- 26 Avg 2007, 16:07
#883455
Integralna verzija. Dat 9. avgusta 2007. godine.
> 1. Najpre, da li se ispoljavanje seksualnosti homoseksualaca promenilo
> poslednjih godina u Srbiji?
To je vrlo složeno pitanje. Mislim da su uglavnom mlađi homoseksualci
počeli da se slobodnije ponašaju, pre svega u porodičnom kontekstu:
sve više je onih koji se u ranim dvadesetim odlučuju na "coming out"
tj. da svojim najbližim saopšte "istinu" o svojoj seksualnost. To
dovodi, u većini slučajeva, do prihvatanja -- ili makar tolernacije --
seksualnosti od strane porodice, što je temelj za dalji normalan
seksualno-emotivni život. Ti mladi gej ljudi sve više podsećaju na
svoje vršnjake za Zapada: imaju veze, heteroseksualne prijatelje koji
ih podržavaju, odlaze na javne gej zabave, učestvuju u radu
raznovrsnih organizacija... Oni su naprosto društveno integrisaniji. U
tom smislu, ispoljavanje homoseksualnosti se polako normalizuje, u
skladu sa standardnim ponašanjem koje predstavlja normu i za
heteroseksualnu većinu. Međutim, još smo daleko od ravnopravnosti po
ovom pitanju. Homoseksualci se i dalje plaše da iskažu svoje emocije
na javnim mestima, zbog straha od fizičkog nasilja. Krug ljudi koji
znaju za homoseksualnost većina osoba je ograničen. Takođe, na radnom
mestu to je još uvek tabu-tema, zbog straha od otpuštanja itd. Stvari
se menjaju, polako, nabolje, ali je i dalje gej-subkultura, sa svim
pratećim sadržajima (mediji, klubovi, mesta za upoznavanje, itd.)
"prostor" gde se homoseksualci u Srbiji osećaju najbolje. S razlogom,
naravno.
> 2. Kako na to ispoljavanje uticu drustvene okolnosti (zapravo, mozda
> pre okruzenje, jer pod okolnostima ne bih podrazumevala ono sto je
> svakako korisno, ali nije sustina, odnosno bi moglo biti proizvod neke
> vrste pritiska, a ne rezulatatom promene svesti, kao sto je
> lebiralizacija nekih zakona)?
Društvene okolnosti utiču, rekao bih, uglavnom pozitivno, zato što se,
bar kada je u pitanju gej egzistencija u Srbiji, one poboljšavaju.
Iako Boris Tadić, u nedavnom intervjuu HRT-u, govoreći da svako ima
prava da da ispoljava svoju seksualnu orijentaciju nije rekao ništa
drugo do slova zakona, budući da je homoseksualnost dekriminalizovana
1994. godine glasovima socijalista u parlamentu, on je ipak odabrao da
tako nešto javno potvrdi, što pored opšte-političkog značaja, ima i
specifičan, ohrabrujući smisao za gej populaciju. Približavanje EU,
kome (deklarativno) teži nova vlada, takođe je, zbog "gej
afirmativnih" zakona ove organizacije, pozitivan signal, koji bi
trebalo da ubrza donošenje domaćeg anti-diskriminacionog zakona, koji
je već predložila Koalicija protiv diskriminacije. Nedavna izjava
Sonje Liht, predsednice Fonda za političku izuzetnost, da su
homoseksualci i Romi najugroženije grupe u Srbiji pokazuje rastući
senzibilitet uticajnih "mainstream" nevladinih organizacija za pitanja
kojima se ranije nisu direktno bavili. S druge strane, usvajanje novog
Ustava, koji je "zabetonirao" heteroseksualni brak dajući legitimitet
isključivo muško-ženskoj bračnoj zajednici bio je korak u nazad.
Politička scena je takođe uglavnom nezainteresovana i nevoljna da se
zauzme za unapređenja prava homoseksualne manjine, sem izuzetaka,
kakvi su LDP i G17, a ograničeni optimizam ulica i stav SRS, za neke
neočekivan, koji takođe govori da ova stranka desne orijentacije nema
ništa protiv gej osoba, ali da nije ni afirmativnija od prostog
"neugrožavanja homoseksualaca". Srpska pravoslavna crkva, jedna od
najuticajnijih i najkonzervativnijih institucija u Srbiji, takođe ima
dominantno negativan stav, mada opet ohrabruje poziv patrijarha Pavla
na nenasilje prema seksualnim manjinama. Naš najveći saveznik i dalje
je popularna kultura u kome su nutralno ili afirmativno predstavljeni
homoseksualni odnosi, kao, na primer, u serijama "Vil i Grejs" ili
aktuelnim "Očajnim domaćicama", kao i najliberalniji segment društva
-- estrada i "intelektualna scena", čije ključne protagonistkinje i
protagonisti nemaju problem da se jasno stave na stranu gej osoba, dok
Žarko Korać, predsednik Socijal-demokratske unije, koja bi po
definiciji trebalo da bude naklonjena homoseksualcima, ima. Iz svega
navedenog vidi se da je situacija kompleksna, "ni tamo ni ovamo", ide
se dva koraka unapred a jedan unazad, ali postoji dobra osnova da se
radi na poboljšanju položaja gejeva i lezbejki u Srbiji, što rezultuje
u novoj "okolnosti" koja menja druge okolnosti -- pokretu za prava
homoseksualaca, koji danas ima artuikulisan stav, jasne ciljeve i
kapacitete da ih u višegodišnjoj perspektivi i ostvare.
> 3. U cemu je, po tvom misljenju, osnovna razlika u ispoljavanju
> seksulanosti izmedju hetero i homoseksualaca u Srbiji?
Ja mislim da osnovne probleme u ispoljavanju seksualnosti u Srbiji
dele homo i heteroseksualci jednako. Naime, sa konzervativnijom
društvenom klimom devedetih, nacionalizmom i re-patrijarhalizacijom
zajednice, došlo je i do restrikcije seksualnih sloboda, koja je
osamdesetih godina uzimala maha, prevashodno u domenu intelektualne
produkcije i popularne kulture. S tim u vezi, seksualnost se nanovo
"tabuizira" i stavlja prevashodno, u domenu politike, u projekat
"borbe protiv bele kuge" što afirmiše "prokreativne" seksualne odnose,
nasuprot odnosima čija je motivacija seksualni užitak. To pogađa i
heteroseksualce, naravno, jer u krajnjoj konsekvenci seks sa kondomom
tj. seks bez namere da se dobiju deca postaje nelegitiman. Ipak, čini
se, uticaj ovog, prevashodno pravoslavno-hrišćanskog projekta,
aktuelnog od XIII veka, naovamo ipak nema preveliki uticaj u XXI veku,
sudeći, recimo, po fenomenu "seks berzi" u kasnim večernjim satima na
programima raznih TV stanica. Takođe, heteroseksualci i homoseksualci
imaju problem "seksualne infrastrukture" i to pogađa uglavnom mlađe
ljude, jer oni naprosto nemaju uslove za praktikovanje seksualnih
odnosa, zbog teške ekonomske situacije i relativno kasnog
osamostaljivanja. Naravno, postoje i razlike: heteroseksualci stupaju
relativno ranije i opuštenije u seksualne odnose, jer ne moraju da se
nose sa homofobijom, pre svega onom internalizovanom, kao većina
homoseksualaca. Takođe, javno izražavanje seksualnosti kroz dodire,
ljubljenje i sl. za sada ostaje nepisana privilegija heteroseksualaca.
> 4. I kako se na seksualnost uopste, takodje po tvom misljenju, gleda u
> drustvenom miljeu Srbije u odnosu na druge zemlje u kojima si upoznat
> sa tom temom?
To zavisi od zemlje do zemlje. Srbija je po tom pitanju istovremeno
gora, ali i bolja od mnogih, dakle negde u sredini, s tendecijom da
ide na bolje. Ako je uporedimo sa Poljskom, koja je danas de facto
"katolička džamahirija", gde policija popisuje homoseksualce, ozbiljno
se raspravlja ne temu koji je teletabis gej, zabranjuje gej osobama da
rade u obrazovnim i drugim državnim strukturama, itd, onda je
situacija svakako bolja. Međutim, ako uzmemo Holandiju za primer, gde
su gej brakovi i usvajanje dece legalizovani, a društvena klima
izrazito ne-represivna i podržavajuća, situacija u Srbiji nam i dalje
izgleda daleko od zadovoljavajuće.
Što se seksualnosti uopšte tiče, meni se čini da ona i dalje
predstavlja temu o kojoj nije poželjno pričati u porodici i školi, a
najpoželjije je praktikovati je na najuobičajeniji način. I dalje se
na intenzivne seksualne kontakte, naročito kod žena, gleda oa na nešto
nepoželjno, a seksualnost, kao i telo, uglavnom treba skrivati, dosta
toga se i stideti. Mislim da ne živimo u doba "permanentne seksualne
revolucije", i da se seksualnost ne kreće linerano-progresivnom
linijom. Pre će biti da ima i mnogo "kretanja unazad", stagnacija i
sumniivog napretka, ali želim da verujem da je ovaj, u dužoj
istorijskoj perspektivi, ipak moguć. Društvo bez seksualne represije,
u kome je seks sa pristankom, dakle iskljućujući silovanje i
"seksualno uznerivanje builo koje vrste", kao "popiti čašu vode", kako
bi rekla jedna ruska revolucionarka iz Lenjinovog doba, jeste sistem
za koji se ja zalažem.
> 5. Ako ti ne oduzima previse vremena, bila bih ti zahvalna jos da mi
> napises da li mislis da bi seksualno obrazovanje ili potpuno drugaciji
> odnosi u porodici mogli da uticu na "zdraviji" pogled na seksualnost?
Ovo je veoma važno pitanje. Smatram da su porodica i škola -- osnovna
i srednja -- osnovni stožeri seksualne konzervativnosti i represije.
Promene unutar ovih institucija su neophodne, ako ni zbog čega drugog,
onda zbog činjenice da se ogromna većina seksualnog nasilja deševa u
prodici, na relaciji roditelj-dete. Školstvo će se, u perspektivi, po
tom pitanju izmeniti kroz prilagođavanje programa evropskim
standadima, ali ostaje problem pristupa porodici, koji se, po mom
mišljenju, može razrešiti samo indirektno. Naime, kada na scenu stupe
liberalniji roditelji od ovih sadašnjih, koji su prethodno
liberalizovani drugim, van-porodičnim društvenim uticajima, onda će
njihova deca takođe "startovati" sa znatno liberalnijim stavovima. To
je temeljna vrsta promene, koja će promeniti nabolje i seksualno
ispoljavanje uopšte, ma koje seksualne orijentacije bila deca iz
takvih porodica. Naravno, za to je potrebno vreme koje se meri
decenijama, ali bolji svet, bar po ovom pitanju, već se polako može
nazreti, čak i u Srbiji.
--------------------------
Questions? Comments?
> 1. Najpre, da li se ispoljavanje seksualnosti homoseksualaca promenilo
> poslednjih godina u Srbiji?
To je vrlo složeno pitanje. Mislim da su uglavnom mlađi homoseksualci
počeli da se slobodnije ponašaju, pre svega u porodičnom kontekstu:
sve više je onih koji se u ranim dvadesetim odlučuju na "coming out"
tj. da svojim najbližim saopšte "istinu" o svojoj seksualnost. To
dovodi, u većini slučajeva, do prihvatanja -- ili makar tolernacije --
seksualnosti od strane porodice, što je temelj za dalji normalan
seksualno-emotivni život. Ti mladi gej ljudi sve više podsećaju na
svoje vršnjake za Zapada: imaju veze, heteroseksualne prijatelje koji
ih podržavaju, odlaze na javne gej zabave, učestvuju u radu
raznovrsnih organizacija... Oni su naprosto društveno integrisaniji. U
tom smislu, ispoljavanje homoseksualnosti se polako normalizuje, u
skladu sa standardnim ponašanjem koje predstavlja normu i za
heteroseksualnu većinu. Međutim, još smo daleko od ravnopravnosti po
ovom pitanju. Homoseksualci se i dalje plaše da iskažu svoje emocije
na javnim mestima, zbog straha od fizičkog nasilja. Krug ljudi koji
znaju za homoseksualnost većina osoba je ograničen. Takođe, na radnom
mestu to je još uvek tabu-tema, zbog straha od otpuštanja itd. Stvari
se menjaju, polako, nabolje, ali je i dalje gej-subkultura, sa svim
pratećim sadržajima (mediji, klubovi, mesta za upoznavanje, itd.)
"prostor" gde se homoseksualci u Srbiji osećaju najbolje. S razlogom,
naravno.
> 2. Kako na to ispoljavanje uticu drustvene okolnosti (zapravo, mozda
> pre okruzenje, jer pod okolnostima ne bih podrazumevala ono sto je
> svakako korisno, ali nije sustina, odnosno bi moglo biti proizvod neke
> vrste pritiska, a ne rezulatatom promene svesti, kao sto je
> lebiralizacija nekih zakona)?
Društvene okolnosti utiču, rekao bih, uglavnom pozitivno, zato što se,
bar kada je u pitanju gej egzistencija u Srbiji, one poboljšavaju.
Iako Boris Tadić, u nedavnom intervjuu HRT-u, govoreći da svako ima
prava da da ispoljava svoju seksualnu orijentaciju nije rekao ništa
drugo do slova zakona, budući da je homoseksualnost dekriminalizovana
1994. godine glasovima socijalista u parlamentu, on je ipak odabrao da
tako nešto javno potvrdi, što pored opšte-političkog značaja, ima i
specifičan, ohrabrujući smisao za gej populaciju. Približavanje EU,
kome (deklarativno) teži nova vlada, takođe je, zbog "gej
afirmativnih" zakona ove organizacije, pozitivan signal, koji bi
trebalo da ubrza donošenje domaćeg anti-diskriminacionog zakona, koji
je već predložila Koalicija protiv diskriminacije. Nedavna izjava
Sonje Liht, predsednice Fonda za političku izuzetnost, da su
homoseksualci i Romi najugroženije grupe u Srbiji pokazuje rastući
senzibilitet uticajnih "mainstream" nevladinih organizacija za pitanja
kojima se ranije nisu direktno bavili. S druge strane, usvajanje novog
Ustava, koji je "zabetonirao" heteroseksualni brak dajući legitimitet
isključivo muško-ženskoj bračnoj zajednici bio je korak u nazad.
Politička scena je takođe uglavnom nezainteresovana i nevoljna da se
zauzme za unapređenja prava homoseksualne manjine, sem izuzetaka,
kakvi su LDP i G17, a ograničeni optimizam ulica i stav SRS, za neke
neočekivan, koji takođe govori da ova stranka desne orijentacije nema
ništa protiv gej osoba, ali da nije ni afirmativnija od prostog
"neugrožavanja homoseksualaca". Srpska pravoslavna crkva, jedna od
najuticajnijih i najkonzervativnijih institucija u Srbiji, takođe ima
dominantno negativan stav, mada opet ohrabruje poziv patrijarha Pavla
na nenasilje prema seksualnim manjinama. Naš najveći saveznik i dalje
je popularna kultura u kome su nutralno ili afirmativno predstavljeni
homoseksualni odnosi, kao, na primer, u serijama "Vil i Grejs" ili
aktuelnim "Očajnim domaćicama", kao i najliberalniji segment društva
-- estrada i "intelektualna scena", čije ključne protagonistkinje i
protagonisti nemaju problem da se jasno stave na stranu gej osoba, dok
Žarko Korać, predsednik Socijal-demokratske unije, koja bi po
definiciji trebalo da bude naklonjena homoseksualcima, ima. Iz svega
navedenog vidi se da je situacija kompleksna, "ni tamo ni ovamo", ide
se dva koraka unapred a jedan unazad, ali postoji dobra osnova da se
radi na poboljšanju položaja gejeva i lezbejki u Srbiji, što rezultuje
u novoj "okolnosti" koja menja druge okolnosti -- pokretu za prava
homoseksualaca, koji danas ima artuikulisan stav, jasne ciljeve i
kapacitete da ih u višegodišnjoj perspektivi i ostvare.
> 3. U cemu je, po tvom misljenju, osnovna razlika u ispoljavanju
> seksulanosti izmedju hetero i homoseksualaca u Srbiji?
Ja mislim da osnovne probleme u ispoljavanju seksualnosti u Srbiji
dele homo i heteroseksualci jednako. Naime, sa konzervativnijom
društvenom klimom devedetih, nacionalizmom i re-patrijarhalizacijom
zajednice, došlo je i do restrikcije seksualnih sloboda, koja je
osamdesetih godina uzimala maha, prevashodno u domenu intelektualne
produkcije i popularne kulture. S tim u vezi, seksualnost se nanovo
"tabuizira" i stavlja prevashodno, u domenu politike, u projekat
"borbe protiv bele kuge" što afirmiše "prokreativne" seksualne odnose,
nasuprot odnosima čija je motivacija seksualni užitak. To pogađa i
heteroseksualce, naravno, jer u krajnjoj konsekvenci seks sa kondomom
tj. seks bez namere da se dobiju deca postaje nelegitiman. Ipak, čini
se, uticaj ovog, prevashodno pravoslavno-hrišćanskog projekta,
aktuelnog od XIII veka, naovamo ipak nema preveliki uticaj u XXI veku,
sudeći, recimo, po fenomenu "seks berzi" u kasnim večernjim satima na
programima raznih TV stanica. Takođe, heteroseksualci i homoseksualci
imaju problem "seksualne infrastrukture" i to pogađa uglavnom mlađe
ljude, jer oni naprosto nemaju uslove za praktikovanje seksualnih
odnosa, zbog teške ekonomske situacije i relativno kasnog
osamostaljivanja. Naravno, postoje i razlike: heteroseksualci stupaju
relativno ranije i opuštenije u seksualne odnose, jer ne moraju da se
nose sa homofobijom, pre svega onom internalizovanom, kao većina
homoseksualaca. Takođe, javno izražavanje seksualnosti kroz dodire,
ljubljenje i sl. za sada ostaje nepisana privilegija heteroseksualaca.
> 4. I kako se na seksualnost uopste, takodje po tvom misljenju, gleda u
> drustvenom miljeu Srbije u odnosu na druge zemlje u kojima si upoznat
> sa tom temom?
To zavisi od zemlje do zemlje. Srbija je po tom pitanju istovremeno
gora, ali i bolja od mnogih, dakle negde u sredini, s tendecijom da
ide na bolje. Ako je uporedimo sa Poljskom, koja je danas de facto
"katolička džamahirija", gde policija popisuje homoseksualce, ozbiljno
se raspravlja ne temu koji je teletabis gej, zabranjuje gej osobama da
rade u obrazovnim i drugim državnim strukturama, itd, onda je
situacija svakako bolja. Međutim, ako uzmemo Holandiju za primer, gde
su gej brakovi i usvajanje dece legalizovani, a društvena klima
izrazito ne-represivna i podržavajuća, situacija u Srbiji nam i dalje
izgleda daleko od zadovoljavajuće.
Što se seksualnosti uopšte tiče, meni se čini da ona i dalje
predstavlja temu o kojoj nije poželjno pričati u porodici i školi, a
najpoželjije je praktikovati je na najuobičajeniji način. I dalje se
na intenzivne seksualne kontakte, naročito kod žena, gleda oa na nešto
nepoželjno, a seksualnost, kao i telo, uglavnom treba skrivati, dosta
toga se i stideti. Mislim da ne živimo u doba "permanentne seksualne
revolucije", i da se seksualnost ne kreće linerano-progresivnom
linijom. Pre će biti da ima i mnogo "kretanja unazad", stagnacija i
sumniivog napretka, ali želim da verujem da je ovaj, u dužoj
istorijskoj perspektivi, ipak moguć. Društvo bez seksualne represije,
u kome je seks sa pristankom, dakle iskljućujući silovanje i
"seksualno uznerivanje builo koje vrste", kao "popiti čašu vode", kako
bi rekla jedna ruska revolucionarka iz Lenjinovog doba, jeste sistem
za koji se ja zalažem.
> 5. Ako ti ne oduzima previse vremena, bila bih ti zahvalna jos da mi
> napises da li mislis da bi seksualno obrazovanje ili potpuno drugaciji
> odnosi u porodici mogli da uticu na "zdraviji" pogled na seksualnost?
Ovo je veoma važno pitanje. Smatram da su porodica i škola -- osnovna
i srednja -- osnovni stožeri seksualne konzervativnosti i represije.
Promene unutar ovih institucija su neophodne, ako ni zbog čega drugog,
onda zbog činjenice da se ogromna većina seksualnog nasilja deševa u
prodici, na relaciji roditelj-dete. Školstvo će se, u perspektivi, po
tom pitanju izmeniti kroz prilagođavanje programa evropskim
standadima, ali ostaje problem pristupa porodici, koji se, po mom
mišljenju, može razrešiti samo indirektno. Naime, kada na scenu stupe
liberalniji roditelji od ovih sadašnjih, koji su prethodno
liberalizovani drugim, van-porodičnim društvenim uticajima, onda će
njihova deca takođe "startovati" sa znatno liberalnijim stavovima. To
je temeljna vrsta promene, koja će promeniti nabolje i seksualno
ispoljavanje uopšte, ma koje seksualne orijentacije bila deca iz
takvih porodica. Naravno, za to je potrebno vreme koje se meri
decenijama, ali bolji svet, bar po ovom pitanju, već se polako može
nazreti, čak i u Srbiji.
--------------------------
Questions? Comments?
