Vođe Parade ponosa pobegle iz Srbije
Poslato: 11 Nov 2016, 17:30
Boban Stojanović je na svom Facebook profilu objavio da su on i njegov partner Adam napustili Srbiju. Nakon višemesečnih govorkanja da su Boban i Adam tražili azil u Kanadi i Švedskoj, Stojanović je potvrdio da više nisu u Srbiji, ali nije naveo državu u kojoj se nalaze. U celosti prenosimo post koji je objavljen na Facebooku:
“Dragi FB drugari, moj profil je nakon mesec dana blokade ponovo aktivan. Blokada je usledila zbog upotrebe reči p*d*r. O tome sam bio obavešten preko Facebooka.
Ali, ovih mesec dana značajni su i po nizu važnih odluka koje smo Adam i ja doneli. Jedna od njih je da smo odlučili da odemo iz Srbije. Ova odluka je usledila nakon skoro više od mesec ipo dana tokom kojih nisam dobio nijednu informaciju šta se sedilo sa huliganima koji su me napali u avgustu ove godine. Iako sam odmah prijavio slučaj, iako sam identifikovao napadače na osnovu video snimka, iako je postojao medijski pritisak, ni ovog se puta ništa nije promenilo. Oni su ostali da šetaju ulicama jednako kao i ja, očigledno sa tendencijom da će tako i ostati. Za mene, za nas, to je neprihvatljivo. Moja ranjivost je bila povećana tokom organizovanja Parade ponosa, ali i nakon nje, tako da skoro nigde nisam izlazi bez Adamove pratnje. Jedini način da se ta agonija prekine bio je odlazak iz Srbije.
Pored toga, postalo je potpuno nepodnošljivo biti tema napada tabloida. Noć pred Paradu ispred naše zgrade nepoznati počinioci su uzvikivali: “Bobane, p*d*ru noževi se spremaju, izađi ako smeš, pušiš kurčeve ambasadorima, hajde pičko…”. Ovo je uznemirilo ne samo nas lično već i deo naših komšija zbog čega smo bili izloženi neugodnim situacijama. Strah je strah i razumem njegove implikacije. Tabloidno poverzivanje nas kao LGBT atkivista sa velikim sumama novca, ogromnom cenom Parade i kontaktima sa ljudima koji imaju moć, očigledno rezultira linčom.
Ta zemlja, kakva god da je, moja je i za nju sam, nekoliko puta i doslovno – prolio krv. Verovao sam da vredi da ima nade, da priča o nasilju koje nam se dešava može da probudi svest kod onih koji mogu nasilju da stanu na put. Avaj.
Hvala svima koji su me/nas ovih godina reanimirali i u naša krila stavili po koje pero ne bi li više poleteli. Hvala posebno svima koji su pomogli da iznesemo Paradu ponosa, posebno ove godine: bez sredstava ali sa planom državne kontrole nad celim događajem. Hvala svima koji su nas ohrabrivali u ideji da odemo. Pred Prajd u Skupštini Srbije, u istoj onoj sali u kojoj je Šešelj juče puštao četničke pesme i bez imalo respekta se odnosio prema drugima, održao sam govor u kome sam poziciju LGBT osoba u Srbiji uporedio sa izbeglicama. Mesec dana nakon toga, ja sam se našao u toj istoj poziciji. Eto.
I još nešto: ovakva odluka nije laka. Sve što imamo ostalo je tamo, ovde smo sa polupraznim džepovima i zahvaljujući velikom srcu porodice Albahari. Da li želim da se vratim – ne. Šta me ovde čeka – ne znam. Jedino što znam je da postoji tačka na ovoj zemlji koju činimo Adam, Mejsi i ja, da smo mi porodica koja je mnogo toga prošla kako iznutra tako i spolja i da će sa dobrim ljudima kao podrškom sve biti dobro.”
“Dragi FB drugari, moj profil je nakon mesec dana blokade ponovo aktivan. Blokada je usledila zbog upotrebe reči p*d*r. O tome sam bio obavešten preko Facebooka.
Ali, ovih mesec dana značajni su i po nizu važnih odluka koje smo Adam i ja doneli. Jedna od njih je da smo odlučili da odemo iz Srbije. Ova odluka je usledila nakon skoro više od mesec ipo dana tokom kojih nisam dobio nijednu informaciju šta se sedilo sa huliganima koji su me napali u avgustu ove godine. Iako sam odmah prijavio slučaj, iako sam identifikovao napadače na osnovu video snimka, iako je postojao medijski pritisak, ni ovog se puta ništa nije promenilo. Oni su ostali da šetaju ulicama jednako kao i ja, očigledno sa tendencijom da će tako i ostati. Za mene, za nas, to je neprihvatljivo. Moja ranjivost je bila povećana tokom organizovanja Parade ponosa, ali i nakon nje, tako da skoro nigde nisam izlazi bez Adamove pratnje. Jedini način da se ta agonija prekine bio je odlazak iz Srbije.
Pored toga, postalo je potpuno nepodnošljivo biti tema napada tabloida. Noć pred Paradu ispred naše zgrade nepoznati počinioci su uzvikivali: “Bobane, p*d*ru noževi se spremaju, izađi ako smeš, pušiš kurčeve ambasadorima, hajde pičko…”. Ovo je uznemirilo ne samo nas lično već i deo naših komšija zbog čega smo bili izloženi neugodnim situacijama. Strah je strah i razumem njegove implikacije. Tabloidno poverzivanje nas kao LGBT atkivista sa velikim sumama novca, ogromnom cenom Parade i kontaktima sa ljudima koji imaju moć, očigledno rezultira linčom.
Ta zemlja, kakva god da je, moja je i za nju sam, nekoliko puta i doslovno – prolio krv. Verovao sam da vredi da ima nade, da priča o nasilju koje nam se dešava može da probudi svest kod onih koji mogu nasilju da stanu na put. Avaj.
Hvala svima koji su me/nas ovih godina reanimirali i u naša krila stavili po koje pero ne bi li više poleteli. Hvala posebno svima koji su pomogli da iznesemo Paradu ponosa, posebno ove godine: bez sredstava ali sa planom državne kontrole nad celim događajem. Hvala svima koji su nas ohrabrivali u ideji da odemo. Pred Prajd u Skupštini Srbije, u istoj onoj sali u kojoj je Šešelj juče puštao četničke pesme i bez imalo respekta se odnosio prema drugima, održao sam govor u kome sam poziciju LGBT osoba u Srbiji uporedio sa izbeglicama. Mesec dana nakon toga, ja sam se našao u toj istoj poziciji. Eto.
I još nešto: ovakva odluka nije laka. Sve što imamo ostalo je tamo, ovde smo sa polupraznim džepovima i zahvaljujući velikom srcu porodice Albahari. Da li želim da se vratim – ne. Šta me ovde čeka – ne znam. Jedino što znam je da postoji tačka na ovoj zemlji koju činimo Adam, Mejsi i ja, da smo mi porodica koja je mnogo toga prošla kako iznutra tako i spolja i da će sa dobrim ljudima kao podrškom sve biti dobro.”
nego nema nikakvog zvanicnog saopstenja Parade ponosa...jos 
