Bootstrap Framework 3.3.6

[garrel]

Ti govoris: `Otici cu nekoj drugoj zemlji, nekom
drugom moru
i grad cu pronaci bolji nego sto je ovaj.
Jer ovdje sto cinjah gresno uvijek je bilo
i moje srce, poput mrtva trupla, lezi pokopano.
Koliko ce ovdje mojih misli jos rasut se?
Kamo god da okrenem se, kamo god da gledam
vidim tek ruine crne mog zivota u ovom gradu
gdje provedoh tako mnogo dana, traceci ih i
nisteci.`

Al` ne, drugu zemlju, drugo more ti pronaci neces,
ovaj grad ce zauvijek te pratit.
Istim ces ulicama hodit, starec
u susjedstvu istom, u istim oronut kucama.
Skoncavati uvijek u ovom ces gradu, ne nadaj se
drugom.

Broda nema za te, niti jedne ceste.
I svoj zivot kojeg si nistio ovdje
unistio u cijelom si svijetu.

[garrel]

Vasko Popa

Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje.

[bas bleu]

Fallen Majesty

Although crowds gathered once if she but showed her face,
And even old men’s eyes grew dim, this hand alone,
Like some last courtier at a gypsy camping-place
Babbling of fallen majesty, records what’s gone.

These lineaments, a heart that laughter has made sweet,
These, these remain, but I record what’s gone. A crowd
Will gather, and not know it walks the very street
Whereon a thing once walked that seemed a burning cloud.

Out of Copyright Yeats

[Galadriel]

[poem]Dosadna pesma


Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojčice.
Devojčice su smešna stvorenja
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno.
Ipak pročitam pisma,
najlepše reči prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lađe,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.
Dosadno mi je da porastem,
da nosim tesne cipele
i da se oženim.
Oni koji porastu prvo se danima mrze
onda se danima svađaju.
Jedino mi je žao mog tate.
Da je ostao dečak - kao ja,
baš bismo divno mogli da se družimo
i da zajedno budemo zaljubljeni
u nastavnicu istorije.
Sve ostalo mi je dosadno.
Toliko mi je dosadno
da ne znam šta ću,
nego nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se još sa trojicom.
Čak i kad nema devojčica.[/poem]

Miroslav Antić

[Orlando the Lady]

# Orfej u podzemlju

Ne osvrći se. Velika se tajna
iza tebe odigrava. Ptice gnjiju
visoko nad tvojom glavom dok beskrajna
patnja zri u pogledu i otrovne kiše liju.

Zvezdama ranjen u snu lutaš. Sjajna
ona ide tvojim tragom, al od sviju
jedini je ne smeš videti. O sjaj
na tebe njen dok pada nek je i sakriju

ti ćeš naći ulaz dva mutna psa gde stoje.
Spavaj, u zlu je vreme. Zauvek si proklet.
Zlo je u srcu. Mrtvi ako postoje
proglasiće te živim. Eto to je
taj iza čijih leđa nasta svet
ko večita zavera i tužan zaokret.




Miljkovic... dodje mi tako ponekad ovaj covek. Ne znam sta bih sa njim prosto. A nije da mi je u ne-znam-kakvih-top-pet...

[Orlando the Lady]

Napisano jutros, u trenutku sibanja nesanice:

1. Smola na prstima prokazuje jasno:
2. Sanjam
3. Iz sumraka somnabulno izganjam
4. Promenadu slika.

5. Nesmotreno se na trapezima teturam, i,
6. Glasno
7. (Ako se i u tome ne varam)
8. Licim na samoubicu.

9. Vec presla sedam koraka. Stavljam zagradu
10. Otreznjenog
11. (Stvari koje me bude) imenovanja.
12. Bojim se sto nije kasno.

[Dali_]

Pusti me da uđem

Pusti me da uđem
Otvoriću ti san kao dan
Pojedena mi žila vrišti
Nisam te videla juče
Nisam te videla danas
A sutra?
Šta ćemo sutra, draga?
Isto kao danas i juče?
Nisam od metala
Ja sam od svetala
Od ranih onih jutarnjih
Što te ‘bude’
Pusti me da uđem
U tvoj dom
Neslavni, ali mekani
I pragovi su zeleni mahovine trag
Nestaću u zelen i ostaviću blag…
Nisam ja od biljaka sazdana
Pusti me da uđem

[Galadriel]

[poem]

MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

[/poem]

Miroslav Antić

au bog te
ne lici mi ovo na Antića i njegovu mekanu dushicu
garant ga je neka gadno izvozala

[sunflower5]

Da,jedino to može da bude logično objašnjenje...
Baš čitam pesmu i uopšte nemam ideju ko bi mogao da bude autor
Antić bi mi poslednji pao na pamet

[Galadriel]

bas cu da iskopam negde kako je sta hronoloski pisao

[Shmi]

Izmirenje

I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!


Jovan Ducic

[Galadriel]

[poem]

Emily Bronte - How Clear She Shines

How clear she shines! How quietly
I lie beneath her guardian light;
While heaven and earth are whispering me,
" Tomorrow, wake, but, dream to-night."
Yes, Fancy, come, my Fairy love!
These throbbing temples softly kiss;
And bend my lonely couch above
And bring me rest, and bring me bliss.

The world is going; dark world, adieu!
Grim world, conceal thee till the day;
The heart, thou canst not all subdue,
Must still resist, if thou delay!

Thy love I will not, will not share;
Thy hatred only wakes a smile;
Thy griefs may wound - thy wrongs may tear,
But, oh, thy lies shall ne'er beguile!
While gazing on the stars that glow
Above me, in that stormless sea,
I long to hope that all the woe
Creation knows, is held in thee!

And, this shall be my dream to-night;
I'll think the heaven of glorious spheres
Is rolling on its course of light
In endless bliss, through endless years;
I'll think, there's not one world above,
Far as these straining eyes can see,
Where Wisdom ever laughed at Love,
Or Virtue crouched to Infamy;

Where, writhing 'neath the strokes of Fate,
The mangled wretch was forced to smile;
To match his patience 'gainst her hate,
His heart rebellious all the while.
Where Pleasure still will lead to wrong,
And helpless Reason warn in vain;
And Truth is weak, and Treachery strong;
And Joy the surest path to Pain;
And Peace, the lethargy of Grief;
And Hope, a phantom of the soul;
And Life, a labour, void and brief;
And Death, the despot of the whole!



[/poem]

[Orlando the Lady]

Ja sam crvena raketa, palim se, gorim, gasim.

Jao, ja u crvenoj odjeći!
Jao, ja sa crvenim srcem!
Jao, ja sa crvenom krvlju!

Trčim neumoran, kao da sam moram
u ispunjenje.

I što više trčim, tim više gorim.
I što više gorim, tim više trpim.
I što više trpim, tim se brže gasim.

O ja, koji bih htio vječno živjeti. Idem,
crveni čovjek, poljem zelenim,
nada mnom po sivom jezeru tišine
željezni oblaci, o, a ja idem,
čovjek crveni.

Posvuda tišina: na polju, na nebu,
u oblacima samo ja trčim, gorim
svojim ljutim plamenom i
ne mogu doseći tišinu.

[Judith]

Iz knjige "LOOSING LOUISE" - Kristin Berget

(...)
Iza venecijanera smo pripijena tela u laganom pokretu
svetlošću baterije prosijavamo odeću
da bismo u udovima iščitali priče
kobeljamo se iz peska u noć
krećemo se jedna ka drugoj da stvorimo
nov jezik
ona i ona nisu isto kao
ona i on prsti na licu
će stvoriti rečnik kukovi u ritmu
šapućem: neka sve ostane otvoreno
oči ruke imena

divlja loza rasplamsava zid kuće
šapuće naša imena
očekuju nas ovde u bašti
pratimo stazice u mraku
između dalija i žavornjaka
imenujemo cvetove po mirisu
reflektor se iznenada pali
od naših pokreta
u očima sija sjaj neoproštaja

luiz se vozila i vozila autobusom
htela je da dođe do mene i berbe jabuka
pale voćke koju sam držala u kesama
kraj kuhinje. luiz reče: doći ću
do tebe i praviću pitu (pitu od jabuka) onda
reče: znaš li zašto to radim?
zašto to radiš luiz, praviš mi pitu
(pitu od jabuka), luiz-na-ivici-suza.
kad bismo to znale odgovorila je, kad
bismo našli reči da shvatimo.
luiz sedi s druge strane kuhinjskog
stola napolju je jesen i
kiša i more je izbušeno kapima i ja
kažem: možemo li izdržati ova testa za pitu od jabuka
možemo li zaći za ove zidove luiz,
između šporeta i jeseni i možemo li izdržati još
kabanica

(...)

[Orlando the Lady]

O kuda da se danas podje?

U sobu udje moja majka
sjedne
i gleda u me nijemim pogledom

Ja pustam knjigu, izlazim iz kuce

Na rubu polja izmedj crnih stabla
crveno mrtvo objeseno sunce

Ja stanem nasred ceste
i kriknem
iz svih snaga

[sofia]

Romansa Mesecarka

Zeleno, volim te, zeleno.
Zelen vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.
Opasana senkom
ona sanja na verandi,
zelene puti, kose zelene,
sa ocima od hladnog srebra.
Zeleno, volim te, zeleno!
Pod lunom Cigankom
stvari pilje u nju
a ona ih ne vidi.

Zeleno, volim te, zeleno!
Velike zvezde od inja
dolaze sa ribom senke
sto otvara put zori.
Smokva trlja vetar
korom svojih grana,
a breg, macak lupez,
jezi svoje ljute agave.
Ali ko ce doci? I odakle?
Ona ceka na balkonu,
zelene puti, kose zelene,
sanjajuci gorko more.

-Kume, dacu ti
konja za kucu,
sedlo za njeno ogledalo,
noz za njen ogrtac.
Kume, dolazim krvareci
iz Kabrinih klanaca.
-Kad bih mogao, mladicu,
lako bi se nagodili.
Ali ja vise nisam ja
niti je moj dom vise moj.

Kume, hocu da umrem
pristojno u svojoj postelji
od celika i, ako je moguce,

sa holandskim carsavima...
Zar ne vidis moju ranu
od grudi do grla?

-Trista crnih ruza
pokrivaju tvoj beli grudnjak.
Krv ti vri i mirise
oko pojasa.
Ali ja vise nisam ja
niti je moj dom vise moj.

-Pusti me bar
na visoke verande,
pusti me da se popnem! Pusti me
na zelene verande.
Verandice meseceve,
gde kaplje voda.

Vec se penju dva kuma
na visoke verande.
Ostavljajuci trag krvi.
Ostavljajuci trag suza.
Drhtali su krovovi,
fenjercici od lima.
Hiljadu staklenih defova
ranjavalo je zoru.

Zeleno, volim te, zeleno!
Zelen vetar, zelene grane.
Dva kuma su se popela.
Sirok vetar ostavljao je
u ustima cudan ukus
zuci, mentola i bosiljka.

-Kume, gde je, reci mi,
gde je tvoje gorko devojce?
-Koliko puta te je cekala
sveza lica, crne kose,
na toj zelenoj verandi.
Nad ogledalom bunara
Ciganka se njiha.
Zelene puti, kose zelene,

sa ocima od hladnog srebra.
Mesecev stalaktit od leda
drzi je nad vodom.
Noc je postala intimna
kao mali trg.

Pijani su zandari
lupali na vrata.
Zeleno, volim te, zeleno!
Zelene vetar, zelene grane.
Brod na moru
i konj u planini.


(Federiko Garsija Lorka)

[Ulix]

Vojvodina
(Mika Antić)

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i ivnsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti,što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rakožut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se e stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

[Orlando the Lady]

Mi cijeli dan smo plovili na oblaku

Sad je veče
Spuštamo se na visoki vrh brda
i ispijamo vino

Kroz veče k nebu bliješte srebrni pokali

Duboko preziremo ljude i zemlju ispod nas
Naš je život samo u visini

Na grudma noći
počinut će naša teška tijela

A sutra zorom
kroz novi dan će nova radost nas ponijeti

Visoke pjane naše radosti: naša bijela jedra

[charlie]

Dragana Tripkovic
Da nam svima bude isto


Kiša je stanje svijesti.
Tek po koja kap,
tek po koji mir,
da nam svima bude isto.

Biti mokar je stanje karaktera.
Ni sa koga ne toči
kao sa pijanica.
Nijedna vlažnost ne smrdi
kao sa romantičnih.
I samoubica je mokar isto tako.

Siva noć je stanje vode.
Od vrelog čaja u zoru
mrziš dan. I zvuk je
pljosnat i gnjecav.
Tek toliko da nervira,
tek toliko da slušaš,
da nam svima bude isto.

[Orlando the Lady]

lepo.

[charlie]

Originally posted by Orlando the Lady

lepo.

[garrel]

Poslednja bajka - Miroslav Antic

Usunjam se u tvoj jastuk
kao tisina perja,
kao trsave siske veceri
mirisave od lisca,
od mesecine na pescanim obalama,
od uvele svezine oktobra,
- bas tako se usunjam
i slusam,
slusam sta sanjas.

Nikome necu kazati.
Ali hocu da znas:
cuo sam,
cuo sam sve sto sanjas,
jer drugo nista i ne znam
samo se u snove razumem,
kao sto se kauboji razumeju u laso,
kao sto se tvoj tata razume u politiku,
kao sto se najveći fudbaler razume
u svoju veliku utakmicu,
- tako se i ja samo u snove razumem.

U snove zbog kojih, kad se probudimo,
gledamo nekud visoko,
visoko,
i rastemo,
rastemo,
produzujemo se kroz rukave i nogavice,
rastemo,
produzujemo se kroz oci i srce
kao putevi,
kao pruge,
kao nevidljive sare pticjeg leta,
daleko,
daleko,
bez Aladinovih lampi,
bez cizama od sedam milja,
osamuceni od bajke koja se zove detinjstvo.

Usunjam se u tvoj jastuk
da ne znas,
usunjam se kao umor od jurnjave po sumracima,
pokrivam te celu noc,
a pre no sto se probudis
ostavim ti na rukama toplim od sna,
na trepavicama i rumenim obrazima
mali smotuljak jutra,
jer drugo nista i ne znam,
samo se u jutro razumem
i raznosim ga kao mlekarice mleko,
kao pekari kifle,
kao postari pisma
velikom belom kocijom
koja necu da ti kazem kako se zove,
ali sam ces se setiti

[Orlando the Lady]

Kad rekoh kletve protiv sviju žena,

kako da kliknem tvoje blagoslove?

Lažov je ovaj što me moćnim zove,

Jer gordost imam, al je moć slomljena.



Pobijeli često proračunska pjena

Usnice zvane za besjede nove;

Da l' s pravom viknuh zadnje Tuge ove:

„Renate srcu rob za sva vremena?“



Jer iz tvog visa preko gužve grube

Ti si mi rekla:“ Mojom stopom idi,

Pokazat ću ti kako gospe ljube



I dati pogled koji globus vidi“.

Al od te čari i od suda toga

Kraljež mi krši breme moga Boga.

[Orlando the Lady]

U nekakvoj borbi za prvenstvo,
on izgubi nos i uši,
pola obraza i golo teme.

Dobi tri kape, staru košulju,
Džezvu i pokvaren mlin za kafu.

Zagna se opet, juriša,
izgubi levo oko i desno stopalo,
kažiprst i vrh jezika.

Dobi stare čizme, šuplju čuturu,
prelomljen ašov i šaku zemlje.

Eno ga tamo sedi i konta
šta će još dobiti, kad nastavi borbu.



Novica Tadić , Tamne stvari, 2003.

[garrel]

Vasko Popa
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje.

[Ulix]

Malo Oskara Daviča neće škoditi.

Ja, sin mutnoga lovca, i vidra i ovca,
zavoleo sam u gradu kolonijalnu Hanu,
kćer tužnoga trgovca, jevreja udovca,
kraj groblja što je držao bakalnicu i mehanu.

Probudila me ko šumu blistavi kreket raketa
i sad slep sam za vas, zrikavi šatrovci.
Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Ljubav je svetionik i spaseni pomorci.

Od nje mi gore oči - žarulje sred rulje,
od nje zru more i mreže, ribe i ribolovci,
konopcem vodopada pužu sa njom jegulje
i cvrkuću zlikovci ko vrapci i osnovci.

O, šta sve nisam snio i šta sve nisam bio
sa ćoravom Ćorom u društvu Bogoslovca.
I ono što nisam pio, što nisam razbio,
plaćo sam od svoga detinjastog novca.

No sad volim i kad volim, volim od neba do ruke
c kojom mi ljubav s dna mora izvlači brodolomca
i nadima strojeve, oživljuje sanduke
i kida rešetke da čelom rušim dvorce,

da tragam pokrovce, otkrivam letnjikovce
i nebo s kog sam prstom tanjir sunca skino,
kad sam sunce i kosti, grobara i rovca
poslo u krčmu da piju devojačko vino.

[shishmish]

skoro sam uzela da citam i nadjoh ovu na koju sam "otkidala"

Rabindranath Tagore
"Čeznem da ti kažem"


Čeznem da ti kažem najdublje reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
Zato se smejem sam sebi i odajem
tajnu svoju šali.
Olako uzimam bol svoj,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznam da ti kazem najvernije reči
koje ti imam reći; ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
Zato ih oblačim u neistinu,
i govorim suprotno onome sto mislim.
Ostavljam bol svoj da izgleda glup,
strahujući da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči
sto imam za te; ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se
da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim mirno pored tebe;
ali se ne usuđujem; jer bi mi inače
srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako,
i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući
da bi ti to mogla učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek;
ali se ne usuđujem, strahujući da bi
mogla otkriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu
i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju
čine da je bol večito svež.

[shishmish]

i pablo

PABLO NERUDA - Ljubavna pesma


Ove noci mogu napisati najtuznije stihove,

napisati na primer:"Noc je puna zvezda,

trepere modre zvezde u daljini".

Nocni vetar kruzi nebom i peva.

Ove noci mogu napisati najtuznije stihove.

Voleo sam je, a katkad je i ona mene volela.

U nocima, kao ova, drzao sam je u svom narucju,

ljubio sam je, koliko puta, pod beskrajnim nebom.

Volela me je, katkada sam i ja nju voleo.

Kako da ne ljubim njene velike nepomicne oci.

Ove noci mogu napisati najtuznije

ljubavne stihove.

Pomisao da je nema. Osecaj da sam je izgubio.

Slusati beskrajnu noc, bez nje jos beskrajniju.

I stih pada na dusu kao rosa na livadu.

Nije vazno sto je moja ljubav nije mogla zadrzati.

Noc je zvezdana i ona nije uz mene.

I to je sve. U daljini neko peva. U daljini.

Moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

Kao da je hoce pribliziti moj pogled je iste.

Moje srce je iste, a ona nije uz mene.

Ista noc odeva belinom ista stabla.

Mi sami, oni od nekada, nismo vise isti.

Vise je ne volim, zaista, ali kako sam je voleo.

Moj glas je trazio vetar da joj dodirne uho.

Drugome. Pripast ce drugome. Kao pre mojih poljubaca.

Njen glas, njeno sjajno telo, njene beskrajne oci.

Vise je ne volim, zaista, a mozda je ipak volim.

Tako je kratka ljubav, a tako pust zaborav.

Jer ja sam je nocima, kao ova, drzao u svom narucju,

moja je dusa nespokojna sto ju je izgubila.

I ako je ovo poslednja bol koju mi ona zadaje,

i ovi stihovi poslednje koje za nju pisem.

[shishmish]

mislim da sam ovu vec postovala davno ali...


Ljubavna pesma - Jovan Ducic

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja rec u sumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka
jer je san o sreci vise nego sreca.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo sto dusa prosneva.
Poljubac je susret najlepsi na svetu.

Od mog prividjenja ti si cela tkana,
tvoj plast suncani od mog sna ispreden.
Ti bese misao moja ocarana,
simbol svih tastina, porazan i leden.

A ti ne postojis, nit' si postojala.
Rodjena u mojoj tisini i cami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve sto ljubimo - stvorili smo sami.

[Ulix]

U spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (XI)
(Oskar Davičo)

Umesto rala, volovskih kola,
umesto gladi i mesto suza,
ah, jednog dana umesto bola,
umesto tuge i mesto uza,
ah, jednog dana, jednog dana,

umesto pljačke i pandura,
umesto kralja i mesto knjaza,
ah, jednog dana umesto bura,
umesto rata, mesto proteza,
ah, jednog dana, jednog dana,

umesto brava i mesto reza,
ah, jednog dana umesto noći,
blesnuće rafal iz mitraljeza
kad drukče svetlost ne može doći,
ah, jednog dana, jednog dana,

kad bukne ruža mesečine
i sunce srca, drugovi moji,
s njima sloboda i mašine,
ko ljubav što me s devojkom spoji,
ah, jednog dana, jednog dana,

biće sve lepo neizbežno,
i strasno, biće ko duša blaga
i kad je toplo i kad susnežno,
življenje biće svima ko draga,
jednoga dana, jednoga dana.