- 24 Okt 2010, 01:19
#2025525
Kada sam bila dete, dan mi se cinio beskrajnim. (Doduse, zivela sam u vremenima kada je roditeljima bilo bitno da dodjes na rucak i veceru, nije bilo danasnjih strahovanja).
Bilo je toliko toga novog da se dozivi, nauci, izigra...
Od ujutru, do uvece, dan bi izgledao neverovatno dugacak i ispunjen, bez obzira sto bi, paradoksalno, proleteo za cas.
S jedne strane, izgledalo je da traje i traje, a s druge, vreme bi proletelo. Na neki nacin, postojala je dualna percepcija; dve krajnosti u jednom.
Sadasnja perspektiva; vreme se zahuktava. Sto sam starija, to je ubrzanje vece.
Da li se neko seca kako je dozivljavao prolece i leto? U trenutku kada su izbili prvi cvetovi nakon zime, kada je trava ozelenela, secate li se kako je pomisao na jesen i zimu bila prosto nezamisliva? Jer je to bilo nepristojno daleko?...Meni je sad sve drugacije...Iz godinu u godinu a pogotovo onda...
Leto je bilo beskrajno.
Danas, godisnja doba se smenjuju kao na pokretnoj traci.
Ne radi se samo o tome sto odrastao covek poseduje obaveze koje dete nema. Ne radi se ni samo o nedostatku vremena (sto ga manje imas, to ti brze promakne).
(Dete do odredjenog uzrasta ne poseduje percepciju vremena, ali o tome ce vise napisati strucnij
).
Dani odraslog, za razliku od deteta, uglavnom jako lice jedan na drugi. Rutina. Seme. Obaveze.
Obrasci sami po sebi sluze manjem utrosku energije; um ih uspostavlja prvenstveno iz tog razloga, kako bi imao vece mogucnosti za prijem novih sadrzaja.
Kojih s obzirom na vec pomenutu rutinu, ima sve manje.
Cini mi se da je prava razlika izmedju mladosti i starosti elasticnost/rigidnost uma. Sto vise dozvolimo sebi, odnosno svome umu da se povinuje i gradi rutinu, to ce on vise i vise okostavati.
Zadrzati elasticnost znaci bukvalno ne ubiti dete u sebi. Dozvoliti sebi da se zadrzi deciji osecaj zacudnosti. Dozvoliti sebi igru.
Moja najveca zamerka nekada je bila „sve ti je igra“. Medjutim, uvidjam da je igra jedna od kljucnih temeljaca mladosti.
p.s.Mozda neko nece ni shvatiti temu...
Znam da ne volite dugacke postove ali jace od mene
Bilo je toliko toga novog da se dozivi, nauci, izigra...
Od ujutru, do uvece, dan bi izgledao neverovatno dugacak i ispunjen, bez obzira sto bi, paradoksalno, proleteo za cas.
S jedne strane, izgledalo je da traje i traje, a s druge, vreme bi proletelo. Na neki nacin, postojala je dualna percepcija; dve krajnosti u jednom.
Sadasnja perspektiva; vreme se zahuktava. Sto sam starija, to je ubrzanje vece.
Da li se neko seca kako je dozivljavao prolece i leto? U trenutku kada su izbili prvi cvetovi nakon zime, kada je trava ozelenela, secate li se kako je pomisao na jesen i zimu bila prosto nezamisliva? Jer je to bilo nepristojno daleko?...Meni je sad sve drugacije...Iz godinu u godinu a pogotovo onda...
Leto je bilo beskrajno.
Danas, godisnja doba se smenjuju kao na pokretnoj traci.
Ne radi se samo o tome sto odrastao covek poseduje obaveze koje dete nema. Ne radi se ni samo o nedostatku vremena (sto ga manje imas, to ti brze promakne).
(Dete do odredjenog uzrasta ne poseduje percepciju vremena, ali o tome ce vise napisati strucnij
).Dani odraslog, za razliku od deteta, uglavnom jako lice jedan na drugi. Rutina. Seme. Obaveze.
Obrasci sami po sebi sluze manjem utrosku energije; um ih uspostavlja prvenstveno iz tog razloga, kako bi imao vece mogucnosti za prijem novih sadrzaja.
Kojih s obzirom na vec pomenutu rutinu, ima sve manje.
Cini mi se da je prava razlika izmedju mladosti i starosti elasticnost/rigidnost uma. Sto vise dozvolimo sebi, odnosno svome umu da se povinuje i gradi rutinu, to ce on vise i vise okostavati.
Zadrzati elasticnost znaci bukvalno ne ubiti dete u sebi. Dozvoliti sebi da se zadrzi deciji osecaj zacudnosti. Dozvoliti sebi igru.
Moja najveca zamerka nekada je bila „sve ti je igra“. Medjutim, uvidjam da je igra jedna od kljucnih temeljaca mladosti.
p.s.Mozda neko nece ni shvatiti temu...
Znam da ne volite dugacke postove ali jace od mene
Prolaznost ume da bude preteca,i nisam siguran da bih mogao da kazem 'sutra mogu da umrem',jer toliko toga imam (ili bar tako mislim) da uradim ili kazem. Zelim takve promene i uvek se odusevim kad primetim da je neko to vec u sebi 'odradio' i da je dobio/la tu novu nijansu,da je dosao do nekog zakljucka-to se vidi.A ono sto donosi promene je radoznalost,zelja pa cak i neka naivnost svojstvena detetu.mislim da bi izbegavanjem tog apriori, 'znam vec ja' stava,mnoge stvari opet postale 'prave' i kao 'po prvi put' iskustvene,jer svaka nova osoba jeste zaista nova,i svaka nova situacija jeste nova,iako odredjenog iskustva ne mozemo da se otarasimo-novi je dan,drugaciji smo mi,drugacije smo ustali, i drugi je soundtrack u pozadini 
