- 16 Nov 2005, 18:57
#390769
NEPISMENI
KORISNO (NE)ZNANJE
Najmanje jedna trecina Srba moze se smatrati nepismenom, ali kako ni to nije dovoljno, drzava se trudi da se broj poveca. U opstem je interesu zastititi se od olovke
Ukoliko vam podje za rukom da u uputstvu za pomoc prilikom srcanog udara, koje se zavrsava recenicama: "Ako se ovi znaci jave, odmah reagujte. Pozovite hitnu pomoc", tacno podvucete koga treba pozvati ("hitnu pomoc"), svi su izgledi da ste vi u stvari - pismeni. A to nije malo.
Najmanje jedna trecina stanovnika Srbije prakticno se moze smatrati nepismenom. Toliko je onih koji nemaju nikakvo obrazovanje ili imaju nekoliko razreda osnovne skole. Ako se tome doda i oko 25 odsto ljudi sa zavrsenom osnovnom skolom, za koju se ispostavilo da nije dovoljna ni za kvalifikacioni ispit za test pismenosti, broj se drasticno povecava.
Zvanicni podaci, prema popisu iz 1991. godine, govore da se samo sedam odsto populacije smatra analfabetama. Ovo istrazivanje, medjutim, bazirano je na licnim iskazima ispitanika, a ispostavilo se da svako ko je u stanju da se potpise ili sricuci predje neki tekst sebe smatra pismenim, narocito ako i formalno ima dokaz o zavrsenih nekoliko razreda. S druge strane, istrazivanja koja su radili strucnjaci pokazala su da ta minimalna osposobljenost za prepoznavanje grafema ne podrazumeva i funkcionalnu pismenost, odnosno ne omogucava snalazenje u zivotnim okolnostima.
"Pojam funkcionalne pismenosti odnosi se na mogucnosti osobe da upotrebi to sto cita, na njenu sposobnost da se snadje u razlicitim situacijama koje joj nalazu da komunicira sa tekstom, sa ljudima, u saobracaju, da razume grafikone, crteze. Ona podrazumeva literarnu, dokumentacionu i numericku pismenost", kaze Jasmina Markovic, istrazivac andragog, jedan od autora projekta koji je obuhvatio i istrazivanje nivoa "nove pismenosti " u Jugoslaviji. "Pokazalo se da ljudi procenjuju nivo svoje pismenosti kao znatno visi nego sto on objektivno jeste. Mnogi ispitanici koji su imali zavrsenu osnovnu skolu, nisu bili u stanju da procitaju i razumeju kratak novinski tekst. Oni ce vam reci da znaju da citaju, ali im treba toliko vremena da na kraju uopste nisu u stanju da razumeju i reprodukuju ono sto su procitali."
Slova i brojevi
Radjeno metodom koja se koristi i u drugim zemljama, ovo istrazivanje trebalo bi da omoguci stvaranje istinite slike o stepenu pismenosti, kroz testiranje sposobnosti da se ona primeni u svakodnevnom zivotu. Zadaci podrazumevaju popunjavanje bankovnog ceka, razumevanje recepta za lek, oglasnog listica tasmajdanskog bazena, kulinarskih recepata, izbornih rezultata (na listicu na kome su kandidati poredjani po broju osvojenih glasova treba odgovoriti ko je dobio najvise glasova), citanje novina, itd. Za veliki broj ispitanika resavanje je otezano, jer ne citaju dovoljno brzo da bi mogli i da razmisljaju o onome sto su procitali, ne mogu da obrade procitanu informaciju, te je tako njihova "pismenost" poptpuno beskorisna.
Kao narocito nezgodan pokazao se zadatak kad je u tabelu trebalo upisati broj radnih sati i licni dohodak, pa onda izracunati koliko je vrednovan sat rada. Nenaviknuti, valjda, na takav nacin razmisljanja, ispitanici su, posle pocetnog odusevljenja zadatkom, retko uspevali da ga korektno urade.
Nekadasnje brzopotezno opismenjavanje u skolama za odrasle podrazumevalo je elementarno osposobljavanje za citanje i pisanje, a racunalo se da ce se ostalo nadoknaditi iskustvom. U vreme kada se narod, posle Drugog svetskog rata, masovno opismenjavao, "kursevi za ratom ometene" produkovali su zavidan broj skolovanih. Deset godina kasnije pojavio se problem povratne nepismenosti - oko 70 odsto polaznika kurseva zaboravilo je i ono malo sto je naucilo. "Znanje" je, usled nekoriscenja, prosto isparilo i oni su mogli ponovo da sednu u klupe, bez obzira na formalnu potvrdu da su "odskolovani". Skole za opismenjavanje odraslih, tzv. vecernje, nastavile su svoj prosvetiteljski rad, a za godinu dana i dalje su se zavrsavale dve.
Kada je vec rec o zaboravljanju, valja primetiti, da se i u sadasnjem testu "nove pismenosti" nalaze zadaci koji bi gotovo sto odsto ovdasnje populacije diskvalifikovali - izracunavanje bankovnih kredita.
Poboljsanje
Pocetkom devedesetih drzava je konstatovala da je doslo do napretka, zvanicno je zabelezeno da je procenat nepismenih u periodu 1981-1991. opao sa 10 na sedam odsto. Posto se, dakle, uocilo da opismenjavanje uzima maha, nekoliko godina kasnije ukinute su skole za obrazovanje odraslih. U Srbiji ih je do pre nekoliko godina bilo devet, u Beogradu tri, a sada su sve, mada su zadrzale prvobitni naziv, pretvorene u skole za maloletnike koji, najcesce zbog delinkventnog ponasanja, nisu uspeli da se odskoluju u okviru redovne nastave.
Najvise nepismenih, vise od 80 odsto, pripada starosnoj grupi od preko 50 godina, a u odnosu polova zene su daleko iza muskaraca - od deset nepismenih osam je zena. Tendencija ispisivanja zenske dece iz skole, kako pise u Unicefovom biltenu, kod nas jos traje, narocito u seoskim sredinama, gde vise od 80 odsto ispisanih ucenika cine devojcice posle zavrsenog cetvrtog razreda.
Razlika je vidljiva i u odnosu na nacionalnu pripadnost. Najmanja stopa nepismenosti je kod Slovaka i Rusina, dok se Srbi nalaze negde u sredini, iza Makedonaca, Hrvata i Crnogoraca, a ispred Muslimana, Bugara i Albanaca.
Ekonomski i socijalni faktori smatraju se i uzrocnicima i posledicama nepismenosti. Drugim recima, sto je zemlja siromasnija, to ima vise nepismenih i sto ih vise ima, to je manja mogucnost da iz tog siromastva izadje. S obzirom na to da se kod nas najvise zaposljava nekvalifikovana radna snaga i da radne organizacije vise nemaju obavezu da "kadrove" salju na opismenjavanje, to se skolovanje pokazuje kao potpuno nepotrebna investicija.
"Neophodno bi bilo napraviti programe postpismenosti za nepismene i polupismene. Nasa istrazivanja su pokazala da samo osam odsto onih koji su zavrsili osnovnu skolu za odrasle moze samostalno da cita tekst, tek svaki jedanaesti je sposoban za samostalno ucenje, a samo jedna petina moze da se sluzi bibliotekom", kaze dr Sefika Alibabic sa Katedre za andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. "Potrebno ih je osposobiti da se samoobrazuju, da uce citajuci kako ne bi doslo do zaboravljanja. Tu se postavlja i pitanje metodike, koja je najcesce ista kao za decu, zatim obucenosti ucitelja i najvaznije - motivacija polaznika."
Pravila igre
Odrasli se veoma tesko odlucuju na skolovanje - kako ne znaju sta znaci obrazovanje, ne mogu ni da ga cene. Tek kada se bar donekle opismene, mogu da shvate koliko su bili hendikepirani. Ukoliko se programi organizuju u osnovnim skolama, retko koji roditelj je spreman da prizna svoje neznanje. Osecanje inferiornosti i stida pred drugim roditeljima i pred sopstvenom decom tera ih da izbegavaju programe na sve moguce nacine. Rezultate su do sada uglavnom davala isturena odeljenja pri organizacijama koje najcesce zaposljavaju nepismene, kao sto su Gradska cistoca ili Gradsko zelenilo, gde je postojao jak sekundarni motiv - zaposljavanje. Ispitivanja su, medjutim, pokazala da polaznici koji imaju ovaj motiv ne pokazuju i najbolje rezultate. Najvise opismenjenih je medju onima koji su se na skolovanje odlucili zbog boljeg snalazenja i razumevanja sredine, mada je broj onih koje ovaj motiv pokrece najmanji.
Programi postpismenosti, za sada prepusteni samo entuzijastima i nevladinim organizacijama, trebalo bi da omoguce vezbanje stecene pismenosti, osposobljavanje za samoobrazovanje i, u perspektivi, sticanje socijalne i politicke zrelosti.
Psiholozi ocenjuju da nepismena osoba nije u stanju da realizuje svoje ljudske potencijale, ima suzen pogled na svet,a zivi uglavnom u zatvorenoj zajednici. Ukoliko u svom uskom vidokrugu stekne neko uverenje, fiksira ga i tesko je prepoznati fleksibilnost u komunikaciji. Upuceni na neformalno obrazovanje (ono koje ne zavisi od nas, rezultat uticaja medija, susreta sa ljudima...), nepismeni su veoma laki za manipulaciju jer nisu u stanju da vrse bilo kakavu selekciju informacija i sadrzaja koji im se nude. Rigidne, nekriticne, nesigurne, lako ih je iskoristiti u svakoj vrsti politicke ili socijalne igre.
Zato je nerealno ocekivati da ce se situacija uskoro promeniti. Programi opismenjavanja ili postpismenosti mogli bi da u upotrebu uvedu tu zaboravljenu spravu zvanu olovka, koja je veoma opasna, valjda i zato sto, kako kazu deca, treba noz da bi se zaredjala.
KORISNO (NE)ZNANJE
Najmanje jedna trecina Srba moze se smatrati nepismenom, ali kako ni to nije dovoljno, drzava se trudi da se broj poveca. U opstem je interesu zastititi se od olovke
Ukoliko vam podje za rukom da u uputstvu za pomoc prilikom srcanog udara, koje se zavrsava recenicama: "Ako se ovi znaci jave, odmah reagujte. Pozovite hitnu pomoc", tacno podvucete koga treba pozvati ("hitnu pomoc"), svi su izgledi da ste vi u stvari - pismeni. A to nije malo.
Najmanje jedna trecina stanovnika Srbije prakticno se moze smatrati nepismenom. Toliko je onih koji nemaju nikakvo obrazovanje ili imaju nekoliko razreda osnovne skole. Ako se tome doda i oko 25 odsto ljudi sa zavrsenom osnovnom skolom, za koju se ispostavilo da nije dovoljna ni za kvalifikacioni ispit za test pismenosti, broj se drasticno povecava.
Zvanicni podaci, prema popisu iz 1991. godine, govore da se samo sedam odsto populacije smatra analfabetama. Ovo istrazivanje, medjutim, bazirano je na licnim iskazima ispitanika, a ispostavilo se da svako ko je u stanju da se potpise ili sricuci predje neki tekst sebe smatra pismenim, narocito ako i formalno ima dokaz o zavrsenih nekoliko razreda. S druge strane, istrazivanja koja su radili strucnjaci pokazala su da ta minimalna osposobljenost za prepoznavanje grafema ne podrazumeva i funkcionalnu pismenost, odnosno ne omogucava snalazenje u zivotnim okolnostima.
"Pojam funkcionalne pismenosti odnosi se na mogucnosti osobe da upotrebi to sto cita, na njenu sposobnost da se snadje u razlicitim situacijama koje joj nalazu da komunicira sa tekstom, sa ljudima, u saobracaju, da razume grafikone, crteze. Ona podrazumeva literarnu, dokumentacionu i numericku pismenost", kaze Jasmina Markovic, istrazivac andragog, jedan od autora projekta koji je obuhvatio i istrazivanje nivoa "nove pismenosti " u Jugoslaviji. "Pokazalo se da ljudi procenjuju nivo svoje pismenosti kao znatno visi nego sto on objektivno jeste. Mnogi ispitanici koji su imali zavrsenu osnovnu skolu, nisu bili u stanju da procitaju i razumeju kratak novinski tekst. Oni ce vam reci da znaju da citaju, ali im treba toliko vremena da na kraju uopste nisu u stanju da razumeju i reprodukuju ono sto su procitali."
Slova i brojevi
Radjeno metodom koja se koristi i u drugim zemljama, ovo istrazivanje trebalo bi da omoguci stvaranje istinite slike o stepenu pismenosti, kroz testiranje sposobnosti da se ona primeni u svakodnevnom zivotu. Zadaci podrazumevaju popunjavanje bankovnog ceka, razumevanje recepta za lek, oglasnog listica tasmajdanskog bazena, kulinarskih recepata, izbornih rezultata (na listicu na kome su kandidati poredjani po broju osvojenih glasova treba odgovoriti ko je dobio najvise glasova), citanje novina, itd. Za veliki broj ispitanika resavanje je otezano, jer ne citaju dovoljno brzo da bi mogli i da razmisljaju o onome sto su procitali, ne mogu da obrade procitanu informaciju, te je tako njihova "pismenost" poptpuno beskorisna.
Kao narocito nezgodan pokazao se zadatak kad je u tabelu trebalo upisati broj radnih sati i licni dohodak, pa onda izracunati koliko je vrednovan sat rada. Nenaviknuti, valjda, na takav nacin razmisljanja, ispitanici su, posle pocetnog odusevljenja zadatkom, retko uspevali da ga korektno urade.
Nekadasnje brzopotezno opismenjavanje u skolama za odrasle podrazumevalo je elementarno osposobljavanje za citanje i pisanje, a racunalo se da ce se ostalo nadoknaditi iskustvom. U vreme kada se narod, posle Drugog svetskog rata, masovno opismenjavao, "kursevi za ratom ometene" produkovali su zavidan broj skolovanih. Deset godina kasnije pojavio se problem povratne nepismenosti - oko 70 odsto polaznika kurseva zaboravilo je i ono malo sto je naucilo. "Znanje" je, usled nekoriscenja, prosto isparilo i oni su mogli ponovo da sednu u klupe, bez obzira na formalnu potvrdu da su "odskolovani". Skole za opismenjavanje odraslih, tzv. vecernje, nastavile su svoj prosvetiteljski rad, a za godinu dana i dalje su se zavrsavale dve.
Kada je vec rec o zaboravljanju, valja primetiti, da se i u sadasnjem testu "nove pismenosti" nalaze zadaci koji bi gotovo sto odsto ovdasnje populacije diskvalifikovali - izracunavanje bankovnih kredita.
Poboljsanje
Pocetkom devedesetih drzava je konstatovala da je doslo do napretka, zvanicno je zabelezeno da je procenat nepismenih u periodu 1981-1991. opao sa 10 na sedam odsto. Posto se, dakle, uocilo da opismenjavanje uzima maha, nekoliko godina kasnije ukinute su skole za obrazovanje odraslih. U Srbiji ih je do pre nekoliko godina bilo devet, u Beogradu tri, a sada su sve, mada su zadrzale prvobitni naziv, pretvorene u skole za maloletnike koji, najcesce zbog delinkventnog ponasanja, nisu uspeli da se odskoluju u okviru redovne nastave.
Najvise nepismenih, vise od 80 odsto, pripada starosnoj grupi od preko 50 godina, a u odnosu polova zene su daleko iza muskaraca - od deset nepismenih osam je zena. Tendencija ispisivanja zenske dece iz skole, kako pise u Unicefovom biltenu, kod nas jos traje, narocito u seoskim sredinama, gde vise od 80 odsto ispisanih ucenika cine devojcice posle zavrsenog cetvrtog razreda.
Razlika je vidljiva i u odnosu na nacionalnu pripadnost. Najmanja stopa nepismenosti je kod Slovaka i Rusina, dok se Srbi nalaze negde u sredini, iza Makedonaca, Hrvata i Crnogoraca, a ispred Muslimana, Bugara i Albanaca.
Ekonomski i socijalni faktori smatraju se i uzrocnicima i posledicama nepismenosti. Drugim recima, sto je zemlja siromasnija, to ima vise nepismenih i sto ih vise ima, to je manja mogucnost da iz tog siromastva izadje. S obzirom na to da se kod nas najvise zaposljava nekvalifikovana radna snaga i da radne organizacije vise nemaju obavezu da "kadrove" salju na opismenjavanje, to se skolovanje pokazuje kao potpuno nepotrebna investicija.
"Neophodno bi bilo napraviti programe postpismenosti za nepismene i polupismene. Nasa istrazivanja su pokazala da samo osam odsto onih koji su zavrsili osnovnu skolu za odrasle moze samostalno da cita tekst, tek svaki jedanaesti je sposoban za samostalno ucenje, a samo jedna petina moze da se sluzi bibliotekom", kaze dr Sefika Alibabic sa Katedre za andragogiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. "Potrebno ih je osposobiti da se samoobrazuju, da uce citajuci kako ne bi doslo do zaboravljanja. Tu se postavlja i pitanje metodike, koja je najcesce ista kao za decu, zatim obucenosti ucitelja i najvaznije - motivacija polaznika."
Pravila igre
Odrasli se veoma tesko odlucuju na skolovanje - kako ne znaju sta znaci obrazovanje, ne mogu ni da ga cene. Tek kada se bar donekle opismene, mogu da shvate koliko su bili hendikepirani. Ukoliko se programi organizuju u osnovnim skolama, retko koji roditelj je spreman da prizna svoje neznanje. Osecanje inferiornosti i stida pred drugim roditeljima i pred sopstvenom decom tera ih da izbegavaju programe na sve moguce nacine. Rezultate su do sada uglavnom davala isturena odeljenja pri organizacijama koje najcesce zaposljavaju nepismene, kao sto su Gradska cistoca ili Gradsko zelenilo, gde je postojao jak sekundarni motiv - zaposljavanje. Ispitivanja su, medjutim, pokazala da polaznici koji imaju ovaj motiv ne pokazuju i najbolje rezultate. Najvise opismenjenih je medju onima koji su se na skolovanje odlucili zbog boljeg snalazenja i razumevanja sredine, mada je broj onih koje ovaj motiv pokrece najmanji.
Programi postpismenosti, za sada prepusteni samo entuzijastima i nevladinim organizacijama, trebalo bi da omoguce vezbanje stecene pismenosti, osposobljavanje za samoobrazovanje i, u perspektivi, sticanje socijalne i politicke zrelosti.
Psiholozi ocenjuju da nepismena osoba nije u stanju da realizuje svoje ljudske potencijale, ima suzen pogled na svet,a zivi uglavnom u zatvorenoj zajednici. Ukoliko u svom uskom vidokrugu stekne neko uverenje, fiksira ga i tesko je prepoznati fleksibilnost u komunikaciji. Upuceni na neformalno obrazovanje (ono koje ne zavisi od nas, rezultat uticaja medija, susreta sa ljudima...), nepismeni su veoma laki za manipulaciju jer nisu u stanju da vrse bilo kakavu selekciju informacija i sadrzaja koji im se nude. Rigidne, nekriticne, nesigurne, lako ih je iskoristiti u svakoj vrsti politicke ili socijalne igre.
Zato je nerealno ocekivati da ce se situacija uskoro promeniti. Programi opismenjavanja ili postpismenosti mogli bi da u upotrebu uvedu tu zaboravljenu spravu zvanu olovka, koja je veoma opasna, valjda i zato sto, kako kazu deca, treba noz da bi se zaredjala.
- jedan od razloga zasto ja ne verujem u demokratiju
.
ali, zaista, sve se da nauciti makar do cetvrtog razreda osnovne skole. i ne kapiram kako neko konta da je nekapiram ili neznam i uvek, ali kad procitam UVEK i ...... 
