- 15 Mar 2011, 21:22
#2170501
A šta onda? Jer ona oseti da je on još uvek gleda, ali da se njegov pogled izmenio. On želi nešto - želi ono što je njoj uvek teško da mu da; želi da mu ona kaže da ga voli. I da, ne, ona ne može to da učini. Za njega je razgovor mnogo lakši nego za nju. On ume da kaže stvari - ona nikad ne ume. Tako, prirodno, uvek je on taj koji govori stvari, a onda zbog nečeg, njemu je to odjednom krivo i prebacuje joj. Ženom bez srca zove je; ona mu nikad nije kazala da ga voli. Ali to nije tako - to nije tako. Stvar je samo u tome što ona nikad ne ume da kaže ono što oseća. (...) Ustavši, ona stade kod prozora sa crvenkasto-mrkom čarapom u rukama, delom da bi se okrenula od njega, a delom zato što joj ne smeta da gleda Svetionik sad, kad je on posmatra. Jer ona zna da je on okrenuo glavu kad je ona okrenula; on je posmatra. Ona zna da on misli. Ti si lepša nego ikad. I ona se oseti vrlo lepom. Zar mi nećeš reći bar jednom da me voliš? Mislio je to, jer je uzbuđen (...)
Ali ona ne može to da učini; ona ne može to da kaže. Tada, znajući da je on posmatra, umesto da kaže ma šta, ona se okrete, držeći čarapu i pogleda ga. I gledajući ga, uze da se smeši, jer mada nije kazala ni jednu reč, on zna, dabome on zna, da ga ona voli. On to ne može da ospori. I smešeći se, ona pogleda kroz prozor i reče (misleći u sebi, Ništa na svetu ne može biti ravno ovoj sreći) -
"Da, u pravu si. Sutra će biti kišovito." Ona nije kazala to, ali on je znao. I ona ga pogleda smešeći se. Jer, opet je ona likovala.
***
O mio babbino caro,
mi piace, è bello bello,
vo’andare in Porta Rossa
a comperar l’anello!
Si, si, ci voglio andare!
E se l’amassi indarno,
andrei sul Ponte Vecchio
ma per buttarmi in Arno!
Mi struggo e mi tormento,
O Dio! Vorrei morir!
Babbo, pietà, pietà!
Babbo, pietà, pietà!
Ali ona ne može to da učini; ona ne može to da kaže. Tada, znajući da je on posmatra, umesto da kaže ma šta, ona se okrete, držeći čarapu i pogleda ga. I gledajući ga, uze da se smeši, jer mada nije kazala ni jednu reč, on zna, dabome on zna, da ga ona voli. On to ne može da ospori. I smešeći se, ona pogleda kroz prozor i reče (misleći u sebi, Ništa na svetu ne može biti ravno ovoj sreći) -
"Da, u pravu si. Sutra će biti kišovito." Ona nije kazala to, ali on je znao. I ona ga pogleda smešeći se. Jer, opet je ona likovala.
***
O mio babbino caro,
mi piace, è bello bello,
vo’andare in Porta Rossa
a comperar l’anello!
Si, si, ci voglio andare!
E se l’amassi indarno,
andrei sul Ponte Vecchio
ma per buttarmi in Arno!
Mi struggo e mi tormento,
O Dio! Vorrei morir!
Babbo, pietà, pietà!
Babbo, pietà, pietà!
