Gay-Serbia.com | Diskusije

Na GS.com nisam uspeo da pronadjem nista o njemu. Zato, ako znate nesto vise od onoga sto je Lepa Mladjenovic napisala u predgovoru za Paris-New York ili one kratke biografije na kraju knjige, napisite ovde. Ako na ovom forumu ima nekog ko je Dejana poznavao, bilo bi lepo da napise nesto o njemu.

Bio je dovoljno hrabar i valjda je i dovoljno zasluzan da se makar pomene na forumu.

Svakako

Zato uvek govorim da će nas nove generacije spasti. Qkam i bogoradim već godinama da za Queeropediju neko napiše tekst o Nebrigiću. Najtoplije podržavam.

Potpuno podržavam.

Nisam imao prilike da upoznam Nebrigića, ali se sećam koliko mi je lično bio značajan intervju sa njim i Lepom Mlađenović, koji je objavila nesrećna "Ilustrovana politika" 90-ih godina. Zaista imam svo poštovanje ne samo prema njegovoj borbi protiv homofobije, nego i prema njegovom antinacionalizmu i antimilitarizmu. Retko hrabar i dosledan čovek.

svakako da treba. isto tako treba podrzavati i ceniti aktiviste dok su zivi.

Fino, slozili smo se da treba da napisemo nesto o Nebrigicu, i sada ostaje samo ona kljucna sitnica: gde da nadjemo podatke o njegovom zivotu?

mislio sam da već ima nešto o njemu na GS sajtu (ne forumu). ja se sećam da sam prvi put čuo za njega preko sajta, pre nekoliko godina...

who the fuck is dejan nebrigic? jel to onaj shto je zadavio dechka kablom od telefona?

da, a posle se zaposlio u Telekomu...

Dejan (rođen 1970.) je verovatno prvi srbijanski gej aktivista koji je osnova prvu NGO (ili možda bolje pokret) za LGBTIQ populaciju - Arkadia. pokrenuo je prvu kampanju za ravnoprvanost gde je organizovao nekoliko orkuglih stolova na ovu temu. bio je i mirovni aktivista kad se priključio Ženama u crnom. a ubijen je u noći između 29. i 30. decembra u svom stanu u Pančevu.

ovo što znam iz glave, ako neko nađe Lepin tekst neka ga okači.

btw, evo nešto sa Queeria-je
http://www.queeria.com/umetnost.aspx?id=2248

i neke vest i o njegovoj smrti
http://arhiva.glas-javnosti.co.yu/arhiv ... 10303.shtm

Originally posted by spliff
who the fuck is dejan nebrigic? jel to onaj shto je zadavio dechka kablom od telefona?

obrnuto, Dejana je zadavio njegov decko

crno bez belog

Thanks to google and my patience, mozete procitate sledece stvari o Dejanu Nebrigicu:

Nasao sam ovaj tekst sa kratkom hronologijom njegovog zivota: http://www.knittingcircle.org.uk/dejannebrigic.html

Na GS-u sam nasao sledece: http://www.gay-serbia.com/art/2004/04-03-23-izlozba-slovenija/index.jsp

Intervju sa Nebrigicem:http://www.xs4all.nl/~freeserb/interviews/1999/nebrigic07121999.html

O Dejanovoj tuzbi, koja je presedan u nasem pravosudju: http://www.vreme.com/arhiva_html/463/08.html


Takodje o Dejanu mozete procitati par reci i u knjizici koju je Labris izdao povodom 15 godina LGBT aktivizma u Srbiji (mozete je naci na Labrisovoj prezentaciji).

Evo i Dejanova fotka:





Mislim da sve ovo zaista nije dovoljno.
Tesko mi je da poverujem da niko na forumu nema nista o njemu da doda i da ga niko nije poznavao.

Zanimljivo je da su tvorci srpskog ustava u napomenama priređivača naveli da su svesni mogućnosti prigovora zbog neobuhvatanja prava "takozvane treće generacije", nabrajajući tu, među narkomanima, invalidima i drugima, i homoseksualce, ali za to i dali sledeće obrazloženje: "... Neka od tih prava još nisu realan problem ustavnog značaja u Srbiji, te da samo iz pomodarstva ne bi ni morala biti u njemu sadržana."


OVAJ USTAV JE JOŠ UVEK VAŽEĆI U ZEMLJI SRBIJI

Jos nesto:

Potrudicu se da sutra otkucam predgovor Lepe Mladjenovic za Paris-New York, koji mi se dopada zato sto govori o Dejanovoj licnosti, a ne toliko o suvim biografskim podacima. Ako nekoga zanima, na prezentaciji izdavacke kuce Rende nalazi se predgovor Dusana Maljkovica za taj Nebrigicev roman (predgovor je o knjizi, ne o Dejanu, ali ipak: vredi pogledati).

Dalje: zanima me da li neko poseduje kopiju njegovog poslednjeg proznog rada - Jutarnji dnevnik; voleo bih da ga procitam posto mi se Paris-New York izuzetno dopada.

Evo kako je Dejan Nebrigic oslobodjen sluzenja vojnog roka (iz Lavirintskog recnika):

Danas, kada je proslo nekoliko meseci otkako su u moju vojnu knjizicu upisane reci TRAJNO NESPOSOBAN (dotle sam godinama bio privremeno nesposoban za sluzenje vojnog roka), danas shvatam da sam jos tada, u detinjstvu, tu ideologiju prihvatio samo zato da bi mi vojna psihijatrica pod imenom, nota bene, Afrodita N, pored dijagnoze POREMECAJ LIBIDA, poklonila i jedno, u svom najdubljem preziru i gadjenju, krajnje sarmantno - FUJ. Jer ja sada dobro znam da je moja prva antimilitaristicka pobuna - moja prva "homoseksualna faza" iz detinjstva - potpuno polodonosna. Moje gadjenje od vojnickog znoja, strah od paradne cistoce i ideolosko uzasavanje od termina zdravo, narocito zdravo telo, nakon skoro decenije egzistiranja u mom umu - pobedili su.Establishment je tim FUJ priznao moju alternativnost, moju marginalnost, moju nesposobnost da se treniram za ubijanje.

I ono sto sam obecao, tekst Lepe Mladjenovic o Dejanu Nebrigicu, objavljen kao predgovor romanu Paris-New York; tekst mi se narocito dopada zato sto Lepa ne pokusava da od Dejana napravi klasicnog heroja vec ga prikazuje kao coveka sa manama, ali hrabrog coveka, resenog da istraje u onome sto je sebi nametnuo kao cilj. Lepa se takodje u jednoj ili dve recenice veoma lepo razracunava sa onim pederima koji samostid iskazuju kao kranji prezir prema Dejanu Nebrigicu, i koji to jos i danas cine kroz iracionalnu mrznju prema svakoj vrsti aktivizma. Uzivajte...

O Dejanu Nebrigicu
(Lepa Mladjenovic)

Dejan Nebrigic je bio gej muskarac, homoseksualac, peder.
Red peder smo preuzeli od kompulzivno heteroseksualnog patrijarhata tako da peder i lezbejka imaju dobro znacenje, to su lepe reci, to su nasi identiteti sa kojima se mi ponosimo.
Dejan nebrigic je bio ziv primer cinjenice da lezbejstvo i homoseksualnost nije jedno liberalno pitanje koje se svodi na: mene bas briga sta ti radis iza zatvorenih vrata u svojoj spavacoj sobi. Jer heteroseksizam je masina koja guta sve razlicito i ljude oba pola vidi a priori heteroseksualnima. Lezbejke i homoseksualci vec vekovima zive u drustvu gde se nase zudnje falsifikuju, minimalizuju, izigravaju... Ali Dejan je znao za feministicku politiku da je licno politicko, i to je ziveo. On nije imao tajni privatni zivot iza zavese. Imao ga je, ali nije. On je svoje ljubavne price permanentno govorio. To je bio on. On je bio govor zudnje. Nije dozvolio nikome sa kime je komunicirao da ne zna da je homoseksualac.
Dejan Nebrigic je bio teatar. On nas je uvlacio u svoju scenu, mi smo bili publika ili statisti ili oni drugi na sceni. Nekada su te uloge koje nam je davao bile negativne i mnogu su onda bezali od njega. Nekad su bile pozitivne i mi smo se divili. Bio je svoja glavna licnost. Teatar je javni cin. On je bio javnost, institucija Dejana Nebrigica. Mozda je nekima od nas izgledalo da je glumio, da je bio teatralan, ali to je moglo samo da nam se cini. On je bio taj teatar. Pio je, gutao supstance, trazio od drugih da ga bodu, ne da bi pobegao od sebe, nego da bi bio on. Mi obicno govorimo ono sto drugi hoce ili mogu da cuju, ali one je govorio sebe. Dejan Nebrigic je uvek bio svoj i javan. Svaki govor zudnje je skandalozan, a pogotovu zudnje kojoj u heteroseksistickom drustvu nema mesta. Zato su ga se mnogi stideli, mnogi gejovi su mislili, ili su i danas u to uvereni, da je on "kvario renome gej populacije". Ponekad, nije bilo lako izdrzati ga. On je umeo da zastane dok sa njime hodate, da se popne na statuu pesnika i poljubi ga, da se namesti kao da ga svi snimaju, da se nasmesi. On je umeo u sred punog duplog autobusa sa radnicima koji se vracaju sa posla, onog harmonika-autobusa kao sesnaestica, da vikne u sred Panceva "kako ste vi Srbi svi znojavi i smrdite, necu imati vise s kime da se tucam".
Po profesiji pozorisni kriticar. Bez diplome, bez institucionalne potvrde o svojoj profesiji. On je svoju profesiju izabrao i sam je potvrdjivao svojim tekstovima.
Da li je Dejan bio Srbin ili ne, to ne znamo. Znamo da je bio svestan da ima srpsko ime, znaci jeste, ali isto tako je znao da u ovom rezimu "mi Srbi" je bilo odredjenje u cije ime su se poveli ratovi i u cije ime se proizveo fasizam. Tako, on nije bio Srbin. On je na studentskim demonstracijama kada su prolazili oni stariji zabradjeni muskarci sa sajkacama koji su delili znacke sa cetiri S jednom od njih rekao: "Idi u Srbiju pa ih deli". On nije bio teritorija Srbije, odbio je da bude telo srpske politike, odbio je srpsku vojsku. Otisao je u vojni odsek i rekao im da je homoseksualac. Znao je da ce ih istinom prevariti, jer se u stvari zalagao da homoseksualci u vojsci imaju ista prava kao i drugi, isto kao sto se zalagao da se vojska kao institucija ukine. Nije davao intervjue za srpski dnevni list Politika. Odbio je da bude sahranjen na srpskom groblju.
Moja prica sa Dejanom pocinje od '90. kada me je on te jeseni pozvao i rekao "ajde da skupimo lezbejke i homoseksualce", i tako smo poceli da se vidjamo nas nekoliko pa malo vise u kafeu Moskva. Posle smo osnovali Arkadiju.
Kada smo vec kao Arkadija 27. juna 1991, na Medjunarodni dan Ponosa lezbejki i homoseksualaca organizovali prvu javnu tribinu u Domu omladine povodom nasih prava, tog dana je objavljeno da je prvi slovenacki vojnik na granici sa Italijom ubijen od strane vojnika JNA. Tog suncanog junskog dana ni ja ni on nismo mogli da pretpostavimo kakvih osam strasnih godina nas cekaju. Jos neke vreme smo trazili prostor za sastanke Arkadije i svaka institucija u gradu nas je odbila.
Ali, sve je bilo jasnije da je rat u pitanju, i tako pocinjemo, i on i ja, potpuno odvojeno, da radimo u mirovnom pokretu. Ja sam se od '91. prikljucila Zenama u crnom, on je usao u Antiratni centar i pokrenuo Pacifik.
Tih godina rata moja dilema bila je kako svoju lezbejsku egzistenciju braniti dok su tu, iza coska, mucenje, logori, ubijanje, masakri? Kako za vreme rata lobirati lezbejska i gej prava? Nacionalizam je ustrojio hijerarhio potreba i prava, redukovao zene i muskarce na nacionalna bica. Prosto vise nije bilo javnog mesta za nasu egzistenciju. Tako je Dejan Nebrigic prvih godina rata kao anti-militarista radio na knjigama i pozoristu, a ja sam odlucila da radim sa zenama zrtvama rata feministicko savetovanje. Mi o ovoj dilemi, kako svoju lezbejsku i gej egzistenciju smestiti u vreme rata, koju nikada nismo razresili, nismo mnogo pricali. Prosto nije imalo sta da se kaze, meni je bilo vazno da je on tu, i njemu da sam ja tu. On je bio prvi gej koji je usao u Zene u crnom, potpuno bez pitanja u jednu zensku grupu, a ja sam bila prva lezbejka. Tako je, makar unutar Zena u crnom, bilo jasno da mirovni aktivisti nisu samo hteroseksualne zene i muskarci nego da nas ima lezbejki i gej muskaraca. To je bilo sve sto smo tada mogli da uradimo. Da unutar malog prostora mirovnih grupa trazimo prostor za svoju razlicitot, ako ne mozemo spolja. On je u Pacifiku insistirao na gej i lezbejskim tekstovima u svakom broju. A ja sam u okviru medjunarodnih skupova Zenska solidarnost protiv rata organizovala radionice o lezbejskoj egzistenciji.
Meni je na pocetku bilo jako vazno njegovo prisustvo u gradu, jer su tada mnoge lezbejke, feministkinje i mnogi homoseksualci prosto otisli. Nije bilo prostora i otisli su kao i mnogi drugi. Negde oko '92. i '93. i dalje smo se okupljali kao Arkadija po stanovima, i jednog dana smo on i ja pokrenuli pitanje nacionaloizma. Vecina, skoro svi tada prisutni su rekli da su oni u grupi samo i iskljucivo zbog svog gej identiteta, i glasno su govorili da su nacionalisti. To je bilo jedno jako tesko vece kada smo nas dvoje morali da se suprotstavimo onima zbog kojih smo grupu i osnovali, i da insistiramo da smo protiv svih oblika diskriminacije i da Arkadija nece biti nacionalisticka grupa. Nakon toga vise nikada nije bilo masovnih okupljanja Arkadije. Ja pamtim koliko mi je bilo vazno da nisam sama u svom insistiranju, prosto ni on ni ja nismo imali dileme, i to prepoznavanje nase odlucnosti je bila jedna vazna podrska u lezbejskoj i gej samoci kojom smo kruzeni.
Na kraju ono sto je meni vazno to je da sam u njega imala totalno politicko poverenje. Osecala sam se sigurno. On jeste na momente, duze ili krace, bio okrutan, i neprijatan, desktruktivan i samo-destruktivan, ali je uvek bio protiv homofobije, protiv nacionalizma, protiv srpskog fasizma, protiv seksizma, protiv militarizma. Prosto nema nas mnogo kojima je stalo do svakog ljudskog bica i kojima je vazno da radimo na ukidanju svih vrsta diskriminacije, i zato bih na kraju nama koji ostali, ponovila poslednju recenicu iz predstave Ane Miljanic, O Nemackoj, u kojoj ona citira Brehta i porucuje da se pazimo nezno. da se jedni za druge brinemo nezno.

Prvi srpski gej roman Paris-New York izašao je, u nastavcima, u novosadskom casopisu Symposion.

Dejan Nebrigić: Paris-New York I. rész
Dejan Nebrigić: Paris-New York II. rész
Dejan Nebrigić: Paris-New York III. rész

Ima tu još Dejana Nebrigića, pa Miodraga Kojadinovića, itd.

I tako dok je srpski fašizam besneo, jedan novosadski časopis na mađarskom jeziku objavljivao je tekstove srpskih gejeva...

drugi broj Kulturtregera iz 2001e je objavio neki Nebrigićev tekst povodom godišnjice smrti, a izbor je načinio Maljković.

Sećam se da mi je cela njegova spika bar u vreme kad sam je čitao (pre godinu dana recimo) delovala jako patetično, i kako sam mislio kako to nema ni A od aktivističkog tona. Ne znam, možda pročitam ponovo pa javim šta sad mislim

http://blog.b92.net/node/3577 ---> blog Jasmine Tesanovic

Jasmina je objavila Lepin predgovor koji sam gore postavio. Tekst, dakle, nije nista novo. Ima fotografija Dejanovog groba, i fotografija Dejana sa majkom.

Ono sto je zanimljivo su komentari. Ako je neko registrovan, neka napise nesto pozitivno o Dejanu.

Dejana sam sreo samo jednom u zivotu. Bilo je to negde 1998. (ili 1999?) godine, na sastanku gde se pricalo o izdavanju prvog LGBT zbornika Gayto. Sve sto znam o njemu cuo od ljudi koji su mnogo vise imali prilike da saradjuju i prijateljuju sa njim.
Prvi put sam cuo za Dejana tamo negde 1995. u nekom tekstu objavljenom u NIN-u. Kao sto je neko pre mene pomenuo, za mene je bilo pravo otkrovenje, da ovde postoji neko ko javno govori o stvarima o kojima se sa najvecim uzasom cuti. To je bio tracak svetlosti u sveobuhvatnoj tami i tisini.
Nazalost, nisam imao prilike da ga vise upoznam - nekako brzo nako toga desila se ta tragedija.
Nekako, ne mogu a da se ne divim Dejanu - u crnilu i uzasu devedesetih odlucio se da bude od vecine na najprezrenijem mestu - javni peder, mirovni aktivista, kriticar rata i rezima. Suvise veliki teret za jednog coveka. U olovnijim vremenima od ovih.
Plasim se da ga naredne generacije ne zaborave....a, on je ipak bio taj usamljeni glas kada su mnogima bila "usta puna zemlje".
Hvala ti, Dejane.

Originally posted by Vlada T
Nekako, ne mogu a da se ne divim Dejanu - u crnilu i uzasu devedesetih odlucio se da bude od vecine na najprezrenijem mestu - javni peder, mirovni aktivista, kriticar rata i rezima. Suvise veliki teret za jednog coveka. U olovnijim vremenima od ovih.

Da, biti Dejan Nebrigic, onakav kakav je bio, u ono vreme, zahtevalo je meni nepojmljivu kolicinu energije, upornosti i, iznad svega, hrabrosti. Slava mu, zaista.

Plasim se da ga naredne generacije ne zaborave....a, on je ipak bio taj usamljeni glas kada su mnogima bila "usta puna zemlje".

Pa nekako mi se cini da je polako vec pao u zaborav.
Postavljajuci ovu temu, imao sam na umu da prikupimo tekstove o njemu koji se mogu pronaci; prekucao sam tekst Lepe Mladjenovic o njemu, linkovao do svih tekstova koje sam mogao naci.

Ovde postoje ljudi koji su ga poznavali, siguran sam, ali nista o tome ne pricaju; a Maljkovic mi je preko u2u-a jos davno obecao da ce o Dejanu napisati tekst za Queeropediju, ali za sada to nije uradio.

Ta tema mi je jako bolna. Nedavno, majka mi ga je pomeula i jeza me je podišla. Nemam trenutno snage da se suočim sa tim. Pokuđao sam, a onda sam našao sebe kako bežim.

Originally posted by unic0rn

Originally posted by spliff
who the fuck is dejan nebrigic? jel to onaj shto je zadavio dechka kablom od telefona?

obrnuto, Dejana je zadavio njegov decko

Ja samo znam da je njegova smrt vrlo kontravrezan dogadjaj i cini mi se da nije potpuno rasvetljena iako je dobila i sudski epilog. Takodje se u pricama/tracevima pojavljivao i otac gorepomenutog decka kao Nebrigicev pravi ubica, ali to su sve neproverene price.

Btw Nebrigic je vodio dnevnik koji je tokom istrage dosao policiji u ruke sto je izizvalo poprilicnu paniku medju Pancevcima gay orijentacije (mada je za osobe koje je pominjao uglavnom koristio opisne nadimke).

Spliff, moj post je na granici neukusa, ali ti ga bas pretera

Nisam znala ko je on do sada, niti da je vec postojao neko u Srbiji cijim bi se primerom vodili sadasnji aktivisti. Ulix svaka cast za topic.

Meni je takodje bilo potpuno fascinantno to sto je Dejan Nebrigic tako otvoreno ispoljavao svoju sexualnost,pogotovo u 90-tim godinama u Srbiju,kada sam jos bio nesigurni klinac i divio se sto i u Srbiji postoje takve gay osobe koje otvoreno po medijima pricaju o sebi i svojoj sexualnosti.
Nazalost pravu medijsku paznju i publicitet je dobio tek posle njegovog ubistva.

Da i posle reakcija po medijima na njegovu smrt koje su cesto bile u stilu "eto pedera ubio drugi peder" sam se jos vise razocarao u stepen razumevanja koja postoj/nepostoji u srpskom drustvu.

Originally posted by Lakiboy_ns
Nazalost pravu medijsku paznju i publicitet je dobio tek posle njegovog ubistva.

Ne bih se baš složio da je dobio pravu medijsku pažnju, eventualno veću. I to je taj manir naših "novinara" i "novina" - o homoseksualnosti se ili ne piše ili se piše u senzacionalističkom ključu.

Edit: sada videh tvoj drugi post, i rekao si upravo ono što sam ja napisao.

Evo Dejana u Wikipediji. Srećan sam zbog toga!

http://sh.wikipedia.org/wiki/Dejan_Nebrigi%C4%87

Pisem o Dejanu Nebrigiću svom diplomskom radu. Istina, tesko je pronaci ozbiljniju kritiku njegovog knjizevnog djela. Njegov javni angazman i nacin na koji je umro, nekako zasjenjuje ono sto je pisao. A bas me taj dio najvise interesira.

Možda da sama budeš njegov kritičar? Teško je pronaći njegova dela, ali ne i nemoguće...

Originally posted by Paki
Možda da sama budeš njegov kritičar?

Teško je pronaći njegova dela, ali ne i nemoguće...
[/quote]Pa to i radim. No ipka bih voljela da vise intelektualaca/ki proucava njegov rad.
Nije nemoguce pronaci njegova djela. Rende je objavilo posthumno njegovu knjigu.