- 01 Jan 2018, 22:48
#2807019
“Od svega naslaganog u tom, izgleda mom pregratku plakara u ostavi, babuška zakrade najviše pažnje. Da li žarkim bojama (zaokruženo rumenilo na obrazima, jarkoplava marama, krupni cvetovi na haljini) ili time što je, čim sam je dotakao, iz sećanja izronilo koliko sam samo puta, kao dečak, voleo da je zaredom rasklapam do najmanje i iznova krupnjam do najveće. Ta je ingeniozna igračka, čvrsto verujem, oličenje psihologije, ona je psihologija sama, glavom i bradom: čovek opkoljen čovekom opkoljen čovekom opkoljen čovekom. Koliko koža moraš da oguliš, koliko ljuštura da prosečeš kako bi došao do srži bića, do toga ko je neko zapravo? Pa i kad se istinski izveštiš u disciplini silaženja u osobu, kako ćeš znati kada si stvarno stigao do poslednjeg, do lica koje napokon nije paravan? Deca, svi znamo, krše svoje igračke da ustanove ima li čega unutra; ja nisam. Opsednuto sam glavolomio jedino o tome kako i čime da otvorim najmanju babušku, nasmrt ozbiljno uveren da u njoj mora biti još jedna, još sićušnija. Ne zaustaviti se tamo gde igra predviđa. Ne pristati na to da se ne može dalje, dublje. To bi bila savršena zamka, mislio sam: pravljena je da se dovde rasklapa, pa niko ne sumnja da se u ovoj, neotvorivoj, bar ne na isti način otvorivoj, takođe krije nešto. Upravo: nešto drugo. Neće biti, ako je tako vešto skrivena i čuvana, da je unutra šćućurena opet ova ista zajapurena tetkica. Ne unutra je prelepa devojka, ili kakva drevna tajna, ili odgovor na sva pitanja. Moglo bi biti, i ne bi me čudilo, da moja nasukanost na psihologiju vuče korene baš od ovih drvenih figurica”
Marčelo