- 12 Okt 2011, 12:12
#2295462
Otvaram temu kao plod jednog jučerašnjeg razgovora i razmišljanja do pred jutro...
Ilustrovaću temu jednim vicem. Mladić je starijeg gospodina upitao da li ima sat. Stajali su u hodniku voza. Ovaj je ćutao. Mladić je ponovio pitanje i kada nije dobio povratnu informaciju upitao je starijeg gospodina zašto ne želi da mu odgovori. Na šta mu je ovaj rekao: Ti me pitaš da li imam sat, ja ti odgovorim da imam. Onda me pitaš koliko ima sati, ja ti kažem. Zatim ćeš me pitati o vremenu pa da li sam oženjen. Kad kažem da sam oženjen pitaćeš imam li dece. Kad kažem da imam ćerku jedinicu, pitaćeš koliko ima godina. Ja ću reći dvadeset i pet i ti ćeš pitati imam li zeta. Kad kažem da je neudata kazaćeš da se poštene devojke teško nalaze i želećeš da je upoznaš. A jebeš zeta koji nema sat!
U Nepodnošljivoj lakoći postojanja sam pročitala (parafraziram) da ono što se dogodilo jednom kao da se i nije dogodilo, a pošto čovek živi jedan život onda ga proživi kao da i nije živeo. Ono što mene buni i brine je matematička i fizička neprimenjivost na emotivni život. Ponekad nema popravke kada se načini greška. Sasvim jasno znamo šta nam odgovara, a šta ne, a opet neki iracionalni razlozi nas vuku da činimo onako kako ne treba.
I šta ja onda radim? Analiziram ljude, situcije, osećanja i pokušavam da preduhitrim sebe i život.
Evo jedan primer. Meni se desilo pre više od pola godine da sam se zaljubila preko interneta u osobu koja je veoma udaljena od mene prostorno, u vezi je i dopadaju joj se devojke koje su sušta suprotnost meni. Nismo se nikada videle uživo. Zaljubljenost me je prošla, ali ni dan danas ne mogu da se načudim sebi, da sam se ja koja sam uvek sa skepsom gledala na takve međuljudske relacije okliznula o vlastiti princip i odreagovala socijalno neinteligentno.
Zatim, sretala sam osobe za koje sam opet analiziranjem utvrdila da su dobri i vredni poštovanja, ali nešto mi je u njima bilo odbojno. Odlazila sam...
Više puta sam padala u depresiju. Opet posredstvom analize tačno znam kako taj mehanizam upadanja u depresiju ide, teorijski do tančina, ali praktično, kada me spopadne, ne mogu joj se odupreti.
Primera je nebrojeno gde fino izanaliziram nešto, a postupim onako kako ne treba vođena emocijama.
Analiziranje nije sloboda. Ono je šah između intelekta i emocija gde pojedinac često bude matiran.
Kako vi utičete na emocije? Da li vi vodite njih ili one vode vas? Analizirate li? Da li ta analiza guši osećanja? Da li vama analiza pomaže u uspešnijem usmeravanju emocija?
Ilustrovaću temu jednim vicem. Mladić je starijeg gospodina upitao da li ima sat. Stajali su u hodniku voza. Ovaj je ćutao. Mladić je ponovio pitanje i kada nije dobio povratnu informaciju upitao je starijeg gospodina zašto ne želi da mu odgovori. Na šta mu je ovaj rekao: Ti me pitaš da li imam sat, ja ti odgovorim da imam. Onda me pitaš koliko ima sati, ja ti kažem. Zatim ćeš me pitati o vremenu pa da li sam oženjen. Kad kažem da sam oženjen pitaćeš imam li dece. Kad kažem da imam ćerku jedinicu, pitaćeš koliko ima godina. Ja ću reći dvadeset i pet i ti ćeš pitati imam li zeta. Kad kažem da je neudata kazaćeš da se poštene devojke teško nalaze i želećeš da je upoznaš. A jebeš zeta koji nema sat!
U Nepodnošljivoj lakoći postojanja sam pročitala (parafraziram) da ono što se dogodilo jednom kao da se i nije dogodilo, a pošto čovek živi jedan život onda ga proživi kao da i nije živeo. Ono što mene buni i brine je matematička i fizička neprimenjivost na emotivni život. Ponekad nema popravke kada se načini greška. Sasvim jasno znamo šta nam odgovara, a šta ne, a opet neki iracionalni razlozi nas vuku da činimo onako kako ne treba.
I šta ja onda radim? Analiziram ljude, situcije, osećanja i pokušavam da preduhitrim sebe i život.
Evo jedan primer. Meni se desilo pre više od pola godine da sam se zaljubila preko interneta u osobu koja je veoma udaljena od mene prostorno, u vezi je i dopadaju joj se devojke koje su sušta suprotnost meni. Nismo se nikada videle uživo. Zaljubljenost me je prošla, ali ni dan danas ne mogu da se načudim sebi, da sam se ja koja sam uvek sa skepsom gledala na takve međuljudske relacije okliznula o vlastiti princip i odreagovala socijalno neinteligentno.
Zatim, sretala sam osobe za koje sam opet analiziranjem utvrdila da su dobri i vredni poštovanja, ali nešto mi je u njima bilo odbojno. Odlazila sam...
Više puta sam padala u depresiju. Opet posredstvom analize tačno znam kako taj mehanizam upadanja u depresiju ide, teorijski do tančina, ali praktično, kada me spopadne, ne mogu joj se odupreti.
Primera je nebrojeno gde fino izanaliziram nešto, a postupim onako kako ne treba vođena emocijama.
Analiziranje nije sloboda. Ono je šah između intelekta i emocija gde pojedinac često bude matiran.
Kako vi utičete na emocije? Da li vi vodite njih ili one vode vas? Analizirate li? Da li ta analiza guši osećanja? Da li vama analiza pomaže u uspešnijem usmeravanju emocija?
