Gay-Serbia.com | Diskusije

Kapiram da se te stvari tek retroaktivno uvide, kad ludilo krene da tinja ili prodje.
Ludilo je nesnadjenost, izgubljenost, tuzna zbunjenost.

E sad... to je kao kad dete psuje a roditelji ga hvale ili mu čak daju nagrade.

Da li povladjujete tudjoj nesnadjenosti, ma koliko zabavna ta nesreca bila, i socijalno produktivna, ili se posto poto trudite da ljudima naznacite da su u periodu haosa?

Povladjujem ali u isto vreme im pomazem da shvate da su prolupali, ali to moje nema vajde dok sami ne shvate da su u tom periodu haosa. U stanju da sam da povladjuem na svoju stetu, dok ne puknem.

mislis da je neobican,luckast, ali zapravo autodestruktivan.
u najmanju ruku odreagujem da mi nije bas cool ili duhovito, izbegavam da osudjujem.

Radije kazem ono sto mislim.

LeDeNa_ napisao:Naravno, sve je pitanje koliko nam je ta osoba bliska ili ne.

Toliko...

Tooo.

Uglavnom se radi o tome koliko sam (ne)upućen u sam problem. Postoje neki ljudi koji 'glume ludilo', pa posle ispadnete sami sebi smešni kada ih prođe jer ste uludo trošili vreme i energiju. To su najčešće oni raskidi i mirenja bez kraja. Ima naravno i drugih slučajeva.
Takođe, ne bi trebalo povlađivati i tolerisati sve to po svaku cenu bezgranično. Ta vrsta haosa ima svoju tanku granicu ako ga pustite predaleko pa neretko naudi i vama samima. Ludilo, kako ga ovde Frau Orlando naziva, ne bi trebalo da bude osnova nekog prijateljstva- tj. da određena osoba 'trpi' razne 'ispade' kako bi se nazvala prijateljem. Ne znam kako bih to imenovao...

ako je ludilo pozitivno, povladjujem.

prestala sam da verujem da mogu da 'pomognem' ili 'olaksam' ljudima koji na taj nacin 'nisu dobro'. postoje granice u ponasanju prema sebi i drugima koje ne tolerisem bez obzira na kolicinu 'nesnadjenosti' i slicne baljezgarije jer smatram da gotovo sve osobe sa kojima sam u kontaktu vrlo dobro umeju da ocene kada pocinju da 'padaju' i da pomoc i savet u tim momentima mogu da traze...tek tada dajem sebi za pravo da se nesto 'oglasim' ili 'aktiviram'.....


cak i tada, postoje stvari za koje nekoga mogu samo da napusim, ali nikako da ih tolerisem....



ni za sebe ne trazim vise razumevanja od tog koje sama pruzam.

znao sam biti enabler. sada vise ne toliko, ne da mi se.

uostalom, jebes ludilo koje ovisi o povladjivanju drugih.

Nisam dolazio u kontakt sa pure ludilom, nesnadjenost, tuzna zbunjenost su pojmovi daleko od ludila. Ko sam ja pa da nekom stavljam do znanja da je u 'periodu haosa', pogotovu ako to nisu jako bliske osobe. Obicno se iscudjavam, gledam, slusam, ne korim nikoga, i ako primetim- ne primetim. Nekako mi je uvek izgledalo kada sam u drustvu 'takvih' osoba, nesnadjenih i izgubljenih da su i same svesne tog svog problema, pa samo moje reagovanje na to bi mozda poostrilo boje 'na slici koja krivo stoji na zidu' i dalo kontraefekat.