- 16 Okt 2010, 11:21
#2014493
Ja svoje roditelje ne volim. Ne mrzim ih ali ih jednostavno ne volim. Ravnodušan sam.
Otac k'o kolac, jedan odvratan tip. Svako ko ga je upoznao beži od njega kao Đavo od krsta. Živi 200 km dalje od mene, nisam ga video 3 godine. Pravo da vam kažem, ne patim za tim. Da mu se sutra nešto loše desi imao bih utisak kao da se desilo komšiji. Totalno sam ravnodušan.
Moj otac je jedan od onih što samo poseje dete i ništa drugo više ne učini. Za to što me je posejao mu nisam zahvalan, bolje da me je istresao u lavabo.
Majka... Pa već sam pisao o njoj, tako da neki od vas već imaju predstavu kakva je to životinja.
Evo jedan noviji oblik torture koji sprovodi moja majka
Moja soba se nalazi tik pored kuhinje, a inače imam već duže vreme poremećaj spavanja. Ona namerno, iako sam je lepo zamolio da to više ne čini, na šta je ona rekla da neće više, danima ustaje u 5 sati i svaki dan sve jače i jače šklambrće po šerpama i loncima. Inače se ponaša kao derište, njeni su je razmazili (uvek su joj sve ugađali, uvek je morala da ima sve najbolje: garderobu, kola, da ide u najbolju školu, na najbolji fax, da putuje po Evropi i svetu, itd.) Jednostavno nema osećaj za drugog. Da bi zadovoljila ne znam ni ja koju i kakvu potrebu, uzela je neke tri buđave mačke-mačeta, ponaša se kao da su joj to deca.
To što šklambrće pravda time da kuva mačkama da jedu, što verujte mi i nije baš sasvim tačno. Hej bre, ona ustaje u pet sati da bi kuvala mačkama da jedu, inače mačke uveliko spavaju.
Svaki dan mi obeća da neće više to raditi i da će u pristojnom terminu da im sprema da jedu, ali uvek me izneveri. Svakim danom buka je sve jača.
Popali sva svetla, često propudi jednu od mačaka pa je ispred mojih vrata bolesno GLASNO mazi, toliko bolesno glasno da bi i slona probudila.
Dok cirkuliše po kuhinji non stop psuje, naravno glasno - uvek nađe neki razlog da psuje.
Mačke nisu tigrovi, one jedu malo. Za spremanje mačije hrane nije potrebno Bog zna koliko velikih i teških londrina, nego jedna eventualno dve šerpice. E ova svaki put barata ogromnim loncima, svaki put joj jedan ispadne propraćeno strahovitom bukom. Sve to traje pola sata, naravno buka je konstantna. Ja ne mogu ni da vam opišem kakva je to buka, uglavnom je mnogo jača i duža nego kad sprema ručak za ljude.
Juče uveče sam je zamolio da to ne radi, na šta mi je rekla da neće. Naravno da mi nije uslišila molbu.
Ja patim od poremećaja spavanja, ona to zna. Jako teško zaspim, obično oko dva-tri sata. Ako se jednom u toku dana/noći probudim, više ne mogu da zaspim. Mogu se probuditi na bukvalno svaki šušanj, a ako me nešto probudi ceo dan me boli glava.
Umesto da mi pomogne ona mi odmaže. Obaška to što moram da učim i da se budim svež i odmoran, a ne pospan i iscrpljen.
Ovo je samo jedan minoran i zanemarljiv oblik torture. Živeti sa njom je pravi pakao.
Moji roditelji su razmaženi i sebični do zla Boga. Sve su dobili od svojih roditelja, jedino su fakultete sami pozavršavali i zaposlili se da rade za golu platu. Čak su im u početku njihovi roditelji radna mesta obezbedili.
Ovde sam više pisao o njima: http://www.forum.hr/showthread.php?t=577293
http://www.depresija.org/forum/index.ph ... opic=12181
Dakle, suština teme je zapravo pitanje: Zbog čeka ja (ili neko drugi) MORAM da volim svoje roditelje i zašto se smatra nenormalnim ako ih ne volim ili ako sam ravnodušan prema njima?
E da, ja im nisam zahvalan što su me doneli na svet. Ja ću jednog dana svakako umreti. Za jednu stotinku posle moje smrti biće mi svejedno da li sam živeo 5 - 20 - 50 ili 100 godina ili da li sam uopšte nakada bio rođen i živeo.
Probajte objektivno sa više aspekata da razmotrite ovo pitanje. Nemojte da gledate kroz vašu prizmu, jer znam da je većinu vas (preko 90%) život mazio i pazio (pogotovo u detinjstvu), što kod mene nije slučaj.
---Izvinite na eventualnim gramatičkim greškama, u žurbi sam.
Otac k'o kolac, jedan odvratan tip. Svako ko ga je upoznao beži od njega kao Đavo od krsta. Živi 200 km dalje od mene, nisam ga video 3 godine. Pravo da vam kažem, ne patim za tim. Da mu se sutra nešto loše desi imao bih utisak kao da se desilo komšiji. Totalno sam ravnodušan.
Moj otac je jedan od onih što samo poseje dete i ništa drugo više ne učini. Za to što me je posejao mu nisam zahvalan, bolje da me je istresao u lavabo.
Majka... Pa već sam pisao o njoj, tako da neki od vas već imaju predstavu kakva je to životinja.
Evo jedan noviji oblik torture koji sprovodi moja majka
Moja soba se nalazi tik pored kuhinje, a inače imam već duže vreme poremećaj spavanja. Ona namerno, iako sam je lepo zamolio da to više ne čini, na šta je ona rekla da neće više, danima ustaje u 5 sati i svaki dan sve jače i jače šklambrće po šerpama i loncima. Inače se ponaša kao derište, njeni su je razmazili (uvek su joj sve ugađali, uvek je morala da ima sve najbolje: garderobu, kola, da ide u najbolju školu, na najbolji fax, da putuje po Evropi i svetu, itd.) Jednostavno nema osećaj za drugog. Da bi zadovoljila ne znam ni ja koju i kakvu potrebu, uzela je neke tri buđave mačke-mačeta, ponaša se kao da su joj to deca.
To što šklambrće pravda time da kuva mačkama da jedu, što verujte mi i nije baš sasvim tačno. Hej bre, ona ustaje u pet sati da bi kuvala mačkama da jedu, inače mačke uveliko spavaju.
Svaki dan mi obeća da neće više to raditi i da će u pristojnom terminu da im sprema da jedu, ali uvek me izneveri. Svakim danom buka je sve jača.
Popali sva svetla, često propudi jednu od mačaka pa je ispred mojih vrata bolesno GLASNO mazi, toliko bolesno glasno da bi i slona probudila.
Dok cirkuliše po kuhinji non stop psuje, naravno glasno - uvek nađe neki razlog da psuje.
Mačke nisu tigrovi, one jedu malo. Za spremanje mačije hrane nije potrebno Bog zna koliko velikih i teških londrina, nego jedna eventualno dve šerpice. E ova svaki put barata ogromnim loncima, svaki put joj jedan ispadne propraćeno strahovitom bukom. Sve to traje pola sata, naravno buka je konstantna. Ja ne mogu ni da vam opišem kakva je to buka, uglavnom je mnogo jača i duža nego kad sprema ručak za ljude.
Juče uveče sam je zamolio da to ne radi, na šta mi je rekla da neće. Naravno da mi nije uslišila molbu.
Ja patim od poremećaja spavanja, ona to zna. Jako teško zaspim, obično oko dva-tri sata. Ako se jednom u toku dana/noći probudim, više ne mogu da zaspim. Mogu se probuditi na bukvalno svaki šušanj, a ako me nešto probudi ceo dan me boli glava.
Umesto da mi pomogne ona mi odmaže. Obaška to što moram da učim i da se budim svež i odmoran, a ne pospan i iscrpljen.
Ovo je samo jedan minoran i zanemarljiv oblik torture. Živeti sa njom je pravi pakao.
Moji roditelji su razmaženi i sebični do zla Boga. Sve su dobili od svojih roditelja, jedino su fakultete sami pozavršavali i zaposlili se da rade za golu platu. Čak su im u početku njihovi roditelji radna mesta obezbedili.
Ovde sam više pisao o njima: http://www.forum.hr/showthread.php?t=577293
http://www.depresija.org/forum/index.ph ... opic=12181
Dakle, suština teme je zapravo pitanje: Zbog čeka ja (ili neko drugi) MORAM da volim svoje roditelje i zašto se smatra nenormalnim ako ih ne volim ili ako sam ravnodušan prema njima?
E da, ja im nisam zahvalan što su me doneli na svet. Ja ću jednog dana svakako umreti. Za jednu stotinku posle moje smrti biće mi svejedno da li sam živeo 5 - 20 - 50 ili 100 godina ili da li sam uopšte nakada bio rođen i živeo.
Probajte objektivno sa više aspekata da razmotrite ovo pitanje. Nemojte da gledate kroz vašu prizmu, jer znam da je većinu vas (preko 90%) život mazio i pazio (pogotovo u detinjstvu), što kod mene nije slučaj.
---Izvinite na eventualnim gramatičkim greškama, u žurbi sam.
i ne, nije 90% ljudi imalo lijepa iskustva u porodicama - mislim da ce prije biti da ih je toliko imalo probleme.
