abril divino, que vienes
Cargado de sol y esencias,
Llena con nidos de oro
Las floridas calaveras!

[Anton Pavlovič]

Како се без себе не море живити,
такој ја без тебе не могу жив бити;
ар кад се ја с тобом, ружице, раздиљу,
како сâм са собом раздиљен усцвиљу,
тер тебе желећи сâм себе тој жељу.
Је ли тој - мислећи - већи јад нер вељу?
је ли тој паклен труд и чемер видити,
ар не вим горчи суд нер дразих желити.
Цић тога живот мој ако ћеш, суначце,
раздилит, већ немој с мојим твê срдачце;
ар вољу ја с тобом, ружице, умрити
неголи сам собом довика живити.

Не могу живјети без тебе,
Шишко Менчетић

[Anton Pavlovič]

Мој огањ љувени, кијем срце мê гори,
али је пакљени, али је одзгори.
Од пакла ако је, које су тој силе
сред њега да стоје лјепости мê виле?
То ли је од раја и сишо с небеса,
кô цвилим у њем ја, која су удеса?
Вај тужну, вај мени, ево исти огањ мој
мени је пакљени, небески је вил мојој.


Џиво Бунић

[Anton Pavlovič]

Своју снагу препознаћеш по томе
Колико си у стању
Да издржиш самоћу.

Џиновске звезде самују
На ивицама свемира.
Ситне и збуњене
Сабијају се у галаксије.

Семе секвоје бира чистине
Са много сунца, урагана и ваздуха.
Семе папрати завлачи се у прашуме.

Орао никад није имао потребу
Да се упозна са неким другим орлом.
Мрави су измислили народе.

Своју снагу препознаћеш по томе
Колико си у стању
Да пребродиш тренутак,
Јер тренутак је тежи
И страшнији и дужи
Од времена и вечности.

Самоћа,
Mика Антић

[Speculum Columbae]

Znam da smrtnik sam, porod što živi životom jednoga dana; ali kad zvezdama
promatram zavojit tok,
ne osećam da mi stope dodiruju zemlju; pred samim
Divom stojeć, bogohranilicu pijem, ambroziju.

Klaudije Ptolemej, Anthologia Palatina



(moj prevod epigrama sa starogrčkog)

[elizevin]

You will never be let down by anyone
more than you will be let down
by the one you love most in the world
it’s how gravity works
it’s why they call it “falling”
it’s why the truth is harder to tell
every year you have more to lose
but you can choose to bury your past
in the garden by the tulips
water it until it’s so alive
it lets go
and you belong to yourself
again
When you belong to yourself again
Remember forgiveness
is not a tidy grave
It is a ready loyal knight kneeling before your royal heart
Call in your royal heart
Tell it bravery cannot be measured by a lack of fear
It takes guts to tremble
It takes so much tremble to love
Every first date is a fucking earthquake
Sweetheart, on our first date
I showed off all my therapy
I flaunted the couch
Where I finally sweat out my history
I pulled out the photo album from the last time I wore a lie to the school dance
I smiled and said “that was never my style
Look how fixed I am
Look how there’s no more drywall on my fist
Look at the stilts I’ve carved for my short temper
Look how my wrist is not something I have to hide” I said
Well I was hiding it
The telephone pole still down from the storm
By our third date I had fixed the line
I said listen
I have a hard time
I mean I cry as often as most people pee and I don’t shut the door behind me
I’ll be up in your face screaming “SEATTLE IS TOO RAINY SEATTLE IS TOO RAINY
IM NEVER GOING TO BE ABLE TO LIVE HERE.”
I sobbed
on our fourth date
I can’t live here
In my body, I mean
I can’t live in my body all the time it feels too much
So if I ever feel far away know I am not gone
I am just underneath my grief
Adjusting the dial on my radio faith so I can take this life with all of it’s love and all of it’s loss
See I already know that you are the place where I am finally going to sing without any static meaning
I’m never gonna wait
that extra twenty minutes
to text you back
and I’m never gonna play
hard to get
when I know your life
has been hard enough already
When we all know everyone’s life
has been hard enough already
it’s hard to watch
the game we make of love,
like everyone’s playing checkers
with their scars,
saying checkmate
whenever they get out
without a broken heart.
Just to be clear
I don’t want to get out
without a broken heart.
I intend to leave this life
so shattered
there better be a thousand separate heavens
for all of my separate parts
And none of those parts are going to be wearing the romance from the overpriced vintage rack
That is to say I am not going to get a single speed bike if I can’t make it up the hill
I know exactly how many gears I’m going to need to love you well
And none of them look hip at the coffee shop
They all have God saying “good job you’re finally not full of bullshit”
You finally met someone who’s going to flatten your knee caps into skipping stones
Baby, throw me
Throw me as far as I can go
I don’t want to leave this life without ever having come home
And I want to come home to you
I can figure out the rain.
- Andrea Gibson, Royal Heart

[Speculum Columbae]

wečeras ću sa wama podeliti oway izuzetno lep tekst
a sada me izvinite, videćemo se u junu 2016. dotle ću bez prestanka slušati u pećini na siciliji od porpore qual turbine che scende

Qual turbine che scende
sull'orrida pendice
l'ira vendicatrice
sul capo suo cadrà

E l'ira mia possente
qual fulmine stridente
tutto distruggerà

+obesi se žicama od laute i umre+

[Speculum Columbae]

Aristofanove Žabe

[Speculum Columbae]

"Starodrevna u ljudi jeste ovo riječ
Za život ljudski, sve dogod tko ne umre
Znat ne možeš, je l' sretan, il nesretan
Al' za svoj još i prije, nego u Had gle
Ja odoh, znam da bijedan je i tegotan."

Sofokle, Trahinjanke

[.:Q:.]

[Speculum Columbae]

[/url]

Čuj me, Diva oklopnika čedo, što poteče
Iz roditeljskog izvora i iz najvišeg niza,
Ti mužestvena, štitonošo, premoćna, silnoga roda,
Device snažna, Tritogenejo, kopljonošo, zlatošlema,

Poslušaj, te srca dobrodušnog, pesmu mi primi, gospodarice!
Nemoj tek tako vihorima da pustiš moju priču,
Ti, što si otvorila vrata mudrosti božijih staza,
I savladala bogoborna plemena Giganata zemskih,
Ti, koja si umakla Hefestovoj žudnji nezasitoj

I nesalomivi pojas svoje čednosti sačuvala.
Ti što si spasla neiskidano srce gospodara,
Već iskomadanog po udovima eterskog Baha
Rukama Titana, a ostatke mu odnela ocu,
Da bi mlad, po neizrecivoj volji roditelja,

Od Semele na svet proiznikao Dionis.
Sekira tvoja, u korenu sasekav zverske glave
Svevideće Hekate, muke je ublažila rođenja.
Ti si odredila svetu snagu vrlina, što smrtne bude,
Ti si čitav život ukrasila umećima raznim,

Usadivši dušama umno stvaralaštvo.
Ti si sudba akropoljska na preuzvišenom brdu,
Znamenje najviše veličine tvog roda, gospodarice.
Ti koja si zavolela zemlju spasiteljku, majku knjiga,
Nametnuvši sveštenu želju brata očevog,

Ime tvoje da ima gradu si dala, i dobrih duša
U borbi uzvišen znak, na visova širokom vrhu,
A potomcima si pomogla da rodi maslina.
Kad je na Kekropide pod vođstvom Posejdona
Došao bezmerni, uzavreli talas iz mora,

Udarajući sve svojim zahuktalim vodama,
čuj me ti, što prosevaš svetom svetlošću lika,
Daj mi dostojnu luku za stranstvovanja po zemlji,
Daj duši sveto svetlo iz tvojih posvećenih priča,
I mudrost i ljubav! Dahni ljubavi volju

Kolika je i tvoja, toliku da iz zemnih grudi
I za Olimp dobro štiti, poput dobroga oca čudi.
A ako me savlada kakav zao greh života
(Ta znam da se od raznolikosti trgam, ka mnoštvu
Dela bezbožnih, što vređaše s bezumnog srca),

Smiluj se, nežna savetnice, spasu smrtnih; ne daj
Da postanem zastrašujućim pljačkama žrtva i plen.
Po tlu sam polegao, jer molim se da budem tvoj.
Daj mi čvrste udove i zdravlje lišeno jada,
A ukloni gomilu oštrih, telogubnih bolesti,

Da, molim te, kraljice, svojom besmrtnom rukom
Otkloni pogubnost crnih muka u celini.
Daj životu što plovi vetrove spokojstva,
Decu, brak, slavu, sreću, blagonaklonu razboritost,
Ubedljivost, gorljivo prijateljstvo, dovitljiv um,

Vlast nad neprijateljima, vođstvo među ljudima
čuj, čuj, vladarice! sa mnogim ti molitvama stižem
Po sili potrebe, a ti blagonaklono uvo imaj.

Himna Atini Savetodavnoj (Proklo Dijadoh).

[Speculum Columbae]

[/url]

οἶδ' ὅτι θνατὸς ἐγὼ καὶ ἐφάμερος ἀλλ' ὅταν ἄστρων
μαστεύω πυκινὰς ἀμφιδρόμους ἕλικας
οὐκέτ' ἐπιψαύω γαίης ποσίν, ἀλλὰ παρ' αὐτῶι
Ζανὶ θεοτρεγφέος πίμπλαμαι ἀμβροσίης

Znam da smrtnik sam, porod što živi životom jednoga dana; ali kad zvezdama
promatram zavojit tok,
ne osećam da mi stope dodiruju zemlju; pred samim
Divom stojeć, bogohranilicu pijem, ambroziju.

Klaudije Ptolemej, Anthologia Palatina

(moj prevod epigrama sa starogrčkog)

Znam da sam smrtan, da sam kratkovječan, ali kad zvijezda
mnogih promatram put, njihovo kruženje, hod,
tad ne dodirujem nogama zemlju, već u visini
pijem ambrozijski sok koji mi dade sam Zeus.

preveo: Dubravko Škiljan

ili:

Znadem: smrtnik kratkovijek sam ja, al' kada ti stanem
Stalni u krugu let zvijezdam' ogledati ja.
više se nogama ne tičem zemlje, u samoga Zeusa,
Hranu nebesku tad gutam, sve gutam ti ja.

preveo: Koloman Rac

[Speculum Columbae]

La Pesca

Già la notte s’avvicina,
vieni, oh Nice, amato bene,
della placida marina
le fresch’aure a respirar.

Non sa dir che sia diletto
chi non posa in queste arene
or che un lento Zeffiretto
dolcemente increspa il mar

Lascia una volta, oh Nice,
lascia le tue capanne. Unico albergo
non è già del piacere
la selvaggia dimora,
hanno quest’onde i suoi diletti ancora.
Qui se spiega la notte il fosco velo,
nel mar emulo al cielo
più placide, più belle,
multiplicar le stelle,
e per l’onda vedrai gelida e bruna
rompere i raggi e scintillar la luna.
Il giorno al suon d’una ritorta conca,
che nulla cede all’incerate avene,
(se non vuoi le mie pene)
di Teti e Galatea,
di Glauco e Dori
ti canterò gl’amori;
e tu vedrai dal mar sul vicin prato
pascer le molli erbette
le tue care agnellette
non offese dal sol fra ramo e ramo,
e con la canna e l’amo
i pesci intanto insidiar potrai:
e sarà la mia Nice
pastorella in un punto, e pescatrice.

Non più fra sassi algosi
staranno i pesci ascosi,
tutti per l’onda amara
tutti verranno a gara
fra i lacci del mio ben.

E l’umidette figlie
de’ tremuli cristalli
di pallide conchiglie,
di lucidi coralli,
le colmeranno il sen.

[Speculum Columbae]

[/url]
Pao je visok stup i lovor zelen
što trudnoj misli davahu mi hlada;
istok da prođem, zapad, zalud nada
da ću ih nać, i jug, i sjever leden.

Ti ote, Smrti, meni dvostruk melem,
s kog život sretan ponos sa mnom vlada,
carstvo ni svijet ga neće vratit sada,
ni kamen drag, ni snage zlata vele.

No ako sve je tako po sudbini,
što mogu nego tužne duše biti,
prignuti glavu, uvijek suze liti?

U tom životu, što se divan čini,
kako li za čas iščezne pred nama
što stjecali smo s mukom godinama!

Frančesko Petrarka, CCLXIX