Bootstrap Framework 3.3.6

[Ulix]

Oh, Garbo, on je jedan od mojih omiljenih pesnika.

Volim umorno odricanje,
Plač bez suza, mir i odmorišta,
Mudraca, pesnika i bolesnika
Utočišta.

Volim onog ko se obmanuo,
Ko je posrnuo, pao i kleo,
Koji ne veruje, koji je tužan:
Svet ovaj ceo.

[Garbo]

"U meni sve jače plače"
Arthur Rimbaud

U meni sve jače plače
dok nad gradom kiša lije,
kakva se to čama stače
do srca što gorko plače?


O tiše, tiše, kiše,
po zemlji i po krovu!
Za srce što uzdiše
o tiše, pesmo kiše!


Plače, bez smisla plače
duša što je patnja kuša.
Zar neverstvo neko jače?
Zar bez smisla grca, plače?


Najgore su patnje, čame,
kad ne zna zašto, s čega,
bez ljubavi i bez čame
srce same tuge mame!

[Garbo]

"POLJUPCI ZATVORENIH OCIJU"
Endre Adi

Da uvek zajedno poljupce sanjamo,
to znam, i to kad u plac brizne.
Da li je ona na koju mislim?
Uvek osecam
kad joj nocu pokrivac sklizne.

Mi se mozda nikada necemo sresti,
tuzni putnici, nas dvoje.
Al sam kraj nje kad kod zazeli
i Ona uvek dodje
kroz ljubav tudjinke ma koje.
Mozda joj je bujna i crna kosa,
takvu kosu zelim.
Jaoj, njenu tesku, crnu kosu
koliko puta su donele
plave devojcice u nocima zrelim.

Jos jednom cu tako zatvoriti oci
pod poljupcem druge zene,
Kad i ona tako nekog bude ljubila
zatvorenih ociju
kad jos vise nece moci cekati na mene.

@Ulix
I moj isto...

[Garbo]

"Naricati, naricati, naricati"
Endre Adi


Čekati, dok ponoćni zvon tinja,
Da se donese crna škrinja.

Ne pitati zbog kog je patnja,
Zvoniti dok ne mine pratnja.

Pod baldahinom i crnim velom
Nositi raspelo belo, pred opelom.

Pod teškim srebrom pognuti pleća,
Daviti se u dimu sveća.

S tamnim senama u boj stati
I tihe psalme zapevati.

Slušati orgulje pečalne
I zvona posmrtnih ječanje.

Kročiti preko zeva grobova
U pratnji slugu, božjih robova.

Mrznuti u začaranoj noći,
Gledati tuđeg mrtvaca u oči.

Drhtati na mesečini kobnoj,
Uzdisati na humci grobnoj.

Poreći prošlost, jecajući,
Zamađijano, klecajući.

Oprostiti svakom. Pokajnički
Grliti sanduk, očajnički.

Testament strašni sricati,
i naricati, naricati, naricati.

[Ulix]

Kiš ima bolji prevod te pesme, negde sam ga već postavljao u ovoj temi. Naslov je "Plakati, plakati, plakati".

[Garbo]

[/url]Kiš ima bolji prevod te pesme, negde sam ga već postavljao u ovoj temi. Naslov je "Plakati, plakati, plakati".

Tako bolje zvuci.

[Garbo]

"OPOMENA"
Desanka Maksimovic


Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad netko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lijepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad netko svira.
Učiniće mi se negdje u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad netko reći mi ne smije.

Učiniće mi se negdje kroz tamu
netko pjeva i gorkim cvijetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad netko svira.

[Garbo]

"ŽEĐ"
Ivo Andric

Ostadoh te željan, jednog ljetnog dana,
O, srebrna vodo, iz tuđega vrela.
To je bilo davno -
Svaka mi je staza danas obasjana
Suncem i ljepotom. Sreća me je srela.
Iz stotinu vrela žeđ moja sad pije,
Ali mira ne nađoh nigdje, jer me nikad
Vatra prve žeđi ostavila nije.

[Garbo]

"ВЕТРИ"
Милош Црњански

Не грли цветне пољане мој глас.
Никад ме ниси чула још да јечим,
никад ме ниси видела да клечим,
никад у мојим очима пљуснуо није
бегунац талас.

Далеко је оно што, далеко,
што моје здравље пије.
Често зазвони у ноћи, мирисно и меко.
Често је као сунчана морска стена,
на којој сја једини камен који цвета: мир.

Смрт моја зависи од певања тица,
а немам ја дома, ни имена.
Далеко негде стоје вите јеле, снежна лица,
ради њих ми је мајко драго да си поштена.

Моје вруће усне не жуде више
жива девојачка пребела тела.
Ноћу кад лутам у сенци града,
крај распећа, баштина и гробља,
не жудим за сином,
не оданем за робља.

Ветри ће место мене кличећи да језде.
у вртлогу камења и неба пашће, криком,
у завејане, младе јеле, и посуће им крила,
дахом нашим, што ће се следити у звезде,
негде... где нисам био... и где ниси била.

Под небом, у леду руменом, где зора спи,
дисаће јеле што дисасмо ми
и стишаће звезде осмехом и снагом,
што их је ветрова талас,
однео са нас, однео са нас.

[Garbo]

"ОЧИ"
Милош Црњански

О, колико пута кад пред тобом
осетим: да желим
да оставим за собом
моје тужне мисли
у очима ти бистрим, невеселим...

О, колико пута
кад нам над постељом сат ућути,
и на твом побледелом лицу
од миља
приметим досаду луталицу...

О, колико пута тад устајем сам,
погурен и црн па се загледам
кроз мутан прозор у пропланке далеке.

И осетим да ми није доста љубав невесела.
Разочаран од твог уморног тела,
радознало милујем блудне и меке
велике очи биља.

[Garbo]

"IGRAČKA VJETROVA"
Tin Ujevic


Pati bez suza, živi bez psovke,
i budi mirno nesretan.
Tašte su suze, a jadikovke
ublažit neće gorki san.

Podaj se pjanom vjetru života,
pa nek te vije bilo kud,
pusti ko listak nek te mota
u ludi polet vihor lud.

Leti ko lišće što vir ga vije
za let si dušo stvorena.
Za zemlju nije, za pokoj nije
cvijet što nema korijena

[Garbo]

"LANJSKA PESMA"
Ivo Andric


Mirišu silno bijeli cvjetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.

O niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.

U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tavni spomeni,
davni i mučni.

Silno mirišu bijeli cv'jetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.

[Garbo]

"ИСКРЕНА ПЕСМА"
Милан Ракић



O склопи усне, не говори, ћути,
Остави душу, нек' спокојно снева
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И ласте лете пут топлих крајева.

О склопи усне, не мичи се, ћути!
Остави мисли, нек' се бујно роје,
И реч нек' твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
3абрекћу новим заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје,
Пред величанством природе! А по том,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов, и надахнуће цело,
Нечујно, тихо, потоне у таму

Ја ћу ти, драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
Чезнем и страдам и љубим те, ма да
У том тренутку не осећам тако...

А ти ћеш, бедна жено, као вазда,
Слушати радо ове речи лажне:
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући, врх заспалих њива,
Како се спушта нема полутама.
Ти нећеш знати шта у мени бива,
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале к'о плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља!
Ал' не волим те, не волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: Ћути!
Остави душу, нек' спокојно снива
Док крај нас лишће на дрвећу жути,
И тама пада врх заспалих њива.

[Garbo]

"POLJUBI ME"
Zak Prever


Desilo se to u kvartu grada svetlosti
gde je zagushljivo i gde je uvek tama.
Zimi kao i leti tamo je uvek zima.
Ona je stajala na stepenicama
On pored nje
Ona pored njega
Noc je i bilo je snega
Osecao se sumpor
To su poslepodne ubijali stenice
Ona mu je govorila:
Ovde je mrak nedostaje mi zrak
Zimi kao i leti ovde je uvek zima
I Bozje Sunce ovamo ne dolazi
Valjda posla ima u boljim kvartovima
Zagrli me cvrsto...
Poljubi me...
Ljubi me dugo...
Ljubi me...
Kasnije bice prekasno za nas
Nash zivot to je danas
Ovde se umire od svega
I od toplote i od hladnoce i od snega
Ovde zraka nema
Ne budesh li me ljubio umrecu ugushena
Tebi je 15. godina
Meni je 15. godina
Zajedno imamo 30. godina
Sa 30. godina vishe nismo mladi
To su godine kada se radi
Kasnije bice prekasno za nas
Nash zivot to je danas.
Poljubi me!!!

[Garbo]

"ЗБОГ ЉУБАВИ"
Пол Елијар


Размрсио сам собу где спавам, где снивам
Размрсио сам поље и град где живот проводим,
Где светло се скупља у мојим одсутним очима,
Где сунце излази, где снивајући бдим.

Свет мале среће, без површине и без дна,
Са одмах заборављеним чарима,
Рођење и смрт замрси њихове додире
У неба и земље помешаним наборима.

Ништа не оделих, већ удвостручих срце своје.
Да би се волело, све створих: нестварно и што је јава;
Дадох јој њен разум, њен облик, њену топлину
И бесмртну улогу – њој која ме обасјава.

[Garbo]

"ПАРИЗ НОЋУ"
Жак Превер


Три шибице креснух у ноћи
Прву да ти видим лице
Другу да ти видим очи
Последњу да ти видим уста
Онда помрчина - да се свега сетим
Док те у наручју своме стежем срећан.

[Garbo]

"ZNAT CES"
Abu Nuvas


Znat ces da te nevolim i da te volim
jer ziveti je moguce na dva nacina
rec je samo krilo tisine
a vatra cuva polovinu studeni.
Volim te da bih te poceo voleti
da bih ponovo poceo beskraj
da te ne bih prestao voleti nikada
zato te jos uvek ne volim.
Volim te i ne volim kao da imam
u svojim rukama kljuceve srece
i nesigurnu sudbinu nesretnika.
Moja ljubav ima dva zivota da bi te volela.
Zato te volim kada te ne volim
i zato te volim kada te volim.

[Garbo]

"PROZORI"
Konstantin Kavafis



U ovim mracnim sobama gde provodim
teske dane
vrtim se tamo-amo
da pronadjem prozore.

Kad bi se jedan prozor otvorio
bila bi to uteha.

Ali prozora nema
ili ja ih ne mogu naci.

Mozda je i bolje da ih ne nadjem.

Mozda bi svetlost bila novo nasilje.
I ko zna kakve bi sve nove stvari obelodanila.

[Garbo]

"GRAD"
Konstantin Kavafis



Kažeš: "Poći ću u neku drugu zemlju, poći ću do drugog
mora.
Naći će se drugi grad bolji od ovog.
Svaki moj napor je ovde proklet, osuđen;
i srce mi je - kao leš - pokopano.
Dokle će mi um ostati u ovoj tmini.
Kud god da skrenem pogled, kud god da pogledam,
crne ruševine svog života spazim, ovde,
gde sam proveo tolike godine, proćerdao ih i upropastio."

Nove zemlje nećeš naći, nećeš pronaći druga mora.
Ovaj grad će te pratiti. Ulicama ćeš se kretati
istim. U istom ćeš susedstvu ostariti:
u istim ćeš kućama osedeti.
Uvek ćeš u ovaj grad stizati. Da nekud drugde odeš - ne
nadaj se -
nema za tebe broda, nema puta.
Kao što si svoj život ovde proćerdao, u ovom tako malom
kutu,
straćio si ga i na celoj kugli zemaljskoj.

[Galateja]

[Garbo]

"САМОЋА"
Рајнер Марија Рилке


Самоћа је попут кише.
У вечери из мора се диже,
из равница пустих и далеких стиже,
иде у небо где је увек има.

И тек са неба пада по градовима.

Пада пре него светлост је изашла,
кад улице се окрећу спрам зоре,
и кад се тела што нису ништа нашла,
разочарано деле пуна море,
и кад људи што од мржње горе
у постељи једној морају спавати.

Тада долазе таласи самоће...

[Garbo]

"KADA MI NEDOSTAJEŠ"
Miroslav Antic


Mislim tuđe misli
Kradem svoje vrijeme
provlačim ga
Između oblaka, snova,
Daljine i snijega ...

kada poželim
Da ti nedostajem
odsanjam pjesmu
zatvorim oči
I na kaldrmi zamislim
Cvijet bijeli.

Kada te nema
Jer tako hoću
zaledim osmijeh
U sebi kažem ime
udahnem duboko
I pomislim -
Tako mi nedostaješ.

[Garbo]

"ЈАТО ГАЛЕБОВА"
Марина Ивановна Цветајева


Ја ћу те отети, од свих земаља, од свих небеса
Зато што ми је шума колевка – гроб грм скресан
Зато што по земљи на једној нози шећем
Зато што о теби певам како нико неће

Ја ћу те отети од времена и ноћи тамних
Од свих златних застава, од мећава свих
Кључеве ћу бацити и псе отерати са трема
Зато што од највернијег пса ја сам верна

Ја ћу те отети од свих жена - што да увијам?
Нећеш бити ничији муж, ни ја жена ничија
И у последњем трену, узећу те - не причај!
Од оног с којим Јаков у ноћи скита

Али док ти руке не скрсте на грудима –
О проклетства - у теби још луде крви има:
Два твоја крила у етру траже лек
Теби је свет - колевка, а гроб - свет.

[LeDeNa_]

Kerolin Ris - Pismo jedne zene

Koracam bosa tvojim tragom
Priljubljujem usne uz tvoju praznu casu
U tvom odelu trazim odlutalu toplotu
Pogledom doticem sve sto si ti gledao
Ispisujem ti ime izgovaram ga tiho
Blagosiljam dane kad cuvas svoje zdravlje
Ponavljam sve nezne reci koje smo ikad rekli
Secam se zaveta tvojih ociju
Tvoj se poslednji dodir jos ne odvaja od mene
Sa svakim danom se suocavam
umorna srca tromih nogu
To sto smo razdvojeni pola mi odnosi snage
A ostatak mi treba da bi te sacekala...

[Tot]

[/url]nisam našao prevod na srpski

YOU, WIND OF MARCH

Život jesi i smrt jesi.
Stigla si u martu
po goletnoj zemlji -
tvoj drhtaj ne jenjava.
Krvi prolećna
- anemono il' oblače -
tvoj lagani korak
ozledio je zemlju.
Započinje bol.

Tvoj lagani hod
obnovio je bol.
Studena beše zemlja
pod kukavnim nebesima,
nepomična i utonula
u snenu otupelost,
kao neko ko više ne pati.
Ugodan beše i mraz
u dubokom srcu.
Između života i smrti
ćutala je nada.

U svemu što živi
struje sada glas i krv.
Zemlja i nebo
sada su silan drhtaj,
nada ih uvija,
jutro ih uzbunjuje,
obliva ih tvoj hod
i tvoj osvitni srh.
Krvi prolećna,
vaskolika zemlja drhti
od iskonskog potresa.

Obnovila si bol.
Život jesi i smrt jesi.
Preko goleti zemne
minula si laka
poput laste il' oblaka,
a bujica srca
plinula je i navire,
ogleda se u nebu
i odražava stvari -
a stvari, na nebu i u srcu,
pate i uvijaju se
čekajući te.
Zora je, sviće,
krvi prolećna,
ozledila si zemlju.

Nada se izvija,
čeka te i zove.
Život jesi i smrt jesi.
Korak ti je lak.

25. marta 1950.

(preveo: Milan Komnenić)

[Orlando the Lady]

Lady Lazarus

I have done it again.
One year in every ten
I manage it--

A sort of walking miracle, my skin
Bright as a Nazi lampshade,
My right foot

A paperweight,
My face a featureless, fine
Jew linen.

Peel off the napkin
O my enemy.
Do I terrify?--

The nose, the eye pits, the full set of teeth?
The sour breath
Will vanish in a day.

Soon, soon the flesh
The grave cave ate will be
At home on me

And I a smiling woman.
I am only thirty.
And like the cat I have nine times to die.

This is Number Three.
What a trash
To annihilate each decade.

What a million filaments.
The peanut-crunching crowd
Shoves in to see

Them unwrap me hand and foot--
The big strip tease.
Gentlemen, ladies

These are my hands
My knees.
I may be skin and bone,

Nevertheless, I am the same, identical woman.
The first time it happened I was ten.
It was an accident.

The second time I meant
To last it out and not come back at all.
I rocked shut

As a seashell.
They had to call and call
And pick the worms off me like sticky pearls.

Dying
Is an art, like everything else.
I do it exceptionally well.

I do it so it feels like hell.
I do it so it feels real.
I guess you could say I've a call.

It's easy enough to do it in a cell.
It's easy enough to do it and stay put.
It's the theatrical

Comeback in broad day
To the same place, the same face, the same brute
Amused shout:

'A miracle!'
That knocks me out.
There is a charge

For the eyeing of my scars, there is a charge
For the hearing of my heart--
It really goes.

And there is a charge, a very large charge
For a word or a touch
Or a bit of blood

Or a piece of my hair or my clothes.
So, so, Herr Doktor.
So, Herr Enemy.

I am your opus,
I am your valuable,
The pure gold baby

That melts to a shriek.
I turn and burn.
Do not think I underestimate your great concern.

Ash, ash--
You poke and stir.
Flesh, bone, there is nothing there--

A cake of soap,
A wedding ring,
A gold filling.

Herr God, Herr Lucifer
Beware
Beware.

Out of the ash
I rise with my red hair
And I eat men like air.

[Garbo]

"ПЕСМА ЖЕНИ"
Јован Дучић



Ти си мој тренутак, и мој сен, и сјајна
моја реч у шуму; мој корак и блудња;
само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.

Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост, нека
твоја сен и ехо буду све што сећа.

Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.

Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.

А ти не постојиш, нит си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо - створили смо сами.

[Garbo]

"ПРИЗИВ"
Милан Ракић



Помени ме у молитвама твојим
Кад сунце пада за далеке горе.
Јер знај да мене кобне мисли море,
И да се, као слабо дете, бојим.

Ти чиста душо, буди Геновева
Над заспалим Паризом која бди,
Докле под њеним благословом снева
Љубавник чедан и злочинци сви;

И кад под твојом молитвом заћуте,
О заштитнице вечне душе моје,
Све кобне мисли што ми срце муте,
И, ко злочинци, спремне за бој стоје.

Помени ме у молитвама, мила,
И ја ћу знати у часове таме,
Кад опет груне нечастива сила,
Да добра душа твоја пази на ме...

[Galadriel]

[/url]"ПАРИЗ НОЋУ"
Жак Превер


Три шибице креснух у ноћи
Прву да ти видим лице
Другу да ти видим очи
Последњу да ти видим уста
Онда помрчина - да се свега сетим
Док те у наручју своме стежем срећан.

[sapa09]

Ova je duga..Ali je predivna..

Miladin Berić – Tetovirana jesen

1.

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojis
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

2.

Te jeseni je u mojoj ušećerenoj krvi
zaspalo Ciganče modrozelenih očiju
i dvije ranjene srne iz neke daleke basne.
Sjećaš se… bio sam kočijaš
zaljubljen u svoju kočiju
i u svjetlost naše zvezde koja polako gasne.
Suton… iz mene izlaze klovnovi ulicom koja ne postoji
i hiljade svitaca donose svijeće
našem nerodjenom sinu.
Oprosti.
Na nebu je uštap i moja se sjenka boji
trubadura koji uglavnom razbija mandolinu.
Sad… nemam ništa sem rima
a i njih bi najradije da vratim
nekoj dalekoj zvezdi sa koje sam sišao ranjiv.
Necu ti reći hvala, a necu ni da ti platim
jer si najveci krivac što sam nežan i ranjiv.

3.

Te jeseni mi je ostao osmjeh,
a i njega sam ubrzo izgubio.

4.

A kada ostavim zvezde
hoću da budes kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odes iz rime
u noc jezivo strašnu
ja cu manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

5.

Kiša i nebo mutno do plača.
San je posljednja mogućnost
da se sačuva
ono što mora da ode.
Ne budi me
U očima pijanog svirača
jutros je previše vode
nemir,i jedna jesen daleka.
Ni slavuji ne zvižduću pesmu
koju znaju sve ptice.
Pusti.
u praskozorje izmedju smreka
naći ce uplašene zvezde
i upaljene sveće.
veče, i jedan komadic bola.
Reči će uvek reći
manje
nego što govore oči.
Ne okreći se.
Čaše su na kraju stola
al više nikog nema
da ih natoči.

6.

TAJNA JE SAMO TAJNA AKO JE PRIHVATI ZORA
Možda zvezde večeras namerno na pčelinjak liče
dok svetlost klizi niz lice i zvezdane kapi bodu.
Ti znaš da postoje i dobre i loše priče,
al ne znaš kada dodju, jos manje kada odu.

VALOVI SE PONEKAD I BEZ OSEKE IZNENADA POVUKU
Zamisli rijeku koju mjesec dijeli na pola
i nad njom bijelog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi,a dalje, tko zna kada će smjeti.

MIRIS ODLASKA NOSI U SEBI VIšE SOLI OD MIRISA MORA
Ne budi me,u snovima je nedostižno malo tuge.
Smejući se mi igramo jednako komičnu rolu,
a oni koji se provuku u praskozorje ispod duge
možda će u drugu jesen s andjelima ići u školu.

I LADJE KAD POTONU JOS DUGO SANJAJU LUKU
Sad uzmi tetoviranu jesen i kao bumerang zavrti.
Volim te kao što pčela voli dunju u cvatu.
Mi smo sve bajke večno krali od smrti,
a da nismo ni znali da su nam duše u matu.
Jer,
Tajna je samo tajna ako je prihvati zora,
valovi se ponekad i bez oseke iznenada povuku,
miris odlaska nosi u sebi više soli od mirisa mora,
i ladje kad potonu jos dugo sanjaju luku.

7.

Ja više nemam za čim da žalim ni kome da praštam,
sem maloj krpici svetla što me pokatkad dodirne i razbudi
i da verujem i da ne verujem
i da sanjam i ne sanjam,
isto se vraćam i isto krvarim
i isti me trag vodi u uzalud kao slikara
koji bi ponovio svoju najbolju sliku
na komadu beloga zlata
a život teče dalje.
Ti i ne znaš
da vec danima sanjam istog leptira,
samo svetiljke nisu iste ili se bar budim s nadom da nisu.
On nema lica i nema ništa po čemu bi ga prepoznao
sem malog ožiljka na lijevom krilu,
a meni je i to dovoljno.
Znam,
trebalo je da bude proleće,
a bila je jesen na splavu meduza
i nije bilo sjaja u travi.
Ne, ne boj se.
Moje rime sem što me nikad ne ostavljaju samog
ponekad znaju tako divno da šute.
Sve je istetovirano i izgubljeno.
I ova jesen je istetovirana i izgubljena
mada jos uvijek mogu sam sebe da ubijedim da sam
sve sanjao.
A ti?
Šta ces ti?

8.

Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.
Ona ne zna koliko boli ono što se nikad ne vrati
kao noći koje se čuvaju u očima što dvostruko gore.
Sve nema svoju cijenu, ali ipak sve se plati
jednim sanjivim vriskom mjeseca što pada u more.
Ja sam najlepshu pesmu zaključao u njenoj kosi
i sve sam svoje osmehe sakrio u zavjesu kiše,
a ona je predobro znala šta ta jesen nosi
al nije htela da prizna i nije nas bilo više.
Ko zna… mozda joj noćas neke slike ponovo znače,
možda se zaista voli samo jednom u životu.
A ja sam samo klaun koga su natjerali da plače
sa željom da samog sebe igra za bednu svotu.
Da li se ponekad seti gledajuci kroz tudja okna
niz ulice puste i kišne, da l’ je bar malo zaboli.
Meni je sasvim dovoljno ako joj zadrhti lokna
pa makar nikad ne rekla da me jos uvijek voli.

9.

Milion svetionika u noći i nebo od pečene gline
i tvoje ruke i usne, sočnije od zreloga nara,
u očima usnula kiša i oblak vrele tišine
i jedno platno za sliku pomalo nespretnog slikara.
Krvario je u vodi mesec zaklan do pola,
nad tvojim polu-zbogom noc se sklopila crna.
Sećam se bila si zvijezda veća od Velikih kola,
seti se bio sam svitac manji od makova zrna.
I onda sam do obale s očima što ne drže plimu,
težak kao bura, lagan kao jugo.
Ko zna ko noćas gubi: vatra što gori u dimu
ili dim iz te vatre, ili možda i jedno i drugo.
Ah, da, jednom davno, skoro se ne sećam više
sa druge strane svetla tetovirano sanjiv do zore
jedan je klaun kroz suze sanjao ostrvo kiše
kao što mrtav delfin zamišlja usnulo more.
Iznad pepela najdraže slike našli su dušu slikara
valovi što u zoru uguše sve što se olako žari.
Kad jednom kroz miris mora osjetis miris nara
povjeruj da negdje za mnom mjesec zaklan krvari.