Originally posted by Aleksandar
Rodimo se da mremo, a mremo da ve?no živimo.
(grob Lastomira Petrovi?a u draga?evskim Negrišorima).
Drago mi je što si po?eo da objavljuješ ovde nadgrobnu poeziju. Tu ima stvari koje ostave jak utisak dok gledamo tuðe grobnice i osetimo dane koji ne pripadahu nama. Kona?no bar na groblju se ose?amo sami sa sobom. Da li je i to jedan od znakova koliko nas je iscrpeo svet?
Sa uživanjem ?itam ove epitafe koje objavljuješ.
Originally posted by Simor
Originally posted by Tot
kako me odlazak na groblje veoma opušta i smiruje
I u meni groblje zna da izazove neverovatan mir. Bas sam pisao svom dragom prijatelju, kako se radujem predstojecem katolickom prazniku Svi sveti, jer tada veliki broj ljudi pali svece i stavlja cvece na grobove svojih najmilijih. Nocu, kada se svi razidju, to je predivan prizor - svece pucketaju i svetlucaju, neverovatna tisina, opalo lisce sa kestenovih drva suska pod nogama... Ah!
Na grob svojim najdražima i svojoj majci volim da odem sam, kada sam s nekim više ne ose?am tu vrstu mira o kojoj govoriš.
Za Svisvete obavezno idem na groblje, a uve?e na ve?ernju misu u franjeva?kom samostanu. Atmosfera o kojoj govoriš mi je razumljiva: nekako na ovaj praznik po?inje onaj zimski dah, iš?ekivanje Boži?a; to ima sve neke veze i sa našim uspomenama, a obi?no tada obnavljam kontakte sa prijateljima koji nisu u istom gradu, ?ujemo se, obnovimo onaj intimni karakter našeg prijateljstva iako smo daleko.
Isto tako 5. novembra su pravoslavne zadušnice. Obi?no i na zadušnice idem na groblje ali ne na sam dan nego te nedelje(koja je cela zadušna nedelja). To je zbog toga što su na sam dan zadušnica neverovatne gužve, a prevoz do groblja je maltretiranje tog dana.
