- 23 Okt 2006, 18:17
#603615
O bože, ateisti!
Tanja Jakobi (22 Oktobar, 2006 - 15:31)
?Prvi autorov susret sa verom dogodio se kada je “Saska imala p-avo jaje”, a ja nisam. U dobu kad nisam umela da izgovorim „š” i slična zapetljana slova, ostatak priče pripada porodičnoj legendi: iz topa sam tražila p-avo jaje.
Autoru, mrljavom na jelu, ovejanom skrivaču doručka i ljubitelju boranije, samo pri pogledu na bambusov praher, odmah je s ushićenjem skuvano pRavo jaje. Posle čega se briznulo u plač. Onda još jedno, uz obrazloženje da to jeste pRavo jaje. Posle čega je usledio još jači plač.
Uvek racionalna mama prešla je na metodu Šerloka Holmsa koja je uskoro dovela do pronalaska ostataka pLavih ljuski na drugom kraju Tanjurdžićeve palate. Brzom akcijom, zamoljena je komšinica da uzajmi crveno jaje. Akciju je presekao deda koji je hranljivost podredio činjenici da je „sve to jedna veronauka”, posle čega je jaje sa žaljenjem vraćeno. Autor se ne seća da je tim povodom zadobio detinjske traume. U, u svakom smislu smućkis porodici, raznih nacionalnosti, veroispovesti, ideoloških shvatanja, imovinskih razlika, i dobrovoljnog (a ne nametnutog), odsustva zanimanja za veru, autoru se nikad nije izašlo u susret u raznim verskim pitanjima (za koje nije imao ni pojma da su verska), koja su ga jako mučila. Na primer, kada će autor dobiti belu haljinicu (još lepšu od baletske) i prošetati pored katoličke porte u centru grada (za šta će se mnogo godina kasnije ispostaviti da je krizmanje). Samo u jednoj prilici uspeli smo da iskamčimo zvono za Vrbicu za koju i dan danas nismo sigurni šta je, ali nam se u mislima javlja sa cica macom (ne ovom našom blogovskom nego nekim granama koje imaju napupele hm..krznaste cvetice). Verski nesvesni, Uskrs i Božić (da li sa velikim slovom) su nam maglovito bili povezani sa inostranstvom jer je najlepša devojčica u razredu Ivona, dobijala karirane pantalonice, vuneni prsluk na rombove, a jednom čak i kačket, kakvog u Novom Sadu nikada nije bilo.
U međuvremenu život je u našoj mnogobrojnoj porodici tekao lepo i neuznemireno. Za svaki praznik a to su bili 1.maj, 4.juli, 29.novembar i Nova godina, razvlačio se veliki sto u dnevnoj sobi, iznošen je najbolji stolnjak od češkog damasta, najfiniji porcelanski servis koji je inače stajao u šemize-u (ispravljeno prema a.) pod ključem i vadio escajg iz kutije postavljene imitacijom svilenog brokata. Pušila se supa sa knedlama od džigerice, a posle su na sto dolazili prase, kuvana šunka, a ponekad i ćurka pride, i sitni i krupni kolači i voće na apsecu (mole se bolje ustrojeni Vojvođani da isprave ako je neophodno).
Autor je već prema prilici i vremenu imao haljinu sa karnerima, tufnastu haljinu sa mašnom pozadi ili plišanu haljinu sa psecom (ne mešati sa apsecom) i uštrkanom belom kragnom, sedeo je čelo stola i – u najsvečanijem trenutku je - s dedom, a skroz protegnut preko stola, nazdravljao plitkom čašom napunjenom šampanjcem (u stvari ne šampanjcem nego “biserom” ili “milionom” verovatno, ali od tada mu se zapatila navika i ničim izazvana radost pijenja svih pa i najjeftnijih šampanjaca, mada i ne i ova dva pomenuta bućkuriša).
??Prvi šokantan susret autora sa verom dogodio se kada je u 12-oj godini ekspresno stigao u Beograd i kad je u školi prvi put pitan da li je Mađarica (na šta smo odgovorili odlučno “ne”), ali i prvi put shvatili da je nam je prezime čudno, dok u Novom Sadu, gde smo sedeli u klupi sa Judinom Leonidom i okruženi sličnim čudnim prezimenima, u stvari nismo bili nimalo egzotični.
“Pravoslavna si ili katolikinja?” glasilo je drugo školsko pitanje. “Ja sam ateista” odgovorila sam, na šta mi je 30 lica odlučno odgovorilo “To ne postoji”....pokolebani odemo kući, pitamo mamu..a da li postoje...postoje, kaže mama, bez trenutka razmišljanja i elaboracije i tu stavimo tačku.
Sledeći susret s verom dogodio se tek pošto smo stigli do nemačke klasične filozofije (prethodno apsolvirali srednjovekovnu filozofiju, filozofiju religije i sl.). Svima koji su studirali ovaj fakulet dobro je poznato da se na trećoj godini, studenti Filozofskog fakuletata u Beogradu, volšebno razbole od upale pluća, upišu na Teološki fakultet ili odluče da se krste, ako su nekršteni (autor vetropirasti šalabajzer, zadobio samo sužavanje pluća od stresa posle čega je o trošku Zdravstveno potpornog udruženja poslat na Zlatibor odakle je posle dve nedelje došao jedini put u životu prirodno rumen i olako debeljšan).
Odluka o krštenju nije imala nikakve veze sa verom, nego sa momentom kad se, možda prvi put nešto ozbiljno lomi u duši dvadesetogodišnjaka koji osećaju pritisak da treba da postanu ličnost (da se udaju, imaju karijeru, decu...i uopšte preduzmu korake koji će kasnije odrediti njihov život).
U međuvremenu putovali na sve strane, iz interesovanja za umetnost obišli sve verske objekte svih vera koje su bili na putu, i sledeći put se verski zakucali tek 1992. godine, u redakciji lista „Borba”, pošto smo se u nekom razgovoru prekrstili levom rukom povodom neke glupusti SM-a. „Ti nisi pravoslavna!”, čuje se prodoran glas naše sekretarice, i u inače apsolutno tolerantnoj i verski raznolikoj „Borbi” odjednom, za trenutak svi zure u mene...
Porodični praznici, redovno i dalje održavani u Novom Sadu počinju da usahnjuju jer je porodica sve manja. Mamina mama dva dana pre smrti odlučuje da umesto zvezde, želi da na grobu ipak stoji krst. U porodici u kojoj niko nije ušao u crkvu otkad zna za sebe, donosi se odluka da se autor obuči u paljenju sveće za mrtve. O propisnom načinu na koji se krsti, nema reči, jer o tome niko nema pojma.
Ubrzo se međutim pojavljuje upitnik za slobodan dan povodom slave – koju nemamo. Hitnim putem raspitamo se u porodici šta da upišemo, niko ne zna. Tatina porodica, koja takođe nije imala slavu, iz drugih razloga ostavljena po strani... telefonirano u Vranje, da se izvidi da li se neko seća vremena pre rata....ništa pa..možda “Đurđevdan”...moja mama odahne, ode u kancelariju i kaže, e to je ta, i bude ismejana „jer je to ciganska slava,” što takođe ništa ne razumemo jer smo se u NS družili sa jednom divnom ciganskom porodicom i svaka nam je slava dobra...
Upad u budućnost tj. u svežu prošlost:....Drugi predlog slave će doći tek kasnije, kad se porodica podeli na one koji misle da se treba pridružiti opštem tredu, pa ujak sad ima svetog Nikolu mrsnog, a mama me nedavno zvala da mi javi da je naša slava velika Gospojina..o kojoj sam se obavestila u „Politici”..kad je već bilo kasno jer sam već zagrizla pogačicu sa čvarcima u trenutku dok sam čitala red „i tradicionalno se slavi uz desetodnevni post....”
Tokom vremena, nekoliko puta smo u većim i manjim porodičnim razmerama razmatrali da li da usvojimo Uskrs i Božić, tj. da održimo skupljanje porodice u dane koji su sada neradni i pogodni za putovanje u Novi Sad, ali smo (u većini) odlučili da je besmisleno da kalemimo neke običaje koje ne osećamo srcem.
Broj nehatnih verskih stresova se u međuvremenu znatno povećao jer otkad mobilni telefoni imaju fwd. dobijamo seriju „Isus voskrese..” od bližih i daljih poznanika, sagovornika itd..sigurno bez zle namere i razmišljanja da prezime koje nije na ić, možda nije pravoslavno ili da je primalac ateista. Takve omaške ne dešavaju se samo bliskim prijateljima koji su pravi vernici.
Na slave idemo samo kod tih dobrih prijatelja, jer nemamo čime da uzvratimo...svaki put kad jedemo pogačice sa čvarcima, pomalo s nelagodom pogledamo okolo, da li stoji natpis „imamo posne...”. ne dešava se ništa neprijatno, ali naručivanje mrsnih pogačica uvek prati neki iznenađen pogled...
Prošle godine, došli smo po hiljaditi put u neprijatnu situaciju. Sa zadovoljstvom ušetamo u kancelariju, spustimo tašnu i kažemo „najzad sam detaljno sredila stan...”..naša 20-godišnja sekretarica vrisne „Niste valjda Tanja, pa juče je bilo crveno slovo!”...i još deset pari očiju isto gledaju zbunjeno, i ja sam zbunjena i umorna jer nemam pojma kad su crvena slova i usvojila sam samo jedno pravilo, a to je da nedeljom nikad ne štrikam džemperiće za decu svojih prijatelja.
....Mamine koleginice i drugarice mi redovno ispunjavaju želju i šalju šarena jaja. Jednom se provela divno za Badnje veče jer je naša drugarica odlučila da nas mimo običaja pozove na žurku...i teško se isprepadala jer sušena haringa koju je kupila nikako nije htela da se preda i isitni, čak i kad ju je sa sve loncem stavila na pod i udarala iz zaleta...
Pazim da na praznike koje prepoznajem po monotonom TV programu na svim kanalima ne izlazim iz kuće, jer svi koji su napolju nekako izgledaju kao luzeri i ljudi koji nemaju porodicu. Jedno vreme sam razmatrala da kao uzvratnu meru uvedem jevrejske praznike (mada ne i verske obrede), ali je hrana nešto bljutava...za prošli 1.maj smo napravili pačiju supicu i pečenje...zove drugarica i pita...”šta radiš?” ..kažem „slavim 1.maj”...”ona se smeje i kaže „zafrkavaš me naravno” ..”ne”, kažem „to je i dalje praznik u mojoj porodici”...i razgovor se malo nategnuto završava...
A sve ovo povodom....u vreme ovogodišnjeg Uskrsa (koji sam zapamtila po tome što je u petak bio neradni petak jer je Veliki petak) tj. u subotu, drugarica me iznenada pozove da odemo u vikendicu jednog njenog druga...u Srem. Ne treba skoro ništa da kupujemo jer je sve skoro nabavljeno sem piva i sl....društvo već sedi..upoznajemo se, neko dobacuje „a da li je dovoljeno ovoliko mestište u malu subotu”...neko drugi dodaje „a u malu nedelju možemo da ponovimo..?”
Buljim u 15 ljudi od kojih većinu ne znam i sa olakšanjem kažem u sebi: „O bože, ateisti!”
---------
Mole se fanataci svih vrsta da ne dolaze na ovaj blog. Šta smo ozbiljno imali da kažemo o Pahomiju, rekli smo potpisivanjem peticije u organizaciji Jasmine Tešanović. Sadržajem ovog bloga nismo nameravali da povredimo bilo čija verska osećanja. Samo pomalo pozitivno zavidimo brojnim prijateljima koji su ateisti, ali su u porodici od ranije zadržali Uskrs i Božić i imaju praznik koji nemamo jer nam je smešni 29.novembar obrisan, a novi državni praznici su nam strani i nebitni.
Pisanje o zabavnim doživljajima iz detinjstva, tradicijama i običajima svih veroisposvesti je dobrodošlo. O zvoncetu za Vrbicu – naročito.
* * *
eto, sve lepo copypastovano
Tanja Jakobi (22 Oktobar, 2006 - 15:31)
?Prvi autorov susret sa verom dogodio se kada je “Saska imala p-avo jaje”, a ja nisam. U dobu kad nisam umela da izgovorim „š” i slična zapetljana slova, ostatak priče pripada porodičnoj legendi: iz topa sam tražila p-avo jaje.
Autoru, mrljavom na jelu, ovejanom skrivaču doručka i ljubitelju boranije, samo pri pogledu na bambusov praher, odmah je s ushićenjem skuvano pRavo jaje. Posle čega se briznulo u plač. Onda još jedno, uz obrazloženje da to jeste pRavo jaje. Posle čega je usledio još jači plač.
Uvek racionalna mama prešla je na metodu Šerloka Holmsa koja je uskoro dovela do pronalaska ostataka pLavih ljuski na drugom kraju Tanjurdžićeve palate. Brzom akcijom, zamoljena je komšinica da uzajmi crveno jaje. Akciju je presekao deda koji je hranljivost podredio činjenici da je „sve to jedna veronauka”, posle čega je jaje sa žaljenjem vraćeno. Autor se ne seća da je tim povodom zadobio detinjske traume. U, u svakom smislu smućkis porodici, raznih nacionalnosti, veroispovesti, ideoloških shvatanja, imovinskih razlika, i dobrovoljnog (a ne nametnutog), odsustva zanimanja za veru, autoru se nikad nije izašlo u susret u raznim verskim pitanjima (za koje nije imao ni pojma da su verska), koja su ga jako mučila. Na primer, kada će autor dobiti belu haljinicu (još lepšu od baletske) i prošetati pored katoličke porte u centru grada (za šta će se mnogo godina kasnije ispostaviti da je krizmanje). Samo u jednoj prilici uspeli smo da iskamčimo zvono za Vrbicu za koju i dan danas nismo sigurni šta je, ali nam se u mislima javlja sa cica macom (ne ovom našom blogovskom nego nekim granama koje imaju napupele hm..krznaste cvetice). Verski nesvesni, Uskrs i Božić (da li sa velikim slovom) su nam maglovito bili povezani sa inostranstvom jer je najlepša devojčica u razredu Ivona, dobijala karirane pantalonice, vuneni prsluk na rombove, a jednom čak i kačket, kakvog u Novom Sadu nikada nije bilo.
U međuvremenu život je u našoj mnogobrojnoj porodici tekao lepo i neuznemireno. Za svaki praznik a to su bili 1.maj, 4.juli, 29.novembar i Nova godina, razvlačio se veliki sto u dnevnoj sobi, iznošen je najbolji stolnjak od češkog damasta, najfiniji porcelanski servis koji je inače stajao u šemize-u (ispravljeno prema a.) pod ključem i vadio escajg iz kutije postavljene imitacijom svilenog brokata. Pušila se supa sa knedlama od džigerice, a posle su na sto dolazili prase, kuvana šunka, a ponekad i ćurka pride, i sitni i krupni kolači i voće na apsecu (mole se bolje ustrojeni Vojvođani da isprave ako je neophodno).
Autor je već prema prilici i vremenu imao haljinu sa karnerima, tufnastu haljinu sa mašnom pozadi ili plišanu haljinu sa psecom (ne mešati sa apsecom) i uštrkanom belom kragnom, sedeo je čelo stola i – u najsvečanijem trenutku je - s dedom, a skroz protegnut preko stola, nazdravljao plitkom čašom napunjenom šampanjcem (u stvari ne šampanjcem nego “biserom” ili “milionom” verovatno, ali od tada mu se zapatila navika i ničim izazvana radost pijenja svih pa i najjeftnijih šampanjaca, mada i ne i ova dva pomenuta bućkuriša).
??Prvi šokantan susret autora sa verom dogodio se kada je u 12-oj godini ekspresno stigao u Beograd i kad je u školi prvi put pitan da li je Mađarica (na šta smo odgovorili odlučno “ne”), ali i prvi put shvatili da je nam je prezime čudno, dok u Novom Sadu, gde smo sedeli u klupi sa Judinom Leonidom i okruženi sličnim čudnim prezimenima, u stvari nismo bili nimalo egzotični.
“Pravoslavna si ili katolikinja?” glasilo je drugo školsko pitanje. “Ja sam ateista” odgovorila sam, na šta mi je 30 lica odlučno odgovorilo “To ne postoji”....pokolebani odemo kući, pitamo mamu..a da li postoje...postoje, kaže mama, bez trenutka razmišljanja i elaboracije i tu stavimo tačku.
Sledeći susret s verom dogodio se tek pošto smo stigli do nemačke klasične filozofije (prethodno apsolvirali srednjovekovnu filozofiju, filozofiju religije i sl.). Svima koji su studirali ovaj fakulet dobro je poznato da se na trećoj godini, studenti Filozofskog fakuletata u Beogradu, volšebno razbole od upale pluća, upišu na Teološki fakultet ili odluče da se krste, ako su nekršteni (autor vetropirasti šalabajzer, zadobio samo sužavanje pluća od stresa posle čega je o trošku Zdravstveno potpornog udruženja poslat na Zlatibor odakle je posle dve nedelje došao jedini put u životu prirodno rumen i olako debeljšan).
Odluka o krštenju nije imala nikakve veze sa verom, nego sa momentom kad se, možda prvi put nešto ozbiljno lomi u duši dvadesetogodišnjaka koji osećaju pritisak da treba da postanu ličnost (da se udaju, imaju karijeru, decu...i uopšte preduzmu korake koji će kasnije odrediti njihov život).
U međuvremenu putovali na sve strane, iz interesovanja za umetnost obišli sve verske objekte svih vera koje su bili na putu, i sledeći put se verski zakucali tek 1992. godine, u redakciji lista „Borba”, pošto smo se u nekom razgovoru prekrstili levom rukom povodom neke glupusti SM-a. „Ti nisi pravoslavna!”, čuje se prodoran glas naše sekretarice, i u inače apsolutno tolerantnoj i verski raznolikoj „Borbi” odjednom, za trenutak svi zure u mene...
Porodični praznici, redovno i dalje održavani u Novom Sadu počinju da usahnjuju jer je porodica sve manja. Mamina mama dva dana pre smrti odlučuje da umesto zvezde, želi da na grobu ipak stoji krst. U porodici u kojoj niko nije ušao u crkvu otkad zna za sebe, donosi se odluka da se autor obuči u paljenju sveće za mrtve. O propisnom načinu na koji se krsti, nema reči, jer o tome niko nema pojma.
Ubrzo se međutim pojavljuje upitnik za slobodan dan povodom slave – koju nemamo. Hitnim putem raspitamo se u porodici šta da upišemo, niko ne zna. Tatina porodica, koja takođe nije imala slavu, iz drugih razloga ostavljena po strani... telefonirano u Vranje, da se izvidi da li se neko seća vremena pre rata....ništa pa..možda “Đurđevdan”...moja mama odahne, ode u kancelariju i kaže, e to je ta, i bude ismejana „jer je to ciganska slava,” što takođe ništa ne razumemo jer smo se u NS družili sa jednom divnom ciganskom porodicom i svaka nam je slava dobra...
Upad u budućnost tj. u svežu prošlost:....Drugi predlog slave će doći tek kasnije, kad se porodica podeli na one koji misle da se treba pridružiti opštem tredu, pa ujak sad ima svetog Nikolu mrsnog, a mama me nedavno zvala da mi javi da je naša slava velika Gospojina..o kojoj sam se obavestila u „Politici”..kad je već bilo kasno jer sam već zagrizla pogačicu sa čvarcima u trenutku dok sam čitala red „i tradicionalno se slavi uz desetodnevni post....”
Tokom vremena, nekoliko puta smo u većim i manjim porodičnim razmerama razmatrali da li da usvojimo Uskrs i Božić, tj. da održimo skupljanje porodice u dane koji su sada neradni i pogodni za putovanje u Novi Sad, ali smo (u većini) odlučili da je besmisleno da kalemimo neke običaje koje ne osećamo srcem.
Broj nehatnih verskih stresova se u međuvremenu znatno povećao jer otkad mobilni telefoni imaju fwd. dobijamo seriju „Isus voskrese..” od bližih i daljih poznanika, sagovornika itd..sigurno bez zle namere i razmišljanja da prezime koje nije na ić, možda nije pravoslavno ili da je primalac ateista. Takve omaške ne dešavaju se samo bliskim prijateljima koji su pravi vernici.
Na slave idemo samo kod tih dobrih prijatelja, jer nemamo čime da uzvratimo...svaki put kad jedemo pogačice sa čvarcima, pomalo s nelagodom pogledamo okolo, da li stoji natpis „imamo posne...”. ne dešava se ništa neprijatno, ali naručivanje mrsnih pogačica uvek prati neki iznenađen pogled...
Prošle godine, došli smo po hiljaditi put u neprijatnu situaciju. Sa zadovoljstvom ušetamo u kancelariju, spustimo tašnu i kažemo „najzad sam detaljno sredila stan...”..naša 20-godišnja sekretarica vrisne „Niste valjda Tanja, pa juče je bilo crveno slovo!”...i još deset pari očiju isto gledaju zbunjeno, i ja sam zbunjena i umorna jer nemam pojma kad su crvena slova i usvojila sam samo jedno pravilo, a to je da nedeljom nikad ne štrikam džemperiće za decu svojih prijatelja.
....Mamine koleginice i drugarice mi redovno ispunjavaju želju i šalju šarena jaja. Jednom se provela divno za Badnje veče jer je naša drugarica odlučila da nas mimo običaja pozove na žurku...i teško se isprepadala jer sušena haringa koju je kupila nikako nije htela da se preda i isitni, čak i kad ju je sa sve loncem stavila na pod i udarala iz zaleta...
Pazim da na praznike koje prepoznajem po monotonom TV programu na svim kanalima ne izlazim iz kuće, jer svi koji su napolju nekako izgledaju kao luzeri i ljudi koji nemaju porodicu. Jedno vreme sam razmatrala da kao uzvratnu meru uvedem jevrejske praznike (mada ne i verske obrede), ali je hrana nešto bljutava...za prošli 1.maj smo napravili pačiju supicu i pečenje...zove drugarica i pita...”šta radiš?” ..kažem „slavim 1.maj”...”ona se smeje i kaže „zafrkavaš me naravno” ..”ne”, kažem „to je i dalje praznik u mojoj porodici”...i razgovor se malo nategnuto završava...
A sve ovo povodom....u vreme ovogodišnjeg Uskrsa (koji sam zapamtila po tome što je u petak bio neradni petak jer je Veliki petak) tj. u subotu, drugarica me iznenada pozove da odemo u vikendicu jednog njenog druga...u Srem. Ne treba skoro ništa da kupujemo jer je sve skoro nabavljeno sem piva i sl....društvo već sedi..upoznajemo se, neko dobacuje „a da li je dovoljeno ovoliko mestište u malu subotu”...neko drugi dodaje „a u malu nedelju možemo da ponovimo..?”
Buljim u 15 ljudi od kojih većinu ne znam i sa olakšanjem kažem u sebi: „O bože, ateisti!”
---------
Mole se fanataci svih vrsta da ne dolaze na ovaj blog. Šta smo ozbiljno imali da kažemo o Pahomiju, rekli smo potpisivanjem peticije u organizaciji Jasmine Tešanović. Sadržajem ovog bloga nismo nameravali da povredimo bilo čija verska osećanja. Samo pomalo pozitivno zavidimo brojnim prijateljima koji su ateisti, ali su u porodici od ranije zadržali Uskrs i Božić i imaju praznik koji nemamo jer nam je smešni 29.novembar obrisan, a novi državni praznici su nam strani i nebitni.
Pisanje o zabavnim doživljajima iz detinjstva, tradicijama i običajima svih veroisposvesti je dobrodošlo. O zvoncetu za Vrbicu – naročito.
* * *
eto, sve lepo copypastovano
Mozda je htela da kaze - ko prezivi Kanta i Hegela - prezivece sve! 
