Psihijatrija i opresija u Srbiji (NIN)
Poslato: 06 Apr 2006, 20:22
Zasto je izvesni Jovan Veljkovic glavni "psihijatrijski" autoritet u Srbiji. Zato sto je ekonomista? Konzervativni homofob? Zato sto je objavio knjigu na temu homoseksualnosti i psihijatrije, a to pre njega nije niko, pa se on drzi za jedini autoritet? Sto je bio u Americi? Je li ima neko ko njemu moze da odgovori a da pritom zna ko je Irvin Bieber, Socarides itd. Da li ste ikada upoznali nekog geja u Srbiji koji sa sigurnoscu zna sta je Frojd i gde govorio o homoseksualnosti, a sta Fuko o psihijatriji i uslovima njenog nastanka i njenoj moci? Da li ste upoznali nekoga ko smatra da su takva znanja bitna, na kraju krajeva?
Zašto gejak mlati geja
Nije sporno ni da je užasno videti u Beogradu scenu kako crnokošuljaši tuku motkama homoseksualne demonstrante. No isto tako, ako je sva?ija seksualna orijentacija (kakva god bila) privatna stvar ili problem svog "vlasnika", ?emu onda isprobavati strpljenje onih koji to ne mogu i ne?e da razumeju i prihvate kao normalnu javnu pojavu?
Stvarno je dirljiv napor g. Vlade Petri?a, nekada našeg sineaste, a sad, pretpostavljam, superiornog Amerikanca željnog da, eto, nas, primitivnu rulju sa Balkana - prosvetli velikim ameri?kim dostignu?ima osvojenih seksualnih, socijalnih i svih drugih sloboda i prava homoseksualnih - protiv ?ega ja ina?e nemam baš ništa protiv.
No, da se prvo objasnimo oko naslovnog dr Sokaridesa. Li?no sam ga upoznao kao predsednika NARTH-a (Ameri?ko udruženje za istraživanje i terapiju homoseksualaca) maja 1993. u San Francisku na njihovoj godišnjoj konferenciji, gde sam i ja nastupio sa svojom teorijom. Prvo da kažem: dr Sokaridesov pristup je bio jako uproš?en, tako da se on nije mogao ni približiti rešenju enigme i problema istopolne seksualne orijentacije. Drugo, ne znam zašto g. Petri? kontekstu savremenog meðupsihijatrijskog "rata" oko nau?ne kvalifikacije homoseksualiteta - sa dr Sokaridesom povezuje i dr Edmunda Berglera, koji je bio profesionalno aktivan izmeðu 1938. i 1969. godine(?). Taj "rat" se, ina?e, u osnovi vodio izmeðu manjine psihoanaliti?ara, voðenih g. Petri?evim tre?epomenutim "neprijateljem" dr Irvinom Biberom - i ve?inskih pro-homoseksualnih "geneti?ara" - koji za svoj stav nisu imali baš nikakvu dokazivu teorijsku osnovu, tako da za svoj pro-gej plauzibilni pristup ("niko nije kriv") - i pored ogromnih uloženih napora, ni do danas nisu mogli na?i ni jedan jedini održivi dokaz.
Kako je bilo mogu?e da se pro-gej "geneti?ari" ispostave kao ve?inska psihijatrijska grupacija? Lepo: veliki prete?a gej-ideologije Alfred Kinsi, školovani entomolog i najve?i statisti?ar ljudske seksualnosti - razjasnio je još nekih dvadesetak godina ranije homoseksualnoj Americi da oni tu nisu nikakva zanemarljiva manjina, budu?i da su njegova statisti?ka istraživanja na vrlo velikim zasebnim uzorcima od preko 5 000 muških i ženskih odraslih anonimnih ispitanika bele rase - ukazala da je u muškom uzorku njih ?ak 37 posto priznalo da su doživeli orgazam bar u jednom homoseksualnom odnosu, dok je njih 30 posto navelo da je takav orgazam doživelo više puta.
U ženskom, pak, uzorku, u?estanost homoseksualnih orgazama je bila približno tri puta niža, tako da je 13 posto ispitanica priznalo doživljeni bar jedan orgazam u homoseksualnom odnosu, a njih 9 posto da su takve orgazme imale više puta.
Što se u?estanosti iste pojave u samoj psihijatrijskoj profesiji ti?e, procene na koje se moglo nai?i u psihijatrijskoj literaturi - sugerišu postojanje natprose?ne u?estanosti, bar kod muškog dela psihijatrijskog korpusa. To je donekle prirodno, jer suo?avanje znatnog postotka mladih ljudi sa tako krupnim intimnim problemom, po relativno skorašnjim ameri?kim podacima, uzrok je ?ak 6,5 puta ve?e stope samoubistava homoseksualnih adolescenata u odnosu na heteroseksualne. Stoga nije ?udno ni to što se i natprose?no visok postotak njih usmerava na studije psihijatrije. To potvrðuju i eksplicitna stanovišta pojedinih psihijatara. Tako, na primer, psihoanaliti?ar G. Henri je još 1937. tvrdio da "malo ljudi izbegne otvoreno homoseksualno iskustvo u nekom periodu svog života", a psihijatar Robins, koji je ina?e eksplicitno odbacivao homoseksualno "zdravlje" - ipak je dopuštao ?injenicu "postojanja prolaznih homoerotskih epizoda u gotovo sva?ijem životu".
Imaju?i navedeno u vidu, može se shvatiti zašto je i kako moralo do?i do "blistave" gej psihijatrijske pobede od 14. decembra 1973. na Odboru poverenika Ameri?ke psihijatrijske asocijacije (APA), kada je homoseksualitet skinut sa zvani?ne APA liste psihijatrijskih poreme?aja koja se registruje u sklopu DSM (Dijagnosti?ko-statisti?kog priru?nika APA) koji posle služi prakti?no svim psihijatrima sveta takore?i kao "Sveto pismo" za dijagnostikovanje svih psihijatrijskih poreme?aja. Sledstveno, kad se neko psihijatrijsko stanje izbriše iz spiska DSM poreme?aja - kao što je to bio slu?aj sa homoseksualitetom, onda to stanje preko no?i postaje "brend mentalnog zdravlja".
Ina?e, prof. dr Irvin Biber (umro 1991) postao je veliko ime analiti?ke psihijatrije kada je 1962. godine na ?elu brojnog tima s Kolumbija univerziteta objavio empirijsku studiju kojom je na uzorku od 106 homoseksualnih pacijenata pokazao da su svi oni odrasli uz slede?i porodi?ni obrazac: odsutni ili marginalizovani otac, i tzv. CBI majka (što zna?i u odnosu na muško dete: bliska, vezuju?a i intimno-kontrolišu?a). Obrnuta, ali jednako sistematska situacija lako se zatim mogla identifikovati i za model svakog uzorka lezbijske populacije: marginalizovana ili odsutna majka i - dominantan i kontrolišu?i otac.
U oba slu?aja uzrok je isti: detetu u osetljivom životnom dobu pred pubertet ili tokom ranog puberteta, incidentno ili sistematski autoritarnim stavom name?e se ose?aj anksioznosti incestne ili druge seksualne krivice - i to uvek od strane osobe koja je za to dete (po Frojdu) od prvih godina života bila u fokusu njegovih ili njenih nesvesnih tzv. nežnih struja infantilne seksualnosti - tj. od strane roditelja ili staratelja suprotnog pola. Dakle, ni g. Petri?ev vickasti kolega, koji se "ne se?a ni oca ni majke, a po?eo je da se uzbuðuje ?im je prvi put video tuð muški organ" - sigurno da nije rastao na drvetu, ve? uz neku autoritarnu ženu koja je svojim stavom kod njega uzrokovala anksioznost seksualne krivice, što se on trudio i uspeo da "zaboravi".
Zatim je, kod prohomoseksualnih "geneti?ara" "alarmna lampa" po?ela ja?e da svetli - kada je jedan ve?i skup ameri?kih psihoanaliti?ara tokom 1964. godine, jednoglasno zaklju?io slede?e: "Homoseksualitet predstavlja adaptacionu posledicu (autoritarne) zabrane heteroseksualne aktivnosti, što uklju?uje pre pitanje mo?i nego seksualnosti po sebi."
Najzad, kad se, kao još eksplicitnija na istim osnovama, 1973. god. pojavila nova knjiga Irvina Bibera pod naslovom: "Homoseksualitet kao adaptaciona posledica poreme?aja u psihoseksualnom razvoju", gej-lobi ameri?ke psihijatrije odlu?io se da preðe u ofanzivu, te da se jednom zauvek normativno oslobodi nau?no neosporivih "pretnji" psihoanaliti?ara.
Za taj posao su u APA prethodno svakako bile obavljene nužne promene u kadrovskoj strukturi administracije, i posebno, u sastavu Odbora poverenika kao izvršnog tela APA, što i nije bilo teško posti?i, jer se ni tamo (kao ni ovde) profesionalci od formata ne otimaju za funkcije. Jasno, odluka o "normalizaciji" ili "depatologizaciji" homoseksualiteta doneta je ekspresno, mada, kako kaže g. Petri? "posle iscrpne rasprave, uz konstataciju da ljudski geni mogu biti poreme?eni kao svaki drugi element živog organizma". Jedini problem koji se tu za gej-lobiste i g. Petri?a sada javlja - jeste ?injenica da ni posle svih revolucionarno-sofisticiranih genetskih istraživanja tokom 33 godine nakon te gej-psihijatrijske "oslobodila?ke revolucije" (sada ve? svetskih razmera) - nije se mogla prona?i apsolutno baš nikakva veza izmeðu genetike i seksualne orijentacije. Ali, kako vele: baš ih za to i briga! - važno je da su postali "brend" psihoseksualnog zdravlja i na Zapadu, a i kod nas - uskoro sa svim socijalnim privilegijama koje im po osnovu bra?nog statusa sleduju.
No, da se vratimo gej-psihijatrijskom "danu D". Ono što mi laici znamo o tome, jeste da je za obrazloženje APA odluke o "normalizaciji" homoseksualiteta bio zadužen dr Ri?ard Špicer, tada zaposlen u APA administraciji kao stru?njak za kompjutersku klasifikaciju psihijatrijskih poreme?aja. Dr Špicerova, za sve homoseksualne osobe na svetu: kona?no normalizuju?e - božanska, a po kontradiktornosti i gluposti epohalno - svevremena re?enica (koja je ušla u DSM - 2R priru?nik za sve psihijatre sveta), glasi ovako: "Homoseksualitet je sam po sebi jedan od oblika seksualnog ponašanja, koji, zajedno s drugim oblicima seksualnog ponašanja koji nisu psihijatrijski poreme?aji - ne treba da bude uvršten u zvani?nu listu psihijatrijskih poreme?aja - budu?i da ne izaziva redovno subjektivno ose?anje uznemirenja i jada, a niti je redovno povezan s nekim opštim ošte?enjem socijalne efemtivnosti i funkcionisanja. Iz pouzdanih katoli?kih krugova u Austriji po?etkom 2002. god. bio sam obavešten da se dr Ri?ard Špicer zvani?no pokajao i (indulgencijom) iskupio za svoj ovde navedeni doprinos vladaju?oj "normalnosti" homoseksualiteta, a majka Crkva mu je, eto, oprostila taj "mladala?ki nestašluk".
Dalje, ne razumem baš G. Petri?a kakve je "paradoksalne vidove" imala ta hajka iz 1970. protiv homoseksualnih, ni zašto su bile strašne primedbe lingvista na uvoðenje eufemizma "gej", a niti to u ?emu su transvestiti bili toliko obespravljeni da su morali da organizuju nerede 1969. godine, o ?emu piše g. Petri? (?!). No, s druge strane, borave?i više puta u Americi tokom prethodne dve decenije, mogao sam (pre svega, prate?i medije i ?itaju?i po bibliotekama odgovaraju?u literaturu) - da se dobro upoznam šta zna?i ameri?ka hajka na zadatu temu.
Se?am se i kad je predstavnik vašingtonske NGO "Media transparencdž" izjavio 1993. u TV-intervjuu da je u 700 najve?ih ameri?kih medija rasporeðen isti broj gej-lezbijskih cenzora sa zvanjem novinara, koji imaju samo zadatak da ne dopuste da nijedan tako kontrolisan medij objavi za gej-lezbijske interese ma koju nezgodnu vest (kako grandiozna demokratija s orvelovskim gej-kontrolorima - a i u ve?ini naših medija je sli?an slu?aj !).
Zapamtio sam i više slu?ajeva da su studenti bili izbacivani sa studija zbog "delikta" mišljenja izjavom da homoseksualnost nije normalna pojava.
Znam da je ubrzo nakon uspešne "depatologizacije" homoseksualiteta APA javno i sistematski po?ela da preti oduzimanjem dozvola za rad onim svojim ?lanovima koji bi se (i na zahtev pacijenata) drznuli da pokušaju psihoterapeutski tretman homoseksualnosti, itd.
S druge strane, nije sporno ni da je užasno videti u Beogradu scenu kako crnokošuljaši tuku motkama homoseksualne demonstrante. No, isto tako, ako je sva?ija seksualna orijentacija (kakva god bila) privatna stvar ili problem svog "vlasnika", ?emu onda isprobavati strpljenje onih koji to ne mogu i ne?e da razumeju i prihvate kao normalnu javnu pojavu? O?igledno da se tu implicira da smo mi, Balkanci, tu samo da apsorbujemo sve "civilizacijske tekovine" koje stižu sa Zapada, jer: što da mislimo svojom glavom - kad Veliki brat misli umesto nas!
Li?no nemam ništa protiv g. Petri?evog verovanja u veli?inu, bilo filmskih, bilo pak efektivnih homoseksualnih ljubavi. Ali za razliku od njega, znam da za gej-lezbijski ameri?ki san o otkri?u "gena homoseksualiteta" nema baš nikakvih šansi ni za milion godina, jer ta stvar prosto nema nikakve veze sa genetikom, budu?i da se uvek i samo sti?e na bazi tragi?no "odnegovanog" psihijatrijsko - pedagoškog neznanja. Kako, dakle, za pro-gej njishful-thinking floskule g. Petri?a nema leka, to se ne?emo dalje baviti ni prezentacijom protivdokaza.
Najzad, ono što me jedino stvarno užasava kad su u pitanju nesporazumi na ovu temu, jeste ?injenica da usled tematski relevantnog i totalnog i globalnog neznalaštva same psihijatrijske profesije - svake godine mnogo miliona mladih ljudskih života u svetu besmisleno ispada iz reproduktivne funkcije i porodi?no osmišljenog životnog puta. To je taj globalni zlo?in protiv ljudskog roda koji je od po?etka poslednje ?etvrtine 20. veka do danas i ko zna dokle unedogled, APA priuštila sebi da lansira prvo svojoj naciji, pa onda i celom ?ove?anstvu - uz prihva?enu zlo?ina?ki sramno - ponižavaju?u šegrtsku podršku od strane svih drugih nacionalnih psihijatrijskih asocijacija u svetu, uklju?uju?i i našu, srpsku. No, o svemu tome mnogo više u mojoj novoj knjizi o homoseksualitetu pre svega kao (I): uvek tragi?noj roditeljskoj grešci, i kao (II): megazlo?inu savremene psihijatrije. Knjiga ?e se ve? po?etkom maja na?i u knjižarskim izlozima.
Jovan Veljkovi?
Zašto gejak mlati geja
Nije sporno ni da je užasno videti u Beogradu scenu kako crnokošuljaši tuku motkama homoseksualne demonstrante. No isto tako, ako je sva?ija seksualna orijentacija (kakva god bila) privatna stvar ili problem svog "vlasnika", ?emu onda isprobavati strpljenje onih koji to ne mogu i ne?e da razumeju i prihvate kao normalnu javnu pojavu?
Stvarno je dirljiv napor g. Vlade Petri?a, nekada našeg sineaste, a sad, pretpostavljam, superiornog Amerikanca željnog da, eto, nas, primitivnu rulju sa Balkana - prosvetli velikim ameri?kim dostignu?ima osvojenih seksualnih, socijalnih i svih drugih sloboda i prava homoseksualnih - protiv ?ega ja ina?e nemam baš ništa protiv.
No, da se prvo objasnimo oko naslovnog dr Sokaridesa. Li?no sam ga upoznao kao predsednika NARTH-a (Ameri?ko udruženje za istraživanje i terapiju homoseksualaca) maja 1993. u San Francisku na njihovoj godišnjoj konferenciji, gde sam i ja nastupio sa svojom teorijom. Prvo da kažem: dr Sokaridesov pristup je bio jako uproš?en, tako da se on nije mogao ni približiti rešenju enigme i problema istopolne seksualne orijentacije. Drugo, ne znam zašto g. Petri? kontekstu savremenog meðupsihijatrijskog "rata" oko nau?ne kvalifikacije homoseksualiteta - sa dr Sokaridesom povezuje i dr Edmunda Berglera, koji je bio profesionalno aktivan izmeðu 1938. i 1969. godine(?). Taj "rat" se, ina?e, u osnovi vodio izmeðu manjine psihoanaliti?ara, voðenih g. Petri?evim tre?epomenutim "neprijateljem" dr Irvinom Biberom - i ve?inskih pro-homoseksualnih "geneti?ara" - koji za svoj stav nisu imali baš nikakvu dokazivu teorijsku osnovu, tako da za svoj pro-gej plauzibilni pristup ("niko nije kriv") - i pored ogromnih uloženih napora, ni do danas nisu mogli na?i ni jedan jedini održivi dokaz.
Kako je bilo mogu?e da se pro-gej "geneti?ari" ispostave kao ve?inska psihijatrijska grupacija? Lepo: veliki prete?a gej-ideologije Alfred Kinsi, školovani entomolog i najve?i statisti?ar ljudske seksualnosti - razjasnio je još nekih dvadesetak godina ranije homoseksualnoj Americi da oni tu nisu nikakva zanemarljiva manjina, budu?i da su njegova statisti?ka istraživanja na vrlo velikim zasebnim uzorcima od preko 5 000 muških i ženskih odraslih anonimnih ispitanika bele rase - ukazala da je u muškom uzorku njih ?ak 37 posto priznalo da su doživeli orgazam bar u jednom homoseksualnom odnosu, dok je njih 30 posto navelo da je takav orgazam doživelo više puta.
U ženskom, pak, uzorku, u?estanost homoseksualnih orgazama je bila približno tri puta niža, tako da je 13 posto ispitanica priznalo doživljeni bar jedan orgazam u homoseksualnom odnosu, a njih 9 posto da su takve orgazme imale više puta.
Što se u?estanosti iste pojave u samoj psihijatrijskoj profesiji ti?e, procene na koje se moglo nai?i u psihijatrijskoj literaturi - sugerišu postojanje natprose?ne u?estanosti, bar kod muškog dela psihijatrijskog korpusa. To je donekle prirodno, jer suo?avanje znatnog postotka mladih ljudi sa tako krupnim intimnim problemom, po relativno skorašnjim ameri?kim podacima, uzrok je ?ak 6,5 puta ve?e stope samoubistava homoseksualnih adolescenata u odnosu na heteroseksualne. Stoga nije ?udno ni to što se i natprose?no visok postotak njih usmerava na studije psihijatrije. To potvrðuju i eksplicitna stanovišta pojedinih psihijatara. Tako, na primer, psihoanaliti?ar G. Henri je još 1937. tvrdio da "malo ljudi izbegne otvoreno homoseksualno iskustvo u nekom periodu svog života", a psihijatar Robins, koji je ina?e eksplicitno odbacivao homoseksualno "zdravlje" - ipak je dopuštao ?injenicu "postojanja prolaznih homoerotskih epizoda u gotovo sva?ijem životu".
Imaju?i navedeno u vidu, može se shvatiti zašto je i kako moralo do?i do "blistave" gej psihijatrijske pobede od 14. decembra 1973. na Odboru poverenika Ameri?ke psihijatrijske asocijacije (APA), kada je homoseksualitet skinut sa zvani?ne APA liste psihijatrijskih poreme?aja koja se registruje u sklopu DSM (Dijagnosti?ko-statisti?kog priru?nika APA) koji posle služi prakti?no svim psihijatrima sveta takore?i kao "Sveto pismo" za dijagnostikovanje svih psihijatrijskih poreme?aja. Sledstveno, kad se neko psihijatrijsko stanje izbriše iz spiska DSM poreme?aja - kao što je to bio slu?aj sa homoseksualitetom, onda to stanje preko no?i postaje "brend mentalnog zdravlja".
Ina?e, prof. dr Irvin Biber (umro 1991) postao je veliko ime analiti?ke psihijatrije kada je 1962. godine na ?elu brojnog tima s Kolumbija univerziteta objavio empirijsku studiju kojom je na uzorku od 106 homoseksualnih pacijenata pokazao da su svi oni odrasli uz slede?i porodi?ni obrazac: odsutni ili marginalizovani otac, i tzv. CBI majka (što zna?i u odnosu na muško dete: bliska, vezuju?a i intimno-kontrolišu?a). Obrnuta, ali jednako sistematska situacija lako se zatim mogla identifikovati i za model svakog uzorka lezbijske populacije: marginalizovana ili odsutna majka i - dominantan i kontrolišu?i otac.
U oba slu?aja uzrok je isti: detetu u osetljivom životnom dobu pred pubertet ili tokom ranog puberteta, incidentno ili sistematski autoritarnim stavom name?e se ose?aj anksioznosti incestne ili druge seksualne krivice - i to uvek od strane osobe koja je za to dete (po Frojdu) od prvih godina života bila u fokusu njegovih ili njenih nesvesnih tzv. nežnih struja infantilne seksualnosti - tj. od strane roditelja ili staratelja suprotnog pola. Dakle, ni g. Petri?ev vickasti kolega, koji se "ne se?a ni oca ni majke, a po?eo je da se uzbuðuje ?im je prvi put video tuð muški organ" - sigurno da nije rastao na drvetu, ve? uz neku autoritarnu ženu koja je svojim stavom kod njega uzrokovala anksioznost seksualne krivice, što se on trudio i uspeo da "zaboravi".
Zatim je, kod prohomoseksualnih "geneti?ara" "alarmna lampa" po?ela ja?e da svetli - kada je jedan ve?i skup ameri?kih psihoanaliti?ara tokom 1964. godine, jednoglasno zaklju?io slede?e: "Homoseksualitet predstavlja adaptacionu posledicu (autoritarne) zabrane heteroseksualne aktivnosti, što uklju?uje pre pitanje mo?i nego seksualnosti po sebi."
Najzad, kad se, kao još eksplicitnija na istim osnovama, 1973. god. pojavila nova knjiga Irvina Bibera pod naslovom: "Homoseksualitet kao adaptaciona posledica poreme?aja u psihoseksualnom razvoju", gej-lobi ameri?ke psihijatrije odlu?io se da preðe u ofanzivu, te da se jednom zauvek normativno oslobodi nau?no neosporivih "pretnji" psihoanaliti?ara.
Za taj posao su u APA prethodno svakako bile obavljene nužne promene u kadrovskoj strukturi administracije, i posebno, u sastavu Odbora poverenika kao izvršnog tela APA, što i nije bilo teško posti?i, jer se ni tamo (kao ni ovde) profesionalci od formata ne otimaju za funkcije. Jasno, odluka o "normalizaciji" ili "depatologizaciji" homoseksualiteta doneta je ekspresno, mada, kako kaže g. Petri? "posle iscrpne rasprave, uz konstataciju da ljudski geni mogu biti poreme?eni kao svaki drugi element živog organizma". Jedini problem koji se tu za gej-lobiste i g. Petri?a sada javlja - jeste ?injenica da ni posle svih revolucionarno-sofisticiranih genetskih istraživanja tokom 33 godine nakon te gej-psihijatrijske "oslobodila?ke revolucije" (sada ve? svetskih razmera) - nije se mogla prona?i apsolutno baš nikakva veza izmeðu genetike i seksualne orijentacije. Ali, kako vele: baš ih za to i briga! - važno je da su postali "brend" psihoseksualnog zdravlja i na Zapadu, a i kod nas - uskoro sa svim socijalnim privilegijama koje im po osnovu bra?nog statusa sleduju.
No, da se vratimo gej-psihijatrijskom "danu D". Ono što mi laici znamo o tome, jeste da je za obrazloženje APA odluke o "normalizaciji" homoseksualiteta bio zadužen dr Ri?ard Špicer, tada zaposlen u APA administraciji kao stru?njak za kompjutersku klasifikaciju psihijatrijskih poreme?aja. Dr Špicerova, za sve homoseksualne osobe na svetu: kona?no normalizuju?e - božanska, a po kontradiktornosti i gluposti epohalno - svevremena re?enica (koja je ušla u DSM - 2R priru?nik za sve psihijatre sveta), glasi ovako: "Homoseksualitet je sam po sebi jedan od oblika seksualnog ponašanja, koji, zajedno s drugim oblicima seksualnog ponašanja koji nisu psihijatrijski poreme?aji - ne treba da bude uvršten u zvani?nu listu psihijatrijskih poreme?aja - budu?i da ne izaziva redovno subjektivno ose?anje uznemirenja i jada, a niti je redovno povezan s nekim opštim ošte?enjem socijalne efemtivnosti i funkcionisanja. Iz pouzdanih katoli?kih krugova u Austriji po?etkom 2002. god. bio sam obavešten da se dr Ri?ard Špicer zvani?no pokajao i (indulgencijom) iskupio za svoj ovde navedeni doprinos vladaju?oj "normalnosti" homoseksualiteta, a majka Crkva mu je, eto, oprostila taj "mladala?ki nestašluk".
Dalje, ne razumem baš G. Petri?a kakve je "paradoksalne vidove" imala ta hajka iz 1970. protiv homoseksualnih, ni zašto su bile strašne primedbe lingvista na uvoðenje eufemizma "gej", a niti to u ?emu su transvestiti bili toliko obespravljeni da su morali da organizuju nerede 1969. godine, o ?emu piše g. Petri? (?!). No, s druge strane, borave?i više puta u Americi tokom prethodne dve decenije, mogao sam (pre svega, prate?i medije i ?itaju?i po bibliotekama odgovaraju?u literaturu) - da se dobro upoznam šta zna?i ameri?ka hajka na zadatu temu.
Se?am se i kad je predstavnik vašingtonske NGO "Media transparencdž" izjavio 1993. u TV-intervjuu da je u 700 najve?ih ameri?kih medija rasporeðen isti broj gej-lezbijskih cenzora sa zvanjem novinara, koji imaju samo zadatak da ne dopuste da nijedan tako kontrolisan medij objavi za gej-lezbijske interese ma koju nezgodnu vest (kako grandiozna demokratija s orvelovskim gej-kontrolorima - a i u ve?ini naših medija je sli?an slu?aj !).
Zapamtio sam i više slu?ajeva da su studenti bili izbacivani sa studija zbog "delikta" mišljenja izjavom da homoseksualnost nije normalna pojava.
Znam da je ubrzo nakon uspešne "depatologizacije" homoseksualiteta APA javno i sistematski po?ela da preti oduzimanjem dozvola za rad onim svojim ?lanovima koji bi se (i na zahtev pacijenata) drznuli da pokušaju psihoterapeutski tretman homoseksualnosti, itd.
S druge strane, nije sporno ni da je užasno videti u Beogradu scenu kako crnokošuljaši tuku motkama homoseksualne demonstrante. No, isto tako, ako je sva?ija seksualna orijentacija (kakva god bila) privatna stvar ili problem svog "vlasnika", ?emu onda isprobavati strpljenje onih koji to ne mogu i ne?e da razumeju i prihvate kao normalnu javnu pojavu? O?igledno da se tu implicira da smo mi, Balkanci, tu samo da apsorbujemo sve "civilizacijske tekovine" koje stižu sa Zapada, jer: što da mislimo svojom glavom - kad Veliki brat misli umesto nas!
Li?no nemam ništa protiv g. Petri?evog verovanja u veli?inu, bilo filmskih, bilo pak efektivnih homoseksualnih ljubavi. Ali za razliku od njega, znam da za gej-lezbijski ameri?ki san o otkri?u "gena homoseksualiteta" nema baš nikakvih šansi ni za milion godina, jer ta stvar prosto nema nikakve veze sa genetikom, budu?i da se uvek i samo sti?e na bazi tragi?no "odnegovanog" psihijatrijsko - pedagoškog neznanja. Kako, dakle, za pro-gej njishful-thinking floskule g. Petri?a nema leka, to se ne?emo dalje baviti ni prezentacijom protivdokaza.
Najzad, ono što me jedino stvarno užasava kad su u pitanju nesporazumi na ovu temu, jeste ?injenica da usled tematski relevantnog i totalnog i globalnog neznalaštva same psihijatrijske profesije - svake godine mnogo miliona mladih ljudskih života u svetu besmisleno ispada iz reproduktivne funkcije i porodi?no osmišljenog životnog puta. To je taj globalni zlo?in protiv ljudskog roda koji je od po?etka poslednje ?etvrtine 20. veka do danas i ko zna dokle unedogled, APA priuštila sebi da lansira prvo svojoj naciji, pa onda i celom ?ove?anstvu - uz prihva?enu zlo?ina?ki sramno - ponižavaju?u šegrtsku podršku od strane svih drugih nacionalnih psihijatrijskih asocijacija u svetu, uklju?uju?i i našu, srpsku. No, o svemu tome mnogo više u mojoj novoj knjizi o homoseksualitetu pre svega kao (I): uvek tragi?noj roditeljskoj grešci, i kao (II): megazlo?inu savremene psihijatrije. Knjiga ?e se ve? po?etkom maja na?i u knjižarskim izlozima.
Jovan Veljkovi?
