- 28 Sep 2012, 18:31
#2448168
i ja procitah upravo intervju. i osecam se...nekako eventualno...
Sa Majdom Puačom aktivistkinjom Queer Beograd Kolektiva i nekadašnjom Labrisicom koja danas živi u Njujorku, razgovaramo o predstojećem beogradskom Prajdu, o neophodnosti iskustva u organizovanju Prajda kao i o tome koliko joj je Njujork promenio pogled na akitvizam i tamni vilajet u kome se nalazi ovogodišnji prajd u Beogradu.
1. Da li pratiš dešavanja u vezi sa ovogodišnjim Prajdom u Beogradu? Koliko je važno dati legitimitet ovogodišnjim organizatorima i u političkom i u organizacionom smislu? Misliš li da je jedina opcija u stvari, boriti se za stvar?
Dešavanja oko Prajda pratim polu-revnosno, i to uglavnom preko društvenih mreža. Geografska distanca je realnost zbog koje, srećom, ne osećam tenziju koja se, pretpostavljam, povećava što se više približavamo tom simboličnom 6. oktobru koji nikako da dočekamo. Iako mi konkretni politički zahtevi ovogodišnjeg Prajda nisu previše bliski, a jasna politička platforma kao da uopšte ne postoji, smatram da je jako važno podržati apsolutno svaki pokušaj naše zajednice da skupi hrabrost, izađe na ulice, zauzme javni prostor i pokaže ogromnoj homofobičnoj većini da ne pristaje na četiri zida u koje vazda žele da nas zatvore. Organizatori i njihov način rada mogu da nam se dopadaju ili ne, ali oni jesu legitimni. Meni je i samo to dovođenje u pitanje njihovog legitimiteta (kao što se to dešavalo nama 2009.) skroz promašena priča jer, da podsetim, sa druge strane stoji većina koja nas smatra bolesnicima, od raznih klero-fašista, kvazi-patriota, države, crkve, navijača, razularene mase koja bi nas najradije sve potamanila, do onih nešto umivenijih koji bi da nas tolerišu dokle god se ne „eksponiramo". I dok se mi tu međusobno zamajavamo, homofobični ekstremisti se vrlo složno organizuju i prete, samouvereno i bez ikakvih posledica seju mržnju i dezinformacije koje i te kako utiču ne samo na naše živote, nego ako ništa ne učinimo, uticaće i na one koji dolaze posle nas. Ja se nadam da je naša zajednica i svi oni koji je solidarno podržavaju u stanju da sagleda širu sliku i da jednom za svagda shvati da godine prolaze, čitave generacije LGBTIQ osoba provode cele živote u strahu, trpeći nasilje, vodeći dvostruke-trostruke živote, primorani da lažu i da se skrivaju. Pa dokle? Prajd je, naravno, samo jedan od načina borbe, ali jako važan i dokazano, iz iskustva naših suseda, donosi pozitivne promene.
Drugim rečima, da, za mene je jedina opcija boriti se. I to se ne odnosi samo na pitanje tzv. gej populacije i ljudskih prava, nego na borbu protiv, uz rizik da zvučim banalno, suštinski nepravednog poretka u kome živimo.
2. Sa distancom od tri godine od „prvog" pokušaja organizovanja Prajda u Beogradu primećuje se da je organizacioni tim Parade 2009 bio najuigraniji i najozbiljniji koji je Beograd imao, zašto ste odustali posle prvog pokušaja? Koliko ti je iskustvo organizovanja beogradskog Prajda 2009. promenilo polazište o Prajdu kao načinu zalaganja za prava LGBTTIQ osoba?
Najpre ću morati da podsetim da 2009. nije bio prvi već treći pokušaj organizovanja Prajda u Beogradu. Pre nas se to desilo one zlokobne 2001. ali i 2004. kada je cela priča zaustavljena zbog nasilja na Kosovu pre nego što je namera da se Prajd održi uopšte došla do javnosti.
Govoriću, naravno, samo u svoje ime. Ako se osvrnem na 2009, i na sve one napade, opstrukcije, optužbe, ucene, pretnje, podmetačine, zastrašivanja koje smo mi mesecima trpeli od policije i političara, preko pripadnika ekstremističih homofobičnih organizacija do pojedinih, vrlo glasnih, LGBT organizacija i aktivista, odluka da ne želim da ponovim to iskustvo nametnula se sama po sebi. Naravno, imali smo i puno podrške (koja je opet, ponekad dolazila uz ucene velikih ljudskopravaških organizacija da moramo da se „ujedinimo" sa današnjim SPS gej aktivistima) i pozitivnih iskustava ali je za mene najjači utisak ostavilo to padanje masaka i licemerje, baš među aktivistima koji su morali biti na našoj strani od samog početka.
To iskustvo, uprkos svemu, u meni je samo ojačalo odlučnost da Prajd treba i mora da se održava.
3. Koliko je ideja Prajda metastazirala svojim uklapanjem u neoliberalizam, od ideje univerzalnog klasnog oslobođenja do priklanjanja gej i identitetskoj politici. Nekad je Prajd imao klasno revolucionaran koncept, a danas je on reakcionaran. Gde u tom smislu vidiš Njujork na svetskoj mapi Prajda?
Znaš kako, ja mislim da je ta „metastaza" ovde, nažalost, otišla jako daleko, ako ne i do samog kraja. Teme koje, na primer, ovde dominiraju su i dalje gej brak, i do nedavno, pravo LGBTIQ osoba da idu u vojsku. Za sve to vreme, dobar deo queer omladine, naročito mlade transrodne osobe, porodice odbacuju i one/i završavaju na ulici. Njujorški Prajd, kome doduše još uvek nisam prisustvovala, savršeno oslikava sve što si navela. Nema tu više mnogo politike (ako izuzmemo vidljivu podršku Obami), sve se manje-više svodi na provod, žurke, fenomenalne kostime i mahanje zastavicama.
No, Njujork nije Amerika i o generalnom stanju položaja LGBTIQ osoba u SAD svakako ne treba suditi prema jednom od njenih najkosmopolitskijih gradova. Ljudi imaju iluzije o Americi i ne znaju toliko toga, pogotovo o takozvanom Biblijskom pojasu koji čini desetak država u jugoistočnom delu SAD-a, gde hrišćanski fundamentalisti čine veliku većinu stanovništva. Pogađate, mrze pedere.
4. Pre nekoliko meseci na svom blogu Vesna Dedić Milivojević (prema nedavnoj statistici sajta književnost.org o najprodavanijim knjigama u ovoj godine u Srbiji, njen roman našao se na prvom mestu) napisala je da eto, živimo u Srbiji, u kojoj je bio otkazan i Sajam automobila a ne Prajd, pa slavodobitnički dodala: „a sigurno u Srbiji ima više vozača i automobila nego pedera i lezbejki... Ili grešim?" Kako reagovati na ovaj negativni stav javnosti prema Prajdu, koji dolazi i od osoba koje sebe vide (ali koje i javnost sagledava) kao nehomofobične.
Ne znam ko je dotična, ali generalno, rešenje je edukacija, edukacija i samo edukacija! Na svim nivoima.
5. U Srbiji je ove godine došla do izražaja još jedna podela: podela gej i lezbejske populacije na onu za i onu protiv Prajda. Ovih dana pojavio se naslov u jednim dnevnim novinama: „Dačićevi gejevi protiv beogradskog Prajda". Koliko je ta podela režirana a koliko zaista postoji? Vidiš li to kao politički pokušaj da se Prajd spreči po svaku cenu?
Za to, na primer, nisam ni znala pa nisam u poziciji da sudim. Svakako me ne čudi da, kako su to novinari lepo sročili, „Dačićevi gejevi" više podržavaju SPS nego „kolege" aktiviste i aktivistkinje, ali to je neka druga priča. Nedavno sam baš čitala podudarne izjave Dačića i v.d. predsednika Gej-Strejt Alijanse o Prajdu i sve što sam mogla je da se od muke nasmejem činjenici da gej aktivisti učestvuju u rehabilitaciji zločinačke partije koja ne bi trebalo ni da postoji. Naravno, izjava je mogla biti falsifikovana, ali podrška GSA SPS-u je javna.
Manipulacija medijima i javnim mnjenjem svakako nije ništa novo i ja sve što čitam uzimam s rezervom. Moć medija nikako ne treba zanemariti, setimo se samo spinovanja iz 2009. Većina ljudi u Srbiji verovatno i dalje veruje da smo Povorku mi „otkazali", a ne da je ona zabranjena, što je paradoksalno, prošle godine potvrdio i Ustavni sud i zabranu proglasio neustavnom.
6. Šta bi poručila ovogodišnjim organizatorima beogradskog Prajda?
Poručila bih im da ne veruju političarima (mada to valjda i sami znaju), da se pozabave izradom političke platforme po ugledu na Zagreb Prajd i da istraju.
zena emigrirala 
nisam čak ni intervju čitao, ali ne znam, ja želim da se borim za sebe i za druge a cilj te borbe je da živim iole normalno. kada bi mi se ukazala prilika da taj cilj ostvarim samo ja, bez ostalih pedera i lezbejki, SIGURNO se ne bih žrtvovao zarad tamo nekih morona koji ni sebi ne bi stali u odbranu već očekuju da to neko drugi uradi za njih i PLUS SE ŽALE kako im to ne odgovara i kako ne rade dobro taj posao, kako nas predstavljaju sve pogrešni itd itd itd.
