- 08 Jul 2011, 14:15
#2262353
КАКО СПРЕЧИТИ ИЗБОР ФАШИСТЕ
Да ли фашиста постаје - мање фашиста, или расиста - мање расиста, ако на власт дође вољом бирача, односно демократским путем?
На то питање историја је одавнодала одговор, али живот, изгледа, тражи да се стално изналазе нова решења за проблем који се у различитим срединама, и на различите начине, изгледа, увек изнова поставља.
Поучан изазов демократији од стране једног профашистичког политичара дошао је, на срећу, у Америци, средини којој се не могу одрећи демократске традиције, а ни ауторитет у просуђивању шта је демократски поступак а шта није. Зато је, можда, и вредно видети на који начин се политика брани од опасности, а да притом није прекршила основне изборне и остале демократске форме.
Дејвид Дјук, некадашњи "велики маг" Кју Клукс Клана, тајне расистичке организације чији је симбол запаљени крст, а бивша делатност - убијање и мучење "непослушних" црнаца, решио је да се огледа и у "надземној" политици. Претходно се формално одрекао грехова младости у које, поред поменутог, спада и припадност неким пронацистичким организацијама, проповедање расне чистоте и, чак, растурање књига са насловима као што су, рецимо, "Света књига Адолфа Хитлера" или "Хитлер кога смо волели".
Први политички корак лепушкастог и лепоречивог (што нису занемарљиве предности у америчкој политици, без обзира какав је политички циљ) Дејвида Дјука био је успешан - победио је у изборима за Конгрес савезне државе Луизијане, пошто се кандидовао у претежно белом изборном округу. То је својевремено такође био својеврсни скандал, али америчка штампа, спретна не само да осветли са свих страна оно што је занимљиво, већ исто толико вешта и да "заборави" нешто мање пријатно за овдашње укусе, брзо је покопала "инцидент", оставививши Дјука да се снађе како зна и уме у локалном парламенту.
По свему судећи, Дјук се добро снашао, толико добро да је решио и да учини корак који не би био велики само за њега, већ и за прилике у америчкој демократији. Другим речима, кандидовао се за положај сенатора у Конгресу у Вашингтону. Пошто га Републиканска странка није прихватила као свог званичног кандидата, искористио је право да се кандидује као њен незванични кандидат.Прва сондирања јавног мњења показала су да је Дјукова популарност велика и да се лако може догодити да угрози сенатора Бенета Џонсона, демократу којем се приближио реизбор. Да се и не говори о "званичном" републиканском кандидату, неком анонимусу у националним оквирима, чија се популарност у процентима могла избројитина прстима једне руке.
Како се приближавало време избора, главна америчка штампа је све више пажње посвећивала Дјуку, преносећи у јавност разне његове изјаве, које су углавном потврдиле да је вук длаку променио али није и политичку ћуд. Тако је "Тајм" са згражањем пренео мисао динамичног Дјука да је покојни немачки ратни злочинац Рудолф Хес заслужио Нобелову награду за мир, а о холокаусту и истребљивању Јевреја за време Другог светског рата дошао је његов коментар да се са бројкама сигурно претерује иако је "сигурно било и ратних свирепости".
Штампа је Дјуку пронашла и то да је десет месеци пре избора изјавио да "националност долази кроз гене" и да црнци "због наслеђених тенденција" имају "склоности да делују антисоцијално". Тако што у једној Америци, која претендује да "претапа" различите нације и расе у једну, америчку, представља више него јерес. Пошто се у критикама Дјуковог политичког профила и грехова из младости посебно ангажовао дневник из Њу Орлеанса "Тајмс пикајун", Дјук је у једној прилици "невино" упитао масу својих присталица на једном збору: "Знате ли ко је власник тог листа?" Одговор је дошао и гласно и једногласно. Маса је скандирала "Јевреји, Јевреји",са свим конотацијама које се иза тога, обично, у таквој средини подразумевају.
Америчка јавност је била запрепашћена могућношћу, коју су анкете све више потврђивале, да тај и такав политичар, поштовалац чувеног доктора Јозефа Менгелеа из Аушвица, добије место усред америчког Сената, часног парламентарног дома који је идосад био радно место многих конзервативаца, па и ретроградних личности, али, колико се памти, ни једног декларисаног фашисте.
Да би се сломио Дејвид Дјук, ступио је у акцију неуобичајени савез. Прво је републикански сенатор са хладне Аљаске Тед Стивенс дошао у врућу Луизијану да подржи свог колегу демократу Џонсона, а затим је то учинило још најмање пет републиканских сенатора!
Да би се сломио Дејвид Дјук, ступио је у акцију у најмању руку необични савез,што би се рекло - непринципијелна коалиција. То што би било незамисливо или неоствариво у неким другим земљама и политичким миљеима, овог пута је имало свој рационални циљ: боље и супарничка странка, него један фашиста, који је брука за цели систем.
Американци су прагматичан народ, а републиканци и демократи су политички, уствари, много више слични него што су различити. Дејвид Дјук је могао да буде дисонантна нота у владајућој америчкој политичкој хармонији, коју циници називају и једностраначким системом, због малих разлика које постоје између двеју главних политичких партија, које држе монопол на политичкој сцени. Да не би било било какве дилеме, у Луизијани се и "званични" републикански кандидат повукао из изборне трке, подржао свог противкандидата и конкурента, а изјаснио се против - Дејвида Дјука.
Тиме је ствар запечаћена.
Изборни резултати који су уследили показали су да су републиканци имали право што су употребили овако тешку и неуобичајену политичку артиљерију. Џонсон је победио са 54 процента гласова, против Дјукових 44 процента. Када се све, бар привремено до следећих избора, завршило жељеним исходом, многи су се запитали: зашто је народ, у ствари, гласао за расисту и фашисту? Луизијана је, наиме, држава у којој живи 27 одсто црнаца од укупног броја становника. То није занемарљив гласачки фактор. Иако се зна да црнци, најчешће, не користе своја гласачка права, ипак је потребно да белци буду изузетно компактни па да изгласају кандидата без подршке готово трећине бирачког тела.
Објашњење познавалаца ситуације у Луизијани јесте да белци, у ствари, нису гласали за Дјука, него су гласали против Џонсона. Сличан се феномен, наиме, могао видети и у појединим државама Источне Европе где су, такође, гласовима против комуниста, демократски избори изнели на власт различите анонимусе, па и конзервативце (а можда и фашисте) различитих боја. Ако се томе дода незадовољство привредном ситуацијом Луизијане која се годинама налазила у економској рецесији,ако не и кризи, онда постаје јасније да се бирачи могу окренути ономе што ни сами,заправо, не желе.
Наравно, после избора је, обично, касно за кајање и зато су америчке политичке снаге и учиниле све да ограде и онемогуће профашистичког кандидата.
Да ли би им то пошло за руком да је економска ситуација још гора него што јесте била или да су републиканци и демократи били лошије организовани и мање склони сарадњи него што се то показало? Искуства из неких других времена и са неких других географских ширина, па и наших балканских, нису у том погледу увек охрабрујућа.
Дејвид Дјук за свој пораз ипак више дугује америчкој демократској традицији, а можда и јеврејском лобију, него свим осталим околностима узетим заједно. Остаје да се види, међутим, колико би та брана била поуздана, ако би се околности, нарочито економске, драстичније мењале.
