Bootstrap Framework 3.3.6

[Çâðê_DUP]

Bret Iston Elis je u svojim delima kritikovao potrosacko drustvo, koje za posledicu ima i tzv otudjenje. Otudjeni covek realizuje sebe i kroz hedonizam, kao zivotnu filozofiju i nekad ne tako pozeljne karakterne crte u delima starih klasika, postaju dvosekli mach za one koji se "stite" (bogatih) i nezasticenih. (siromasnih)
"Treba gledati samo sebe i uzdignuti se, treba ignorisati"-rece Cole izmedju dve crte. Nastupio je nepodnosljiv osecaj lakoce. Sad moze da im se odupre" -citat iz price "Ja nemam taj problem", Majkla Derindzera.
Sta mislite o fenomenu "otudjenja" koji je zahvatio potrosacko drustvo? da li je ono po vama paradoksalno porastu zivotnog standarda? otudjenje coveka od sebe samog kao jedino resenje?
"na kraju, kad nikoga ne bude bilo, oni ce se okrenuti sebi samima i videce da nikoga vise nema ... tamo"

[pcelica_m]

ja se ne osecam otudjeno
cak naprotiv,svakim danom mi se sve vise i vise cini da su ljudi iz moje okoline otvoreni jedni prema drugima...
kada u dobrim stvarima ne pratimo zapad mozda ni ta losa otudjenost nije stigla do nas

[gari]

Naravno da je otuđenost odavno prisutna kod nas. Klasno društvo to podrazumeva, a besklasnog izgleda da nikada neće biti dok ne bude dovoljno resursa da svi imaju iste mogućnosti. Pa i tada će biti otuđenosti, jer kada ne bude materijalnih razlika biće duhovnih. Izgleda da je otuđenje kletva čoveka i čovečanstva. Oni koji imaju boje se da to ne izgube i udaljavaju od sebe sve one koji nisu njihovog ranga. Obrazovani udaljavaju od sebe neobrazovane, inteligentni neinteligentne. Humanost je izgubila svaki smisao, kao da više čovek za čoveka nema nikakvo osećanje ni ljubavi pa čak ni samilosti. Gledam kako na ulici preskaču čoveka koji prosi-invalid je, bez jedne ruke...Većina ga prođe a po neko kao sa nekim gađenjem mu baci metalni /ali samo metalni novac, on je ionako bezvredan/. Poznato vam je to nešto. Ne zna se koji su gori-oni koji ga prođu ili oni koji mu sa visine bacaju taj novčić /valjda im je posle savest mirna/.

[Mortis]

Otudjenje je urbani mit.

U pradavna vremena, kad nije bilo neta i mobilnih, tipicni pojedinac je prolazio kroz vec predodredjen zivot- zene su bile domacice, muskarci radnici- niko nije izlazio iz svojih uloga. Pitanja koja sad covek sebi postavlja, sloboda i forme komunikacije koje sad postoje, tad su bile nezamislive. Osoba je bila okovana tradicijom, vodeci iste razgovore koji su vec vodili mnogi, stupajuci u okolinom sankcionisana poznanstva. Rekao bih da savremeno drustvo ima nizi stepen otudjenosti nego bilo koje drustvo pre toga.

[Ulix]

Bret Iston Elis govori o necemu sto je tesno povezano sa otudjenjem o kom pricas, ali je, po meni, daleko frapantnije i vaznije - Elis govori o obezlicavanju; tj. ako vec o tome treba da govorimo u kontekstu potrosackog drustva, onda to mozda moze ovako da se kaze: on govori o propagiranju (iz cisto ekonomskih, dakako, razloga) kolektivnog identiteta u kome se individua gubi, nestaje. Paradoksalno, to radja osecaj otudjenosti. O tom osecaju otudjenosti u gomili je, ako se ne varam, pisao i From; davno pre Elisa.

Sto se mene tice: postojali su periodi u zivotu kada sam se osecam usamljenim (sadasnji momenat u mom zivotu nije takav); ali cak i tada, kada sam bio usamljen, ta usamljenost mi nije preterano smetala. Svejedno ne tragam patoloski za duhovnim ili bilo kakvim drugim srodnim dusama. Puno je to posla.

[tramp]

imam prijateljicu koja kad god nekog upozna shvati da su se znali ceo zivot i tako svako ima osecaj da je something special i uglavnom je okruzena masom ljudi... mene to fascinira jer da bih nekom rekla da imam osecaj da se znamo ceo zivot (i jos iz proslog) treba mi jako puno i cak me grizla savest kad bi mi ona rekla "mora da smo bile sestre u proslom zivotu" a ja nisam osecala isto, grizla me savest dok nisam shvatila da je ona imala puno sestara u svom proslom zivotu...

ne verujem da imam dusu koja mi je tako srodna i zapravo mislim da se osecam odvojeno vise no otudjeno ... mislim da osecaj otudjenosti dolazi uz slobodu onima koji zapravo ne bi imali potrebu da budu slobodni da im se sloboda nije nametnula kao nacin zivota, verujem da postoje ljudi kojima treba zajednica i koji se bolje osecaju kao zavrtanj u lokomotivi ali zbog toga sto je sloboda idealizovana kao vrhunski individualni cilj ljudima je cesto neprijatno da priznaju da ne zele biti slobodni

[Çâðê_DUP]

mislim da danas ljudi naprosto nemaju osecaj ...
i ne znam da li je pametno to isto povezivati sa potrosackim drustvom. nekako, cini mi se da se za ovih 6 godina mnogo toga promenilo. nekad je kompjuter (i to pre samo 6 god) bio neka vrsta luksuza koji je imala poneka od nas (govorim o svom ex strejt drustvu) dosadna sprava koja sluzi za faks. nisam ni pomisljala da ce mi postati na neki nacin jedina smernica kojom upoznajem ljude.

primetila sam u govoru ljudi izvesnu izvestacenost, predvidljivost, borbu da se zastiti nekakva ego tripozna polifonija dushe, kao polip sto se racva na mozgu. dopire do tudje svesti i udahne je za trenutak.

krug kojim se ljudi virtuelnog sveta caste, izukrstan smajlijima, nekako naporedo, uporedo sa tokom svesti koja se istovremeno preispituje, ucinila je da pred svakim (nemim) sagovornikom van beline monitora, koja me cesto zaslepi, zacutim potpuno i mudro. u sebi, kroz sebe i kroz likove sto su mi prosli kroz mastu, vidim deo nekakvoga cilja, tacka ka kojoj svi idu, a onda ce naglo zaokrenuti i stropostati se. kao da odustaju. sve je praceno ociglednim znacima starenja. i propadanja. da li je ovo dekadencija duse ili moja uobrazilja, ili pak prevelika ocekivanja?

[Wilhelmina]

Retko ko uspe da se popne do vrha. Sto znaci, kada se na vrhu nadjes, ne mozes ocekivati ogromno drustvo, a ni neku toplu dobrodoslicu.

Da, postoje trenuci kada se osecam usamljeno i otudjeno, ali to svakako ne znaci da imam nameru da se po svaku cenu uklapam u odgovarajuci model drustva samo da bih imala sa kim da progovorim par reci.

[switchon1234]

Mislim da na u razlicitim sferama naseg zivota(licni zivot, posao, odnos sa ljudima) moze doci do otudjenja, i tog sam misljenja da je otudjenje od sebe posledica toga sto ljudi ne obracaju paznju na svoje unutrasnje bice i da im je lakse 'kulirati' i 'obitavati' nego se boriti sa nekim svojim unutrasnjim konfliktima.
A sto se otudjenja od posla tice:
Danas je masovna pojava da ljudi nesto studiraju/rade samo zbog toga da bi zaradili, a da prethodno nisu razmislili o svojim pavim vrednostima i zeljama.
Kada neko nadje nacin kako da izrazi sebe u svom poslu onda samim tim ide i odredjeno zadovoljstvo. A onda mozda se otudjimo od drugih ako nece ceniti nas trud/rad.

Ponekad se osecam otudjeno od sebe, pa onda od posla, pa od drugih, i ne mislim da je za to kapitalizam nesto kriv, vec mislim da je kapitalizam doneo neke promene koje su ucinile OTUDJENOST vise vidljivim.

[gari]

Mislim da se ne misli na otuđenje u pojedinim aspektima života, nego na opšte otuđenje od društva, nenalaženje sebe u društvu. Proces otuđenja nije moguće vremenski odrediti, on traje ponekada već od detinjstva pa nadalje a nekada se pojavi tek u zrelom i starijem dobu. P procesu "alijenacije" /otuđenja/ naročito su pisali filozofi materijalisti sa tezom da je proces otuđenja izazvan odnosima u kapitalističkom društvu tj. eksploatacijom radnika koji nije imao potrebe da razmišlja već samo da se "uklopi" u proces eksploatacije a to je, navodno, dovodilo do otuđenja jer se radnik zatvarao u neki svoj ograničeni prostor brinući samo za svoju egzistenciju. U tom smislu su filozofi materijalisti i posmatrali proces "dealijenacije" kao oslobađanje radnika od eksploatacije, davanje sredstava za proizvodnju radnicima u upravljanje /samoupravljanje/ te na taj način podizanjem neke opšte svesti radnika o sebi i svom mestu u društvu, kao stvaraoca materijalnih sredstava i postepeno uključivanje u društvene tokove /umetnost, kultura, obrazovanje, politika.../. Sa pobedom komunističke ideje u nekim državama ipak se došlo do saznanja da proces dezalijenacije nije tako jednostavan i da se ne može kroz jednu generaciju sprovesti, te da nasleđe i tradicija u tome igraju značajnu ulogu. Da bi se "masama" približila kultura, umetnost, obrazovanje sniženi su kriterijumi pa su se pojavili pisci za mase, balet za mase, muzička dela za mase...Time je masovnim predstavama stvoren utisak da su radnici "preobraćeni" i da nisu više otuđeni. Međutim, to je bila samo farsa, jer su mase zaista samo saterane u stado u kome su potpuno izgubile identitet i individualnost i otišle još više u otuđenje /a što je prikrivano masovnim sletovima, igrama, dolascima filharmonija u fabričke hale.../. Na drugoj strani u tzv demokratskim društvima se otuđenost takođe prikrivala ali na drugi način. Da bi pojedinca sprečila da razmišlja demokratska država je kao osnovni cilj postavila "zaradi i potroši" tj ideal potrošačkog društva. Cilj radnika je sada bio da celoga života zarađuje da bi kupovao sve nove i nove materijalne stvari i time bio ispunjen. Ni u takvom društvu otuđenje je bilo masovno, jer radnik je živeo samo za to da kupio nešto novo i novije. U osnovi, oba sistema su materijalistički, veoma opipljivi i potpuno nezainteresovani za stvarno rešavanje problema otuđenja čoveka. I u jednom i u drugom slučaju bila im je potrebna: a/ za tzv socijalistička uređenja ideološki zatucana masa koja će bespogovorno izvršavati zaključke partije i vođe b/ u kapitalizmu polupismenog radnika koji će glasajući imati privid da o nečemu i on odlučuje, te da na jedan drugi način bude zaslepljen potrošačkim dobrima koja će ga uljuljkati u iluziju lepo života. I u jednom i u drugom slučaju pojedinac uopšte nije bitan, niti se vodi računa o individualnosti, bitan je uticaj na mase, te i jednom i drugom sistemu u stvari otuđenost i odgovara radi održanja na vlasti.