Претешке успомене за један живот
''Политика'' среда 8. новембар 2017...
Давид Сладек, чешки фотограф и новинар, сместио је међу корице књиге, са жељом да свет упозори на опасност која се надвила над човечанством, исповест 20 преживелих логораша Јасеновца
Ћутали су седам деценија о голготи коју су преживели као деца у логорима Независне државе Хрватске 1941–1945, а онда су, неки први пут, с пуно поверења душу отворили Давиду Сладеку, чешком фотографу и новинару. Двадесет исповести Сладек је, на себи својствен начин, фотографијама и цитатима из интервјуа, преточио у књигу посвећену сећању и осећању људи. То је, како каже аутор, почетак пројекта који има за циљ да допре до што више људи и тако опомене човечанство да више никада не отвори врата пакла на земљи због нечије припадности, религије или филозофије. Поготово у данашње време када се многи „хватају за кваку”.
Давид је преласком из Чешке за Лондон, пре више од једне деценије, велики део свог фотографског рада фокусирао на живот мањина и субкултура у Енглеској. За злочине који су почињени над Србима на подручју НДХ за време Другог светског рата чуо је дружећи се са заједницом Срба у Лондону.
– Мислио сам да добро знам прошлост источне Европе, уосталом, Југославија је била наша омиљена дестинација за одмор. Међутим, био ми је потпуно непознат страшан геноцид почињен у Другом свјетском рату. Контактирао сам с Меморијалном фондацијом Јасеновца и Холокауста у Лондону. Чињенице које сам сазнао, као и свест да о томе нисам имао појма, уплашили су ме – прича Сладек додајући да је тада осетио потребу да се посвети као уметник овој теми, не слутећи до које мере ће му променити живот.
– Неколико месеци касније, 2015. спаковао сам се и упутио за Београд и Бањалуку. Нисам знао шта ме чекао, имао сам једино контакт с Удружењем преживелих логораша Јасеновца – објашњава аутор књиге која је објављена у априлу 2017. године.
– Читао сам да је у Јасеновцу досад откривено 105 масовних гробница огромних димензија, да је комплекс логора био распоређен на површини од 240 квадратних километара. Као и то да је хрватски концентрациони логор за истребљење Срба, Јевреја и Рома био трећи концентрациони логор по величини у Европи! Али, тек када сам направио спој између сећања на то време и особе која их прича спознао сам величину страхота – говори наш саговорник док му на очи навиру сузе. Први интервју с Пером Родићем уговорила му је Добрила Кукољ, председница Удружења логораша из Бања Луке.
– Веома узнемирено поверио ми је да никада својој супрузи није рекао шта је преживео. Она је преминула и није сазнала целу причу. Понеко се осећа посрамљен да говори о преживелим понижењима. Отуда назив књиге „Неизговорени геноцид”, која није историјски уџбеник који би се позабавио проценом броја жртава. Она је искрен увид у емоције оних који су имали среће да преживе, а можда несрећу да не забораве – напомиње Сладек и подсећа да, за разлику од послератне Немачке у којој се говори о нацистичким злочинима, који се јавно осуђују, Хрвати и Срби граде нову државу – Југославију.
Званична политика братства и јединства гарантује равноправност свих народа, уносећи у преживеле логораше страх да причају о ономе што су прошли, усташки су злочини дефакто некажњени, а осуда злочина и извршилаца злочина није била довољно јака.
Давид Сладек је у рад на књизи и њено штампање досад уложио 10.000 фунти, целу своју уштеђевину као и део новца који заради радећи на другим пројектима. Због чега га је, како каже, и вереница оставила. Али идеја водиља да се дуго заташкавана истина чује, а да рата више не буде, даје му снаге да истраје.
– Након више година реч геноцид је поново у употреби у вези с распадом Југославије и ратом у Босни. Мешање страних сила и поједностављивање чињеница доводи до идентификације добре и лоше стране која је обрнута од оне у Другом светском рату. Осети се укус неправде. Приче последњих логораша остају знане само у региону. Они се осећају одбачено од јавности, а због политичке климе је важније него икада досад да се подсетимо куда воде мржња и поделе на њих и нас – инсистира наш саговорник.
– Делови интервјуа који су у књизи не представљају оно најбитније што су моји саговорници хтели да кажете. Изабрао сам, по осећању, делове који најупечатљивије дочаравају страхоте – рекао је Сладек у Удружењу логораша у Београду, где је стигао с пуним кофером књига које је сваком од саговорника, сада и пријатеља, лично уручио.
Још увек није научио српски, како је обећао, али већ доста разуме. Тако да му Марија Вукић свесрдно помаже као преводилац, али и у објашњавању историјских околности.
Следећи корак је изложба фотографија преживелих. Њихових шака као симбола неизречених ужаса који се разумеју на свим језицима. Биће постављане на јавним местима, где год се укаже могућност, по градовима европских земаља. Досад је поставка била у православној цркви у Лондону и у родном месту Давида Сладека у Чешкој.
То није све, фотографије и комплетне изјаве које ова књига није обухватила налазе се и на сајту unspokengenocide.com. За почетак двојезично, а у плану је да се преведе на што више језика да што више људи може прочитати приче. Сладек иде даље:
– Следећи пројекат је о Дијани Будисављевић, деци коју је спасила и начину на који су та деца сазнавала своје порекло. Свестан сам да немам превише времена, што значи да ћете ме вероватно виђати много чешће у Београду и биће ми веома драго да вас видим – рекао је на крају разговора.
opet pojma nemaš. 
..Nikakvi incidenti na području tom nisu zabilježeni do 20.st ... Pa si vi sad mislite koja je to tragedij .a skupa smo se obranili od Turaka.