- 14 Jun 2018, 18:08
#2814089
Tekst Ljiiljane Smajlović u listu Nedeljnik
"Svakako ću se vratiti u Moskvu. Biću na prvom Abrams tenku koji će, pod zastavom NATO, brundati Tverskom ulicom. A zahvalni Rusi bacaće cveće na oslobodioce i pogruženo moliti za humanitarnu pomoć. Setite se ovog tvita. Laku noć." Ovako budan sanja Arkadij Babčenko, ruski novinar na dobrovoljnom izgnanstvu u Kijevu, koji je prošle sedmice onako stupidno lažirao svoje ubistvo. Kažem stupidno, jer je usput kompromitovao svoje moćne zapadne pristalice koji su potrčali sa eulogijama neustrašivom profesionalcu i protivniku ruskog tiranina. Ali šta može biti stupidnije od tvita koji sam navela? Možda jedino postovi u kojima Babčenko nema milosti za muzičare hora Aleksandrov oborene dok su leteli za Siriju, niti za rusku decu pokošenu terorističkom rukom.
Neverovatno je da postoji čovek koji priželjkuje da mu domovina doživi sudbinu nacističke Nemačke, Musolinijeve Italije i Sadamovog Iraka u jednom. Je li novinar zaista prikladna reč da se opiše čovek tolike mržnje? I zašto bi mu tako zagriženom i militantnom, neko uopšte verovao.
Takvim se ljudima apriori veruje samo u ratu i u neprijateljskoj prestonici. To su okolnosti u kojim je Babčenko poklon kom se u zube ne gleda. Ali samo dok vas javno ne obruka i ne napravi budalama, kao što je Rus uradio svojim zaštitnicima iz Reportera bez granica, Evropske federacije novinara i zapadnih listova koji se od tada naglas vajkaju kako je Babčenko nehotice osnažio ruski kredibilitet, a narušio njihov.
Uvek se zaprepastim kad otkrijem u šta su ljudi spremni da poveruju kad im se uklopi u predrasude, interese i politička uverenja. Ali zato svi postaju skeptični čim im događaji ne idu naruku. Tada traže čvrste dokaze, kao Johanes Han pre pet godina za cenzuru u srpskim medijima. Ili pojedini nezavisni srpski novinari danas, povodom tvrdnji da osiromašeni uranijum kojim nas je NATO bombardovao 1999 možda nije bio dobar za zdravlje.
Ne čudim se previše opoziciji koja je na nož dočekala komisiju koja će da istražuje posledice NATO bombardovanja. Kad se borite za vlast, nikad vam nije dobro vreme da se prave tela koja bi mogla biti od političke koristi vlasti koja ih predlaže. Ali ne mogu da se načudim kolegama kojim bi javni interes morao da bude vodilja. Zašto njih toliko nervira istraživanje posledica osiromašenog uranijuma?
Lično ne gajim nadu da će Vučićeva komisija dokazati ono što su pre nje pokušali brojni američki vojnici oboleli od raka posle iračkog i drugih ratova. Znam ponešto o tome, pričao mi je kolega novinar koji je bio rezervista u američkoj vojsci u Kuvajtu i Iraku 1991, kada su Amerikanci prvi put masovno koristili osiromašeni uranijum, jeftin toksični i radioaktivni otpadak nuklearne industrije koji i tenk lako probija.
Moj prijatelj Džon Parker, čije ćete ime naći na odjavnoj špici Klunijevog Tri kralja, filma iz 1999 koji mu je posmrtno posvećem, umro je od raka jednjaka desetak godina nakon što je ratovao u Iraku, pre nego što je saznao kakvoj je kontaminaciji bio izložen.
Pentagon je 1998. javno priznao grešku (vojnici su bili “nepotrebno izloženi” zagađenju), ali ne i odgovornost za posledice po njihovo zdravlje. Još 1995. je institut američke vojske zaključio da bi optužnica protiv osiromašenog uranijuma prouzrokovala “prekomerne finansijske implikacije” u vidu medicinskih troškova i dugogodišnje odštete.
Ništa od ovog nije novo. Nova je samo twiter akcija srpskih novinara protiv klevetanja NATO-a. To što je italijanski sud dosudio odštetu oficiru obolelom na Kosovu ostavlja ih ravnodušnim, oni čekaju dokaze kakve bi uvažio američki sud. Neretko se radi o kolegama koji sve oko sebe optuže za fašizam i rasizam, ali da NATO neko optužuje bez čvrstih dokaza? To smatraju užasno nemoralnim.
I nisu jedini. Na srpskim sajtovima osvanu stotine komentara anonimnih posetilaca na svaku vest o tome da NATO osiromašeni uranijum nije doprineo zdravlju civila. Srbija je oštro anti–NATO raspoložena, a virtuelna Srbija ipak strašno brine o dobroj reputaciji najjače vojne alijanse u istoriji čovečanstva. Stotine nikova svakodnevno na srpskom skače u odbranu oklevetanog uranijuma. Botovi, možda? Jer teško mi je da poverujem da je ovde toliko Babčenka.
"Svakako ću se vratiti u Moskvu. Biću na prvom Abrams tenku koji će, pod zastavom NATO, brundati Tverskom ulicom. A zahvalni Rusi bacaće cveće na oslobodioce i pogruženo moliti za humanitarnu pomoć. Setite se ovog tvita. Laku noć." Ovako budan sanja Arkadij Babčenko, ruski novinar na dobrovoljnom izgnanstvu u Kijevu, koji je prošle sedmice onako stupidno lažirao svoje ubistvo. Kažem stupidno, jer je usput kompromitovao svoje moćne zapadne pristalice koji su potrčali sa eulogijama neustrašivom profesionalcu i protivniku ruskog tiranina. Ali šta može biti stupidnije od tvita koji sam navela? Možda jedino postovi u kojima Babčenko nema milosti za muzičare hora Aleksandrov oborene dok su leteli za Siriju, niti za rusku decu pokošenu terorističkom rukom.
Neverovatno je da postoji čovek koji priželjkuje da mu domovina doživi sudbinu nacističke Nemačke, Musolinijeve Italije i Sadamovog Iraka u jednom. Je li novinar zaista prikladna reč da se opiše čovek tolike mržnje? I zašto bi mu tako zagriženom i militantnom, neko uopšte verovao.
Takvim se ljudima apriori veruje samo u ratu i u neprijateljskoj prestonici. To su okolnosti u kojim je Babčenko poklon kom se u zube ne gleda. Ali samo dok vas javno ne obruka i ne napravi budalama, kao što je Rus uradio svojim zaštitnicima iz Reportera bez granica, Evropske federacije novinara i zapadnih listova koji se od tada naglas vajkaju kako je Babčenko nehotice osnažio ruski kredibilitet, a narušio njihov.
Uvek se zaprepastim kad otkrijem u šta su ljudi spremni da poveruju kad im se uklopi u predrasude, interese i politička uverenja. Ali zato svi postaju skeptični čim im događaji ne idu naruku. Tada traže čvrste dokaze, kao Johanes Han pre pet godina za cenzuru u srpskim medijima. Ili pojedini nezavisni srpski novinari danas, povodom tvrdnji da osiromašeni uranijum kojim nas je NATO bombardovao 1999 možda nije bio dobar za zdravlje.
Ne čudim se previše opoziciji koja je na nož dočekala komisiju koja će da istražuje posledice NATO bombardovanja. Kad se borite za vlast, nikad vam nije dobro vreme da se prave tela koja bi mogla biti od političke koristi vlasti koja ih predlaže. Ali ne mogu da se načudim kolegama kojim bi javni interes morao da bude vodilja. Zašto njih toliko nervira istraživanje posledica osiromašenog uranijuma?
Lično ne gajim nadu da će Vučićeva komisija dokazati ono što su pre nje pokušali brojni američki vojnici oboleli od raka posle iračkog i drugih ratova. Znam ponešto o tome, pričao mi je kolega novinar koji je bio rezervista u američkoj vojsci u Kuvajtu i Iraku 1991, kada su Amerikanci prvi put masovno koristili osiromašeni uranijum, jeftin toksični i radioaktivni otpadak nuklearne industrije koji i tenk lako probija.
Moj prijatelj Džon Parker, čije ćete ime naći na odjavnoj špici Klunijevog Tri kralja, filma iz 1999 koji mu je posmrtno posvećem, umro je od raka jednjaka desetak godina nakon što je ratovao u Iraku, pre nego što je saznao kakvoj je kontaminaciji bio izložen.
Pentagon je 1998. javno priznao grešku (vojnici su bili “nepotrebno izloženi” zagađenju), ali ne i odgovornost za posledice po njihovo zdravlje. Još 1995. je institut američke vojske zaključio da bi optužnica protiv osiromašenog uranijuma prouzrokovala “prekomerne finansijske implikacije” u vidu medicinskih troškova i dugogodišnje odštete.
Ništa od ovog nije novo. Nova je samo twiter akcija srpskih novinara protiv klevetanja NATO-a. To što je italijanski sud dosudio odštetu oficiru obolelom na Kosovu ostavlja ih ravnodušnim, oni čekaju dokaze kakve bi uvažio američki sud. Neretko se radi o kolegama koji sve oko sebe optuže za fašizam i rasizam, ali da NATO neko optužuje bez čvrstih dokaza? To smatraju užasno nemoralnim.
I nisu jedini. Na srpskim sajtovima osvanu stotine komentara anonimnih posetilaca na svaku vest o tome da NATO osiromašeni uranijum nije doprineo zdravlju civila. Srbija je oštro anti–NATO raspoložena, a virtuelna Srbija ipak strašno brine o dobroj reputaciji najjače vojne alijanse u istoriji čovečanstva. Stotine nikova svakodnevno na srpskom skače u odbranu oklevetanog uranijuma. Botovi, možda? Jer teško mi je da poverujem da je ovde toliko Babčenka.