Sajt studenata medicine Medicinskog fakulteta u Beogradu???
Poslato: 26 Avg 2007, 16:42
ljudi, sta sa ovim moze da se uradi?
mislim, kako da reagujemo i sklonimo ovaj text??
moze li se tuziti neko odgovoran za sajt na tom faxu ???
preuzeto sa http://www.medicinari.com/homoseksualnost.html
Хомосексуалност
Према дефиницији, хомосексуална особа је она особа која сексуално задовољење постиже са особом истог пола. Ова дефиниција искључује случајне, мање или више експерименталне сексуалне активности између адолесцената истог пола, а такође искључује и неке хомосексуалне манифестације из предпубертета, зато што хетеросексуалној орјентацији у развоју претходи фаза привидне, привремене хомосексуалности. Заговорници хомосексуализма ће “мудро приметити” и онда остале људе убеђивати у то како је човек бисексуално биће (!) .
У раној адолесценцији постоји период када још није формирана опредељеност сексуалног нагона, период између 13-е и 16-е године, најчешће пролазна фаза у развоју, период када постоји хомосексуална склоност, која најчешће остаје прикривена и незапажена у контактима међу вршњацима. Ову хомосексуалну склоност младих адолесцената, могу на суптилне и мање суптилне начине искористити одрасли хомосексуалци, увлачећи их тако у свој круг.
Дијагнозу хомосексуалности никако не треба постављати пре навршене 18. год..
Хомосексуалност се заједно са проституцијом, промискуитетношћу и зоофилијом, налази на „репертоару” асоцијалних психопата, који поред тога имају још и: стално сукобљавање са моралом и законима (који управо и служе очувању друштва, али и да поред тога, заштите појединца од негативног деловања околине), насиље и нападе, сексуална активност им је без нежних емоција, туче, злоупотреба алкохола и дрога, неспособност одлагања задовољства (ово је увек присутно, ако нешто жели, он то жели одмах), неспособност одржавања трајних веза са људима (само узима, а ништа не даје), груба незаинтересованост за осећања других људи, дефектно морално расуђивање (шта је добро, а шта лоше; иако знају шта су пожељни одговори, имају дефектно доношење моралних судова и процена), уверљива (квази логична, псеудологична, збуњујућа) оправдавања сопственог понашања, поновљена лагања са циљем да се постигне лична корист или задовољство, безбрижност у односу на заштиту себе и других људи, непријатељски однос према колективу коме припадају, често завидан а верује и да му други људи завиде, крађе, понашање је готово непоправљиво (ни са искуством, ни са кажњавањем) итд.. Асоцијалне психопате чине око 75 % затворске популације. Заговорници хомосексуализма ће “мудро приметити”, како се ето, хомосексуалност у затворима сасвим природно јавља у недостатку припадница супротног пола (!), потврђујући и на тај начин тезу да је човек бисексуално биће. То што исти образац понашања имају и када су на слободи, очигледно није толико битно.
Појава хомосексуалности код одраслих, може да буде и знак (или симптом) тешког душевног обољења (нпр. шизофреније).
Поред поменутих асоцијалних психопата, постоји још преко 10 психопатских типова личности. Психопатске структуре личности (психопате) су у великом проценту присутне у: криминалним радњама, депресији, болестима зависности (алкохолизам, наркоманија), разводима бракова, напуштању деце и слично. Медицинским речником говорећи, ради се о доста великом коморбидитету са другим облицима психосоцијалне патологије.
Структура личности се, како код здраве тако и код психопатолошке личности, наслеђује у значајном проценту (60%). Утицај социјалне средине на структуру личности је 40%, и при том је најјачи утицај примарне социјалне средине тј. породице, мада се утицај шире социјалне средине не може занемарити (око 10%). Примећено је да када један од родитеља болује од тежег душевног поремећаја ендогеног порекла, онда постоји велика вероватноћа да ће одређени проценат потомака имати неки од психопатских поремећаја личности.
Хелени
Антисоцијалне психопате се јављају с учесталошћу од око 3% у општој популацији, чешће код мушкараца, а запажена је и генетичка повезаност са манично-депресивном психозом. С обзиром на поремећај родитељског нагона, који је очевидно присутан код хомосексуалаца, то се о хомосексуалности може говорити и као о својеврсном депресивном еквиваленту, јер одсуство жеље и потребе за формирањем породице, имамо само код депресија, а родитељски нагон се управо манифестује у жељи и потреби за формирањем породице и одговарајућом бригом о потомству.
При крају горе поменутог, кризног периода адолесценције (између 13-е и 16-е год.), сексуалност се коначно и врло отворено усмерава на супротни пол код огромне већине људи, док код хомосексуалаца трајно остаје заробљена у овом стадијуму развоја личности, истовремено постајући до краја манифестна (испољена). Усмеравање сексуалног нагона на супротни пол је значајно отежано у случају појаве адолесцентне кризе. Клиничка слика адолесцентне кризе, поред кризе идентитета и ауторитета, садржи такође и кризу сексуалности, у којој може да домира дилема: да ли сам ја хетеро или хомо? Адолесцентна криза може имати различит епилог, неретко и трагичан (суицид).
Број хомосексуалаца варира од земље до земље, и од истраживања до истраживања (у САД у општој популацији има око 3-10% мушкараца, и 1-3% жена хомосексуалне орјентације). Мушки хомосексуалци су промискуитетнији него женски. Зависно од категорије узраста еротског објекта, мушки хомосексуалци су подељени на следеће категорије, при чему свака категорија има одређену учесталост јављања: педофилни (објекат су им сексуално незрела деца мушког пола; око 10 %), ефебофилни (објекат су им мушке особе узраста 14 - 20 година; око 40 %), андрофилни (објекат је одрастао мушкарац старости до 50 год.; око 40 %), геронтофилни (објекат су им старци; око 10 %).
У настанку хомосексуалности помињу се следећи узрочни фактори: конституционални, урођена абнормалност жлезда са унутрашњим лучењем (нарочито пре рођења, у интраутерином периоду, у прва 3 месеца трудноће када се дешава андрогенизација феталног мозга, што је и главни разлог зашто се данас хомосексуалност сматра „варијатетом људске природе” (!), код женских хомосексуалаца постоји повећање тестостерона, а код мушких хомосексуалаца смањење нивоа тестостерона). Грешке родитеља у процесу сексуалног васпитања такође играју одређену улогу: отворене родитељске забране детету у пубертету о било каквом интересовању за супротни пол, омаловажавање улоге жене или мушкарца у породици и друштву, понављање родитеља да нису добили дете жељеног пола или понашање према детету као да је дете супротног пола итд. У неким случајевима, хомосексуална агресија одраслог према детету, као и рано сексуално узбуђење са одраслом хомосексуалном особом, може да буде узрочни фактор. Верује се да ће ускоро генетска истраживања, вероватно одгонетнути све варијетете сексуалне преференције .
Психоанализа разматра значај кастрационог страха и кастрационог комплекса у генези хомосексуалности .
Код хомосексуалних мушкараца кастрациони страх игра нарочито важну улогу. Примална сцена је тренутак када дете први пут посматра сексуални чин својих родитеља или моменат када дете први пут види наге родитеље. Ово се обично дешава кад дете има између 3 и 6 година. Дечакова интерпретација прималне сцене као агресивне (уздаси, напорно и убрзано дисање родитеља, речи родитеља при сексуалном чину) одражава се на страх од повреде гениталија или, чак, губитак истих. То се означава изразом кастрациони страх. Дечакова спознаја да девојчице и жене немају пенис, представља додатне елементе у фантазији за настанак овог страха (кажњене одсецањем пениса !). Код мушких хомосексуалаца помисао на женске полне органе изазива страх (доживљавају се као „инструменти за кастрирање”). Страх није примарно емоција, већ производ мишљења праћен одређеном емоцијом. Одбацивање жене је само генитално. Многи мушки хомосексуалци имају добре пријатељице и много их поштују, али свака идеја о гениталном контакту чини им се одвратном или ужасавајућом. Будући да шок од кастрације има своје порекло у гледању женских гениталних органа, то је главни фактор који чини женски пол неприхватљивим за мушке хомосексуалце .
Код хомосексуалних жена битан је кастрациони комплекс као узрок хомосексуалности. Гледање пениса може створити страх од силовања, који покреће размишљања и емоције о разлици у физичком изгледу. Тај страх и мисли могу пореметити способност у сексуалном уживању до те мере, да је задовољство могућно само уколико нема суочавања са пенисом. Кастрациони комплекс, као израз шока везаног за прималну сцену, може да се испољи кроз завист према пенису. Девојчица нема основу за страх од губитка гениталија, али може да има идеју да је пенис узет или скинут са ње, можда као нека врста казне. У психологији дечијег узраста је да желе да имају све што имају и друга деца, па како то девојчица не може никако да постигне, то се рађа феномен зависти. Тенденција неких жена, које завиде мушкарцима (феминистички покрет), може да има своју генезу и у тзв. зависти према пенису, која се формира релативно рано, још у фалусном стадијуму психосексуалног развоја (између 3. и 6. године) .
Наша земља је чланица Светске Здравствене Организације (СЗО-е), што има одређеног утицаја на домаће ставове према овој теми. Тренутном ставу СЗО-е по питању хомосексуалности, одлучујуће је допринела америчка психијатријска школа увођењем појма “homoseksualizam per se” (не укључује се у менталне поремећаје, јер је у питању хомосексуализам који не производи секундарне поремећаје код личности, у смислу поремећаја емоционалне, радне и социјалне активности) и дијагнозе “Ego distonični homoseksualizam” (са нагласком на неспособности Ега да прихвати такво стање (тј.хомосексуалност, прим. В.П.Р), што рађа конфликт и захтева третман (јер је то онда и психички поремећај)) (!). Можда с неким разлогом, на памет ми пада и то да су једино НБА кошаркаши ослобођени допинг контрола на међународним такмичењима. С друге стране, радује ме то што знам, да је амерички народ такву причу о хомосексуалности, врло брзо прогутао, тешко сварио, и на крају врло успешно избацио.
Свако добро
Војислав П. Радоја
Најновије вести о хомосексуализму - Да ли је хомосексуалност болест? (реторско питање
)
mislim, kako da reagujemo i sklonimo ovaj text??
moze li se tuziti neko odgovoran za sajt na tom faxu ???
preuzeto sa http://www.medicinari.com/homoseksualnost.html
Хомосексуалност
Према дефиницији, хомосексуална особа је она особа која сексуално задовољење постиже са особом истог пола. Ова дефиниција искључује случајне, мање или више експерименталне сексуалне активности између адолесцената истог пола, а такође искључује и неке хомосексуалне манифестације из предпубертета, зато што хетеросексуалној орјентацији у развоју претходи фаза привидне, привремене хомосексуалности. Заговорници хомосексуализма ће “мудро приметити” и онда остале људе убеђивати у то како је човек бисексуално биће (!) .
У раној адолесценцији постоји период када још није формирана опредељеност сексуалног нагона, период између 13-е и 16-е године, најчешће пролазна фаза у развоју, период када постоји хомосексуална склоност, која најчешће остаје прикривена и незапажена у контактима међу вршњацима. Ову хомосексуалну склоност младих адолесцената, могу на суптилне и мање суптилне начине искористити одрасли хомосексуалци, увлачећи их тако у свој круг.
Дијагнозу хомосексуалности никако не треба постављати пре навршене 18. год..
Хомосексуалност се заједно са проституцијом, промискуитетношћу и зоофилијом, налази на „репертоару” асоцијалних психопата, који поред тога имају још и: стално сукобљавање са моралом и законима (који управо и служе очувању друштва, али и да поред тога, заштите појединца од негативног деловања околине), насиље и нападе, сексуална активност им је без нежних емоција, туче, злоупотреба алкохола и дрога, неспособност одлагања задовољства (ово је увек присутно, ако нешто жели, он то жели одмах), неспособност одржавања трајних веза са људима (само узима, а ништа не даје), груба незаинтересованост за осећања других људи, дефектно морално расуђивање (шта је добро, а шта лоше; иако знају шта су пожељни одговори, имају дефектно доношење моралних судова и процена), уверљива (квази логична, псеудологична, збуњујућа) оправдавања сопственог понашања, поновљена лагања са циљем да се постигне лична корист или задовољство, безбрижност у односу на заштиту себе и других људи, непријатељски однос према колективу коме припадају, често завидан а верује и да му други људи завиде, крађе, понашање је готово непоправљиво (ни са искуством, ни са кажњавањем) итд.. Асоцијалне психопате чине око 75 % затворске популације. Заговорници хомосексуализма ће “мудро приметити”, како се ето, хомосексуалност у затворима сасвим природно јавља у недостатку припадница супротног пола (!), потврђујући и на тај начин тезу да је човек бисексуално биће. То што исти образац понашања имају и када су на слободи, очигледно није толико битно.
Појава хомосексуалности код одраслих, може да буде и знак (или симптом) тешког душевног обољења (нпр. шизофреније).
Поред поменутих асоцијалних психопата, постоји још преко 10 психопатских типова личности. Психопатске структуре личности (психопате) су у великом проценту присутне у: криминалним радњама, депресији, болестима зависности (алкохолизам, наркоманија), разводима бракова, напуштању деце и слично. Медицинским речником говорећи, ради се о доста великом коморбидитету са другим облицима психосоцијалне патологије.
Структура личности се, како код здраве тако и код психопатолошке личности, наслеђује у значајном проценту (60%). Утицај социјалне средине на структуру личности је 40%, и при том је најјачи утицај примарне социјалне средине тј. породице, мада се утицај шире социјалне средине не може занемарити (око 10%). Примећено је да када један од родитеља болује од тежег душевног поремећаја ендогеног порекла, онда постоји велика вероватноћа да ће одређени проценат потомака имати неки од психопатских поремећаја личности.
Хелени
Антисоцијалне психопате се јављају с учесталошћу од око 3% у општој популацији, чешће код мушкараца, а запажена је и генетичка повезаност са манично-депресивном психозом. С обзиром на поремећај родитељског нагона, који је очевидно присутан код хомосексуалаца, то се о хомосексуалности може говорити и као о својеврсном депресивном еквиваленту, јер одсуство жеље и потребе за формирањем породице, имамо само код депресија, а родитељски нагон се управо манифестује у жељи и потреби за формирањем породице и одговарајућом бригом о потомству.
При крају горе поменутог, кризног периода адолесценције (између 13-е и 16-е год.), сексуалност се коначно и врло отворено усмерава на супротни пол код огромне већине људи, док код хомосексуалаца трајно остаје заробљена у овом стадијуму развоја личности, истовремено постајући до краја манифестна (испољена). Усмеравање сексуалног нагона на супротни пол је значајно отежано у случају појаве адолесцентне кризе. Клиничка слика адолесцентне кризе, поред кризе идентитета и ауторитета, садржи такође и кризу сексуалности, у којој може да домира дилема: да ли сам ја хетеро или хомо? Адолесцентна криза може имати различит епилог, неретко и трагичан (суицид).
Број хомосексуалаца варира од земље до земље, и од истраживања до истраживања (у САД у општој популацији има око 3-10% мушкараца, и 1-3% жена хомосексуалне орјентације). Мушки хомосексуалци су промискуитетнији него женски. Зависно од категорије узраста еротског објекта, мушки хомосексуалци су подељени на следеће категорије, при чему свака категорија има одређену учесталост јављања: педофилни (објекат су им сексуално незрела деца мушког пола; око 10 %), ефебофилни (објекат су им мушке особе узраста 14 - 20 година; око 40 %), андрофилни (објекат је одрастао мушкарац старости до 50 год.; око 40 %), геронтофилни (објекат су им старци; око 10 %).
У настанку хомосексуалности помињу се следећи узрочни фактори: конституционални, урођена абнормалност жлезда са унутрашњим лучењем (нарочито пре рођења, у интраутерином периоду, у прва 3 месеца трудноће када се дешава андрогенизација феталног мозга, што је и главни разлог зашто се данас хомосексуалност сматра „варијатетом људске природе” (!), код женских хомосексуалаца постоји повећање тестостерона, а код мушких хомосексуалаца смањење нивоа тестостерона). Грешке родитеља у процесу сексуалног васпитања такође играју одређену улогу: отворене родитељске забране детету у пубертету о било каквом интересовању за супротни пол, омаловажавање улоге жене или мушкарца у породици и друштву, понављање родитеља да нису добили дете жељеног пола или понашање према детету као да је дете супротног пола итд. У неким случајевима, хомосексуална агресија одраслог према детету, као и рано сексуално узбуђење са одраслом хомосексуалном особом, може да буде узрочни фактор. Верује се да ће ускоро генетска истраживања, вероватно одгонетнути све варијетете сексуалне преференције .
Психоанализа разматра значај кастрационог страха и кастрационог комплекса у генези хомосексуалности .
Код хомосексуалних мушкараца кастрациони страх игра нарочито важну улогу. Примална сцена је тренутак када дете први пут посматра сексуални чин својих родитеља или моменат када дете први пут види наге родитеље. Ово се обично дешава кад дете има између 3 и 6 година. Дечакова интерпретација прималне сцене као агресивне (уздаси, напорно и убрзано дисање родитеља, речи родитеља при сексуалном чину) одражава се на страх од повреде гениталија или, чак, губитак истих. То се означава изразом кастрациони страх. Дечакова спознаја да девојчице и жене немају пенис, представља додатне елементе у фантазији за настанак овог страха (кажњене одсецањем пениса !). Код мушких хомосексуалаца помисао на женске полне органе изазива страх (доживљавају се као „инструменти за кастрирање”). Страх није примарно емоција, већ производ мишљења праћен одређеном емоцијом. Одбацивање жене је само генитално. Многи мушки хомосексуалци имају добре пријатељице и много их поштују, али свака идеја о гениталном контакту чини им се одвратном или ужасавајућом. Будући да шок од кастрације има своје порекло у гледању женских гениталних органа, то је главни фактор који чини женски пол неприхватљивим за мушке хомосексуалце .
Код хомосексуалних жена битан је кастрациони комплекс као узрок хомосексуалности. Гледање пениса може створити страх од силовања, који покреће размишљања и емоције о разлици у физичком изгледу. Тај страх и мисли могу пореметити способност у сексуалном уживању до те мере, да је задовољство могућно само уколико нема суочавања са пенисом. Кастрациони комплекс, као израз шока везаног за прималну сцену, може да се испољи кроз завист према пенису. Девојчица нема основу за страх од губитка гениталија, али може да има идеју да је пенис узет или скинут са ње, можда као нека врста казне. У психологији дечијег узраста је да желе да имају све што имају и друга деца, па како то девојчица не може никако да постигне, то се рађа феномен зависти. Тенденција неких жена, које завиде мушкарцима (феминистички покрет), може да има своју генезу и у тзв. зависти према пенису, која се формира релативно рано, још у фалусном стадијуму психосексуалног развоја (између 3. и 6. године) .
Наша земља је чланица Светске Здравствене Организације (СЗО-е), што има одређеног утицаја на домаће ставове према овој теми. Тренутном ставу СЗО-е по питању хомосексуалности, одлучујуће је допринела америчка психијатријска школа увођењем појма “homoseksualizam per se” (не укључује се у менталне поремећаје, јер је у питању хомосексуализам који не производи секундарне поремећаје код личности, у смислу поремећаја емоционалне, радне и социјалне активности) и дијагнозе “Ego distonični homoseksualizam” (са нагласком на неспособности Ега да прихвати такво стање (тј.хомосексуалност, прим. В.П.Р), што рађа конфликт и захтева третман (јер је то онда и психички поремећај)) (!). Можда с неким разлогом, на памет ми пада и то да су једино НБА кошаркаши ослобођени допинг контрола на међународним такмичењима. С друге стране, радује ме то што знам, да је амерички народ такву причу о хомосексуалности, врло брзо прогутао, тешко сварио, и на крају врло успешно избацио.
Свако добро
Војислав П. Радоја
Најновије вести о хомосексуализму - Да ли је хомосексуалност болест? (реторско питање
)
imenom na stetu medicinara :u, al ga strocih:
Prostitucija psihički poremećaj...
...
