Vladimir Arsenijević: Srbija i zakoni privlačnosti
Poslato: 06 Maj 2008, 19:51
Питање сексуалних слобода заправо је питање емотивних слобода
Недавно су објављени најновији резултати истраживања ставова јавног мнења о хомосексуалности које је Геј стрејт алијанса спровела заједно са Цесидом. Да ли се ишта променило у последњих седам година, од оног насиља које је на београдским улицама избило 2001, приликом неславног покушаја да се одржи први српски Дан поноса?
Јесте, итекако.
И то – на лошије.
По резултатима, више од седамдесет одсто испитаника верује да је хомосексуалност болест коју би требало „лечити". Наши политичари о тој теми углавном не желе ни да разговарају, а малобројне реакције крећу се у распону од циничног омаловажавања, чему су најсклонији припадници Нове Србије и радикала, па све до опрезног ћутања, каквом нагињу демократе.
Исцереност и/или нелагода коју српски званичници при том показују уверљиво сведоче о крајње ниском степену свеукупне еманципованости у Срба. Овде је зато најпаметније увек све проверавати код оне двојице које познајемо по надимцима Веља и Палма – они су прави лакмус и прецизни одраз стања код нас. Па ако којим случајем можете њих да замислите како изговарају ишта иоле интелигентно и прихватљиво по питању права на слободну љубав, онда свакако можете и да замислите Србију као уређену, коначно осавремењену земљу, спремну за блиставу будућност.
Ја лично, ма колико да се трудио, не могу.
Зашто је питање сексуалних слобода толико битно, у Србији колико и другде?
Па, управо зато што је питање сексуалних слобода заправо питање –емотивних слобода.
Оно не регулише толико ваше право да у приватности имате секс с ким год да желите, колико ваше друго право (и потребу): да слободно и несметано волите особу коју је ваше срце изабрало и да обзнаните своју љубав пред светом без страха да ћете због тога трпети било какве последице.
Није ли то, напросто – фер?
Није ли логично претпоставити да, у оној мери у којој један хетеросексуалац није у стању да контролише у кога ће се заљубити, ни један хомосексуалац нема потпуну контролу над сопственим емоцијама, нити је у стању да усмерава или мења недокучиве законе привлачности?
Зашто би, дакле, неких десетак одсто нашег становништва било приморано да живи у тој неподношљивој, вечној лажи?
Прихватање неутралних разлика у људској сексуалности (а то се не односи само на гејеве, већ и на бисексуалне, трансродне и квир особе) од кључне је важности за свако друштво које жели да толерантност буде онај кључни принцип којим се води. Тиме оно признаје да разуме једну једноставну истину: док је грађанску или националну припадност могуће променити одлуком и применом закона који се на њих односе, на сопствено сексуално опредељење можемо да утичемо колико и на боју очију с којом смо се родили. Зато се интелигентнија и успешнија друштва управо и хватају у коштац с тим проблемом. И то уз свест да кад баријере у вези с питањима која се тичу закона привлачности једном падну, за њима, захваљујући домино-ефекту, падају и остале друштвене предрасуде.
Србија, наравно, није једно од тих друштава нити показује особиту вољу да такво у скорије време постане. Србија, чини се, уме још само поносно да маршира у круг попут покварене играчке на навијање. Тако увек, на концу, поново стигнемо и до те, код нас тако чврсто укорењене, тезе о „болести" хомосексуалаца.
Проблем је, међутим, у томе што је читава та досадна прича о „болести" само еуфемистички начин да се каже нешто што Срби већином мисле али не умеју или из неког разлога сматрају да не треба јасно да истакну. Они, наиме, верују да је хомосексуалност врста размаженог безобразлука према ком наклоност стичу управо они који су се исувише „одродили", изгубили везу с патријархалним, задружним коренима (Палма: „У Јагодини нема хомосексуалаца!"), напустили „српство" зарад некаквог недовољно солидног „западњаштва" које подразумева и такве „перверзије" као што је истополна љубав.
Која тиме бива озваничена као иманентно несрпска.
Па је стога – природно – ни не би требало „лечити".
Већ спречити. И то свим силама.
Брутално и с дубоким неразумевањем.
Онако како то само ми умемо.
Владимир Арсенијевић
[објављено: 06/05/2008.]
Gej strejt alijansa
Политика
Politika
Ostavite komentar na sajtu Politike ovde.
Недавно су објављени најновији резултати истраживања ставова јавног мнења о хомосексуалности које је Геј стрејт алијанса спровела заједно са Цесидом. Да ли се ишта променило у последњих седам година, од оног насиља које је на београдским улицама избило 2001, приликом неславног покушаја да се одржи први српски Дан поноса?
Јесте, итекако.
И то – на лошије.
По резултатима, више од седамдесет одсто испитаника верује да је хомосексуалност болест коју би требало „лечити". Наши политичари о тој теми углавном не желе ни да разговарају, а малобројне реакције крећу се у распону од циничног омаловажавања, чему су најсклонији припадници Нове Србије и радикала, па све до опрезног ћутања, каквом нагињу демократе.
Исцереност и/или нелагода коју српски званичници при том показују уверљиво сведоче о крајње ниском степену свеукупне еманципованости у Срба. Овде је зато најпаметније увек све проверавати код оне двојице које познајемо по надимцима Веља и Палма – они су прави лакмус и прецизни одраз стања код нас. Па ако којим случајем можете њих да замислите како изговарају ишта иоле интелигентно и прихватљиво по питању права на слободну љубав, онда свакако можете и да замислите Србију као уређену, коначно осавремењену земљу, спремну за блиставу будућност.
Ја лично, ма колико да се трудио, не могу.
Зашто је питање сексуалних слобода толико битно, у Србији колико и другде?
Па, управо зато што је питање сексуалних слобода заправо питање –емотивних слобода.
Оно не регулише толико ваше право да у приватности имате секс с ким год да желите, колико ваше друго право (и потребу): да слободно и несметано волите особу коју је ваше срце изабрало и да обзнаните своју љубав пред светом без страха да ћете због тога трпети било какве последице.
Није ли то, напросто – фер?
Није ли логично претпоставити да, у оној мери у којој један хетеросексуалац није у стању да контролише у кога ће се заљубити, ни један хомосексуалац нема потпуну контролу над сопственим емоцијама, нити је у стању да усмерава или мења недокучиве законе привлачности?
Зашто би, дакле, неких десетак одсто нашег становништва било приморано да живи у тој неподношљивој, вечној лажи?
Прихватање неутралних разлика у људској сексуалности (а то се не односи само на гејеве, већ и на бисексуалне, трансродне и квир особе) од кључне је важности за свако друштво које жели да толерантност буде онај кључни принцип којим се води. Тиме оно признаје да разуме једну једноставну истину: док је грађанску или националну припадност могуће променити одлуком и применом закона који се на њих односе, на сопствено сексуално опредељење можемо да утичемо колико и на боју очију с којом смо се родили. Зато се интелигентнија и успешнија друштва управо и хватају у коштац с тим проблемом. И то уз свест да кад баријере у вези с питањима која се тичу закона привлачности једном падну, за њима, захваљујући домино-ефекту, падају и остале друштвене предрасуде.
Србија, наравно, није једно од тих друштава нити показује особиту вољу да такво у скорије време постане. Србија, чини се, уме још само поносно да маршира у круг попут покварене играчке на навијање. Тако увек, на концу, поново стигнемо и до те, код нас тако чврсто укорењене, тезе о „болести" хомосексуалаца.
Проблем је, међутим, у томе што је читава та досадна прича о „болести" само еуфемистички начин да се каже нешто што Срби већином мисле али не умеју или из неког разлога сматрају да не треба јасно да истакну. Они, наиме, верују да је хомосексуалност врста размаженог безобразлука према ком наклоност стичу управо они који су се исувише „одродили", изгубили везу с патријархалним, задружним коренима (Палма: „У Јагодини нема хомосексуалаца!"), напустили „српство" зарад некаквог недовољно солидног „западњаштва" које подразумева и такве „перверзије" као што је истополна љубав.
Која тиме бива озваничена као иманентно несрпска.
Па је стога – природно – ни не би требало „лечити".
Већ спречити. И то свим силама.
Брутално и с дубоким неразумевањем.
Онако како то само ми умемо.
Владимир Арсенијевић
[објављено: 06/05/2008.]
Gej strejt alijansa
Политика
Politika
Ostavite komentar na sajtu Politike ovde.