Bootstrap Framework 3.3.6

[Dark Walker]

Obožavam ga. Njegov roman Sofijin svet na vrlo sažet način čitaocima približava istoriju filozofije.
Devojka s pomorandžama je kratak i takođe poseban roman koji svojom jednostavnošću uspeva da najdelikatnije životno doba obogati zapletima koji su u isto vreme obični i nestvarni.

Ima mnogo delova koje vredi izdvojiti, ali ja ću istaći jedan citat koji najviše poštujem:
"Kad koristimo zamenicu mi, dvema osobama pripisujemo jednu zajedničku radnju kao da sačinjavaju jedno zajedničko biće. U mnogim jezicima se koristi posebna zamenica ako je reč o dve - i samo dve - osobe. Smatram da je to korisna oznaka, jer ponekad nisam sam, a nije nas ni mnogo. Tu smo nas dvoje, i kod nas dvoje to mi kao da ne može da se podeli. Neka nova, tajanstvena pravila dolaze do izražaja kad se odjednom uvede ova zamenica, kao na dodir čarobnog štapića."

Da li je neko čitao njegove romane, kratke priče i novele?

[Dark Walker]

"Šta bi odabrao kada bi dobio priliku? Da samo kratko vreme živiš na Zemlji, a da te zatim, nakon nekoliko godina otrgnu od svega, da se više nikad ne vratiš? Da li bi prihvatio takvu ponudu?"

[Kragi]

Citao sam "Zamak u Pirinejima" a mislim i da mi knjiga stoji negde kuci.
Sta znam, onako. Nije bas da mi se dopalo.

[Dark Walker]

“Ali ja i dalje pišem. Imam i takozvani P.S. za tebe, čitaoče. To je samo mali savet.

Pitaj svoju majku ili oca kako su se sreli. Možda imaju da ispričaju uzbudljivu priču. Uostalom, najbolje je da ih pitas oboje, jer nije sigurno da će ti ispričati isto.

Ne sme da te zaprepasti ako im iznenada otkriješ i njihovu stidljivu stranu, mislim da je to potpuno normalno. Ove bajke o kojima pričamo nikad nisu potpuno iste, ali počeo sam da shvatam da sve takve bajke imaju neka manje ili više osetljiva pravila o kojima se možda teško govori. Možda bi trebalo da obratiš pažnju da se ne približiš suviše ovim pravilima. Nije ih uvek jednako lako izraziti rečima, a postoji i nešto što se zove “taktičnost”.

Što takva priča ima više detalja, to je uzbudljivija za slušanje, a da je nešto bilo samo malo drugačije od onoga što se na kraju dogodilo, ti ne bi bio rođen! Mogu da se kladim da postoji mnogo hiljada sitnica koje su sve mogle da učine tako drugačijim da ne bi imao ni najmanju šansu.”

Devojka s pomorandžama

[Dark Walker]

"George! Imam jedno poslednje pitanje: Da li mogu da budem siguran da nakon ovog postojanja nema nekog drugog?
Da li mogu da budem ubeđen da se neću nalaziti na nekom drugom mestu kad ti budeš čitao ovo pismo? Ne, ne mogu da budem potpuno siguran. Jer, samim postojanjem sveta, granica verovatnog je prekoračena. Razumeš li šta time mislim? Već sam toliko zapanjen što ovaj svet postoji da se neću mnogo iznenaditi ako se pokaže da postoji i neki svet nakon ovog. Pre nekoliko dana smo satima igrali jednu kompjutersku igru. Možda je mene ta igra više zabavljala, tako mi je bilo bolno potrebno da se otrgnem od svih misli u svojoj glavi. A svaki put kad bismo „umrli" u ovoj igri, odmah bi se pojavila nova tabla i opet bismo počinjali. Kako možemo znati da takva „nova tabla" ne postoji i za naše duše. Ne verujem u to, zaista ne verujem. Ali san o nemogućem ima svoje ime. Nazivamo ga nadom."

Devojka s pomorandžama

[Dark Walker]

"Rekao sam: „Zamisli da si bio negde na pragu ove bajke pre mnogo milijardi godina kad je sve stvoreno. Mogao bi da biraš da li ćeš jednom biti rođen i živeti na ovoj planeti.
Ne bi znao kad će to biti, ni koliko dugo ćeš ostati ovde, ali tvoj život u svakom slučaju ne bi trajao duže od nekoliko desetina godina. Znao bi samo jedno: ako odabereš da dođeš na ovaj svet, jednoga dana, kad kucne čas, moraćeš i da se oprostiš od njega i odeš. Možda će ti to doneti neizrecivu tugu. Mnogi ljudi misle da je život u velikoj bajci toliko čudesan da im oči zasuze pri samoj pomisli da će jednog dana svemu tome doći kraj. Ovde je sve tako divno i vrlo je bolna pomisao da jednom neće svanuti novi dan."
Sedeo si u mom krilu miran kao bubica. Rekao sam: „Šta bi izabrao, George, ako bi naime postojala viša sila koja bi ti taj izbor dala. Možda bismo mogli da zamislimo neku kosmičku vilu u ovoj velikoj, zagonetnoj bajci. Da li bi izabrao da za stotinu hiljada ili stotinu miliona godina na Zemlji proživiš život, ma koliko on bio dug?"
Mislim da sam uzdahnuo nekoliko puta pre nego što sam nastavio, a zatim sam rekao strogo: „Ili bi odbio da učestvuješ u ovoj igri zato što ne prihvataš njena pravila?"
I dalje si sedeo potpuno miran na mom krilu. Pitam se o čemu si razmišljao. Bio si živo čudo. Učinilo mi se da ti kosa boje kukuruza miriše na pomorandže. Bio si pravi pravcati anđeo od krvi i mesa.

Nisi zaspao. Ali nisi ništa ni rekao.

Siguran sam da si čuo šta sam ti pričao, možda si me čak i pratio. Ali, šta se motalo po tvojoj glavi, nisam mogao da pogodim. Sedeli smo jedan uz drugog. Ipak se odjednom između nas stvorila neprijatna udaljenost.

Prigrlio sam te još jače, možda si mislio, da to radim da se ne bi smrznuo. Ali, tada sam te izdao, George, zaplakao sam. Nisam imao nameru, i odmah sam pokušao da se priberem. Ali, suze su tekle. Mnogo puta sam sebi postavio isto pitanje u toku poslednjih nedelja. Da li bih izabrao da živim na Zemlji svestan da ću iznenada od svega biti otrgnut, možda usred opijenosti srećom? Ili bih odmah, na samom početku zahvalio i odbio da učestvujem u toj rizičnoj igri „uzimala-davala"? Jer, na svet dolazimo samo jednom. Puštaju nas u veliku bajku. I čiča miča, gotova priča!

Ne, nisam bio siguran šta bih izabrao. Mislim da bih odbio da učestvujem pod tim uslovima. Možda bih ljubazno odbio čitavu ponudu da uđem u veliku bajku ako bi to bila samo kratka poseta, a možda čak i ne bih odgovorio tako ljubazno. Možda bih odbrusio da je sama dilema tako đavolska, da više ne želim ni da čujem za nju. Verovao sam u to, dok sam sedeo na terasi s tobom u krilu, bio sam potpuno siguran da bih odbio celu ponudu.
Da sam izabrao da ne zavirim u veliku bajku, ne bih znao šta propuštam. Razumeš li šta time hoću da kažem? Nekad je tako s nama ljudima. Teško nam je kad izgubimo nešto drago. Još je teže ako smo ga imali samo nakratko. Zamisli samo kako bi mi bilo da Devojka s pomorandžama nije održala svoje obećanje. Zamisli da se nismo viđali svakog dana pola godine nakon njenog povratka iz Španije. Onda bi za mene bilo bolje da je nikad nisam ni sreo. Tako je i u ostalim bajkama. Misliš li da bi Pepeljuga odabralada pođe u zamak i tamo bude princeza, ako bi mislila da će u toj igri učestvovati samo jednu kratku nedelju? Šta misliš kako bi joj bilo da se posle toga vrati pepelu i žaračima, zloj maćehi i ružnim sestrama?

Ali sada je red na tebe da odgovoriš, George, sada tebi dajem reč.
Imaš samo ove dve mogućnosti. Takva su pravila. Ako izabereš da živiš, izabrao si i da umreš. Ali obećaj mi da ćeš dobro promisliti pre nego što odgovoriš.
Možda zadirem preduboko. Možda te suviše otvaram. Možda na to nemam pravo. Ali, jako mi je važno šta ćeš odgovoriti na pitanje koje sam ti postavio, pošto sam direktno odgovoran za to što si ti ovde. Pa, ti ne bi mogao da postojiš na ovom svetu da sam ga se ja odrekao."

Devojka s pomorandžama

[Dark Walker]

"Kad bi sve što se desilo u istoriji Vasione bilo postavljeno u vremensku šemu jednog jedinog dana, Zemlja bi nastala tek kasno popodne. Dinosaurusi bi nastali nekoliko minuta pred ponoć. A ljudi bi postojali samo dve poslednje sekunde.
Pokušaj da se razume kosmos može se možda uporediti sa uklapanjem svih delova slagalice. Iako je, mozda, podjenako reč o mentalnoj, ili duhovnoj zagonetki, i može se desiti da odgovor leži u nama. Jer mi smo ovde. Mi smo ovaj svet. Možda naše stvaranje još nije završeno.
Možda se nijedna druga vrsta intimnosti ne moze uporediti s dva pogleda koja se susrecu s istom sigurnošcu i odlučnosću i jednostavno odbijaju da se puste.
Ne možeš da mi kažeš da priroda nije čudo! Nemoj mi reći da svet nije bajka. Onaj ko to nije uvideo, možda neće ni shvatiti pre nego što bajka već bude pri kraju. Naime, tada dobijamo još jednom priliku da skinemo povez sa očiju, da protrljamo oči od iznenađenja, priliku da se prepustimo tom čudu s kojim se tada opraštamo i napušatmo ga. Niko se ne oprašta, gušeci se u susama, od Euklidove geometrije ili periodnog sistema elemenata. Opraštamo se od sveta, od života, od bajke. A opraštamo se i od malog broja ljudi koji su nam zaista dragi.
Svemir je možda star petnaest milijardi godina. A ipak, niko još nije uspeo da otkrije kako je stvoren. Živimo zajedno u jednoj velikoj bajci za koju niko ne zna šta je. Plešemo, igramo se, čavrljamo i smejemo se u svetu čiji postanak ne možemo da shvatimo. Taj ples i igra su muzika života. Pronaćićeš je svuda gde ima ljudi, baš kao što postoji šum u svakom telefonu."

Devojka s pomorandžama