Originally posted by ns.happy
U svitanje, u pojati niskoj
Gde se zlati rogoza gomila,
Sedmoro je štenadi riđaste,
Sedmoro je kučka oštenila.
Ližući ih jezikom crvenim,
Milovala štenad sve do mraka,
I kopneo sneg je zagrejani
Ispod njenog toploga stomaka.
Kad je jato kokošaka lenih
Zadremalo na motki sedeći,
Pošao je seljak natmureni,
Svih sedmoro noseći u vreći.
Mučeći se da ima priđe malo,
Trčala je kroz nanose meke...
I dugo je, dugo je drhtalo
Nezamrzlo ogledalo reke.
Kad se natrag vukla po prtini,
Ližuć svoje telo oznojeno,
Mesec joj se nad kućom učini
Kao jedno riđe štene njeno.
Gledala je u visinu modru,
Žalosni se urlik dugo čuo,
Tanki mesec klizio po svodu
I u polja za breg utonuo.
Nemo, kao od milostinje bedne,
Kada kamen bace joj iz šale,
U sneg su se pseće oči njene
Kao zlatne zvezde skotrljale.
Jutros rano gde strn šumi, lupka,
gde se beli trska, u guguti,
sedmoro je oštenila kucka,
sedmoro je oštenila žuti'.
Do u sumrak grlila ih nežno
i lizala niz dlaku što rudi,
i slivo se mlak sok neizbežno,
iz tih toplih materinskih grudi.
A uvece, kad živina juri,
da zauzme motke, il' prut jak,
izišo je tad domacin tmuri,
i svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trcala,
stizala ga, kao kad uhode...
I dugo je, dugo je drhtala
nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuc se po tmini,
i ližuci znoj s bedara lenih,
mesec joj se nad izbom ucini,
kao jedno od kucica njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
zavijala bolno za svojima,
a mesec se kotrljao tanki,
i skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il' srece,
kad joj bace kamicak niz breg,
pale su i njene oci psece,
kao zlatni sjaj zvezda u sneg.
Lepsi prevod.
Vidiš da je možda i iz Bosne.. Budi čovek, reaguj emocijama, to su štenci, bebe. Meni su i istom rangu kao i ljudi.
Ali nisam pogledao video... ne zelim.
