Gay-Serbia.com | Diskusije

Ja svoje roditelje ne volim. Ne mrzim ih ali ih jednostavno ne volim. Ravnodušan sam.
Otac k'o kolac, jedan odvratan tip. Svako ko ga je upoznao beži od njega kao Đavo od krsta. Živi 200 km dalje od mene, nisam ga video 3 godine. Pravo da vam kažem, ne patim za tim. Da mu se sutra nešto loše desi imao bih utisak kao da se desilo komšiji. Totalno sam ravnodušan.
Moj otac je jedan od onih što samo poseje dete i ništa drugo više ne učini. Za to što me je posejao mu nisam zahvalan, bolje da me je istresao u lavabo.


Majka... Pa već sam pisao o njoj, tako da neki od vas već imaju predstavu kakva je to životinja.

Evo jedan noviji oblik torture koji sprovodi moja majka
Moja soba se nalazi tik pored kuhinje, a inače imam već duže vreme poremećaj spavanja. Ona namerno, iako sam je lepo zamolio da to više ne čini, na šta je ona rekla da neće više, danima ustaje u 5 sati i svaki dan sve jače i jače šklambrće po šerpama i loncima. Inače se ponaša kao derište, njeni su je razmazili (uvek su joj sve ugađali, uvek je morala da ima sve najbolje: garderobu, kola, da ide u najbolju školu, na najbolji fax, da putuje po Evropi i svetu, itd.) Jednostavno nema osećaj za drugog. Da bi zadovoljila ne znam ni ja koju i kakvu potrebu, uzela je neke tri buđave mačke-mačeta, ponaša se kao da su joj to deca.
To što šklambrće pravda time da kuva mačkama da jedu, što verujte mi i nije baš sasvim tačno. Hej bre, ona ustaje u pet sati da bi kuvala mačkama da jedu, inače mačke uveliko spavaju.
Svaki dan mi obeća da neće više to raditi i da će u pristojnom terminu da im sprema da jedu, ali uvek me izneveri. Svakim danom buka je sve jača.
Popali sva svetla, često propudi jednu od mačaka pa je ispred mojih vrata bolesno GLASNO mazi, toliko bolesno glasno da bi i slona probudila.
Dok cirkuliše po kuhinji non stop psuje, naravno glasno - uvek nađe neki razlog da psuje.

Mačke nisu tigrovi, one jedu malo. Za spremanje mačije hrane nije potrebno Bog zna koliko velikih i teških londrina, nego jedna eventualno dve šerpice. E ova svaki put barata ogromnim loncima, svaki put joj jedan ispadne propraćeno strahovitom bukom. Sve to traje pola sata, naravno buka je konstantna. Ja ne mogu ni da vam opišem kakva je to buka, uglavnom je mnogo jača i duža nego kad sprema ručak za ljude.
Juče uveče sam je zamolio da to ne radi, na šta mi je rekla da neće. Naravno da mi nije uslišila molbu.

Ja patim od poremećaja spavanja, ona to zna. Jako teško zaspim, obično oko dva-tri sata. Ako se jednom u toku dana/noći probudim, više ne mogu da zaspim. Mogu se probuditi na bukvalno svaki šušanj, a ako me nešto probudi ceo dan me boli glava.
Umesto da mi pomogne ona mi odmaže. Obaška to što moram da učim i da se budim svež i odmoran, a ne pospan i iscrpljen.

Ovo je samo jedan minoran i zanemarljiv oblik torture. Živeti sa njom je pravi pakao.

Moji roditelji su razmaženi i sebični do zla Boga. Sve su dobili od svojih roditelja, jedino su fakultete sami pozavršavali i zaposlili se da rade za golu platu. Čak su im u početku njihovi roditelji radna mesta obezbedili.
Ovde sam više pisao o njima: http://www.forum.hr/showthread.php?t=577293
http://www.depresija.org/forum/index.ph ... opic=12181

Dakle, suština teme je zapravo pitanje: Zbog čeka ja (ili neko drugi) MORAM da volim svoje roditelje i zašto se smatra nenormalnim ako ih ne volim ili ako sam ravnodušan prema njima?
E da, ja im nisam zahvalan što su me doneli na svet. Ja ću jednog dana svakako umreti. Za jednu stotinku posle moje smrti biće mi svejedno da li sam živeo 5 - 20 - 50 ili 100 godina ili da li sam uopšte nakada bio rođen i živeo.

Probajte objektivno sa više aspekata da razmotrite ovo pitanje. Nemojte da gledate kroz vašu prizmu, jer znam da je većinu vas (preko 90%) život mazio i pazio (pogotovo u detinjstvu), što kod mene nije slučaj.

---Izvinite na eventualnim gramatičkim greškama, u žurbi sam.

Originally posted by poslednjalatica


Dakle, suština teme je zapravo pitanje: Zbog čeka ja (ili neko drugi) MORAM da volim svoje roditelje i zašto se smatra nenormalnim ako ih ne volim ili ako sam ravnodušan prema njima?

Ne mislim da je nenormalno ako ne volis svoje roditelje ili ako si ravnodusan. Nezgodno je ako ih mrzis, to znaci da imate neki problem koji treba da se resi.

A sto se tice "torture" koju opisujes - ja ne verujem da tvoja majka to radi namerno. Mislim da jednostavno nije svesna dovoljno da to sto radi pravi toliku smetnju tebi a moguce da se ni ne trudi previse da razume.

Ja ti preporucujem da nabavis cepove za uci a mozes i da ih sasvim jednostavno napravis od plastelina.

Originally posted by poslednjalatica



Zbog čeka ja (ili neko drugi) MORAM da volim svoje roditelje i zašto se smatra nenormalnim ako ih ne volim ili ako sam ravnodušan prema njima?
E da, ja im nisam zahvalan što su me doneli na svet. Ja ću jednog dana svakako umreti. Za jednu stotinku posle moje smrti biće mi svejedno da li sam živeo 5 - 20 - 50 ili 100 godina ili da li sam uopšte nakada bio rođen i živeo.

ćao Merso.

Originally posted by acid drop

Originally posted by poslednjalatica



Zbog čeka ja (ili neko drugi) MORAM da volim svoje roditelje i zašto se smatra nenormalnim ako ih ne volim ili ako sam ravnodušan prema njima?
E da, ja im nisam zahvalan što su me doneli na svet. Ja ću jednog dana svakako umreti. Za jednu stotinku posle moje smrti biće mi svejedno da li sam živeo 5 - 20 - 50 ili 100 godina ili da li sam uopšte nakada bio rođen i živeo.

ćao Merso.

Zato sto je covek zivotinja koja radja mali broj dece ali opstanak te dece zavisi od toga koliko se roditelji brinu o "mladuncetu" dok ne postane sposobno za samostalan zivot.

Da si kornjaca koja polaze bezbroj jaja i boli je kurac da li ce joj deca preziveti bila bi drugacija prica.

Ako si ziv znaci da su brinuli dovoljno o tebi.

Eto.

Nema mi nista cudno u tome sto neki ljudi ne vole roditelje. Prosto, ti roditelji nisu "zasluzili" ljubav. To sto je neko napravio/rodio dete ne znaci da po defaultu dete treba i da ga voli zbog toga.

Ali mi nikad nisu bili jasni oni koji bezgranicno vole svoje roditelje, a ti roditelji su ih sputavali i podrivali u svemu sto su ta deca cinila/zelela da cine u zivotu.

Originally posted by poslednjalatica

Probajte objektivno sa više aspekata da razmotrite ovo pitanje. Nemojte da gledate kroz vašu prizmu, jer znam da je većinu vas (preko 90%) život mazio i pazio (pogotovo u detinjstvu), što kod mene nije slučaj.

---Izvinite na eventualnim gramatičkim greškama, u žurbi sam.

Ti objektivno ne mozes da znas kako bilo ko od nas zivi i koliko je koga zivot mazio i koji je procenat. To ti kazem za tvoje dobro, jer odmah pretpostavljas da drugi imaju neku bolju pocetnu poziciju u odnosu na tebe, sto nije uvek slucaj, a tebe samo dodatno sjebava.
Ja uvek kazem, ljude treba testirati PRE nego sto dobiju decu. Bilo bi manje ljudi na planeti, ali oni koji nisu u stanju da budu makar solidni roditelji, ne treba ni da imaju decu.
Tako da, nije obavezno voleti bilo koga. I cepovi za usi nisu skupi.

Pa, roditelj mora da brine o svom detetu, stoga dete mora da voli roditelja. Ako roditelj ne ispunjava svoj deo obaveze, onda je on los, pa i ako dete ne ispunjava svoj deo, onda je i ono lose. Pa ako hoces da budes razlicit od svojih losih roditelja, moras da ih volis. ;-)

Alternativno, sta te briga sta ko misli i sta kako "treba", ti se osecas kako se osecas i tacka. Roditelj u teoriji je jedno, a u praksi drugo.

Originally posted by poslednjalatica

Ja svoje roditelje ne volim. Ne mrzim ih ali ih jednostavno ne volim. Ravnodušan sam.

Nisi jedini, ali to je uobicajeno

E nisi jedini i ja sam ravnodusan .

Ali to ne znaci da nekoga mrzim pogotove ne svoje najbliznje

Roditelje i prezime ne biramo, ali ime stičemo. Ništa se ne podrazumeva.

Ne mogu reci da ne volim svoje roditelje, ali nimalo nisam vezan za njih. Valjda zato sto vec dugi niz godina ne zivimo zajedno pa sam se odvikao od tog balkansko-edipovskog kompleksa od kog pati vecina na ovim prostorima.
Caleta nisam video skoro godinu dana, a i kevu ne bih toliko da nije sasvim slucajno banula jednog jutra pre mesec dana... Cujemo se, pitamo za zdravlje, trazim im kintu i to je to...

ja volim svoje roditelje.

^ me 2

Me three...

Volim i ja svoje Međutim, nekad sam ih previše idealizovao.

Iskreno mi je preproručena jedna knjiga, ima na netu da se nađe:

"Otrovni roditelji"

http://www.poliklinika-harni.hr/teme/stil/08otrovni.asp

Svi roditelji povremeno griješe. Niti jedan roditelj ne može biti emocionalno dostupan cijelo vrijeme. Sasvim je normalno da roditelji s vremena na vrijeme viknu na svoju djecu. Svi roditelji povremeno postanu pretjerano kontrolirajući. I većina roditelja udari djecu, pa makar i rijetko. Čine li ih takva povremena ponašanja okrutnim ili neprimjerenim roditeljima? Naravno da ne. Roditelji su samo ljudi i imaju niz problema. Većina djece može se nositi s povremenim naletima ljutnje, sve dok imaju dovoljno ljubavi i razumijevanja. No, postoji mnogo roditelja čiji su negativni obrasci ponašanja trajni i dominantni u životu djeteta. To su roditelji koji nanose štetu.

Kad sam tražila riječ kojom bih opisala zajedničku osobinu takvih roditelja, stalno mi se nametala riječ otrovni. Poput kemijskog otrova, emocionalna šteta koju nanose takvi roditelji širi se kroz dijete, i kako ono odrasta, tako raste i bol. Koja je riječ bolja od otrovni da bi se opisali roditelji koji neprestano traumatiziraju dijete, zlostavljaju ga i ponižavaju, a u većini slučajeva nastavljaju s tim čak i nakon što dijete odraste?

Bilo da su odrasla djeca ili otrovni roditelji premlaćivani u djetinjstvu, prečesto ostavljani sami, seksualno zlostavljani ili se prema njima ponašalo kao prema budalama, ili su pak bili prezaštićeni ili preopterećeni krivnjom, gotovo svi imaju začudno slične simptome: oštećeno samopoštovanje, koje vodi do samorazarajućeg ponašanja. Na ovaj ili onaj način, gotovo svi se osjećaju bezvrijednima, nevoljenima i nedoraslima.

pa kao...ako je pitanje zasto se PODRAZUMEVA...kapiram da je odgovor - zbog analogije...


jedno dete voli svoje roditelje, pa drugo neko, pa trece, pa vecina...pa skoro svi...pa se onda podrazumeva da ces i ti....


ne znaci da to tako treba i mora..ali se podrazumeva.....

Ti si zapravo besan na svoje roditelje.

Misli malo i na druge, autoru teme.

Majku obožavam i ne mogu biti više zahvalan na takvoj osobi u svom životu.

Odnos sa ocem i dok su bili u braku, bio je na liniji ravnodušnosti i poštovanja.
Kada su se razveli pre 10 godina, izgubio je moje poštovanje.

Poslednjih godina, sticajem ne baš najboljih okolnosti, odnos nam se popravio, bliži se poštovanju.
Ali da kažem da ga volim, ne mogu, ne umem.

Naravno, ljudi smo, svako greši.
Ali postoji granica koju svako od nas postavlja, do koje toleriše bilo čije greške.

Ne volim ljude koji se olako upuštaju u ozbiljne stvari.
Dete predstavlja doživotnu odgovornost, a to mnogi ne shvataju.
Pa čak su i ljubimci dugoročna odgovornost od 10 i više godina... jadne te mačke... nadam se da ih neće ostaviti na ulici kada joj dosade. :/

Nisi obavezan ni dužan da bilo koga voliš, uključujući i roditelje. sve ostalo je tvoja percepcija stvari sa jedne tačke.
volim svog roditelja i jos bih dodao da se ne slažem sa drtijem da su deca doživotna odgovornost.

ja svoje obozavam, al ne mislim da se to podrazumeva

autoru teme:

prirodno je da roditelji vole djecu i da djeca dok odrastaju u njima vide najvaznije figure u zivotu, pa ih samim tim i najvise vole. barem do adolescencije. medjutim, roditelji nekada zbog svojih nerijesenih problema u glavama i sa emocijama u odnos prema djeci unose destruktivne elemente. najcesce toga nisu, ili ne zele da budu svjesni. cini mi se da tvoja majka postupa tako gonjena nekom prisilom, nekom nesvjesnom zeljom za osvetom ili kompenzacijom.

dijete u tom slucaju reaguje najcesce na dva nacina - prihvata bezrezervno i nekriticki sve sto mu roditelji serviraju (i intorjektuje, tj internalizuje losu sliku o samom sebi), ili usvaja buntovnicki odnos prema roditeljima. kad bunt postane imperativ i konstanta, to ne znaci da ce dijete lakse osvojiti samostalnost od onoga koje se povinuje roditeljskim cudima. takvo dijete je definisano buntom, i ono ostaje uz roditelje jer je njegovom buntu potreban objekat. da roditelja nema, i njegovo pobunjenistvo i prkos bi izgubili smisao, pa bi se osjecao izgubljeno.

skromno mislim da je najvaznija stvar na svijetu njegovati sopstvenu nezavisnost, unutrasnju i egzistencijalnu, i roditelje postaviti na objektivno mjesto koje zasluzuju, smanjiti broj kontakata sa njima (osim ako im je potrebna direktna pomoc) i ne biti stalno pod njihovom 'sapom', iako smo psiholoski jako skloni tome (kazu da do kraja zivota sve sto radimo na neki nacin ima veze s nasim roditeljima, koji mogu biti mrtvi - bilo da zelimo nesto da im dokazemo, ili naglasimo spostvenu slabost bez njih - papa, can you hear me? - itd.)

najpogubnije od svega jeste roditelje smatrati idealnima i svu krivicu pripisivati sebi. tome du predadolescentna djeca jako sklona. tada gubimo osjecas sopstvene samo-vrijednosti, i nasi zivoti ce biti ispunjeni nezadovoljstvom, nesigurnoscu i strepnjom. dakle, osvajanje zrelosti znaci i objektivno vidjenje roditelja, razumijevanje njihovih gresaka (osveta nikada ne moze biti valjan i plodonosan cilj), ali i pokazivanje spostvene samosvijesti. zato mislim da je zdravije priznati da smo prema roditeljima ravnodusni i da ih ne volimo (ko ce to kako shvatiti njegov je problem) nego da mucimo sebe - a takav odnos djeteta prema roditelju mislim da je u ogromnom broju slucajeva i vise nego zasluzen, nismo mi roditelji nasim roditeljima nego oni nama, i ako stvari ne ispadnu na dobro, ja ne bih krivio onoga ko je odrastao i formirao se - bilo bi nelogicno i okrutno, a u nasoj kulturi se to cesto radi. cesto se kao velika sramota i grijeh uzima inat prema roditeljima. a ja mislim da tada treba da je sramota roditelje sto njihova djeca uopste imaju takve potrebe.

uh. sta mi bi? kad progovre licna iskustva... i ne, nije 90% ljudi imalo lijepa iskustva u porodicama - mislim da ce prije biti da ih je toliko imalo probleme.

Samo jednu osobu znam koja ne voli svoje roditelje, i to je moj brat od tetke.

Smenjuju se periodi te mersoovske ravnodušnosti ("Isti Željko!", uzviknulo je mnogo mojih prijatelja svojevremeno čitajući roman), i mržnje za koju bi trebalo smisliti novu reč koliko je to debilno. Primer: "Moja glupa majka...nasledio sam od nje zube a od mog glupog oca kosu - umesto obrnuto!". Lud.

Ja svoje obožavam i oni mene. Podrazumeva se, ali sa debilim razlozima, od kad postojim.

Originally posted by Kragi

i jos bih dodao da se ne slažem sa drtijem da su deca doživotna odgovornost.

Pa i da su 18ogodišnja odgovornost, malo li je?
Previše ljudi to ne uzima u obzir.

E to je već drugo. mislim, razumem sad šta hoćes da kažeš samo mi je ono prvo delovalo nekako sebično. inače da, ovde se decom neretko diže natalitet al jbg ...

ja volim svoje roditelje. mislim da je roditelj najbolji prijatelj svome detetu (nije pravilo), cak i kad te najbolji prijatelj izneveri, decko ili devojka ostavi, roditelj ce uvek biti tu da pomogne koliko moze.
roditelj ce dati sve od sebe da njegovo dete bude srecno i ispunjeno bice ma koliko to trazilo odricanja i energije od roditelja.

To je zato što je samo roditeljska ljubav bezuslovna

Nije uvek tako.