- 03 Maj 2009, 12:01
#1462893
Intervju: Dušan Kovačević
Dvadeset godina Srbiju trese „pljačkaška groznica“. Otima se sve što je nekada bilo državno, narodno, privatno... Tužna je i jadna zemlja, sa svim institucijama, zakonima, pravom, kad jedna devojka mora da istražuje kriminal i pljačku... Na pitanje urednice „Insajdera“, svi odgovaraju sa blagim osmehom deteta koje je uhvaćeno u krađi zelenog voća u susednom dvorištu. Pa, dobro, uzeli smo tih par zelenih kajsija, i dve-tri jabuke, kaže na početku razgovora za „Blic nedelje“ dramski pisac Dušan Kovačević.
Balkanski narodi – kaže Kovačević – imaju ukorenjeni otpor prema svakoj vrsti uređene države, jer im je država, kroz vekove, većma bila neprijatelj. Što znači, ono što je državno, to treba ili uništiti, ili pokrasti ... I, naravno, kad ljudi vide da državu pljačkaju oni koji su zaduženi da je čuvaju, šta je prva pomisao jednog običnog, prosečnog lopova...
Kada biste pisali dopunjeno izdanje knjige o srpskim podelama, u koju biste grupu svrstali očajnike koji seku prste jer ne mogu da prehrane decu? A u koju biznismene koji „sponzorišu“ i demokrate i radikale?
– Porazna je i simbolična slika čoveka s odsečenim prstom. Porazna je, jer on traži samo ono što je zaradio, a simbolična, da mu je taj prst odsekao onaj koji ga je u taj položaj doveo. I ono što je najtragičnije, taj čovek sa unakaženom rukom, govori bez besa, bez gorčine, bez bola, govori ono što bi morali da izgovore oni koji su zaduženi da brinu o ljudima ove zemlje.
Kad se saberu sve pljačke tokom proteklih dvadesetak godina, dolazi se do apsurdne činjenice da je Srbija bila jedna od najbogatijih zemalja na svetu. I kako stvari sad stoje, za otimanje i pljačku, ostala su još samo dva-tri poljska klozeta.
Kako doživljavate performans u srpskom parlamentu?
– Ko još gleda srpski parlament? Ko je još toliki mazohista da sedi i gleda kako se poslanici – svađaju, vređaju, optužuju... Porazno je što posle jedne takve „rasprave“ u parlamentu ostaje gorak ukus da je u komunikaciji najodgovornijih ljudi sve dozvoljeno, da čovek čoveku može da kaže „preko televizije“ ono što bi u svakoj školi bilo sankcionisano ukorom pred isključenje. I, koji je to obrazovni sistem koji će ubediti generacije mladih ljudi da je uvreda nedopustiva, da se za klevetu može odgovarati, da je za nasrtaj na nekoga predviđena i kazna zatvorom, kad se sve to radi (preko televizije) u najvažnijoj kući Srbije. I da apsurd bude veći, ti isti koji su se vređali do granice potezanja oružja, u sledećim izbornim kampanjama drže se za ruke, ljube se i optužuju narod da se ne razume u „politička previranja“, koalicije, korisne kompromise...
Onaj ko još gleda rasprave u parlamentu – a nije najbliži rod govornika, pa mora da mu kaže kako je izgledao, na najboljem je putu da završi na nekom psihijatrijskom odeljenju, sa minimalnim izgledima za izlečenje.
Za vreme Miloševića uveravali su nas da su „lude krave naša šansa“. Jesenas, kada je kriza uveliko drmala SAD i razvijene zemlje, šireći se nezadrživo i na ostali deo sveta, aktuelna vlast je u tome videla šansu da u Srbiju pohrle strane investicije. Jesu li u pitanju pacerski previd ili...
– Ovih dana se svetom pronela panična vest da su svinje najopasnije po ljudsko zdravlje, i da su – u odnosu na „lude krave“ i „gripozne piliće“, neuporedivo smrtonosniji nosioci mutiranog virusa. Maltene, ko pogleda svinju može istog trenutka da umre.
A po najčuvenijim svetskim sociolozima, planeta nije (skoro) bila bliža globalnoj pobuni gladnih, obespravljenih, pokradenih, poniženih... Dve trećine čovečanstva je na ivici gladi, a jedna trećina nema vodu, dok se nekoliko miliona kriminalaca pod pokroviteljstvom najmoćnijih zemalja sveta nadmeće u rasipanju ukradenog novca. I u mesecima kada Latinsku Ameriku trese socijalna groznica, kad radnici osvajaju otete fabrike, kad je kontrola nad gladnim i bednim ljudima sve slabija, pojavljuje se u Meksiku – svinjski grip!
Ako globalna kriza i pobuna radnika širom sveta poprimi „revolucionarne razmere“ – što nije daleko od zdravog razuma, možemo očekivati da planetu zahvati epidemija vrabaca sa virusom kuge, ili šume zaražene tifusom.
Sirote nesrećne životinje postale su najveća opasnost po najgore stvorenje u istoriji postojanja sveta, po najveću štetočinu – čoveka.
Naravno, i sa paranojom, i bez paranoje, i sa „teorijama zavere“, i bez njih, činjenica je da su sve te boleštine uzrokovane ljudskom rukom, da ih je čovek stvorio i da je sopstveni greh pripisao pticama, životinjama i „kiselim šumama“. Tom planetarnom ludilu i mi dajemo svoj skromni doprinos, po onoj narodnoj: kud svi Turci, tu i mali Mujo ...
Scene iz vaše drame „Generalna proba samoubistva“ često gledamo i na beogradskim mostovima. I to sve s navijačima koji požuruju nesrećnike da ostvare svoj naum kako bi oni što pre mogli da nastave svojim poslom. Je li to život prevazišao pozorište?
– Pozorište je, oduvek, bilo najvitalnija umetnost, igra najbliža realnosti, sa materijalnim dokazima (islikanim kao žanr scene po zidovima pećina) da postoji od pamtiveka, od onog dana kada je naš zajednički pra-prapredak, pre desetak hiljada godina ušao u neku od tih pećina, sav izubijan i izranavljen i, pričajući zašto nema uvo ili deo nosa, igrao scenu iz lova, pred publikom oko ognja ... Šta su ovde elementi pozorišta? Sve. Glumac – lovac, publika – saplemenici, vatra – rasveta, zidovi pećine – sala ...
I ta tragična scena na mostu, sa „publikom“ koja žuri kući, i mostom blokiranim zbog mladog čoveka koji bi da napusti represivni svet, deo je onoga što glumac igra na sceni, ili čovek u životu. Oduvek me je zanimalo gde je ta granica između pozorišta i života. Od dana do dana, svi smo mi glumci, i svi smo mi publika, samo se „komadi“ koje igramo (ili gledamo) povremeno menjaju.
„Generalna proba samoubistva“ je izmišljena priča sa stvarnim likovima, moje osećanje ovog nemirnog, obolelog vremena, civilizacije kojoj su otkazale kočnice, a šofer je, uz sve to, i bahat, bezobziran, moćan, i nabijen energijom kokaina, jer je alkohol ostavljen sirotinji, vozačima zaprežnih kola ...
Ako je za sve ovo što se događa na planeti kriva gugutka, krava, prase i prokisla breza, i ako je ta laž ustanovljena kao istina, ovaj svet će ponoviti greške (i sramote) iz dvadesetog veka; ništa nismo naučili, pa, prema tome, ponavljaćemo i razred, i život.
Osam godina nakon prevrata oktobra 2000. Srbija je daleko od uređene države. Šta vas je tokom ovih godina najviše razočaralo?
– Razmišljajući o tome šta je većina od nas radila tokom devedesetih godina, sećajući se onih silnih demonstracija, protesta, priredbi, performansa, pesama i batina, dok su oni „pametniji“ iznosili, ili skrivali milijarde, moje lično osećanje je da bi bilo najpoštenije prema nama samima kada bismo otišli u neki cirkus i sa svom priloženom dokumentacijom (kakve smo klovnove izigravali) zatražili, zamolili da nas penzionišu kao – klovnove sa dugogodišnjim stažom. Eto, to je moje osećanje (i sećanje) na onih i ovih dvadesetak godina.
Na korak do raja
Poznato je da ste „veliki navijač Beograda“. Koliko vam je prestonica lepša sa Delta sitijem i Tržnim centrom Ušće?
– Očekujem da će, uskoro, cela Srbija da bude jedan jedinstveni šoping centar. Kad se bude ulazilo u Srbiju, vi ćete ući u taj centar, i putovaćete duž ulica sa radnjama i veštačkim rastinjem, sve grejano (ili hlađeno) erkondišnima, a svetlost neona će zamenjivati ionako opasne sunčane zrake. Pre, ili kasnije, doći će do integracije, do spajanja miliona kvadratnih metara šoping-molova, tako da će nebo nad Srbijom biti pokriveno plavkastim poliuretanom, a iz svih kutaka će se čuti ona divna, smirujuća, „liftovska“ muzika. Zapravo, mi smo na korak od slika starih majstora koji su slikali scene iz raja.
Intervju: Dušan Kovačević
Dvadeset godina Srbiju trese „pljačkaška groznica“. Otima se sve što je nekada bilo državno, narodno, privatno... Tužna je i jadna zemlja, sa svim institucijama, zakonima, pravom, kad jedna devojka mora da istražuje kriminal i pljačku... Na pitanje urednice „Insajdera“, svi odgovaraju sa blagim osmehom deteta koje je uhvaćeno u krađi zelenog voća u susednom dvorištu. Pa, dobro, uzeli smo tih par zelenih kajsija, i dve-tri jabuke, kaže na početku razgovora za „Blic nedelje“ dramski pisac Dušan Kovačević.
Balkanski narodi – kaže Kovačević – imaju ukorenjeni otpor prema svakoj vrsti uređene države, jer im je država, kroz vekove, većma bila neprijatelj. Što znači, ono što je državno, to treba ili uništiti, ili pokrasti ... I, naravno, kad ljudi vide da državu pljačkaju oni koji su zaduženi da je čuvaju, šta je prva pomisao jednog običnog, prosečnog lopova...
Kada biste pisali dopunjeno izdanje knjige o srpskim podelama, u koju biste grupu svrstali očajnike koji seku prste jer ne mogu da prehrane decu? A u koju biznismene koji „sponzorišu“ i demokrate i radikale?
– Porazna je i simbolična slika čoveka s odsečenim prstom. Porazna je, jer on traži samo ono što je zaradio, a simbolična, da mu je taj prst odsekao onaj koji ga je u taj položaj doveo. I ono što je najtragičnije, taj čovek sa unakaženom rukom, govori bez besa, bez gorčine, bez bola, govori ono što bi morali da izgovore oni koji su zaduženi da brinu o ljudima ove zemlje.
Kad se saberu sve pljačke tokom proteklih dvadesetak godina, dolazi se do apsurdne činjenice da je Srbija bila jedna od najbogatijih zemalja na svetu. I kako stvari sad stoje, za otimanje i pljačku, ostala su još samo dva-tri poljska klozeta.
Kako doživljavate performans u srpskom parlamentu?
– Ko još gleda srpski parlament? Ko je još toliki mazohista da sedi i gleda kako se poslanici – svađaju, vređaju, optužuju... Porazno je što posle jedne takve „rasprave“ u parlamentu ostaje gorak ukus da je u komunikaciji najodgovornijih ljudi sve dozvoljeno, da čovek čoveku može da kaže „preko televizije“ ono što bi u svakoj školi bilo sankcionisano ukorom pred isključenje. I, koji je to obrazovni sistem koji će ubediti generacije mladih ljudi da je uvreda nedopustiva, da se za klevetu može odgovarati, da je za nasrtaj na nekoga predviđena i kazna zatvorom, kad se sve to radi (preko televizije) u najvažnijoj kući Srbije. I da apsurd bude veći, ti isti koji su se vređali do granice potezanja oružja, u sledećim izbornim kampanjama drže se za ruke, ljube se i optužuju narod da se ne razume u „politička previranja“, koalicije, korisne kompromise...
Onaj ko još gleda rasprave u parlamentu – a nije najbliži rod govornika, pa mora da mu kaže kako je izgledao, na najboljem je putu da završi na nekom psihijatrijskom odeljenju, sa minimalnim izgledima za izlečenje.
Za vreme Miloševića uveravali su nas da su „lude krave naša šansa“. Jesenas, kada je kriza uveliko drmala SAD i razvijene zemlje, šireći se nezadrživo i na ostali deo sveta, aktuelna vlast je u tome videla šansu da u Srbiju pohrle strane investicije. Jesu li u pitanju pacerski previd ili...
– Ovih dana se svetom pronela panična vest da su svinje najopasnije po ljudsko zdravlje, i da su – u odnosu na „lude krave“ i „gripozne piliće“, neuporedivo smrtonosniji nosioci mutiranog virusa. Maltene, ko pogleda svinju može istog trenutka da umre.
A po najčuvenijim svetskim sociolozima, planeta nije (skoro) bila bliža globalnoj pobuni gladnih, obespravljenih, pokradenih, poniženih... Dve trećine čovečanstva je na ivici gladi, a jedna trećina nema vodu, dok se nekoliko miliona kriminalaca pod pokroviteljstvom najmoćnijih zemalja sveta nadmeće u rasipanju ukradenog novca. I u mesecima kada Latinsku Ameriku trese socijalna groznica, kad radnici osvajaju otete fabrike, kad je kontrola nad gladnim i bednim ljudima sve slabija, pojavljuje se u Meksiku – svinjski grip!
Ako globalna kriza i pobuna radnika širom sveta poprimi „revolucionarne razmere“ – što nije daleko od zdravog razuma, možemo očekivati da planetu zahvati epidemija vrabaca sa virusom kuge, ili šume zaražene tifusom.
Sirote nesrećne životinje postale su najveća opasnost po najgore stvorenje u istoriji postojanja sveta, po najveću štetočinu – čoveka.
Naravno, i sa paranojom, i bez paranoje, i sa „teorijama zavere“, i bez njih, činjenica je da su sve te boleštine uzrokovane ljudskom rukom, da ih je čovek stvorio i da je sopstveni greh pripisao pticama, životinjama i „kiselim šumama“. Tom planetarnom ludilu i mi dajemo svoj skromni doprinos, po onoj narodnoj: kud svi Turci, tu i mali Mujo ...
Scene iz vaše drame „Generalna proba samoubistva“ često gledamo i na beogradskim mostovima. I to sve s navijačima koji požuruju nesrećnike da ostvare svoj naum kako bi oni što pre mogli da nastave svojim poslom. Je li to život prevazišao pozorište?
– Pozorište je, oduvek, bilo najvitalnija umetnost, igra najbliža realnosti, sa materijalnim dokazima (islikanim kao žanr scene po zidovima pećina) da postoji od pamtiveka, od onog dana kada je naš zajednički pra-prapredak, pre desetak hiljada godina ušao u neku od tih pećina, sav izubijan i izranavljen i, pričajući zašto nema uvo ili deo nosa, igrao scenu iz lova, pred publikom oko ognja ... Šta su ovde elementi pozorišta? Sve. Glumac – lovac, publika – saplemenici, vatra – rasveta, zidovi pećine – sala ...
I ta tragična scena na mostu, sa „publikom“ koja žuri kući, i mostom blokiranim zbog mladog čoveka koji bi da napusti represivni svet, deo je onoga što glumac igra na sceni, ili čovek u životu. Oduvek me je zanimalo gde je ta granica između pozorišta i života. Od dana do dana, svi smo mi glumci, i svi smo mi publika, samo se „komadi“ koje igramo (ili gledamo) povremeno menjaju.
„Generalna proba samoubistva“ je izmišljena priča sa stvarnim likovima, moje osećanje ovog nemirnog, obolelog vremena, civilizacije kojoj su otkazale kočnice, a šofer je, uz sve to, i bahat, bezobziran, moćan, i nabijen energijom kokaina, jer je alkohol ostavljen sirotinji, vozačima zaprežnih kola ...
Ako je za sve ovo što se događa na planeti kriva gugutka, krava, prase i prokisla breza, i ako je ta laž ustanovljena kao istina, ovaj svet će ponoviti greške (i sramote) iz dvadesetog veka; ništa nismo naučili, pa, prema tome, ponavljaćemo i razred, i život.
Osam godina nakon prevrata oktobra 2000. Srbija je daleko od uređene države. Šta vas je tokom ovih godina najviše razočaralo?
– Razmišljajući o tome šta je većina od nas radila tokom devedesetih godina, sećajući se onih silnih demonstracija, protesta, priredbi, performansa, pesama i batina, dok su oni „pametniji“ iznosili, ili skrivali milijarde, moje lično osećanje je da bi bilo najpoštenije prema nama samima kada bismo otišli u neki cirkus i sa svom priloženom dokumentacijom (kakve smo klovnove izigravali) zatražili, zamolili da nas penzionišu kao – klovnove sa dugogodišnjim stažom. Eto, to je moje osećanje (i sećanje) na onih i ovih dvadesetak godina.
Na korak do raja
Poznato je da ste „veliki navijač Beograda“. Koliko vam je prestonica lepša sa Delta sitijem i Tržnim centrom Ušće?
– Očekujem da će, uskoro, cela Srbija da bude jedan jedinstveni šoping centar. Kad se bude ulazilo u Srbiju, vi ćete ući u taj centar, i putovaćete duž ulica sa radnjama i veštačkim rastinjem, sve grejano (ili hlađeno) erkondišnima, a svetlost neona će zamenjivati ionako opasne sunčane zrake. Pre, ili kasnije, doći će do integracije, do spajanja miliona kvadratnih metara šoping-molova, tako da će nebo nad Srbijom biti pokriveno plavkastim poliuretanom, a iz svih kutaka će se čuti ona divna, smirujuća, „liftovska“ muzika. Zapravo, mi smo na korak od slika starih majstora koji su slikali scene iz raja.
