Mladi u Srbiji: Žive pod maminim krovom, od dedine penzije!
Poslato: 02 Feb 2012, 13:42
Manjak radnih mesta, očekivanje da će im posao "doći na noge" i negovanje nerealnih ambicija, samo su neki od razloga zašto sve više mladih u Srbiji živi pod roditeljskim krovom, od babinih i dedinih penzija.
Umesto da rade, mladi sve više žive ili na “maminoj i tatinoj grbači” ili na račun porodičnih penzija, kažu statistike. Iako je na Birou za nezaposlene više stotina hiljada prijava za zaposlenje, motiv da se u iščekivanju posla u struci radi nešto drugo gotovo i da ne postoji!
Država se nije pobrinula da mladi, obrazovani ljudi lako nađu zaposlenje, pa je zato radni elan na nuli, rečenica je kojom se obično objašnjava mladalačka letargija i traženje oslonca u “tuđem novčaniku”. Sa druge strane, mnogi su spremni da rade sve i svašta, kako bi zaradili za život. Istraživali smo zašto u Srbiji već dugo postoji ovakva “nejednačina”.
"Sramota me je, baka me hrani!"
Aleksandra Đukić (29) iz Beograda završila je Ekonomski fakultet. U roku. Prosek ocena - 8,20. Živi na Voždovcu, u stanu sa roditeljima i dve mlađe sestre. Narodski rečeno, nema ni minut radnog staža.
- Dok sam studirala, otac i majka mi nisu dozvoljavali da radim – priča Aleksandra za S media portal. – Bilo im je važnije da što pre završim fakultet i dobijem diplomu. Nadali su se da ću lako i brzo naći posao. Međutim, kad sam diplomirala i otišla na Biro, rekli su mi da posla nema i da mi je bolje da potražim uhlebljenje samostalno, jer je tako izvesnije da ću zaraditi platu. Baka i deka su me podržavali u tome, ali do sada nisam imala sreće. Šaljem biografiju na stotine imejlova... Uzalud! Majka je ostala bez posla, otac prima minimalac. Da bismo preživeli, baka i deka nam daju novac od svojih penzija koje su više nego skromne. Ali, da njih nema, ne znam kako bismo sastavili kraj s krajem... Za struju dugujemo 48.000 dinara, za komunalije 35.000. Ne pamtim kad sam sebi kupila komad garderobe ili izašla u kafić.
Sagovornica S media portala nije atipičan predstavnik svoje generacije u današnjoj Srbiji. Kaže da ju je sramota što živi pod roditeljskim krovom i što je hrane baba i deda.
-Umesto da ja njima pomognem, zavisim od 'crkavice' koju dobijaju dva puta mesečno. Majka i otac su takođe očajni. Posla nema ni za lek, a kad kažem da ću raditi na pijaci za dvadesetak hiljada, svi dreknu na mene: "Ni slučajno! Tvoja diploma je jedino za šta smo se svi izborili! Nećemo dozvoliti da arčiš porodično dostojanstvo na nekom buvljaku!" Jedino što mi preostaje jeste da krišom počnem da radim, makar u nekom kafiću. Ali, kad bolje razmislim, zašto sam onoliko 'gulila klupu'?!
Razapeti između realnosti i ambicija
Porodični psiholog Zoran Musterović za S media portal napominje da je za ovakvo ponašanje zaslužna kako navika iz roditeljskih dana da će nam drugi ponuditi posao, tako i naša realnost, odnosno izuzetno teška ekonomska situacija u zemlji. Istovremeno, prema rečima psihologa, mladi žive u snovima i čekaju priliku da im se omogući posao zahvaljujući kom će se obogatiti. Takve šanse početnicima ne pruža nijedno društvo u svetu.
- Osim što "nasleđuju" primanja roditelja pa i penzije, mladi "nasleđuju" i navike prema poslu, zapravo dobijanju posla – objašnjava psiholog Musterović za S media portal. - Navike iz roditeljskih dana su da će nam drugi dati ili ponuditi posao. To je donekle naučena pasivnost u ovoj situaciji. Za dodatno učvršćivanje ovog ponašanja zaslužna je i naša realnost, teška ekonomska situacija koja pruža minimalne šanse za zaposlenje. Kako mladi žive u svom vremenu, pa i svojim snovima, oni neguju vrednosti koje su aktuelne, a po ovom pitanju i oni preferiraju materijalno bogatstvo kao vrhunsku vrednost, pa čekaju priliku koja bi im to omogućila. Tako ostaju razapeti između visokih i nerealnih ambicija, i realnosti koja povremeno nudi male šanse kojim bi se eventualno započeo samostalan život, ali na nivou preživljanja za koji nisu spremni.
Borite se, ne čekajte "pravu priliku"!
Psiholog ističe da ni školske kvalifikacije u dovoljnoj meri ne prate potrebe društva, jer često imamo deficit kadra u određenim oblastima, dok drugi studiraju za poslove kojih je tržište odavno zasićeno. Ipak, ono što zabrinjava je činjenica da se u Srbiji sve manje neguje “kult rada”.
- Veliku odgovornost ima školski sistem, koji se nije u dovoljnoj meri prilagodio novom vremenu, novim potrebama. Ali, postoji nešto alarmantnije: naša sredina ne neguje kult rada! Više se preferira dobra pozicija do koje bi mladi,verovatno, hteli što pre da dođu,jer ona donosi beneficije. Za takva mesta se treba izboriti, teško se dobijaju čekanjem – upozorava psiholog.
Nekada je lako bilo biti mlad
Profesorka sociologije Smiljka Tomanović za S media portal kaže da su u Srbiji, naročito u doba socijalizma, sistemski mehanizmi obezbeđivali prilično dobar prelaz sa školovanja na zaposlenje i prilikom zanivanja porodice - stambeno obezbeđenje, što danas ni približno nije slučaj.
- Kada su se ta država, kao i njeni sistemi zaštite urušili, mladi su postali zavisniji od svih resursa koje roditelji mogu i moraju da im pruže, jer nema ko drugi – objašnjava profesorka Tomanović. - Država nije razvila mehanizme kojim bi to kompenzovala; preko razvijenog sistema stipendiranja, kredita za obrazovanje i povoljnih stambenih kredita. Mladi su svoju tranziciju odrastanja produžili do sredine, pa čak i do kraja tridesetih godina života. U tom smislu, govorimo o prinudno produženoj mladosti...
Neprobirljivost zarad autonomije
Prema rečima psihologa Zorana Musterovića, optimizam uliva veliki broj mladih koji u cilju dokazivanja svoje samostalnosti prihvataju poslove koji ne odgovaraju njihovoj kvalifikaciji i intelektualnim mogućnostima.
- Deo mladih preuzima odgovornost i nastoji da se aktivno prilagodi aktuelnoj situaciji, tako što prihvata poslove kojih ima na tržištu. Nažalost, ovaj broj mladih ljudi je u manjini. Činjenica je da čovek koji je završio studije a ne može da nađe posao u struci teško izlazi na kraj sa ovim problemom,bez obzira na stav. Ipak, menjajući odnos prema problemu i preuzimanjem odgovornosti postajaće realniji, zreliji i spremniji za život, pa će i buduće prave šanse brže prepoznati i iskoristiti – smatra psiholog Musterović.
Život sa roditeljima – posledica nemaštine
Istraživanja agencije „Medium Galup“ pokazuju da u našoj zemlji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću.
Od 35. do 44. godine takvih je 32 odsto, a i u populaciji od 45. do 54. godine čak 27 odsto ostaje u roditeljskom domu
Jelena Kostadinović
Umesto da rade, mladi sve više žive ili na “maminoj i tatinoj grbači” ili na račun porodičnih penzija, kažu statistike. Iako je na Birou za nezaposlene više stotina hiljada prijava za zaposlenje, motiv da se u iščekivanju posla u struci radi nešto drugo gotovo i da ne postoji!
Država se nije pobrinula da mladi, obrazovani ljudi lako nađu zaposlenje, pa je zato radni elan na nuli, rečenica je kojom se obično objašnjava mladalačka letargija i traženje oslonca u “tuđem novčaniku”. Sa druge strane, mnogi su spremni da rade sve i svašta, kako bi zaradili za život. Istraživali smo zašto u Srbiji već dugo postoji ovakva “nejednačina”.
"Sramota me je, baka me hrani!"
Aleksandra Đukić (29) iz Beograda završila je Ekonomski fakultet. U roku. Prosek ocena - 8,20. Živi na Voždovcu, u stanu sa roditeljima i dve mlađe sestre. Narodski rečeno, nema ni minut radnog staža.
- Dok sam studirala, otac i majka mi nisu dozvoljavali da radim – priča Aleksandra za S media portal. – Bilo im je važnije da što pre završim fakultet i dobijem diplomu. Nadali su se da ću lako i brzo naći posao. Međutim, kad sam diplomirala i otišla na Biro, rekli su mi da posla nema i da mi je bolje da potražim uhlebljenje samostalno, jer je tako izvesnije da ću zaraditi platu. Baka i deka su me podržavali u tome, ali do sada nisam imala sreće. Šaljem biografiju na stotine imejlova... Uzalud! Majka je ostala bez posla, otac prima minimalac. Da bismo preživeli, baka i deka nam daju novac od svojih penzija koje su više nego skromne. Ali, da njih nema, ne znam kako bismo sastavili kraj s krajem... Za struju dugujemo 48.000 dinara, za komunalije 35.000. Ne pamtim kad sam sebi kupila komad garderobe ili izašla u kafić.
Sagovornica S media portala nije atipičan predstavnik svoje generacije u današnjoj Srbiji. Kaže da ju je sramota što živi pod roditeljskim krovom i što je hrane baba i deda.
-Umesto da ja njima pomognem, zavisim od 'crkavice' koju dobijaju dva puta mesečno. Majka i otac su takođe očajni. Posla nema ni za lek, a kad kažem da ću raditi na pijaci za dvadesetak hiljada, svi dreknu na mene: "Ni slučajno! Tvoja diploma je jedino za šta smo se svi izborili! Nećemo dozvoliti da arčiš porodično dostojanstvo na nekom buvljaku!" Jedino što mi preostaje jeste da krišom počnem da radim, makar u nekom kafiću. Ali, kad bolje razmislim, zašto sam onoliko 'gulila klupu'?!
Razapeti između realnosti i ambicija
Porodični psiholog Zoran Musterović za S media portal napominje da je za ovakvo ponašanje zaslužna kako navika iz roditeljskih dana da će nam drugi ponuditi posao, tako i naša realnost, odnosno izuzetno teška ekonomska situacija u zemlji. Istovremeno, prema rečima psihologa, mladi žive u snovima i čekaju priliku da im se omogući posao zahvaljujući kom će se obogatiti. Takve šanse početnicima ne pruža nijedno društvo u svetu.
- Osim što "nasleđuju" primanja roditelja pa i penzije, mladi "nasleđuju" i navike prema poslu, zapravo dobijanju posla – objašnjava psiholog Musterović za S media portal. - Navike iz roditeljskih dana su da će nam drugi dati ili ponuditi posao. To je donekle naučena pasivnost u ovoj situaciji. Za dodatno učvršćivanje ovog ponašanja zaslužna je i naša realnost, teška ekonomska situacija koja pruža minimalne šanse za zaposlenje. Kako mladi žive u svom vremenu, pa i svojim snovima, oni neguju vrednosti koje su aktuelne, a po ovom pitanju i oni preferiraju materijalno bogatstvo kao vrhunsku vrednost, pa čekaju priliku koja bi im to omogućila. Tako ostaju razapeti između visokih i nerealnih ambicija, i realnosti koja povremeno nudi male šanse kojim bi se eventualno započeo samostalan život, ali na nivou preživljanja za koji nisu spremni.
Borite se, ne čekajte "pravu priliku"!
Psiholog ističe da ni školske kvalifikacije u dovoljnoj meri ne prate potrebe društva, jer često imamo deficit kadra u određenim oblastima, dok drugi studiraju za poslove kojih je tržište odavno zasićeno. Ipak, ono što zabrinjava je činjenica da se u Srbiji sve manje neguje “kult rada”.
- Veliku odgovornost ima školski sistem, koji se nije u dovoljnoj meri prilagodio novom vremenu, novim potrebama. Ali, postoji nešto alarmantnije: naša sredina ne neguje kult rada! Više se preferira dobra pozicija do koje bi mladi,verovatno, hteli što pre da dođu,jer ona donosi beneficije. Za takva mesta se treba izboriti, teško se dobijaju čekanjem – upozorava psiholog.
Nekada je lako bilo biti mlad
Profesorka sociologije Smiljka Tomanović za S media portal kaže da su u Srbiji, naročito u doba socijalizma, sistemski mehanizmi obezbeđivali prilično dobar prelaz sa školovanja na zaposlenje i prilikom zanivanja porodice - stambeno obezbeđenje, što danas ni približno nije slučaj.
- Kada su se ta država, kao i njeni sistemi zaštite urušili, mladi su postali zavisniji od svih resursa koje roditelji mogu i moraju da im pruže, jer nema ko drugi – objašnjava profesorka Tomanović. - Država nije razvila mehanizme kojim bi to kompenzovala; preko razvijenog sistema stipendiranja, kredita za obrazovanje i povoljnih stambenih kredita. Mladi su svoju tranziciju odrastanja produžili do sredine, pa čak i do kraja tridesetih godina života. U tom smislu, govorimo o prinudno produženoj mladosti...
Neprobirljivost zarad autonomije
Prema rečima psihologa Zorana Musterovića, optimizam uliva veliki broj mladih koji u cilju dokazivanja svoje samostalnosti prihvataju poslove koji ne odgovaraju njihovoj kvalifikaciji i intelektualnim mogućnostima.
- Deo mladih preuzima odgovornost i nastoji da se aktivno prilagodi aktuelnoj situaciji, tako što prihvata poslove kojih ima na tržištu. Nažalost, ovaj broj mladih ljudi je u manjini. Činjenica je da čovek koji je završio studije a ne može da nađe posao u struci teško izlazi na kraj sa ovim problemom,bez obzira na stav. Ipak, menjajući odnos prema problemu i preuzimanjem odgovornosti postajaće realniji, zreliji i spremniji za život, pa će i buduće prave šanse brže prepoznati i iskoristiti – smatra psiholog Musterović.
Život sa roditeljima – posledica nemaštine
Istraživanja agencije „Medium Galup“ pokazuju da u našoj zemlji čak 57 odsto stanovništva od 25. do 34. godine i dalje ne napušta rodnu kuću.
Od 35. do 44. godine takvih je 32 odsto, a i u populaciji od 45. do 54. godine čak 27 odsto ostaje u roditeljskom domu
Jelena Kostadinović
Kod nas je filozofija 'neka ga, nek je ziv i zdrav'. A sa druge strane znam za slucajeve izbacivanja roditelja iz njihovih kuca (prelazak u selo, na vikendicu...) da bi potomak mogao da bude sam u kuci i da ako mu se posreci dovede neko zensko.
